+ Odgovori
Rezultati 1 do 3 od 3






  1. #1
    Prijatelj foruma
    Stann avatar
    Datum registracije
    20.10.2013
    Postovi
    739
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    268
    Pohvaljen 1.140 puta u 405 postova
    Moć reputacije
    82

    Branislav Nusic / Branislav Nušić

    ► Branislav Nusic / Branislav Nušić ◄
    (08.10.1864.- 19.01.1938.)





    › Dela ‹


    Драме


    • „Тако је морало бити“
    • „Јесења киша“
    • „Иза Божјих леђа“
    • „Пучина“
    • „Кирија“
    • „Аналфабета“



    Комедије


    • „Протекција“
    • „Свет“
    • „Пут око света“
    • „Госпођа министарка“
    • „Народни посланик“
    • „Мистер Долар“
    • „Ожалошћена породица“
    • „Покојник“
    • „Сумњиво лице“
    • „Ујеж“
    • „Др“
    • „Не очајавајте никад!“
    • „Власт“ (недовршена)
    • „Ђоле Кермит“ (недовршена)


    Романи


    • „Општинско дете“ (у Сарајеву издано као „Опћинско дијете“)
    • „Хајдуци“ (свој доживљај из детињства)(1938)
    • „Деветсто петнаеста“ (1920)
    • „Аутобиографија“


    Приповетке


    • „Политички противник“
    • „Посмртно слово“
    • „Класа“
    • „Приповетке једног каплара“
    • Трагедије[уреди]
    • „Кнез Иво од Семберије“
    • „Хаџи-Лоја“
    • „Наход“


    Расправе и уџбеници


    • „Реторика“



    Путописи


    • Косово, Опис земље и народа



    › Biografija ‹


    Бранислав Нушић је био српски књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Такође је радио као новинар и дипломата. Најзначајнији део његовог стваралаштва су комедије, од којих су најпознатије: Госпођа министарка, Народни посланик, Сумњиво лице, Ожалошћена породица и Покоjник. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург или управник у позориштима у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву. Био је изабран за за председника Удружења југословенских драмских аутора и члана Српске краљевске академије. Pођен je 20. октобра (8. октобра по јулијанском календару) 1864. у Београду, у Улици Краља Петра првог, у кући на чијем је месту данас Народна банка Србије, као Алкибијад Нуша (цин. Alchiviadi al Nuşa) у цинцарској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Нушић је матурирао у Београду. Када је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на правном факултету у Београду 1885. године. Током студија је провео годину дана у Грацу.
    Нушић се борио у Српско-бугарском рату 1885. године, који га је затекао на служењу редовног војног рока. Тада је као каплар 15. пука добио у Јагодини један вод добровољаца за обуку, у том воду је био и песник Војислав Илић. Након рата је објавио контроверзну песму „Два раба“ у „Дневном листу“, због које је осуђен на две године робије. Песма је исмевала српску краљевину, а посебно краља Милана, а имала је везе са сахраном мајора Михаила Катанића и једне бабе, мајке пуковника Драгутина Франасовића.Државну службу Нушић је добио 1889. године. Као званичник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се и оженио 1893. године, Даринком, ћерком трговца Божидара Ђорђевића и Љубице чији је брат Димитрије Боди у то време био конзул у Битољу. На југу Србије и у Македонији провео је целу деценију. Његова последња служба у том периоду било је место вицеконзула у Приштини. Током службовања у Српском конзулату у Приштини био је сведок страдања српског становништва, што је описивао у својим писмима која су постала позната као Писма конзула.
    Године 1900. Нушић је постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. 1902. је постављен за поштанско-телеграфског комесара прве класе у Поштанско-телеграфском одељењу Министарства грађевина.1904. године постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду. Заједно са учитељем Михајлом Сретеновићем основао је прво дечје позориште, у ком су улоге тумачиле искључиво деца, а међу њима и Нушићева. Ово дечје позориште је представе одржавалао у кафанама и ресторанима, па се брзо и угасило. 1905. године, напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Осим под својим именом, писао је и под псеудонимом „Бен Акиба“.
    Вратио се 1912. године у Битољ као државни службеник, а 1913. године основао је позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и боравио у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата. Војвода Симо Поповић наводи податак да је Нушић хтео бити у Улцињу за време рата, и да је хвалио краља Николу како је успео сачувати Црну Гору од рата и Аустрије.После рата, Нушић је постављен за првог управника „Уметничког одсека“ министарства за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд. Његов 60. рођендан је свечано прослављен 6. новембра 1924. у Београду.[6] Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933.
    Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи. Пред крај живота Нушић је допринео да се у Београду оснује Родино позориште, претечу данашњег позориштa Бошко Буха.
    Бавио се фотографијом и пре конзуловања у Приштини (јун 1893). Један је од најранијих српских стереофотографа. Оставио је траг и као писац о српској фотографској историји (први је забележио деловање путујућих дагеротиписта Капилерија и Дајча), и неким тада новим техникама (нпр. о рентгенској фотографији). Својим фотографским радовима илустровао је своје три путописне књиге. Учесник је Прве изложбе фотоаматера у Београду, 1901. Објавио је у листу „Политика“ и једну приповетку на фотографске теме коју је посветио свом куму, дворском фотографу Милану Јовановићу. Нушићева фотографска дела се чувају у његовом легату у Музеју града Београда.
    Нушићева дела су од 1950. до данас адаптирана у педесетак биоскопских и телевизијских филмова:
    Др (филм)
    Сумњиво лице (филм)
    Пут око света (филм)
    Пре рата (филм)
    Народни посланик (филм)
    Мистер Долар (филм)
    Покојник (филм)
    Свет (филм)
    Љубавни случај сестре једног министра (филм)
    Ожалошћена породица (филм)
    Власт (филм)
    Туце свилених чарапа (филм)
    Госпођа министарка (филм)
    Општинско дете (филм из 1953)

