+ Odgovori
Rezultati 1 do 1 od 1






  1. #1
    Prijatelj foruma
    Mishek avatar
    Datum registracije
    23.10.2014
    Postovi
    1.145
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    790
    Pohvaljen 3.402 puta u 1.259 postova
    Moć reputacije
    130

    Jorge Luis Borges / Horhe Luis Borhes

    ► Jorge Luis Borges / Horhe Luis Borhes ◄

    (24. avgust 1899 – 14. jun 1986)







    › Dela ‹


    • Maštarije
    • Alef
    • Univerzalna istorija beščašća
    • Peščana knjiga
    • Vrućina Buenos Ajresa
    • Vrt razgranatih staza
    • Čekanje
    • Novo pobijanje vremena
    • Knjiga izmišljenih stvorenja
    • Brodijev izveštaj
    • Kongres



    › Biografija ‹

    Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo (šp. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, poznat kao Horhe Luis Borhes; Buenos Ajres, 24. avgust 1899 — Ženeva, 14. jun 1986) bio je argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka. Presudno je obeležio hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske književne tokove. Iako najpoznatiji po svojim pripovetkama, Borhes je takođe bio i pesnik i književni kritičar. Bio je saosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“ i jedan od vodećih autora časopisa Sur („Jug“). Članovi njegove porodice su španskog, engleskog i portugalskog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao od roditelja. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku. U ovoj zemlji boravio je sve do 1921. godine, kada se vratio u Argentinu. Karijeru pisca je započeo 1923. godine. Njegovih nekoliko prvih knjiga nisu otkrile budućeg pesnika. Do tema koje su mu zaista „ležale“ došao je kroz nekoliko knjiga eseja i priča, kao što su „Sveopšta istorija beščašća“, „Istorija večnosti“, „Maštarije“ i „Alef“. Prva Borhesova knjiga se kod nas pojavila 1963. godine. To je bila knjiga „Maštarije“. Na našim prostorima su ljudi tek sedamdesetih godina počeli više da obraćaju pažnju na Borhesova dela. U tom periodu su se pojavili prvi borhesovci, a istovremeno su postali popularni latinoamerički pisci kao što su Markes, Kortasar, Ljosa, Fuentes i drugi. Ostao je zapamćen po svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke i fantastične osobine. Pored toga se bavio i književnom kritikom. Dobitnik je nagrade „Servantes“ za književnost 1978. godine.
    Horhe Luis Borhes rođen je 24. avgusta 1899. godine u Buenos Ajresu, u Argentini. Članovi njegove porodice su različitog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao upravo od roditelja.Njegovo formiranje kao intelektualca i umetnika počinje već u detinjstvu u velikoj porodičnoj biblioteci sastavljenoj od dela na engleskom, koji je znao zahvaljujući baki Engleskinji. Već sa devet godina Borhes je započeo svoj spisateljski rad prevodeći „Srećnog princa“ Oskara Vajlda. Godine 1914. se njegova porodica seli u Pariz. Borhes u Francuskoj uči jezik i priprema maturu, sa posebnim interesovanjem za filozofiju i velike pisce 19. veka. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku, a 1919. godine odlaze u Španiju i tu Horhe počinje svoj aktivniji spisateljski rad.
    Karijeru pisca je započeo 1923. godine pisanjem poezije, a prve stihove „Crveni ritmovi”, posvećene Oktobarskoj revoluciji koje nikada nije objavio, napisao je 1919. godine tokom svog boravka na Majorki. Kada se vratio u Argentinu, sa nekoliko mladih pisaca koji su se okupljali oko M. Fernandeza, pokrenuo je časopise „Prizma’’ i „Proa’’, a već 1923. godine ponovo odlazi u Evropu. Godine 1927. mu je oslabio vid, da bi potpuno oslepeo krajem pedesetih godina.
    Borhes je najpoznatiji po svojim kratkim pričama, ali je takođe pisao i poeziju, eseje, scenarije, književne kritike i objavio mnoge antologije. Borhes je pisao poeziju celog svog života. Na Borhesa dosta utiče modernistički stil pisanja, a posebno simbolizam. A u njegovim kasnijim delima može se videti uticaj naturalizma. Na njegova kasnija dela veliki uticaj je imala i činjenica da je bio slep. Borhes se dosta interesovao za mitologiju, matematiku i teologiju i ove nauke su često bile prisutne u njegovim delima. Njegovo prvo objavljeno delo je bio prevod dela „Srećni princ“ Oskara Vajlda na španski kada je imao samo devet godina. Njegova prva kolekcija pesama „Vrućina Buenos Ajresa“ (šp. Fervor de Buenos Aires) objavljena je 1923. godine. Iste