+ Odgovori
Strana 1 od 3 123 PoslednjaPoslednja
Rezultati 1 do 10 od 25






  1. #1
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    3.500
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    591
    Pohvaljen 1.732 puta u 1.074 postova
    Moć reputacije
    358

    Ljubavi velikih umetnika

    Pablo Pikaso



    Počeo je da pravi fenomenalne slike već kao desetogodišnjak, njegov talenat jednostavno nije mogao da ostane
    neprimećen.Oca je prevazišao jako brzo, ali ga je on podržavao, pronalazio mu modele i motivisao da
    razvija svoje talente. Već sa trinaest godina imao je prvu izložbu, a savremenici su govorili da Pikaso
    nikada nije crtao kao dete. Godine 1891. porodica se preselila u La Korunju, a posle smrti sedmogodišnje
    Pikasove sestre Končite odlaze u Barselonu. Sa samo 14 godina Pablo je uspeo da položi prijemni za upis u
    umetničku školu, ali nije bio rad da uči. U školi nije podnosio disciplinu, pa su ga često kažnjavali. Pikaso
    je tada zapisao: “Zatvarali su me u malu sobu sa belim zidovima i klupom na kojoj sam mogao da sedim.
    Bilo je sjajno, jer sam u miru mogao da slikam po zidovima”.

    Otac nije mogao da prihvati njegovu buntovnu prirodu, pa ga šalje u Madrid gde se Pablo upisao u najpoznatiju
    umetničku školu u državi, Kraljevsku akademiju San Fernando. Dobio je priliku da poseti čuveni muzej El Prado
    i da se divi radovima Velaskeza, Goje, El Greka...

    "Umetnost je laž koja nam pomaže da spoznamo istinu", govorio je Pikaso, a kako ga je smrt jezivo plašila
    stalno je strahovao da neće završiti ono što je započeo, i često je umeo da kaže: "Za sutra ostavi samo ono
    što želiš ostaviti nedovršenim, ako umreš”.


    Odlučio je da ode u Pariz, koji je tada bio umetnička prestonica Evrope. Godine 1900. našao se u gradu svetlosti
    gde se upoznao sa pesnikom i novinarem Maksom Džejkobom, koji mu postaje dobar prijatelj. Živeli su zajedno
    u iznajmljenom stanu, a Maks ga je učio francuski. Nisu imali novca, a biografi pišu kako su u to vreme mnoga
    Pablova remek-dela završila u peći kako bi se dva siromašna cimera zgrejala. Tada je već počeo njegov bizaran
    odnos prema ženama. Jedan njegov prijatelj silno je bio zaljubljen u izvesnu Germin, ali je bio impotentan i nije
    mogao da vodi ljubav sa njom. Pikasu je to bilo jako zanimljivo, pa je rešio da odmeni prijatelja, što ga je potpuno
    dotuklo, pa je sebi oduzeo život. Ta tragedija Pikasa je "oterala" u "plavu fazu", pa je jedno vreme crtao vrlo
    melanholične slike u tamnijim tonovima. Ubrzo posle toga bio je opčinjen jednom striptizetom, nacrtao je
    nekoliko njenih aktova, koji nikada nisu bili javno prikazani. U madridskom časopisu „Mlada umetnost“
    objavljuju se njegovi radovi i tada slavni slikar prvi put sliku potpisuje kao Pikaso.

    Za njegov uspon dosta je bila zaslužna bogata američka kolekcionarka, Gertruda Stajn, koja je bila
    oduševljena njegovim radom. Fascinirana Pikasovim delima finansirala ga je i organizovala veliki broj
    izložbi kako bi se tada mladi umetnik predstavio javnosti. Počeo je da se kreće u boemskim krugovima,
    zabavama za odabrane renomirane umetnike toga vremena i počinje da biva priznat i poznat.
    Već 1907. godine, u njegovim i delima Žorža Baka počinje da se prepoznaje novi pravac u modernom
    slikarstvu. Preovlađuju elementi kugle, kocke i valjka, pa je novi stil nazvan kubizam i imao je izuzetan
    uticaj na razvoj apstraktnog slikarstva. Pikasov opus je ogroman, prema nekim podacima naslikao je preko
    13 hiljada slika, sto hiljada grafika, 34 hiljade ilustracija za knjige i izvajao preko 300 skulptura.

