+ Odgovori
Strana 1 od 3 123 PoslednjaPoslednja
Rezultati 1 do 10 od 26






  1. #1
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    1.284
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    211
    Pohvaljen 840 puta u 501 postova
    Moć reputacije
    134

    Srpsko slikarstvo 20. veka i dalje

    Epoha (1900-1950)

    U jednom sažetom prikazu nije moguće izložiti sve procese srpskog slikarstva 20. veka i njihove
    rezultate u međuzavisnosti različitih činilaca. Moguće je jedino nabrojati glavne struje, škole,
    pokrete i predstavnike: naznačiti skicu celine, i istaći dve osnovne epohe: do 1950. i posle 1950.
    Podsetimo da se srpsko (i jugoslovensko) slikarstvo s početka veka formiralo u dvema evropskim
    metropolama, Minhenu i Parizu, započinjući obično u prvoj i završavajući u drugoj.
    Želju da se posredstvom individualne postigne u Srbiji kolektivna, nacionalna sloboda moderna
    umetnost mogla je samo ohrabriti. Međutim, dok se akademizam pozivao na uzore "večne umetnosti",
    nova umetnost - nadahnuta slobodarskim idejama prosvetiteljstva - te uzore je tek stvarala ili je
    trebala da ih stvori. Ali i akademizam svoje osnovno ubeđenje ars est imitatio naturae želi da
    uskladi bar s onim otkrićima koja su u međuvremenu postala prihvaćena. Zbog toga se oko 1900.
    u njemu i zapaža dvojstvo - jaka veza s tradicijom uz izvesne impresionističke novine: plenerizam,
    dnevna svetlost i jasna boja kao logična njena posledica. Reč je dakle o pojavi novog u okvirima
    starog (Beta Vukanović, 1872-1972, Marko Murat, 1864-1944, Dragomir Glišić, 1872-1957, itd.).
    Kao opšti stav, plenerizam, međutim, ne isključuje tadašnje posebne stavove - simbolizam i secesiju,
    na primer, koji se međusobno pretapaju. Pošto je secesija pokušaj nove sinteze, ona, mada upadljivih
    formalnih obeležja, širom definicijom (Selz) obuhvata i simbolizam, njegovo mistično verovanje da je
    vidljiva realnost simbol druge, nevidljive; da je bitna duhovna, romantična, tajanstvena senka stvari ne
    sama stvar, umbra vitae, ne vita po sebi; da je lepo dotaknuto prolaznošću i onostranim. Pošto ono što
    oko vidi nije samo to, već i nešto drugo, realno je, u funkciji suprotnog, irealnog i neizrecivog Leon Kojen,
    1859-1934, rani period Nadežde Petrović, 1873-1915, Marko Murat, 1864-1944, Milica Glišić,
    1855-1915, itd.). Česta je, međutim, i jedna drukčija sinteza tradicije i novog koja će biti osobena
    i za izvesne docnije težnje treće decenije: valerski sklop i gradacija, volumen, isključenje čiste
    boje itd. (rana dela Koste Miličevića, 1877-1920, i Milana Milovanovića, 1876-1964, Moše Pijade,
    1890-1957, Ljubomira Ivanovića, 1882-1964, Borivoja Stevanovića, 1879- 1976,i dalje


    Milan Milovanović..Terasa slikara Đuzepa 1917g

    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi

  2. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Poli46:


