+ Odgovori
Rezultati 1 do 2 od 2






  1. #1
    Fast Serbia V2 Caffe gardoim avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Postovi
    9.147
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    15.709
    Pohvaljen 85.590 puta u 10.800 postova
    Moć reputacije
    942

    Desanka Maksimovic / Desanka Maksimović

    ► Desanka Maksimovic / Desanka Maksimović ◄
    (16.05.1898.– 11.02.1993.)






    › Dela ‹

    • Pesme (1924)
    • Vrt detinjstva, pesme (1927)
    • Zeleni vitez, pesme (1930)
    • Ludilo srca, pripovetke (1931)
    • Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943)
    • Gozba na livadi, pesme (1932)
    • Kako oni žive, priče (1935)
    • Nove pesme (1936)
    • Raspevane priče (1938)
    • Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942)
    • Šarena torbica, dečje pesme (1943)
    • Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945)
    • Pesnik i zavičaj, pesme (1945)
    • Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949)
    • Samoglasnici A, E, I, O, U (1949)
    • Otadžbino, tu sam (1951)
    • Strašna igra, priče (1950)
    • Vetrova uspavanka (1953)
    • Otvoren prozor, roman (1954)
    • Prolećni sastanak (1954)
    • Miris zemlje, izabrane pesme (1955)
    • Bajka o Kratkovečnoj (1957)
    • Ako je verovati mojoj baki, priče (1959)
    • Zarobljenik snova (1960)
    • Govori tiho, pesme (1961)
    • Prolećni sastanak (1961)
    • Patuljkova tajna, priče (1963)
    • Ptice na česmi, pesme (1963)
    • Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964)
    • Hoću da se radujem, priče (1965)
    • Đačko srce (1966)
    • Izvolite na izložbu dece slikara (1966)
    • Pradevojčica, roman (1970)
    • Na šesnaesti rođendan, pesme (1970)
    • Praznici putovanja, putopisi (1972)
    • Nemam više vremena, pesme (1973)
    • Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976)
    • Pesme iz Norveške (1976)
    • Bajke za decu (1977)
    • Ničija zemlja (1979)
    • Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983)
    • Međaši sećanja, pesme (1983)
    • Slovo o ljubavi, pesme (1983)
    • Pamtiću sve (1989)
    • Nebeski razboj (1991)
    • Ozon zavičaja (1991)
    • Zovina svirala (1992)



    › Biografija ‹

    Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. u selu Rabrovici, u okolini Valjeva. Bila je najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo sve do kraja osnovne škole, a u Valjevu je završila gimnaziju.

    Posle Prvog svetskog rata upisala se na Filozofski fakultet u Beogradu gde je studirala na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti. Kada je 1923. diplomirala, najpre je radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim je postavljena za suplenta u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu.

    Desanka Maksimović je provela godinu dana u Parizu je na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji. Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.

    Početkom avgusta 1933. Desanka Maksimović se udala za Sergeja Slastikova. Nisu imali dece. Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Gustav Krklec, Branko Ćopić, Oton Župančič i mnogi drugi.

    Dana 17. decembra 1959. izabrana za dopisnog člana Srpska akademija nauka i umetnosti Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana.

    Desanka Maksimović preminula je 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.


    Književna dela

    Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.

    Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“.

    Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“ i „Pokošena livada“.

    Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21.10. 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka“ - pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.


    Poezija

    Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima. Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu.

    Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.

    U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač,romansijer, pisac za decu,a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije,sa ruskog,slovenačkog,bugarskog i francuskog jezika. Njena poezija,pripovetke,romani,knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a pojedine njene pesme nalaze se u antologijama poezije raznih naroda. Više puta je nagrađivana našim najvišim književnim nagradama.Prvo priznanje dobila je 1925.nagradom za pesmu "Strepnja" na konkursu časopisa "Misao".Bila je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1959.god.

    Desanka je bila od onih priroda u kojima se još u detinjstvu zametne ljubav koje se do kraja života ne odriču.Jer,sve u Desanki je pesničko:i reč,i odnos prema svetu,i filozofija. Reklo bi se čak da ništa drugo nije mogla biti do to što jeste.Sve što je napisala,napisala je srcem.A to njeno srce otvoreno je uvek i svuda,svemu i svakome.

    Prva Desankina pesma bila je o zalasku sunca.Sunce odlazi,a sve,i ljudi i priroda, pružaju prema njemu ruke i dovikuju-nemoj otići,ostani... Tada je imala 14 godina.Sedela bi obično na nekom panju i pisala. To je bio njen pesnički atelje.Sa 14 god.se ne može stvoriti čudo, ali se može osetiti miris zemlje.Može se doživeti noć,čuti ćuk.Može se zaspati na pokošenoj livadi i zapisati prva "ljubavna" reč.Sa 14 god.može se znati istorija i upoznati ratnik.A tu,u Brankovini, imalo je šta i da se vidi i da se čuje o istoriji.Sa 14 god.mogla se doživeti samoća,i strah.Prve ocene Desanka Maksimovićje dobila u Valjevu,od drugova iz gimnazijskih klupa.Ćitala im je,a oni su je hrabrili i proricali joj blistavu budućnost.