    Njegov buran boemski i umetnički život pratio je još burniji ljubavni. Žene su uvek bile njegova najveća
    inspiracija. Svaka njegova ljubavnica ovekovečena je na platnu, ili obrunto - svaki njegov model završavao
    je u njegovom krevetu. Jedan Pikasov prijatelj šalio se i rekao da je slavni slikar menjao žene kao slikarske
    tehnike, jer se vrlo često događalo da je bio u paralelnim vezama. Imao je dve žene, četvoro dece
    (poslednje dete dobio je u sedmoj deceniji), mnogo ljubavnica, kratkih i dugih veza. Ipak, samo sedam žena
    bilo je važno u njegovom životu, njih je voleo najviše - model Fernanda Olivije, Eva Guel, balerina Olga Hohlova,
    Mari-Tereza Volter, slikarka i fotograf Dora Mar, mlada studentikinja umetnosti Fransoaz Žilo i Žaklin Roke...

    Jedan od njegovih biografa, Patrik O Brajen, zabeležio je da su Pikasova osećanja prema ženama oscilirala
    od ekstremne nežnosti do snažne mržnje. Jedino što mu je bilo važno je da žena bude niža od njega,
    što je bilo teško jer je bio visok tek 163 centimetra.


    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi

  2. #2
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    3.500
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    591
    Pohvaljen 1.732 puta u 1.074 postova
    Moć reputacije
    358
    Odlučio je da otputuje u Rim i tamo se upoznao sa ruskom balerinom Olgom Hohlovom. Upoznao je dok je radio na baletu
    "Parade", bila je to ljubav na prvi pogled, venčali su se već sledeće godine u ruskoj pravoslavnoj crkvi u Parizu. Međutim,
    brak je bio buran, pun svađa, vike i prebacivanja. Ona je bila buržujka, želela je da napreduje na društvenoj lestvici,
    volela je formalne skupove, dok je Pikaso bio boem, voleo je drugačiji način života. Dobili su sina Pola čije je rođenje
    uticalo i na Pikasov rad, pa je počeo u svoje slike da ubacuje porodične motive, majke koje doje decu. Olga i Pablo bili
    su u braku 16 godina, ali je za to vreme Pikaso bio sa mnogo žena.


    Od svih tih prolaznih avantura najviše je voleo Mari-Terezu Volter, koju je upoznao kada je bila 17-ogodišnjakinja,
    a on je imao 46. godina. Živela je u istoj ulici u kojoj su Olga i Pikaso imali stan i brzo je zapala za oko slavnom slikaru.
    Sve više vremena provodio je sa njom, a veza je bila tajna sve dok Olga nije saznala da je Mari trudna. Pikasu je rodila
    ćerku Maju, a on je ostao u formalnom braku sa Olgom kako ne bi morao da joj daje novac. Međutim, ni mlada žena
    ni novo dete nisu dugo držali Pikasovu pažnju. Ubrzo se zaljubio u Doru Mar 1936. samo godinu dana pošto se Maja rodila.
    Mari-Tereza je završila tragično, obesila se četiri godine posle smrti velikog slikara, a Majin sin Olivije napisao je knjigu
    o svom dedi 2004. godine.

    Dora Mar (Teodora Marković), Jugoslovenka, tačnije poreklom Hrvatica, potpuno je zaludela Pikasa. Umetnica koja se bavila
    fotografijom postala je njegova životna saputnica sve do aprila 1944. godine kada se Pikaso po ko zna koji put ponovo zaljubio.
    Nova žena zvala se Fransoaz Žilo i nju je često nazivao "ličnom muzom". Udvarao joj se mesecima i
    ona mu je na kraju dala svoju nevinost.

    Pikaso je bukvalno uništavao žene sa kojima je bio u vezi. Sve su ili obolele od psihičkih bolesti, ili su same sebi oduzele život.
    Kada je upoznao Doru Mar, odnosno kada mu je dosadila Mari-Tereza, Pikaso je organizovao da se njih dve sretnu u
    njegovom studiju. Govorio je da njihovu vrisku i tuču pamti kao jedan od najlepših trenutaka u svom životu. Njihov sukob
    zabeležio je i na platnu slikom "Birds in Cage", na kojoj se crna golubica, Dora, tuče sa belom, Mari Terez, i pobeđuje - crna.