  3. #2
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    1.284
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    211
    Pohvaljen 840 puta u 501 postova
    Moć reputacije
    134
    [SIZE=2] U tom sklopu pojavio se u Srbiji i impresionizam. I to ne toliko "pariski" - iako su Milovanović
    i Nadežda radili i u Parizu - koliko "minhenski" gde su se - u Ažbeovoj školi - među budućim
    srpskim i jugoslovenskim slikarima širila nova shvatanja da bi se od 1904. ispoljila i na Prvoj
    jugoslovenskoj izložbi u Beogradu. Dnevnom svetlošću i ritmičkim treperenjem poteza i boja
    motiv nije više samo osvetljen već i rastvoren. Kosmički fluid isijava iz svih sve samostalnijih
    plastičkih činilaca: boje, linije, oblika. Ali je, za razliku od francuskog, srpski impresionizam
    sred nacionalnih borbi i ratova, ostao koliko bez heminističke opijenosti i bleska toliko i bez
    velegradske vreve - skrušen u blag, u patrijarhalnom, narodnom okviru (Nadežda Petrović,
    rana dela, kasna dela Milana Milovanovića, Koste Miličevića, Natalije Cvetković, 1888-1928,
    Branka Popovića, 1882-1944, i drugih).
    Ako je iz plenerizma zasijao impresionizam, iz impresionizma je buknuo ekspresionizam Nadežde
    Petrović, najznamenitijeg slikara epohe, koji stvara koliko po diktatu "unutrašnje neophodnosti"
    i duha vremena toliko i po diktatu posebnih srpskih društvenih prilika. Upoznavši dela Van
    Goga, Munka i Kandinskog, uvela je brz, silovit način slikanja a time i novu koncepciju vremena
    kao zbira trajanja svakog pojedinačnog poteza, uz to i posebnu "lokalnu boju", čak etnografsku
    crtu.
    Posle potresa koje je doneo Prvi svetski rat, duhovna klima se iz osnova menja: umesto
    "svetlosti slobode" i čiste boje - "konstruktivna" i "sintetična" forma. Ali uprkos tom opštem
    svojstvu umetnost treće decenije jeste protivurečna: s jedne strane, vekovni grčko-rimski
    ideal podržavanja odbacuje, s druge ga - ponovo prihvata; tradiciju žestoko osporava, ali
    je svojom težnjom k sintezi i vaskrsava. Ispoljio se dakle spektar od avangardizma do
    tradicionalizma: od "Jugo-dade", "Zenita" i nadrealizma (Dragan Aleksić, Ljubomir Micić, Marko
    Ristić, itd.), čiji seaktivitet sve češće navodi i u stranim istorijama i monografijama kao
    integralni deo ovih pokreta - do sezanizma, postkubizma, ekspresionizma oblika i neoklasicizma.
    Istovremeno se nastoji balkanizovati "Dada", suprotstaviti Istok Zapadu, srušiti "barnumska"
    evropska civilizacija (zenitizam) i produžiti evropeizacija Balkana. Zajednički imenitelj tih
    suprotnih pogleda jeste, međutim, čvrst oblik, koji je impresionizam bio razorio. Težili su mu
    umetnici koji su išli za Sezanom.
    Sezan se pojavljuje ne samo kao ishodište već i kao utočište, omogućivši razvoj u različitim
    pravcima: k neokubizmu - shvatanjem slika kao sistema čistih, geometrizovanih, "apsolutnih"
    oblika, ka ekspresionizmu - zaokupljenošću karakterom, deformacijom predmeta i pojačavanjem
    oblika, k neoklasicizmu - težnjom ka apsolutnom, opštem, konačnom.
    Prve, početne kubističke, postkubističke i ekspresionističke radikalne težnje decenije
    (Jovan Bijelić, 1886-1964, Petar Dobrović, 1890-1942, i Sava Šumanović, 1896-1942)
    bile su ipak prolazne (naročito one avangardne) u, inače, velikim opusima svih slikara,
    je su se ubrzo završile inverzivno, neoklasicizmom. Sezan je, uostalom, i sam želeo da
    stvori "nešto solidno i trajno, kao umetnost muzeja" umetnost građena je i ugledanjem na
    renesansne majstore. Uopšte, u ovoj epohi "nomadizma" i ova tradicionalistička galaksija
    sadrži već pomenuta imena: uz Mila Milunovića, 1897-1973, Ignjata Joba, 1895-1936.
    (Jedino je za članove grupe "Zograf", Vasu Pomorišca, 1893-1961 i Živorada Nastasijevića,
    1893-1966, ona ostala trajno utočište.) Krajem treće decenije tvorci "konstruktivnog",
    "sintetičnog" slikarstva, prošavši kroz sve njegove stupnjeve, postali su dakle njegovi
    rušitelji: vraćaju se suprotnom ekspresionizmu boje i gesta (izuzetak je Milunović), nastavljaju
    Nadeždu. Tako Sava Šumanović, najavljujući slikara "napretka" i "povratka", 1927. slika
    u Parizu Pijanu lađu, estetički sasvim suprotnu svome Skulptoru u ateljeu iz 1921.
    Ponavljanja Nadežde, u stvari, nema, jer su socijalna sredina, iskustva i istorijski trenutak
    u četvrtoj deceniji različiti. Nov ekspresionizam personalno je raznorodniji i poetički razuđeniji
    pa ima sva obeležja svoje osnovne poetike: zaokupljen je subjektivnom, promenljivom slikom
    stvarnosti i života: "čovekom sjedinjenim sa prirodom" (Van Gog); snažnim izrazom, čistom
    elementarnom bojom, jakom linijom i potezom; etičkim i estetičkim dilemama: In interiore
    homine habitet veritas (sveti Avgustin); principom "poetskog sklada" (Fry), "subjektivnog
    integriteta" (Read). Ali je, osim etičkog, očigledan i etnički momenat: njegovi pripadnici
    često lokalizuju svoje simbole, Konjović ih vezuje za Vojvodinu, Bijelić za Bosnu, Dobrović
    i Job za Dalmaciju, Zoran Petrović za folklor, figure u narodnim nošnjama, itd.... U odnosu
    na njegovu patetičnu razmahnutost, intimizam i poetski realizam suprotne su struje,
    nadahnute geslom vraćanja prirodi i neposrednom unutrašnjem životu. I ove dve poetike
    nastavljaju izvesne trenutke impresionizma, njegovu toplinu i strast mirnog života i prisustva
    u njemu. Poetski realizam je, međutim, više napregnut i melanholičan (Stojan Aralica,
    1883-1980, Ivan Radović, 1894-1973, Nedeljko Gvozdenović, 1902-1988, Ivan Tabaković,
    1898-1977, Marko Čelebonović, 1902-1987, Kosta Hakman, 1899-1961, Petar Lubarda,
    1907-1970, Peđa Milosavljević, 1908-1987, Ljubica Cuca Sokić, 1914, i drugi).