    Njena pesma je uvek bila sigurna streha i zaklon svakome ko je obeležen osecajnošću,uskraćen za nešto, ugrožen.Retko je koji pesnik u nas kao Desanka Maksimović još za života stekao ime i ugled i zadobio toliku naklonost,poštovanje i privrženost brojnih Čitalaca.Desanka Maksimović nema drugu biografiju sem književnu,ni drugog poroda sem pesama.Onaj ko je čitao njene pesme upoznao je ne samo njenu dušu i njeno biće, već i dušu naroda iz kojeg je potekla.Mnoge njene pesme su poziv ljudima da budu dobri,plemeniti,ponositi,postojani, da poštuju ljude drugač:ijih načela i uverenja,boja i vera,pozivala ih da proslave i tudeg sveca, da uvažavaju neistomišljenike,da budu strogi prema svojim kao što su i prema tuđim manama.Od svih vrednosti u šivotu ona je posebno isticala slobodu,odanost,hrabrost,dobrotu i nekoristoljublje.

    Za razliku od mnogih liričara, naročito novijeg doba, koji su svaki komplikovaniji pesnicki problem rešavali i složenijim sredstvima, naša pesnikinja je uvek išla za tim da najjednostavnijim i najprečim putem dopre do takvog zamućenog i skrivenog jezgra kakvo je ljudska bespomoćnost pred tajnom.

    Ma koliko bile raznolike i neujednačene sve Desankine pesme istovrsne su, istim glasom ispevane.Melodija njene poezije je sestra govorne melodije.Otkriva čitavo obilje novih aliteracija i rima,koje i kada nisu izmešane sa poznatim,u kontekstu nekako zazvuče poznato;skoro uvek su nekako prirodno na svom mestu.Desankina poezija saopštava o ljubavi,prenosi impulse mladosti.Ljubav je vodič u svet, učitelj duha.Bog o kome i kome peva Desanka Maksimovićprisutan je svuda i nigde ga nema;,on je milosrdan i ravnodušan; prisan i neuhvatljiv; ispovednik i stranac.On nije sabran u jednu žižu,već je rasut u hiljadu mogućnosti,a pesnikinja nam saopštava da svaka od njih može biti,ili jeste prava.Sve te suprotnosti se usklađuju u ljubavi.

    Lirika Desanke Maksimović se od samog početka doživljavala kao čista ispovest srca, što je i sadržano u stihu "Ja sam lovac srca svoga rodenog". Njeno osnovno pesničko geslo je da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu, da izvire iz njih.

    U kasnije dane lirika Desanke Maksimović dobila je svoju patinu, kao i njena rascvetana priroda u jesen,koja se u ovu liriku sve više uvlači.Njena poezija je dobila ono što vreme ljudskim motivima nameće: smirenost u nemirima,utišanost u akcentima.Godine ova pitanja neizbežno donose.Da li tražiti odgovore na njih? Ne tražiti nenalazivo, tj.pomiriti se sa zakonima.Tražiti ga i ne naći znaci neizbežnost kraja bez novog početka.Misao Desankina pred krajem, sluteći ga već,je samo konstatacija neobilaznoga i samim tim odricanje da se bilo kuda okolo prode.Ona kao ptica šćućureno ćuti i čeka ono što doći mora.Prirodno i jednostavno je pevala o životu i sada tako peva o smrti.


    Priznanja

    Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje“ (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva.

    Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja“ na konkursu časopisa „Misao“.

    Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola“, kako ju je narod tokom vremena prozvao.

    Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac“ makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom. Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad.

    U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27.10. 1990. godine. Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom.

    Dana 12.2. 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović“. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije[2]. Zadužbina je osnovana 19.3. 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka“.

    Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini.

    Dana 23.8. 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku.


    › Izvor ‹

    Wikipedia
    Izmenjeno od: gardoim; 31.05.2015 u 03:17.