    Zanimljivo je da ga nijedna žena, osim Fransoaz, nije napustila, uvek je on bio taj koji odlazi. Imao je 62 godine kada se zaljubio
    u Fransoaz Gilo, ona je bila mlađa od njega skoro 40 godina, ali mu je rodila dvoje dece, sina Kloda (rođenog 1947. godine)
    i ćerku Palomu (1949.). Ćerki je dao ime po golubici koju je nacrtao kao podršku mirovnom pokretu u Drugom svetskom ratu.
    Međutim, ni ova veza nije bila konačna. Ljuta i frustrirana zbog Pikasovih stalnih prevara, Fransoaz ga je naustila 1953. godine.

    Iza nje je ostala knjiga "Život sa Pikasom" koja je bila bestseler i objavljena je 11 godina posle njihovog rastanka. Toliko je razbesnela
    slavnog slikara da sa Fransoaz nije progovorio ni reč do svoje smrti. Nikada se više nije sreo ni sa njom ni sa njihovo dvoje dece

    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi

  3. #3
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    3.500
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    591
    Pohvaljen 1.732 puta u 1.074 postova
    Moć reputacije
    358
    "Pablo je bio najveća ljubav mog života, ali otišla sam pre nego što me je uništio”, napisala je Fransoaz, jedna od Pikasovih
    sedam velikih ljubavi. “Čovek mora nešto da preduzme da zaštiti sebe. Ja jesam. Ostale nisu. Pogledajte šta im se dogodilo
    - držale su se moćnog minotaura i platile su žestoku cenu”.

    Biografi tvrde da je Pikaso bio opsednut ženama, zavođenjem i seksom. Izuzetno potentan, svakoj ženi koja mu se dopadala
    poklanjao bi zlatnu figuricu muškarca koja je značila da je želi u svom krevetu. Međutim, bile su pored njega samo dokle su
    ga inspirisale. Posle toga ih je odbacivao i sa neverovatnom lakoćom nalazio novu muzu. Fransoaz je napisala da je Pikaso
    bio lojalan, velikodušan, posvećen, ali samo dok mu je odgovaralo. Tada bi se neverovatno brzo transformisao u brutalnog
    i okrutnog čoveka.


    "Bilo je divno biti sa njim, bio je divan, kao vatromet. Neverovatno kreativan, inteligentan i zavodljiv. Kada je bio raspoložen
    da šarmira i kamenje bi igralo u ritmu koji je on davao. Ali, bio je i veoma okrutan, sadista, bez milosti. Sve je moralo da bude
    onako kako je hteo. Vi ste bili tu samo zbog njega, on nikada nije bio tu zbog vas. Pablo je mislio da je bog, ali nije bio bog i
    to mu je smetalo”, opisivala je Fransoaz Pikasa u svojoj knjizi.

    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi

  4. #4
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    3.500
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    591
    Pohvaljen 1.732 puta u 1.074 postova
    Moć reputacije
    358
    Gustav Klimt

    Iza jednog od najpoznatijih secesijskih umetničkih dela Gustava Klimta „Poljubac“ krije se priča o ljubavi slikara i njegove muze,
    mlade modne dizajnerke Emilie Flöge. Dve figure priljubljene jedna uz drugu u nežnom zagrljaju, prikriveni cvećem na
    zlatnoj podlozi zauvek su ostali ovekovječeni na slikarevom platnu.

    Veza umetničkog para u to vreme bila je izrazito neobična i van tadašnjih okvira zato što su bili nezavisni i odlučili su
    se za vezu bez dece, živeći ispunjenim boemskim životom. Emilie, uspešna poslovna žena i dizajnerka, iako je ostala
    nepriznata u istoriji mode, ostavila je duboki trag u srcu umjetnika.



    Njene avangardne kreacije koje je kreirala uz pomoć sestara, bile su presedan u to vrijeme, jer su svojom inovacijom u krojevima, dezenima i bojama odskakale od tadašnjih modnih okvira.

