+ Odgovori
Rezultati 1 do 2 od 2






  1. #1
    Prijatelj foruma
    Stann avatar
    Datum registracije
    20.10.2013
    Postovi
    721
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    268
    Pohvaljen 1.149 puta u 405 postova
    Moć reputacije
    82

    Milos Crnjanski / Miloš Crnjanski

    ► Milos Crnjanski / Miloš Crnjanski ◄
    (26.10.1893.- 30.11.1977.)





    › Dela ‹



    • Маска (1918)
    • Лирика Итаке (1919)
    • Дневник о Чарнојевићу (1921)
    • Приче о мушком (1924)
    • Наше плаже на Јадрану (1927)
    • Бока Которска (1927)
    • Ирис Берлина (1928)
    • Тајна Албрехта Дирера (1928)
    • Сеобе (1929)
    • Љубав у Тоскани (1930)
    • Књига о Немачкој (1931)
    • Одабрани стихови (1954)
    • Конак (1958)
    • Ламент над Београдом (1962)
    • Друга књига Сеоба (1962)
    • Никола Тесла (1967)
    • Роман о Лондону (1972)
    • Ембахаде (1983)



    › Biografija ‹

    Милош Црњански је рођен 26. октобра 1893. године у Чонграду, у Аустроугарској (данас Мађарској), у осиромашеној грађанској породици. Отац Тома био је нижи чиновник који је због свог темпераментног заступања српске мањинске политике „прогнан“ из Баната, из Иланџе (коју је Црњански називао Иланчом, по њеном старом називу) у Чонград, који је по Црњанском био нека врста "тадашњег чиновничког Сибира". Мајка му се звала Марина Вујић и била је родом из Панчева. Црњански је био српски књижевник и један од најзначајнијих стваралаца српске литературе XX века. Истакао се као песник, приповедач, романсијер и публициста. Бавио се и ликовном критиком.1919. у Београду се уписује на Универзитет где студира књижевност и уређује лист „Дан“.Црњански отада живи као повратник који се, као несрећни Хомеров јунак, после дуге одисеје враћа на своју Итаку. Међутим, док је Одисеј знао да сачува бодрост духа и животну чврстину, Црњански се, са читавом својом генерацијом, вратио у разорену домовину са умором и резигнацијом. „У великом хаосу рата — говорио је млади песник — био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће”. И у својим ратним и поратним стиховима, овај уморни повратник искрено је певао о својој резигнацији и изгубљеним илузијама. Из тог потуцања по крвавим светским ратиштима Црњански се враћа мислима о нужности рушења лажног мита о „вечитим“ вредностима грађанске етике.
    И у поезији и у животу он живи као сентиментални анархист и уморан дефетист који са тугом посматра реликвије своје младости, сада попрскане крвљу и пољуване у блату. Осећао се тада припадником напредних друштвених снага и гласно се изјашњавао за социјализам, али његово бунтовништво из тих година била је само „крвава експлозија“ неког нејасног друштвеног талога донесеног из рата.
    Књижевно стварање Милоша Црњанског у том периоду било је крупан допринос напору његове генерације да се нађе нов језик и израз за нове теме и садржаје. Говорећи о литерарном програму своје песничке генерације, он је писао: „Као нека секта, после толиког времена, док је уметност занчила разбибригу, доносимо немир и преврат, у речи, у осећају, мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га неоспорно о себи. Из маса, из земље, из времена прешао је на нас. И не дà се угушити… Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо стрмоглаво у будућност… лирика постаје страсна исповест нове вере.” Потпуно новим стихом и са пуно емоцијалне горчине он је тада казивао свој бунт, опевао бесмисленост рата, јетко негирао видовданске митове и саркастично исмевао заблуду о „златном веку“ који је обећаван човечанству. Снагом своје сугестивне песничке речи он је многе вредности грађанске идеологије претварао у рушевине, али на тим рушевинама није могао нити умео да види и започне ново. Црњански је и у стиху и у прози тих поратних година био снажан све док је у њему живео револт на рат.
    1920. упознаје се са Видом Ружић са којом ће се 1921. и венчати. Исте године Црњански са Видом одлази у Париз и Бретању, а у повратку путује по Италији. 1922. је био наставник у панчевачкој гимназији, исте године је стекао диплому на Филозофском факултету у Београду.Између 1923. и 1926. професор је гимназије у Београду и сарадник угледног листа „Политика“. Истовремено, издаје „Антологију кинеске лирике“ и новинар је улисту „Време“. 1927. у „Српском књижевном гласнику“ излазе први наставци његовог романа „Сеобе“.1928 — 1929. је аташе за штампу при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину. На његов позив немачку престоницу посећује његов пријатељ књижевник Вељко Петровић.1930. за роман „Сеобе“ добија награду Српске академије наука. Следећих година путује бродом по Средоземном мору и извештава из Шпаније.Године 1934. покренуо је лист „Идеје“ у коме је између осталог писао о Светом Сави.[4] Лист је следеће године престао да излази.
    У периоду између 1935. и 1941. ради у дипломатској служби у Берлину и Риму. По избијању Шпанског грађанског рата, Црњански је као дописник листа Време извештавао из Франковог штаба. Подржавао је Франка и фалангистички покрет у својим текстовима. После Шпаније, био је дописник из Рима и подржавао је Мусолинија и италијански империјализам.По избијању Другог светског рата евакуисан је из Рима и преко Мадрида и Лисабона августа 1941. одлази у Лондон.
    Други светски рат и дуги низ поратних година Црњански је провео у емиграцији у Лондону, где 1951. узима британско држављанство.Као противник Тита и комунистичке идеологије остаје у Лондону и живи у емиграцији. Овде ради разне послове. Књиговођа је обућарске радње Хелстерн на Бонд стриту и разноси књиге фирме Хачардс на лондонском Пикадилију, док његова супруга шије лутке и хаљине за робну кућу Херодс. Црњански успут стиче диплому Лондонског универзитета и диплому за хотелијерство и менаџерство.Милош Црњански је у Лондону био члан међународног ПЕН-клуба који му обезбеђује да се на машини откуцају његови романи.
    У Југославију се вратио 1965. године.Према жељи из тестамента Народна библиотека Србије је 1979. године примила заоставштину Милоша Црњанског.