    ....................

    Dragoš Kalajić
    Izmenjeno od: Poli46; 19.11.2018 u 15:03.

    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi

  4. #3
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    1.284
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    211
    Pohvaljen 840 puta u 501 postova
    Moć reputacije
    134

    Olja Ivanjicki
    Izmenjeno od: Poli46; 19.11.2018 u 14:58.

    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi

  5. #4
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    1.284
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    211
    Pohvaljen 840 puta u 501 postova
    Moć reputacije
    134


    Velimir Matejić

    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi

  6. #5
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    1.284
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    211
    Pohvaljen 840 puta u 501 postova
    Moć reputacije
    134



    Luka Mladenović... Slikar starog Beograda

    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi

  7. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Poli46:


  8. #6
    Senior Lapidus avatar
    Datum registracije
    09.02.2013
    Lokacija
    Atlantida
    Postovi
    281
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.101
    Pohvaljen 1.519 puta u 262 postova
    Moć reputacije
    44

    Лука Младеновић (1909-1999): Споменик кнезу Михаилу
    и


    Карабурма, Стан за два самца
    Izmenjeno od: Lapidus; 13.11.2018 u 20:06.
    Марфијев закон је Закон!

  9. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Lapidus:


  10. #7
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    1.284
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    211
    Pohvaljen 840 puta u 501 postova
    Moć reputacije
    134
    OLJA IVANJICKI I NJENO VREME

    Olja Ivanjicki je bila učesnik najburnijih godina našeg slikarstva, i ostavila je u tom vremenu višeznačan trag. Bilo je to vreme ideologije u umetnosti, ali i vreme u kojem su obručevi počeli da popuštaju pod pritiskom vrenja drugačijeg osećanja sveta. Toj lomljavi je doprinela i ova slikarka u dva važna trenutka. Prvi je okupljanje umetnika u grupu Mediala, grupu sa jasnim opredeljenjem za integralnog, celovitog čoveka i za jedinstvo suprotnosti u idejama i u umetnosti. Da ove ideje ni do danas nisu pravilno shvaćene i protumačene uverili smo se i ovih dana, naslušavši se fraza, budalaština i gluposti raznih tumača Oljinog rada.