    Atraktivna i unikatna odjeća bila je suprotna onome što je moglo da se nađe u modnim magazinima koji su vrveli od konfekcijske odjeće.
    Uticaj koji je Klimt ostavio na Emilie mogao se videti i pri ulasku u modni salon koji je bio opremljen neobičnim namještajem i
    ukrasnim dodacima, izrazito nesvakidašnjim za to vreme.

    Prostor koji je bio opremljen crno belim kockastim stolovima, podesivim ogledalima, samo su delić enterijera u koji su dolazile
    brojne klijentkinje u potrazi za savršenom modnom kombinacijom.

    Gustav Klimt je jednom prilikom rekao da je u umetnosti sve erotika. On sam imao je uzbudljiv ljubavni život. Smatra se
    da je imao i brojne ljubavnice, i četrnaestoro vanbračne dece. Veliki slikar je portretisao isključivo žene – na njegovim platnima
    one su moćne, dominatne, fatalne, senzualne.


    Gustav Klimt je umetnosti doneo novu estetiku, i novu psihologiju. Motivi na njegovim platnima su primarni nagoni –
    seksualnost, regeneracija, ljubav i smrt. Odlike su i smele kompozicije, eksplicitne erotske poze, slikanje ljubavnih parova,
    kompleksni simboli… Sve to nije bilo opšte prihvaćeno u vreme slikarevog života – najčešća reakcija na Klimtov rad bila je
    osuda i zgražavanje. Osuđivali su ga i sami umetnici, i konzumenti umetnosti – sve novine koje je Klimt doneo svetu
    umetnosti bilo je teško svariti u tadašnjem puritanskom vremenu. Pored nagosti kritikovani su i izrazi lica žena na njegovim
    slikama, naturalistički stil i pristup, čulnost dočarana na platnu.


    Emille Floge and Klimt

    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi

  5. #5
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    3.500
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    591
    Pohvaljen 1.732 puta u 1.074 postova
    Moć reputacije
    358
    Max Ernst sanjar,nadrealista..ženio se tri puta..

    LeonoraCarrington se rodila 1917. u Engleskoj u bogatoj obitelji tvorničara. Mladost su joj obilježili sukobi s ocem koji je gušio njezine umjetničke afinitete želeći je “prizemljiti”. 1936. slučaj je htio da upozna nadrealističkog slikara Maxa Ernsta. Zaljubivši se u njega i njegove slike,
    otišla je njim u Pariz, gdje je potom upoznala Dalíja (koji će je prozvati najvažnijom umjetnicom), Miróa, Picassa, Raya i ostale
    umjetnike s kojima je osjetila duboku povezanost za razliku od svijeta buržuja kojem je pripadala njezina porodica. Ernst
    ju je potaknuo na slikanje i na pisanje i njih su dvoje proveli nekoliko plodnih godina nadahnjujući jedno drugo. Dolaskom
    nacista na vlast Ernsta su francuske vlasti zatvorile kao narodnog neprijatelja jer je bio Nijemac. Carrington je zbog toga
    doživjela živčani slom i završila u bolnici. Međutim, uspjela se izbaviti i uz prijateljsku pomoć otputovati u Ameriku odakle
    se zatim preselila u Meksiko gdje je pak ostala živjeti do smrti.




    Sa Leonorom Carrington


    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi

  6. #6
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    3.500
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    591
    Pohvaljen 1.732 puta u 1.074 postova
    Moć reputacije
    358
    Rembrant

    NEPREŽALJENA LJUBAV SLAVNOG SLIKARA: Posle njene tragične smrti, iz Rembrantove četkice izlazila je samo TUGA!
    Rembrant van Rajn bio je najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika u tradiciji umetnosti zapadne Evrope 17. veka. Milioni poklonika njegove umetnosti na kilometar prepoznaju sjajne portrete i scene iz Biblije koje je prikazao. Ipak, malo ko zna za tužni događaj iz Rembrantovog života koji je zauvek promenio tok njegovog stvaralaštva.


    Pre nego što je postao majstor slikarstva, Rembrant van Rajn je u kući jednog holandskog trgovca umetninama upoznao dvadesetjednogodišnju devojku Saskiju van Ujlenburg. Poreklom je bila iz bogate i ugledne porodice, a nije prošlo mnogo pre nego što se zagledala u mladog i naočitog umetnika.

