+ Odgovori
Rezultati 1 do 2 od 2






  1. #1
    Fast Serbia V2 Caffe gardoim avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Postovi
    9.407
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    16.051
    Pohvaljen 93.408 puta u 11.112 postova
    Moć reputacije
    969

    Jovan Ducic / Jovan Dučić

    ► Jovan Ducic / Jovan Dučić ◄
    (17. 02. 1871. - 07. 04. 1943.)





    › Dela ‹

    • Pjesme, knjiga prva, izdanje uredništva Zore u Mostaru, 1901.
    • Pesme, Srpska književna zadruga, Kolo XVII, knj. 113. Beograd, 1908.
    • Pesme u prozi, Plave legende, pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908.
    • Pesme (štampa „Davidović“), Beograd, 1908.
    • Pesme, izdanje S. B. Cvijanovića, Beograd, 1911.
    • Sabrana dela, Knj. I-V. Biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca, Beograd, Izdavačko preduzeće „Narodna prosveta“ (1929-1930).
    • Knj. I Pesme sunca (1929)
    • Knj. II Pesme ljubavi i smrti (1929)
    • Knj. III Carski soneti (1930)
    • Knj. IV Plave legende (1930)
    • Knj. V Gradovi i himere (1930)
    • Knj. VI Blago cara Radovana: knjiga o sudbini, Beograd, izdanje piščevo, 1932.
    • Gradovi i himere, (Putnička pisma), Srpska književna zadruga, Kolo XLII, Knj. 294. Beograd, 1940.
    • Federalizam ili centralizam: Istina o “spornom pitanju“ u bivšoj Jugoslaviji, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942.
    • Jugoslovenska ideologija: istina o “jugoslavizmu“, Centralni odbor Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1942.
    • Lirika, izdanje piščevo, Pitsburg, 1943.
    • Sabrana dela, Knj. X Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I – Grof Sava Vladislavić – Raguzinski, Pitsburg, 1943.
    • Sabrana dela, Knj. VII-IX (Odabrane strane). Rukopise odabrali J. Đonović i P. Bubreško. Izdanje Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1951.
    • Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković), Svjetlost, Sarajevo, 1969.
    • Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković. Pregledao i dopunio Živorad Stojković), BIGZ, Svjetlost, Prosveta, Beograd-Sarajevo, 1989.



    › Biografija ‹

    O godini rođenja postoje sporovi i nejasnoće. Pero Slijepčević navodi da je Dučić rođen, najverovatnije, 1872. u Trebinju. Veći broj istraživača tvrdi da je rođen 1874. Svetozar Ćorović u svojim sećanjima navodi (prema M. Miloševiću, Rani Dučić) da je Dučićeva godina rođenja 1872. Datum rođenja bi mogao da bude 15. jun ili 15. jul. SANU kao datum rođenja navodi 5/17. februar 1871.

    Dučićev otac Andrija bio je trgovac. Poginuo je u Hercegovačkom ustanku 1875. godine, a sahranjen u Dubrovniku. Majka Jovanka pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz prvog braka sa Šćepanom Glogovcem (Ristu i Soku). Osnovnu školu učio je u mestu rođenja. Kada se porodica preselila u Mostar, upisuje trgovačku školu. Učiteljsku školu pohađa u Sarajevu 1890—1891. godine i Somboru gde maturira 1893. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austrougarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“)[traži se izvor od 10. 2010.] i „Oj Bosno“. Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine, vlasti ga protjeruju iz grada. Odmah nakon progonstva, pesnik nije mogao naći učiteljsku službu gotovo nigde, pa se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.

    Kao učitelj radi u Mostaru od 1895. do 1899. Član je društva Gusle. U društvu sa Šantićem stvorio je književni krug i pokrenuo časopis Zora. Poslednje godine boravka u Mostaru, zajedno sa prijateljem i piscem Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten sa posla. Iste godine odlazi na studije u Ženevu, na Filozofsko-sociološki fakultet. Proveo je skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu. Za to vreme održava veze sa prijateljima piscima iz Mostara, upoznaje Skerlića u Parizu, sarađuje sa mnogim listovima i časopisima (Letopis, Zora, Srpski književni glasnik). Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Godine 1907. u Ministarstvu inostranih dela Srbije dobija službu pisara. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Te godine postavljen je za atašea u poslanstvu u Carigradu, a iste godine prelazi na isti položaj u Sofiji. Od 1912. do 1927. službuje kao sekretar, ataše, a potom kao otpravnik poslova u poslanstvima u Rimu, Atini, Madridu i Kairu (1926 — 1927), kao i delegat u Ženevi u Društvu naroda. Potom je privremeno penzionisan. Dve godine kasnije vraćen je na mesto otpravnika poslova poslanstva u Kairu.

    Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. Sledeće godine postavljen je za poslanika u Budimpešti. Od 1933. do 1941. prvo je poslanik u Rimu, potom u Bukureštu, (gde je 1937. godine postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora u Bukureštu), a do raspada Jugoslavije poslanik je u Madridu.

    U doba invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine Jovan Dučić je bio opunomoćeni poslanik kraljevine Jugoslavije u Madridu. Pošto je Španija priznala NDH, time prekinuvši diplomatske odnose s Jugoslavijom, u junu 1941. Dučić se povukao u neutralnu Portugaliju, u Lisabon odakle je, u avgustu iste godine otišao u SAD u grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodio je organizaciju u Ilinoisu (čiji je osnivač Mihajlo Pupin 1914. godine), koja predstavlja srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme pisao je pesme, političke brošure i novinske članke pogođen razvojem situacije u Jugoslaviji i stradanjem srpskog naroda, osuđivao je genocid nad Srbima koji je vršila hrvatska ustaška vlada.
    Umro je 7. aprila 1943. u Geriju. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog manastira Svetog Save u Libertivilu, SAD. Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000.

    Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. u izdanju Srpske književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – Plave legende i Pesme. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd.


    Privatni život

    U jesen 1893. godine, na balu u tek sagrađenom hotelu „Drina“ u Bijeljini, mladi i ambiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić. S njom se tajno verio 5. novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine i prelaska u Mostar na učiteljovanje od 1895. do 1899. godine.
    Jedan deo te korespondencije je sačuvan, kao i pismo koje je Dučićev prijatelj i pesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6. aprila 1901. godine moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje „Pesme“. Ljiljana Lukić, profesor u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene.
    Profesor Ljiljana Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić koja je živela sa sestrom. Posle raskida sa Dučićem, Magdalena se zarekla da nikada više neće izaći iz kuće. „Kao kakva romaneskna heroina, živela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pesama čoveka koga je volela“, zaključuje profesor Lukić. Dučićeva tajna verenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sledeće reči, koje se i dan danas čitaju na bijeljinskom groblju: „Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“.
    Dvadeset godina pre Magdalenine smrti, Dučiću je, dok je bio opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije, stigla molba koja svedoči o dubokom tragu koji je Dučić ostavio u Bijeljini. Pevačko društvo „Srbadija“ tražila je od ministra pomoć za izgradnju doma za potrebe društva. „Na prvom mestu, u ovome idealnom poslu, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi želelo i da bi bilo srećno, ako vidi da vaš dom ’Srbadije’ bude sazidan i nazvan Zadužbina pesnika Jovana Dučića-Srbadija“, stoji između ostalog u pismu poslatom 1937. upućenog ministru Dučiću. Na margini pisma stoji Dučićev rukopis: „Poslao 6. decembra 1937. godine prilog od 1000 din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pesnika Filipa Višnjića, njihovog najbližeg zemljaka“.
    Iz ljubavne veze sa glumicom Jovankom Jovanović imao je vanbračnog sina Jovicu koji se kao mlad ubio.

    › Izvor ‹
    Wikipedia
    Izmenjeno od: gardoim; 31.05.2015 u 03:10.

  2. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora gardoim:


  3. #2
    Senior pahuljica avatar
    Datum registracije
    07.01.2013
    Postovi
    242
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.918
    Pohvaljen 813 puta u 175 postova
    Moć reputacije
    38
    Тамо где је остала Дучићева душа


    Млади учитељ Јован Дучић у Бијељину је дошао између Велике и Мале Госпојине 1893. године из Сомбора, чим је завршио учитељску школу. Стигао је са репутацијом даровитог песника, јер је већ сарађивао у познатим часописима "Босанска вила", "Нова Зета", "Голуб", "Весник".