    „Нушићеви дани“

    У Смедереву се од 1984. одржава фестивал „Нушићеви дани“, са циљем популаризације комедиграфског дела Бранислава Нушића, који је детињство и младост провео у Смедереву. Том приликом се уручује и Нушићева награда глумцу за животно дело, као и Нушићева награда која се додељује бијенално и до сада је уручена:
    2011 - Егону Савину
    2013 - Југу Радивојевићу

    У Ивањици се одржава „Нушићијада“ која за три дана окупи око 30 хиљада људи.

    Преминуо је 19. јануара 1938, а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно.


    › Izvor ‹
    Wikipedia
    Izmenjeno od: tasana; 28.10.2015 u 17:36. Razlog: Azuriran post

  2. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Stann:


  3. #2
    Senior pahuljica avatar
    Datum registracije
    07.01.2013
    Postovi
    241
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.675
    Pohvaljen 766 puta u 172 postova
    Moć reputacije
    37
    Ljubav poznatog književnika

    Kako li to izgleda kada se zaljubi i odluči na ženidbu čuveni čarobnjak smeha, tvorac “Sumnjivog lica”, “Ožalošćene porodice”, “Autobiografije” i još mnogih domaćih popularnih dela? Verovatno i sam taj čin biva propraćen salvom smeha i svakojakih zavrzlama. Da je tako, potvrđuje nam i naš najpoznatiji komediograf Branislav Nušić.

    Kada je isprosio konzulovu ćerku, tada sedamnaestogodišnju Beograđanku, Darinku Đorđević, postavio je pred nju tri uslova od kojih je morala da prihvati bar jedan. Kocka, piće ili žene. Mudra je bila mlada Darinka, ako bi izabrala kocku – otišla bi kuća, da izabere piće – uz kuću ode i zdravlje, konačno je shvatila da je najbolje da izabere – žene. I tako i bi. Potpisavši da se slaže sa tim, venčali su se u manastiru kod Bitolja i priredili veselje o kome se godinama pričalo.

    Međutim, Darinka nije bila prva devojka koja je zarobila srce ovog komedijaša. Još kao student, bio je zaljubljen do ušiju u sestru svog druga, lepu i bogatu Milicu Terzibašić. Slušajući bratovljeve priče i ona se dobrano zagrejala za Branislava, pa je čitala njegove radove kako bi upotpunila sliku o tom divnom mladiću, dok nije došlo do susreta dvoje mladih na nedeljnom bogosluženju, a zatim i na balu. O tome je pisac ispevao i pesmu.

    Ipak, ta ljubav je imala tužan kraj. Milica se teško razbolela baš u vreme njegovog odlaska u zatvor zbog pesme “Dva raba”. Branislav je ostavlja u rukama svog dobrog druga, lekara, koji ju je osim od bolesti izlečio i od nesrećne ljubavi, pa su već uveliko činili par kada je Nušić dve godine kasnije pušten na slobodu.