    Okolina je sa podozrenjem gledala na ovu vezu. Međutim, Saskija je bila ludo zaljubljena u Rembranta, pa je klasna barijera u njihovom odnosu vrlo lako i brzo prevaziđena. Čak su se i članovi Rembrantove porodice usprotivili njihovoj veridbi, a kada je veza zaživela, stizale su brojne optužbe na račun Saskijinog rasipničkog ponašanja. Uprkos tome, 1933. godine odlučili su da se venčaju.


    Rembrant je obožavao svoju ženu. Često mu je pozirala, pa je opšteprihvaćeno mišljenje da se njen lik krije iza Rembrantovih najuspešnijih ženskih portreta.

    Saskija je ubrzo posle venčanja ostala u drugom stanju, ali je njihov prvi sin Rumbert preminuo odmah posle rođenja. Zatim se rodila njegova ćerka Kornelija, ali je doživela istu sudbinu kao i Rumbert. Svi su verovali da to neće biti slučaj posle treće Saskijine trudnoće, međutim zla kob je i dalje pratila porodicu velikog slikara.

    - - - - - - - - - -

    Rembrantovi nisu odustajali! Nakon smrti troje dece dobili su sina Titusa i, na beskrajnu sreću roditelja, on je bio zdrav i jak dečak i jedino dete Rembranta i Saskije koje je preživelo.

    Samo godinu dana posle rođenja Titusa, izmučena tugom i stalnim trudnoćama, Saskija se razbolela. Bila je velika inspiracija svom suprugu čak i tada, pa ju je naslikao na samrtničkoj postelji. Preminula je u 29. godini, najverovatnije od tuberkuloze.



    Posle smrti supruge, Rembrant je promenio svoj umetnički stil. Fokusirao se na grafike i crteže, zanemarivši ulje punih sedam godina. Kada se vratio slikanju, njegovi radovi su bili tmurni i sumorni, ispunjeni tugom i samoćom. Portal Daily art piše da su tada nastala neka od najvrednijih dela slavnog holandskog autora.

    Nijedna Rembrantova ljubavnica nije mogla da popuni prazninu koja je nastala posle Saskijine smrti. Vremenom je Rembrant postajao siromašniji. Izgubio je pravo na Saskijino nasledstvo i bio primoran da prodaje sve svoje radove. Na kraju, morao je da proda i grobno mesto gde je sahranjena ljubav njegovog života.


    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi

  7. #7
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    3.500
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    591
    Pohvaljen 1.732 puta u 1.074 postova
    Moć reputacije
    358


    Kada su se upoznali Frida je imala tek 15 godina a Dijego je bio oženjen svojom drugom suprugom. On je oslikavao mural u njenoj školi, a ona je želela da posmatra njegov rad. Dijego primećuje devojčicine manire i istaknuto dostojanstvo.

    – Imala sam običaj da mislim da sam ja najčudnija osoba na svetu, ali opet, razmišljala sam, ima toliko ljudi i sigurno postoji neko poput mene, neko ko se oseća čudno i ko ima nedostatke poput mojih. Zamislila bih tu osobu i zamislila bih da ona postoji i da je stvarno tamo negde i da razmišlja o meni, kao i ja o njoj. Pa, nadam se, da si sada negde tamo i čitaš ovo, i kažeš, da, istina je, ja sam ovde i jednako sam čudan kao i ti.
    Dijego biva prijatno iznenađen videvši Fridine slike, a ona ga poziva u svoj dom da pogleda još radova. Govoreći mu svoju adresu spominje mu i svoje ime, a Rivera shvata da je to devojčica koja je posmatrala izradu murala u školi. Naredne nedelje posećuje je u njenom domu, a ona ga vodi u obilazak bašte i kuće, a kasnije mu pokazuje svoje slike.



    Od tada je Dijego bio čest gost kod Kalovih, a ubrzo će se između njih osetiti i fizička privlačnost. Po njegovim rečima, ona već tada postaje najbitnija osoba u njegovom životu. Frida je pisala svojoj prijateljici o njemu i rekla je da je on “kaktus koji uspeva svuda, na pesku, na kamenu. A kada cveta njegovi su cvetovi predivne crvene boje ili su žuti kao sunce.“
    Ubrzo je usledio i prvi poljubac, a 4 godine kasnije par odlučuje da se venča.