    Почео је учитељовати а онда га у тихој варошици стиже право песничко усудиште - љубав. На Светосавској свечаности у хотелу "Дрина" упознаје Магдалену Николић, кћерку рано преминулог Јована Николића, о којој се бринуо њен деда по мајци, познати бијељински трговац Перо Живановић, чије је презиме касније додала своме крштеном. Под њим је у "Босанској вили" објављивала своје песме.

    Магдалена је била лепа девојка, тек свршена ученица Трговачке школе. И планула је страсна, лирска и јединствена љубав између чудесне Семберке и стаситог Херцеговца.

    Судбина је хтела да се Магдалена и Јован убрзо, не својом вољом, раздвоје. Званично је забежено да су полицијске власти у Бијељини, по налогу котарског предстојника, у мају 1894. године, претресле стан младог учитеља Дучића, и том приликом нађене су две његове песме "Ој, Босно!" и "Отаџбина".

    Дучић је одмах морао напустити Бијељину. И своју Магдалену - са којом се, највероватније, тајно верио претходне године. После прогона из Семберије Земаљска влада у Сарајеву јуна 1894. године забрањује му вршење учитељске дужности у свим српским школама у БиХ. Ипак он успева да добије намештење у манастирској школи у Житомислићу и почиње да се дописује са својом вереницом Магдаленом. Њихова кореспонденција настављена је и касније, када је прешао у Мостар, где је од 1895. до 1899. године био учитељ у српској школи. Из Житомислића, 29. новембра 1894. године, песник пише:

    "Кад сам отишао из Бијељине и пољубио се с тобом а ја сам се зарекао Богом и животом да моја уста неће пољубити никог више док тебе не пољубе као своју. Од тог часа, тако ми Бог помогао, моја уста не дотакоше се ничега а не као што ми ти рече да се ја љубим. А тим сам се чисто поносио и то ми беше нешто мило..."

    У неким писмима он је назива "једином на свету, рајем у грудима и срећом сведржећом". Највећи део те Дучићеве кореспонденције сачуван је.

    Магдалена се по одласку Дучића закапијала у велику кућу. Много прстију је било уплетено у ову љубав а испаштали су само њих двоје - ни криви ни дужни. Никада, изгледа, нису могли једно другом да објасне шта им се, заиста, све то догодило и зашто је око њих баш све то тако неразумљиво, непојмљиво. Дучић није дошао својој Магдалени а ни у Бијељину никад више. А Магдалена га је чекала о много Божића, све до 1956. године, када се, у дубокој старости, упокојила. Причају, да је годинама, као сенка, тумарала по тој старинској пустој кући, чекајући Дучића. Да јој је дошао, можда би му рекла да никада није "наваљивала да се уда". Посебно не за неког богатог Брчака, нити за Д. К. којег јој Дучић помиње у једном своме писму.

    Чекала га је читав свој век - и није га дочекала. А било је много љубави - на обе стране - а били су млади и лепи.

    Кнез песника Јован Дучић - био је Семберац скоро онолико колико је био и Херцеговац - у равници између две реке танкоћутно је вољен.

    И Магина кућа у Бијељини, као и она знаменита у Верони, има балкон - још једна сличност између бесмртних љубавника: Ромеа и Јулије. Пре неколико година, тридесетак метара даље од Магдаленине куће, радници Комуналног предузећа у Бијељини поткресивали су дрвеће - на месту једне одсечене гране појавио се јасан и препознатљив лик Исуса Христа. То дрво је сада постало мало светилиште.

    О великој љубави двоје песника и сада се у овој равници приповеда.

    Родна кућа

    У Бијељини, готово у центру града, се и сада налази Магдаленина родна кућа, доста оронула, нарочито изнутра. У њој је, може се поуздано закључити на основу њихове преписке, становао и сам песник.

    Потврда љубави

    Колико је Магдалена волела Дучића потврђује и споменик на гробљу Пучиле. На камену је уклесано : "Магдалена Николић - Живановић, 1874 - 1957, сама песник и песника Јове Дучића прво велико надахнуће".

    Izvor: Тихомир Несторовић
    26.08.2008. Глас Српске

  4. Sledeća 4 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora pahuljica:



Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Oznake za ovu temu

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 04:42.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2020 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1