    Odraz medialne ideje, bolje reći težnje, jer rad na medialnoj slici kao osnovnom cilju podrazumeva rad generacija, putovanje bez kraja, oblik neprekidnog ritualnog pročišćenja (o čemu su potanko i jasno pisali Šejka u svom Traktatu o slikarstvu, Miro Glavurtić i Siniša Vuković u svojim manifestima Mediale), dakle odraz te težnje Olja je prikazala na svojim slikama iz toga doba, a posebno bih izdvojio sliku Teuta. Kao i njeni drugovi-piloti, kako bi rekao suprematista Maljevič, ona nije tragala za likovnim izrazom kao takvim, nego je preko slikarstva tražila put da izrazi egzistencijalne probleme modernog sveta, napustivši pri tom svaku nadu da će se taj put jasno ukazati.

    Drugi važan Oljin doprinos našoj savremenoj umetnosti bio je šezdesetih godina, posle njenog boravka u Njujorku. Kod nas je tada nastajao pokret nova figuracija, koji je, nasuprot Mediali, ali pod njenim prepoznatljivim uticajem i refleksom, bio bez posebnog programa, ali jasno izdiferenciranog, ironičnog odnosa prema savremenom svetu,


    potrošačkom društvu i ideji progresa. I Mediala i nova figuracija su tragale u suštini za istim razrešenjima kada je reč o jednodimenzionalnom čoveku, otuđenom društvu i entropiji tehnologije. Mediala je želela da u čoveku ponovo ujedini i sabere krajnosti, da uspostavi izgubljenu ravnotežu, a nova figuracija da izbaci krik o posledicama napuštenog sklada i postvarenja sveta u hajdegerovskom smislu, a samim tim i robovanja čoveka izumima svog opredmećenog rada, koji se pretvara u đubrište, na čijem prestolju sede tvorci đubrišta savremene umetnosti.









    Zahvaljujući Italijanu Enriku Krispoltiju, jedna izložba nove figuracije, na kojoj su izlagali i naši slikari, izazvala je početkom sedamdesetih veliku pažnju svetske javnosti kao povratak poverenja u "vrli novi svet", svet koji je imao sluha za moderno, ali u čijem je stvaralaštvu bila i strepnja od onoga što moderno može da donese čovečanstvu. Ti slikari (Šejka, Olja, Miljuš, Reljić, Otašević, Kalajić, da pomenem nekoliko imena) upozoravali su na "uspon beznačajnosti". Nažalost, to upozorenje je zaglušila buka i panika vremena. Jer, kako je Olja Ivanjicki zapisala u svom Dnevniku 1956—1957, "mogućnost za pronalaženje novog Puta ne postoji; umesto Puta tražimo đubrište, odbačeno i napušteno". Ove reči su u stvari bile sumorno zaveštanje umetnika iz šezdesetih. I ono se ispunilo.

    Oljini hepeninzi iz šezdesetih, skupljanje odbačenih predmeta, proglašavanje odbačenih i bezvrednih stvari za umetnička dela, igra sa lutkama kao umetnikovim dvojnicima, rituali spaljivanja dvojnika kao izraz samozaborava, sve je to bio doprinos podsmevanju životu kao otuđenom obliku nove Velike Igre moderne umetnosti. O tome treba razmišljati kada govorimo o Olji Ivanjicki, a ne o nekakvom lažnom glamuru, pomodarstvu, ili o tobožnjoj renesansi savremenog sveta. Nesposobnost tumačenja danas je odraz propasti znanja, invencije i imaginacije.

    Sa svojim saučesnicima i sagovornicima Olja Ivanjicki se bavila problemima budućnosti, ali mnoge od njih je upravo ta budućnost uzela pod svoje i samlela ih svojim levijatanskim čeljustima, ne ostavivši ni trag jednog zanosa. Budućnost je te tragove ne trepnuvši nonšalantno polizala, a umetnost je ponovo odškrinula vrata novoj ideologiji.

    Zbog toga strepimo da će vreme koje dolazi isključiti svaku pomisao na ljudsko u umetnosti, na iskrenost, tu zaboravljenu činjenicu svakog značajnog umetničkog dela. Zaborav je mračna perspektiva čovekovih težnji koje se događaju na ivici, sa izvesnošću da će jedino ivica izdržati. Ostalo će se izgubiti u ponorima Mainstrema, u prolaznosti, bez one nade koja je već prešla u sarkazam.

    Izmenjeno od: Poli46; 19.11.2018 u 14:53.