    Njeni roditelji bili su duboko razočarani ovim brakom, te su im dali nadimak slon i golubica, zbog razlike u visini i građi. Frida je bila treća supruga Rivere. Iako pod stalnim okom javnosti, ovaj par nikada nije krio svoje emotivne uspone i padove, a mediji su ih opisivali kao lepoticu i zver.



    Njihov brak bio je turbulentan, praćen mnogim neverstvima sa Dijegove strane, a Fridinim očajem. Dijego je čak imao aferu i sa Fridinom sestrom. Iz nemoći Frida se takođe upušta u brojne afere, kako sa poznatim ličnostima, raznim muškarcima, tako i sa ženama, a sve u želji da prati svog supruga, mentora, idola.



    Dijego je svoja neverstva prikrivao i negirao, ali nije uspeo da ubedi Fridu u svoju posvećenost njoj. Frida teško podnosi saznanja da je muž vara, a svoje emocije I patnju pretače na platno. Ipak, ostaje sa njim. Par ostaje u drugom stanju, ali zbog procene doktora Frida biva prinuđena da prisilno prekine trudnoću zbog svog zdravstvenog stanja. I naredna trudnoća završava se slično, a Frida biva skrhkana činjenicom da ne može da rodi dete.
    Spekulisalo se da Rivera nije želeo više dece, jer je već imao dvoje iz prethodnog braka, a Frida zbog toga prezire njegovu bivšu suprugu.

    Par se razvodi nakon 10 godina braka, a Frida se okreće oslikavanju svojih osećanja. Na njenim slikama vidljivi su patnja i bol. Rivera takođe teško podnosi razdvojenost od Fride, pa se par, godinu dana nakon razvoda, ponovo venčava.
    Međutim, njihov brak ne doživljava velike promene, neverstva i patnja se nastavljaju. Ipak, ni jedno od njih nije bilo spremno da se odrekne te neraskidive veze koja ih je spajala, iako je po njih bila izuzetno bolna i tragična.

    Živeli su u neskladu, ali su to prihvatili kao svoj život i sudbinu, jer su verovali da su suđeni jedno drugom



    Ostaju zajedno do Fridine smrti, ukupno 27 godina. Nakon Fridine smrti on kaže da je to najtužniji dan u njegovom životu. Dijego se ponovo ženi, a umire 3 godine nakon Fridine smrti.

    Danas, ostatke i sećanja na njihovu ljubav možemo videti u Fridinoj porodičnoj kući koja je danas muzej, Plava Kuća u Meksiku.

    Arhitektura ove kuće je haotična, kao i njihova ljubav i život.

    Ali, kada se uđe unutra, oseća se ljubav i toplina, te je ova kuća simbol velike ljubavi između ovo dvoje umetnika, koja je spolja bila haotična, ali iznutra, ipak je bila istinska ljubav, neraskidiva. Fridina urna se danas nalazi u Plavoj kući, a Riverina poslednja želja je bila da njegovo telo bude kremirano i da njegov pepeo bude izmešan sa Fridinim, međutim njegovu poslednju želju njegova porodica nije ispoštovala.

    (Milica M. Anđić)

    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi

  8. #8
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    3.500
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    591
    Pohvaljen 1.732 puta u 1.074 postova
    Moć reputacije
    358
    MIKELANĐELO BUONAROTI

    Nagog usnulog muškarca budi anđeo, takođe nag, duvajući mu trubu u lice. Iza njega su niz figura koje predstavljaju sedam smrtnih grehova. Ovaj crtež „San“, za koji se veruje da ga je uradio Mikelanđelo Buonaroti sredinom 16. veka, čini centralni eksponat na izložbi njegovih crteža, pisama i soneta otvorenoj u londonskoj galeriji „Korto“ do 16. maja.Izložba „Mikelanđelov san“ pokušaće iznova da osvetli emocije, maštu i privatni život jednog od najvećih umetnika u istoriji čovečanstva.

    Iako su izloženi radovi obavijeni misterijom i zagonetkama, među naučnicima preovlađuje teorija da su svi bili namenjeni mladom,
    prelepom i prefinjenom plemiću Tomazu de Kavalijeriju, prema kome je umetnik gajio bezgraničnu ljubav.