    › Izvor ‹
    Wikipedia
    Izmenjeno od: gardoim; 30.05.2015 u 23:42. Razlog: Azuriran post

  2. Sledeća 5 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Stann:


  3. #2
    Senior pahuljica avatar
    Datum registracije
    07.01.2013
    Postovi
    242
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.918
    Pohvaljen 813 puta u 175 postova
    Moć reputacije
    38
    Ljubav poznatog književnika

    Tvorac “Seoba”, Miloš Crnjanski, isheklao je mustru najokrutnijeg postulata života: “Oni su tu zbog drugih i za račun drugih”. A negde gore je “beskrajni plavi krug i u njemu zvezda”.

    Književni velikan, rođen je 26. oktobra 1893. godine, svojim perom dotakao je misaonu perfekciju, zamišljeno i tiho, kicoški brbljivo, dane u izgnanstvu beležio je i memorisao uspomene na mirise iz Londona, Beograda, Temišvara, italijanska bojišta, bolničke postelje, kose žena koje je ljubio, čuvajući ih za večnost. Ostali su zapisi u vremenu o postojanju velikog pisca koji peva o novim oblicima tla po kome hodimo, o njegovoj tragičnoj neminovnosti, opisujući čak i sebe kao “malu igračku kojom se život poigrao”. Koketirao je sa varkama zakonitosti u ljudskim odnosima, gurao nacionalizam iz patriotizma, širio svoj pomalo nadmeni stav.