    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi

  11. #8
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    1.284
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    211
    Pohvaljen 840 puta u 501 postova
    Moć reputacije
    134

    Beta Vukanović (Bamberg, 18. april 1872 — Beograd, 31. oktobar 1972) je bila srpska i jugoslovenska slikarka koja je pripadala plenerizmu a kasnija dela su realistička ali je uvek zadržala impresionističku paletu.

    Život i školovanje

    Rodila se 18. aprila 1872. godine u srpskoj porodici u Bambergu u Nemačkoj kao Babet Bahmajer. Posle završetka osnovne škole i više ženske škole upisala se 1890. godine na privatnu slikarsku školu Karl Mara i Anton Ažbea u Minhenu. Tu se upoznala sa Ristom Vukanovićem sa kojim je kao njegova supruga otputovala u Beograd za koga su joj prijatelji pričali da je mali grad u kojem ne postoji interesovanje za umetnost. 1899. godine bračni par Vukanović dobio je dozvolu Ministarstva prosvete da nasledi prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Ciril Kutljika posle njegove smrti. Pošto su promenili dve adrese, Vukanovići su školu uselili u svoju kuću u Kapetan-Mišinoj 13 (kuća još postoji). Beta Vukanović je plenerista i taj je pravac prihvatila još u Minhenu. Ona je naše umetnike naučila da rade u pleneru. Kada je impresionizam počeo da slabi ona je naglasila crtež, učvrstela oblik i zadržala boje impresionizma. Slikala je portrete, pejzaže i mrtve prirode i smatramo je začetnikom umetničke karikature u Jugoslaviji. Ona je izlagala na svim jugoslovenskim izložbama Lade a pored toga u Rimu, Minhenu i Parizu.

    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi

  12. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Poli46:


  13. #9
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    1.284
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    211
    Pohvaljen 840 puta u 501 postova
    Moć reputacije
    134
    Uros Predic

    ( 1867. - 1953. )



    Uroš Predić (Orlovat, 1857. - Beograd, 1953.), jedan od najvećih srpskih slikara realizma, pored Paje Jovanovića.
    Završio je Umetničku akademiju u Beču, a stvarao u Novom Sadu, Beogradu, Starom Bečeju i Orlovatu. Autor je čitavog niza ikonostasa, maestralnih portreta i istorijskih žanr-dela, od koji su najpoznatija Kosovka devojka, Vesela braća i Na studencu.

    Između ostalih, oslikao je i crkvu u rodnom Orlovatu, podignutu u moravsko-vizantijskom stilu 1927. godine. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 1909, a februara naredne godine za redovnog člana. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu 1919. godine i prvi njegov predsednik. Umro je 1953. u Beogradu, u svojoj 96. godini, kao najstariji srpski slikar.


    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi

  14. #10
    Svet umetnosti Poli46 avatar
    Datum registracije
    11.09.2018
    Postovi
    1.284
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    211
    Pohvaljen 840 puta u 501 postova
    Moć reputacije
    134
    Đorđe Prudnikov

    Đorđe Prudnikov( Uzice, 19.04.1939. ), rusko-srpski slikar, dizajner i portretista svetskog ugleda,
    imao je, nedavno, svoju sliku na kolektivnoj prodajnoj izložbi u galeriji „Art centra” u Beogradu.
    Ta slika „Majka i dete” posebna je i po izgledu i po ceni.
    Liči na one koje je stvarao Ticijan, a početna cena joj je 100.000 evra!
    I ostala je u vlasništvu slikara.

    Rođen je 19. aprila 1939. u Užicu. Fakultet primenjenih umetnosti završio je u Beogradu
    kao najbolji u klasi.

    Ali, njegov život je kao horor film još od kad je začet u utrobi majke. Nema atelje, pa ne radi,
    a iz očevog stana su ga izbacili 2005. Kaže da često zameni noć za dan i obrnuto. Povremeno
    proda neku staru sliku, a sadašnje ponude za rad u Italiji doživljava kao velike ucene.

    Živi sam u Beogradu. Iz braka s Radom ima sina Aleksu (28), slikara.


    Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi


+ Odgovori
Strana 1 od 3 123 PoslednjaPoslednja

Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi možete postavljati nove teme
  • Vi možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 06:00.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2018 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1