► Vladislav Petković Dis / Vladislav Petković Dis ◄
(1880.– 1917.)




› Dela ‹

  • Utopljene duše, 1911.
  • Mi čekamo cara, 1913.


› Biografija ‹

Vladislav Petković Dis (Zablaće, 10. mart 1880 — Jonsko more, 16. maj 1917) je bio srpski pesnik i rodoljub. Radio je kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata, preživeo je povlačenje preko Albanije, odakle je prebačen na Krf, a zatim transportovan u Francusku gde piše svoju poslednju zbirku pesama Nedovršene pesme. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće i potapa nemačka podmornica kod Krfa.

Bio je sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pesmu „Na prozoru sveća gori“ i to na nemačkom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta će bezuspešno pokušavati da položi maturu. Kada ni drugi put nije položio, ovog puta u Zaječaru, on je predsednika komisije pozvao na čast: - Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam...

Dis je bio prosečan učenik, ali sa natprosečnim pesničkim talentom. Svojim dvema zbirkama poezije, zaslužio je mesto u skoro svim antologijama srpske poezije.

Da bi se očuvala uspomena na ovog velikana srpske poezije, zavičajna biblioteka koja nosi Disovo ime, organizuje već 37 godina kulturnu manifestaciju „Disovo proleće“. Disove svečanosti počinju 10. marta, na pesnikov rođendan, a završavaju se dodelom „Disove nagrade“. „Disovo proleće“ podstiče stvaralaštvo mladih, pa svake godine nagrađuje najbolji rukopis za prvu pesničku zbirku. U ediciji „Tokovi“ objavljeno je do sada 19 knjiga, a mnogi dobitnici danas su postali poznata pesnička imena.

Priredbu „pesništvu u čast“ prate:
  • list „Disovo proleće“;
  • knjiga dobitnika i
  • niz drugih publikacija koje već čine bogatu izdavačku delatnost biblioteke.
  • Disova nagrada


U vojsku nije išao. Oslobođen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, a pokraj Zaječara. Sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pesmama. Teško je, ipak, biti raspevan u čamotinji i tišini, te on mnoge noći provodi sa seljacima uz tabliće i čokanje rakije. U grad odlazi jednom mesečno po platu, bez koje se ujutro vraća u selo, nakon kafanske sedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zaječar.

To je trajalo dve godine, kada je odlučio da napusti učiteljsko mesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini mogući put za sve pesnike.

Ušao je sasvim tiho u društvo beogradskih velikana, u vreme kada se živelo po kafanama koje su bile i jedina sastajališta. Znalo se da se, kada izađe, časopis u kafani pročita od korica do korica. Kada se pojavi novo književno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaženi Jovan Skerlić grmeo da je sve zlo od njih.

Visok i mršav, poduže kose i sasvim neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Nušića uspeva da pronađe prvo zaposlenje. Pesnik, koji će kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naših antologija, radio je kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da meri šljive.

Od prve plate štampao je podsetnicu na kojoj je pisalo samo Dis. Po svoj prilici, to je bila skraćenica, odnosno srednji slog njegovog imena VlaDISlav, mada su neki tvrdili da je to ime grada iz Danteovog „Pakla“, a drugi da je to bio srpski srednjovekovni naziv za evropski zapad. Prilično dugo nadimak je ispisivan isključivo latinicom, kako ga je pisao i sam pesnik, da bi odnedavno bio štampan i ćiriličnim pismom.

Dva puta otpušten iz službe, živeo je ni od čega: od korektura i saradnje po dnevnim listovima, od neznanih i neviđenih poslova pesnika, koga je negativno kritikovao Jovan Skerlić, najuticajniji kritičar tog vremena.

Njegov kafanski način života umnogome se izmijenio poslije vjenčanja sa Hristinom-Tinkom, mladom i lijepom poštanskom službenicom koju je odmah smjestio u svoje stihove. Brak su sklopili na jutrenju u staroj Markovoj crkvi.

Veoma privržen porodici, ali i prijateljima, Dis će jednom reći:
— Za četiri godine braka nismo četiri puta sami, bez gostiju, ni ručali ni večerali.

Na svijet je došlo i njihovo dvoje djece, Gordana i Mutimir, ali i ratovi, balkanski i svjetski, rastanak.

Vladislav Petković Dis je živio u maloj zemlji u kojoj su knjige čitali samo oni koji su ih i pisali. Za svoga života objavio je samo dvije knjige poezije — zbog nedostatka novca, bespoštednosti kritike, zbog toga što je živio samo 37 godina ili zbog svega navedenog, ali činjenica je da smo ostali uskraćeni za mnoge stihove koje je ovaj pjesnik slutnji još mogao das nam podari.

Dis je pesnik iracionalnog, on slike nalazi u potsvesnom. Pesnik je sumornih raspoloženja i čak očaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Jovan Skerlić ga je kritikovao, jer se Dis nije uklapao u njegov ideal naprednog pesnika. Kasnija kritika, počevši od Isidore Sekulić, uvrstila je Disa među najbolje srpske pesnike nalazeći da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i pored izvesnih jezičkih nebrižljivosti.

Knjigu "Utopljene duše" Dis je objavio 1911. godine. Štampao ju je o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pjesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdio da "jeste jedna neuka i gruba imitacija".

Poezija "Utopljenih duša" je negatorska, bolećiva, plačna i crna. Uvodi u nju bodlerovske motive što predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koga nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji. Njegova poezija ide u iracionalno, u njoj su Disovi snovi i njegove tišine.

Zbirka poezije "Mi čekamo cara" napisana je 1913. godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da ju je naslovio "Mi čekamo para". U ovoj zbirci pjesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadžbine. To, međutim, nije radio klicući u nacionalnom ponosu, kao drugi pjesnici, nego je tužno lutao po zgarištima i truleži. Zbog toga su mnogi kritičari smatrali da je ova zbirka slaba u cjelini te da su stihovi zvečeći prazni i jeftino patetični.

Disova nagrada

Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis” od 1964. godine dodeljuje Disovu nagradu za životno delo savremenog jugoslovenskog, odnosno srpskog pesnika. Manifestacija povodom dodele nagrade i književno veče posvećeno nagrađenom gostu predstavljaju centralni i završni događaj svakog „Disovog proleća“, a tradicionalno se održavaju u drugoj polovini maja meseca. Disova nagrada se svojom dugotrajnošću, izborom dobitnika, sastavima žirija čvrsto ukorenila na mestu jedne od najprestižnijih domaćih pesničkih i književnih nagrada. Poslednjih godina Disovu nagradu čine plaketa koja se uručuje dobitniku i novčani iznos nagrade.

Dodeljuje se svake godine, žiri zaseda u Čačku. Novčani deo nagrade je 160.000 dinara a nagrada se uručuje na završnoj svečanosti „Disovog proleća“ koje je 2007. održano po 44. put.



› Izvor ‹
Wikipedia