    Njih dvojica sreli su se u Rimu u zimu 1532, kad je Mikelanđelo imao 57 godina, a De Kavalijeri oko 17. Sledećih godina umetnik je
    bombardovao mladića pismima i pesmama koji otkrivaju drugačijeg Mikelanđela - ranjivog, koji pati i koji je sposoban za nežnost
    - za razliku od zastrašujuće figure kakvom su ga savremenici smatrali.


    Godinu dana nakon tog prvog susreta Buonaroti piše De Kavalijeriju: „Pre ću zaboraviti jelo koje me održava u životu,
    hraneći samo moje nesrećno telo, nego što ću zaboraviti ime onoga koji hrani telo i dušu, ispunjavajući jedno i drugo
    takvom slašću da ne osećam ni tugu ni strah od smrti dokle god me pamćenje bude služilo.“ (prevod soneta Petar Vujičić).
    Ova tenzija obeležila je čitav život Mikelanđela kao čoveka i umetnika. S jedne strane, kako naučnik Hauard Hibard kaže,
    njegova umetnost je bila „najličnija u celoj renesansi i pokazuje fizičku strast prema muškom telu do neverovatnog stepena“;
    s druge, Mikelanđelo je bio „samokritičan, opsesivni asketa koji se poslednjih dvadeset godina potpuno okrenuo Bogu“.


    Njegove emocije bile su prejake i previše na površini za tadašnje društvene okvire. Neposredno pre nego što će upoznati Tomaza, sebe je opisao kao starog, umornog, melanholičnog i ludog.

    Iako nema podataka o Mikelanđelovim seksualnim aktivnostima - ako ih je uopšte bilo, ni s De Kavalijerijem
    niti s bilo kim drugim, njegova strast prema mladiću nije prošla neprimećeno. Glasine su počele da se šire,
    a umetnik je uzalud pokušavao da ih utihne: „Avaj, kako će čestitu želju koja pali moje srce iznutra moći da
    prepoznaju oni koji u drugima uvek vide sebe?“, jadao se on.


    Ljubavni žar vremenom se ohladio i prerastao u temperamentno, ali blisko prijateljstvo. Tomazo se oženio i dobio troje dece,
    ali je 18. februara 1564, kad je Mikelanđelo umirao (malo pre svog 89. rođendana), bio uz njegovu postelju.

    Umetnikova napeta kombinacija fizičkog i duhovnog koju nalazimo u „Snu“ - i mnogim drugim poznim delima
    - pred kraj života bila je transformisana u skoro mističnu pobožnost. „Strastvena fantazija koja mi je umetnost
    za idola i monarha dala“, pisao je u sonetu, „natovarena je grehom, to sada znam“.

    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi

  9. #9
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    3.500
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    591
    Pohvaljen 1.732 puta u 1.074 postova
    Moć reputacije
    358
    TUŽNA SUDBINA JEDNE MUZE

    Inspiracija poznatog slikara umrla je u bedi psihijatrijske klinike

    Fani Kornfort, riđokosa lepotica i jedna od glavnih muza britanskog slikara Dantea Gabrijela Rosetija kraj života

    dočekala je u siromaštvu, na jednoj psihijatrijskoj klinici.


    Podaci otkrivaju da je umrla 24. februara 1909, u 74. godini, da je patila od “senilne demencije, rastrojenosti,

    mentalne zaostalosti i nesposobnosti za razumnu konverzaciju, slabog pamćenja i nesanice”.





    Protivnik Leonarda i Mikelanđela


    Roseti je bio član umetničkog bratstva Prerafaeliti. Ovo bratstvo bilo je posvećeno stvaranju dela koja odbacuju

    maniristički pristup koji su usvojili Rafael i drugi renesansni slikari. Roseti, Hant i Mile su smatrali da su Rafael,

    Mikelanđelo i Leonardo da Vinči negativno uticali na umetnost i želeli su da vrate intenzivne boje i kompozicije

    sa puno detalja, karakteristične za italijansku umetnost 15. veka.



    Rođena 1835. kao Sara Koks, Fani je Rosetija upoznala 1858. i postala jedna od žena koje su mu bile

    ljubavnice i modeli. Pozirala mu je za najmanje 60 umetničkih dela.