godine Borhes postaje urednik literalnog dodatka novinama „Kritika“ gde se pojavljuju njegovi delovi priča kasnije objavljeni u „Opštoj istoriji gadosti“ (šp. Historia universal de la infamia). Borhesova najbolja dela su sa početka njegove karijere, kada je uglavnom radio kao prevodilac i književni kritičar za argentinski magazin „El Hogar“ koji se izdavao od 1936. do 1939. godine. Posle teške nesreće koju je doživeo 1939. godine pojavljuje se njegova prva kolekcija kratkih priča „Vrt razgranatih staza“ ( šp. El jardín de senderos que se bifurcan). Ova kolekcija je izašla iz štampe 1941. godine. Njegovo najpoznatije delo je kratka priča „Čekanje“ (šp. La espera) objavljena 1950. godine. Izražavao je veliko interesovanje i za idealizam što se može videti u eseju „Novo pobijanje vremena“ (šp. Nueva refutación del tiempo), kratkoj priči „Preciznost nauke“ (šp. Del rigor en la ciencia), pesmama „Stvari“ (šp. Cosas) i „Golem“ (šp. El Golem), kao i u priči „Kružne ruševine“ (šp. Las Ruinas Circulares). Borhes 1967. godine započinje petogodišnju saradnju sa američkim prevodiocem Normanom Tomasom di Đovanijem. Takođe nastavlja da izdaje knjige kao što su „Knjiga izmišljenih stvorenja“ (šp. El libro de los seres imaginarios) 1967. godine, zatim „Brodijev izveštaj“ (šp. El informe de Brodie) 1970. godine, kao i „Peščana knjiga“ (šp. El libro de arena) 1975. godine. Njegovo najduže književno prozno delo je priča „Kongres“ (šp. El Congreso) objavljena 1971. godine. Borhes je bio značajan i kao prevodilac. Prevodio je literaturu sa engleskog, francuskog i nemačkog jezika na španski jezik. Takođe je preveo dela Vilijama Foknera, Hermana Hesea , Franca Kafke, Volta Vitmana, Virdžinije Vulf i drugih. Borhes nije dobio Nobelovu nagradu za književnost i to je doživeo kao lični poraz. Kasnije se govorilo da mu je ova nagrada uskraćena zbog konzervativnog pogleda na politiku.
    Obzirom da je Borhes bio slep njegova majka starala se o njemu, bila je njegov lični sekretar, odgovarala je na pisma, pratila ga je na putovanjima. Neočekivano, 1967. godine, Borhes se oženio sa svojom starom prijateljicom iz mladosti, Elsom Miljan. Njegovi prijatelji su smatrali da je upravo njegova majka insistirala na tome kako bi imao ko da se brine o njenom slepom sinu kada ona umre. Međutim, brak je trajao svega tri godine. Nakon razvoda, Borhes se vratio majci, sa kojom je živeo u malom stanu, sve do njene smrti. Narednih godina, putovao je širom sveta. Nakon majčine smrti ulogu asistentkinje preuzima Marija Kodama, argentinka nemačkog i japanskog porekla. U aprilu, 1986. godine oženio se sa njom preko paragvajskog advokata, što je tada bila uobičajena pojava za Argentince koji su želeli da izbegnu oštre zakone u vezi razvoda. Uz nekoliko izuzetaka, žene su skoro potpuno odsutne u većini Borhesovih dela. Međutim postoje neka dela kao što je priča „Ulrike“ iz „Knjige o pesku “, u kojoj je pisao o romantičnoj ljubavi. Takođe i u svojim kratkim pričama „Zahir“ i „Alef “, Borhes piše o neuzvraćenim ljubavima. Horhe Borhes umro je od raka jetre 1986. godine u Ženevi. Marija Kodama, njegova udovica i naslednica, stekla je potpunu kontrolu nad njegovim delima.
    Horhe Luis Borhes se oduvek zanimao za politiku što je nasledio od svojih predaka, kao i strast za književnost. Dvadesete godine XX veka su za njega bile veoma važne u političkom smislu. U početku je bio pristalica bivšeg argentinskog predsednika koji se zvao Ipolito Irigojen (šp. Hipólito Yrigoyen). Godine 1928. Borhes je, podržavajući Ipolita, bio član Komiteta mladih intelektualaca kada su se obavljali ponovni izbori za predsednika u Argentini. Ipolito je pobedio na izborima, ali kasnije je usledilo Borhesovo zaprepašćenje kada je vojna hunta zbacila Ipolita sa vlasti, nakon čega Borhes biva zgrožen politikom. Nakon toga, neko vreme se nije zanimao za politiku, ali kasnije je opet počeo da piše članke u argentinskom magazinu „El Ogar“ u kome ne podržava nijedan politički režim, već ih kritikuje, a naročito nacizam, antisemitizam i sve veći pad u fašizam. Ovim člancima Borhes dobija veća priznanja nego za svoje fikcije koje su gotovo prošle neopaženo. Međutim, ovo će mu prouzrokovati probleme kada fašisti budu došli na vlast početkom četrdesetih godina. Godine 1946. Huan Domingo Peron dolazi na vlast u Argentini, a Borhes je, zbog svojih dobro poznatih političkih uverenja, dobio