  2. Sledeća 4 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora gardoim:


  3. #2
    Senior pahuljica avatar
    Datum registracije
    07.01.2013
    Postovi
    241
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.677
    Pohvaljen 767 puta u 172 postova
    Moć reputacije
    37
    Ljubav poznate književnice

    Književna vila koja je stihove nizala u niske bisera, krišom nam poturala pod nos ljubavne reči koje su nam se večno urezale u mislima – “Ne, nemoj mi prići… sreća je lepa samo dok se čeka”, bila je Desanka Maksimović. Rođena je 16. maja 1898. u Rabrovici, nedaleko od Valjeva, bila je pesnikinja moći kakva se ne sreće, profesorka književnosti i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan deo svog života provela je živeći na selu, tu dolazi u dodir sa mentalitetom svog naroda kakav je u većini slučajeva, spoznaje “seljaštvo”. Svoj stvaralački izražaj bojila je nijansama socijalnog, ljubavnog, kulturnog, zrelost u svom izražaju postiže veoma lagano upijajući svaki izdisaj svog okruženja, zaljubljujući se ne u muške kreacije koje su hodale pokraj nje, već u sve iz čega isijava ljubav – cvet, zemlju, pravdu, zaljubljenost, čekanje, strepnju. Molila je ljude da budu verni sebi, svojim mislima i osećanjima. Ulicama je šetala žena, pesnikinja, ideal, “živi spomenik” sa ešarpom, kosom smotanom u punđu, šeširom, uredna finoća ukrašena osmehom Monalize. Žene kao važna karika intelektualnih, umetničkih krugova u tom vremenu bile su retkost.

    Njeno stvaralaštvo graniči se sa neverovatnim, opstajalo je u različitim društveno-kulturnim okolnostima, sedam decenija bez predaha bila je krojač odela stvarnosti u kojoj je disala opori, zagušljivi vazduh života i istorije svoga naroda i dodavala mu je miris najfinije ljubavi.


    U maju se ljubav čuje u glasu, čeka se sreća

    Ljubav je za Desanku bila učiteljica duha, večno nadahnuće, inspiracija i poriv u pripremi najlepših književnih jela. Kada se odškrinu vrata njenog ljubavnog života, s početka se začuje muk praznih prostorija, a potom se koračajući napred naiđe na kratke podatke: avgusta 1933. godine Desanka Maksimović postala je supruga Sergeja Slastikova, koji je bio glumac i pesnik. Upirala je u ljude prst dobrote, podsećala ih na esenciju ljudskog postojanja, kroz papir na kome su ležale najlepše ljubavne reči mogla se nazreti duša kakvu je samo pesnikinja Desanka Maksimović imala, zato je i za života uživala obožavanje, istinsko poštovanje i divljenje od strane svojih čitalaca. Biološku decu nikada nije imala, kažu da je sav njen porod bio književni. Pesme su izrastale u njenu decu. Govorili su da je njeno srce bilo prozor otvoren da svako kroz njega može da uđe, da zaviri i da postane deo nje. Ponuda njenog stvaralaštva je bezgranična i bezuslovna, baš kao i ljubav, pomilovanje, strepnja o kojoj stvara najlepše melodije srca. Od lika Desanke Maksimović stvorio se mit savršenstva, ona je bila nalik svetice. Držala se striktnih propisa jednostavnosti i razumljivosti, nametnutih postavki stvari da je ženi zadato kakva će biti kako bi zavrednila poštovanje i naklonost u muškom svetu u kakvom je i sama Desanka opstajala i stvarala. Heroina vremena u kome je rat odzvanjao, u kome su se dizale pobune, vodile sumanute bitke, Desanka je potpuno izolovano tražila pomilovanje za za careve i robijaše, ljude i žene, zovine svirale, za svačiju zabludu tužnu, hrabrost usamljenu i izlišnu.

    “Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
    ne ostavljaj me nikad samu
    kad neko svira.” – Drhtavost ovog stiha pulsira na rubu usana zaljubljene duše.

    Njene reči bogate su suptilnim umiljavanjem dušama koje čežnu za ljubavlju, razumevanjem, utočištem.

    “Da u meni cela nežna plima
    Reči nerečeni;
    Da bih srce mogla poklanjati svima,
    I da opet mnogo ostane ga meni.”

    Ljubav je sveprisutna, bujna i uzvišena, a istinska telesna ljubav Desanke prema svom muškarcu tako je ušuškana, skrivena, nedostupna za znatiželjne tragače.

    “U maju, nad srcem kad su mi se nagle,
    Suđenice vile nisu umele
    Od ludosti da mi ga spasu.
    U proleće, u proleće ja zavoleh
    Senke u nečijem glasu.”

    Svaki njen stih daje nam za pravo da naslutimo da je volela, čeznula, tražila, čekala, osluškivala ljubav u glasu i tražila je u proleću, kamenčiću, pogledu, čekanju.

    “Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
    Iz daleka samo sve k’o zvezda sja;
    Iz daleka samo divimo se svemu.
    Ne, neka mi ne priđu oka tvoja dva.”

    U kasne sate 90. godine života, njena dva oka zauvek su usnila i ostavila iza sebe kosmos satkan od pesama večnog roka trajanja.

    Izvor: wannabemagazine.com

  4. Sledeća 4 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora pahuljica:



Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Oznake za ovu temu

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 17:58.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2019 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1