    Zahvaljujući medicinskoj dokumentaciji psihijatrijske klinike "Grejlingvel" u Čičesteru koja se danas čuva u arhivu

    Zapadnog Saseksa, Stonel Vokerova je našla mesto na kome je Fani sahranjena i položila cveće na njen

    neobeleženi grob.

    “To je veoma tužna priča, mada bolnica nije bila užasno mesto, zapravo, imala je napredan pristup

    mentalno obolelima. Sahranjena je zajedno s nekolicinom ljudi, ali ne na groblju za najsiromašnije”,

    izjavila je za “Gardijan” Stonel Vokerova.



    Dante Gabrijel Roseti

    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi

  10. #10
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    3.500
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    591
    Pohvaljen 1.732 puta u 1.074 postova
    Moć reputacije
    358
    Francisko Goja I Kajetana de Silva


    Francisko Goja bio je dvorski slikar španskog kralja Karlosa IV i njegove žene, kraljice Marije Luize. Kraljevski dvor u ono vreme
    posećivala su mnoga poznata lica španske države, među kojima je bila i Kajetana de Silva, 13. vojvotkinja od Albe.
    Kajetana de Silva ne samo da je bila najbogatija žena Španije nego i jedna od neminovno najlepših. Važila je za razmaženu,
    egocentričnu i provokativnu ženu, ali, kako je jednom prilikom zabeleženo, „kad bi ona prolazila ulicom, svi ljudi bi potrčali
    na prozor i zadivljeno je gledali”.

    Sigurno je da je Goja i pre susreta sa ovom intrigantnom damom znao sve priče koje su kružile o njoj i njenoj lepoti,
    međutim upoznao se sa njom sasvim nenadano, kada mu je nenajavljena 1795. godine upala u atelje zahtevajući da
    naslika njen portret.Zaista, plod ovog susreta bio je čuveni portret „Bela vojvotkinja”, koji je Goja neko vreme ljubomorno
    čuvao od javnosti i neprestano dorađivao.


    Gojin prvi portret vojvotkinje od Albe – „Bela vojvotkinja”
    Konačna verzija ove slike prikazuje vojvotkinju u otmenoj beloj haljini obrubljenoj zlatnim koncem, kao po poslednjoj
    francuskoj modi onog vremena, ali takođe otvara i jednu misterioznu priču o povezanosti ove dame i njenog, sada ličnog, slikara.


    Godine slikanja vojvotkinje od Albe
    Zadovoljna prvim portretom, vojvotkinja Kajetana uposlila je Goju kao svog ličnog slikara. Goja je često dolazio da slika njenog muža i nju, međutim, kada je vojvotkinjin muž umro 1796. godine, Goja se okrenuo samo njoj.

    U nameri da joj pruži zaštitu od javnosti koja je već na sva usta razglašavala vest o novopečenoj udovici, Goja je predložio Kajetani da pobegne u gradić Kadiz u andaluzijskoj regiji.


    Da ne bi bila sama, vojvotkinja je zamolila Goju da pođe sa njom i ovaj poziv bio je uvertira u najplodonosniji i, istovremeno, najintrigantniji period Gojinog stvaralaštva.

    Iako ne postoje nikakvi jasni dokazi o ljubavnoj vezi između slikara i mlade vojvotkinje, sama činjenica da je tada oženjeni Goja sam provodio vreme sa najlepšom ženom Španije dovoljna je da otvori mnoga pitanja i spekulacije.

    Najuspeliji Kajetanin portret iz ovog perioda bio je svakako „Vojvotkinja od Albe u žalosti” ili jednostavno „Crna vojvotkinja”, kao pandan „Beloj vojvotkinji”, nastaloj dve godine ranije.

    Na osnovu analize ove slike, može se zaključiti mnogo toga o bliskijem odnosu između slikara i modela. Pre svega, Kajetana više nije u raskošnoj odeći kao na prethodnim slikama za života njenog muža, već u takozvanoj odeći Maja (običnih španskih devojaka, pripadnica građanske klase), koje je Goja inače rado slikao.
    Izmenjeno od: Poli46; 14.05.2019 u 14:56.

    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi


+ Odgovori
Strana 1 od 3 123 PoslednjaPoslednja

Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi možete postavljati nove teme
  • Vi možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 20:19.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2019 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1