    Mlad učen čovek, sa knjigama pod miškom i odrazom uobraženog zanesenjaka, kicoš odevno usklađen u ekstravagantnom koraku ondašnjim vremenom. Ljude je držao na distanci, glas ženskaroša pratio ga je u stopu, njegova interesovanja bila su svestrana obojena kontrastnim bojama strasti prema avijaciji, mačevanju, fudbalu i pisanoj reči.

    Život je spleo dramu paradoksa oko aure Crnjanskog, čamovanje u strahovima koje su se kamenili u njegovom biću. Dugo godina odbijao je da se vrati u Jugoslaviju, strepeći da će zlonamerni želeti da mu napakoste, da ga vide sabijenog u ćošak, nemoćnog i poniznog. Velikog pisca koga su posvete na knjigama mogle koštati života. U jesen 1966. godine nošen svim pričama koje su iz kofera njegove otadžbine prosuli pred njega u nadi da okonča egzil, vraća se u Jugoslaviju, tim povodom kako bi svečanost povratka bila nezaboravna ukazuje mu se najveća čast, štampanje Sabranih dela.


    Lepa Vida. San Crnjanskog od koga nije umeo da odustane

    A u vremenima kada su dela grmela od pohvala, jačine i punoće, u njegovom životu od 1920. godine mirisala je najdivnija Ruža, negovana u vrtovima ljubavi, spremna da nosi slavno prezime Crnjanski. Vidosava Ružić, kasnije Crnjanski, važila je za jednu od najlepših žena Beograda. Mesto njihovog sastanka bio je Filozofski fakultet. Na Vidin odgovor da je mesto pored nje zauzeto, Crnjanski je samo dobacio “Šta zauzeto!” i smestio se pored nje. Nakon toga čekale su ih ljubavne peripetije, pretnje batinama nisu izostale od Vidinog stirica koji je svoju bratanicu već namenio. Vida iznenada odlazi za Pariz, kako bi se situacija stišala, pri samom ulasku u voz Crnjanski joj daje obećanje da će joj pisati. Dan posle toga dobio je novu kulminaciju, Pariz pored Vide dočekuje još jednog gosta – Miloša Crnjanskog. Zov ljubavi, kuća u Pančevu, koja odlazi na “doboš” zbog žene koja je osvojila srce Crnjaskog.

    “Pošao je za mnom. Mnogo je voleo žene. Bio je pravi kicoš i ženskaroš. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča.” – govorila je Vida o svom Crnjanskom.

    Oni koji su ih poznavali govorili su o njima u jednini, jer je od njih ljubav stvorila celinu, jedinstvo koje se i nakon smrti svila nad pričom o Milošu i Vidi. Njen posmrtni amanet, poslednji izdisaj želje vapio je da kada srce otkuca poslednji treptaj počiva zauvek pored svog Miloša. Ta želja da bude sahranjena pored svog čoveka i dan-danas nije ispunjena. Vida je bila, kako kažu, njegova saputnica i sapatnica. On je stvarao dela, klesao svoje misli i brusio dijamantsko kamenje rečenica koje su kitile dela: “Lirika Itake”, “Priče o muškom”, “Dnevnik o Čarnojeviću”, “Stražilovo”…

    “Volim da sklopim oči i da ćutim. Trešnje u Kini. Priviđaju mi se još dok ovde ćutim. Bdim i mrem.”

    Poslednje reči na usnama Miloša Crnjanskog bile su dokaz večne ljubavi: “Vode i Vido…”

    Besmisao je obuzeo svaki trenutak njenog života, Milošev odlazak izdržala je svega deset meseci, a nakon toga je krenula za njim, baš kao i on za njom nekada, u Pariz. Iznad glave pronašli su njegove reči: “A kad mi se glas i oči, dah upokoje. Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.”

    Izvor: wannabemagazine.com

  4. Sledeća 4 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora pahuljica:



Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Oznake za ovu temu

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 21:56.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2020 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1