novu poziciju sanitarnog inspektora za kontrolu živinskog mesa u Buenos Ajresu. Odmah je odlučio da podnese ostavku, pri čemu iskazuje još veću odvratnost prema totalitarnim režimima ističući da je jedna od najvažnijih dužnosti pisaca da se bore protiv autoritarnosti i svega što ona donosi. Peronov režim je otežavao život Borhesovoj porodici i njegovim prijateljima. Godine 1948. njegova majka i sestra Nora su uhapšene pošto su učestvovale u jednom protestu. Njegova majka je od tada bila u kućnom pritvoru, dok je sestra bila u zatvoru koji je prvobitno bio namenjen prostitutkama. Nori su dali mogućstvo da je oslobode ukoliko napiše pismo izvinjenja Evi Peron, što je ona odbila i tako ostala u zatvoru. Smatra se da od tada Borhes nije mogao da drži nijedno predavanje bez policijskog nadzora. Godine 1950. Borhes je izabran za predsednika Društva argentinskih pisaca (šp. Sociedad Argentina de Escritores), i tako predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog režima. Na tipičnom sastanaku Društva se u početku rapravljalo o književnim i filozofskim uverenjima. Nakon dužeg vremena, policijskim doušnicima, koji su nadgledali ove sastanke, bi postalo dosadno da bi na kraju otišli. Tek tada bi počinjale prave političke diskusije. Takođe je učestvovao u književnom pokretu zvanom ultraizam (šp. Ultraísmo). Pedestetih godina, nakon smrti Eve Peron, dva policajca su zatražila od Borhesa da u prostorijama Društva argentinskih pisaca okači portret Eve i Huana Perona, što je on odbio. Kasnije, uprkos svoj predostrožnosti, Društvo je ukinuto. Borhes postaje direktor Nacionalne biblioteke kada je Društvo ponovo počelo sa radom. Međutim, Huan Peron je 1973. ponovo izabran za predsednika, a Borhes iste godine podnosi ostavku na poziciju direktora Nacionalne biblioteke. Kada je Isabel Peron smenjena sa vlasti još jednim državnim udarom, Borhes opet počinje da se zanima za politiku. Prihvatio je novu vladu što je izazvalo razočaranje argentinske levice. Međutim, kada je dokazano da je nova vlada zloupotrebljavala svoju moć, kao i vojna hunta, Brohes počinje da kritikuje njenu politiku sve dok nije došlo do rata na Folklandskim ostrvima što je kod njega izazvalo ponovno zaprepašćenje posle čega se povlači iz sveta politike. Borhes se tokom svog života otvoreno suprotstavljao peronizmu, marksizmu i komunizmu. U jednom intervjuu je čak za sebe rekao da je anarhista, iako ga je većina ljudi smatrala liberalistom. Oduvek je smatrao da je najveći problem tada bio to što je država imala ogroman uticaj u delovanju pojedinca što su najviše prouzrokovali komunizam i nacizam. Totalitarni režimi su po njegovom mišljenju bili jedna vrsta tiranije koja uz veliku moć ima i mogućnost da odlučuje o svemu i svakome. Verovao je u etičku humanost i intelektualnost individue, dok je za političare smatrao da je njihov suštinski posao da lažu. Svoja uverenja o politici je govorio u više navrata, pri čemu je za političare rekao da su to neetički ljudi koji su vremenom stekli naviku i da podmićuju. Međutim, svoja opažanja o politici je izražavao u esejima. Napisao ih je mnogo, a najpoznatiji je „Ja, Jevrejin“ (šp. Yo, Judío), koji se odnosio na njegov prethodni članak „Ja, Argentinac“ (šp. Yo, Argentino) i koga je napisao kao odgovor na optužbu od strane simpatizera Hitlera i nacističke partije da je Jevrejin i da nije pravi Argentinac. U svojoj knjizi „Peščana knjiga“ (šp. „El Libro de Arena“) Borhes kaže da ne treba da se vrednuju politički sistemi već ljudi kao individue i njihove osobine.
    Horhe Luis Borhes umro je 14. juna 1986. u 86. godini života od raka jetre. Po verskim shvatanjima, Borhes se deklarisao kao agnostik. Jedna od njegovih poslednjih želja bila je da bude sahranjen na groblju u Ženevi. Njegov nadgrobni spomenik je delo argentinskog vajara Eduarda Longata. U februaru 2009. godine predstavljen je projekat premeštanja Borhesovih posmrtnih ostataka na groblje u Buenos Ajresu. Borhesova udovica Marija Kodama žustro se sprotivila pa je projekat propao.



    › Izvor ‹
    Wikipedia

  2. Sledeća 4 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Mishek:



Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Oznake za ovu temu

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 21:46.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2020 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1