    Tu mladalačku ljubav je preboleo pišući pesme da olakša srcu, a vreme za ženidbu se približavalo. Sam pisac je u “Autobiografiji” zapisao sledeće: “Moja trinaesta ljubav, to je moja žena. Ja sam odavna znao da je broj trinaest malerozan, ali nisam znao da to i u ljubavi važi.” Međutim, u životu se pokazalo potpuno suprotno. Nije imao 13 ljubavi, već tri ili četiri velike, koje su svakako bile od velikog značaja kako za njegov život, tako i za književni rad. Brak Darinke i Branislava je bio prepun ljubavi, razumevanja, u svemu skladan. Izrodili su troje dece – Margitu, Strahinju-Bana i Oliveru, koja je rano preminula.

    Najduhovitiji čovek Balkana


    Ljubav između Darinke i Nušića bila je ljubav na prvi pogled, ali mogućnost da svojoj voljenoj iskaže ono što oseća pružila mu se tek na jednom maskenbalu. Naravno stihovima. Na lepezi je napisao čitavu pesmu otkrivajući svoja najtananija osećanja. Vrlo brzo došlo je do bračne ponude, pristanka, veridbe, a zatim i do venčanja o kome smo govorili na početku ovog teksta.

    Kao porodičan čovek često je menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega, dok se konačno nije skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Tada je već bio poznati pisac, pa je mogao vrlo lako da okupi velikane poput Stevana Sremca, Milovana Glišića, Janka Veselinovića i drugih. Nekako u to vreme postaje saradnik “Politike” i piše feljtone pod pseudonimom Ben Akiba.

    Njegova ćerka, Margita, puna je hvale za svog oca: “Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.” Možemo samo zaključiti da je bio i te kako nežan i privržen otac i suprug.

    Mnogo godina kasnije, u arhivu Jugoslavije pronađeno je pismo koje su 1899. godine Nušić i Darinka pisali njegovim roditeljima o odluci da se razvedu. Kao glavni razlog bila je navedena njena velika tvrdoglavost i ljubomora, ali je Nušić dodao da se zbog mnogo većih i važnijih razloga mogao razvesti od nje odmah posle venčanja. Kasnije je izjavljivao da je sa pripadnicama lepšeg pola u životu doživljavao samo “teške bure i vihore”.

    Najduhovitiji čovek Balkana, kako ga je nazvala evropska kritika, izazivao je graju i smeh gde god bi se pojavio. Tako je jednom za vreme demonstracija hteo na konju da uđe u Ministarstvo spoljnih poslova. Kada ga je poslužitelj Jova kumio i molio da to ne čini, on mu je uzvratio: “More pusti, Jovo, nije ovo ni prvi ni poslednji konj koji ulazi u Ministarstvo inostranih dela!” Svemu je pronalazio smešnu stranu i šalio se kako na tuđ, tako i na svoj račun. Međutim, kada je 1915. godine na bojištu izgubio sina Strahinju-Bana, smeha je u njegovom srcu nestalo. Podigao mu je spomenik knjigom “Devetstopetnaesta” i tek nakon desetak godina počeo opet da stvara. Tada su i nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: “Gospođa ministarka”, “Mister dolar”, “Ožalošćena porodica”, “Dr”, “Pokojnik” i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.

    Na premijeri komada “Dr” sredinom decembra 1936. godine loža sedam u parteru, iz koje je Nušić sa svojom voljenom Darinkom pratio sve svoje premijere, bila je prazna. Pisac je ležao teško bolestan u kući na Dedinju. Čak i u tom stanju uspevao je u kratkim predasima da radi na svom poslednjem delu “Vlast”. Završio je drugi čin i stavio poslednju reč – “zavesa” neposredno pre smrti. Umro je 19. januara 1938. godine, iako nije želeo “da to bude baš usred zime, pa da se svet smrzava zbog njega”.

    Humorom se i oprostio od ovog sveta, baš kao što je i živeo. Jednom prilikom je komentarisao ženski rod i tada je konstatovao da na zemaljskoj kugli postoje tri pola – “severni ledeni, južni ledeni i ženski ledeni pol”.

    Izvor: wannabemagazine.com

  4. Sledeća 4 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora pahuljica:


  5. #3
    Forum admin Мрвица avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Lokacija
    fastserbia.com
    Postovi
    3.126
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    13.101
    Pohvaljen 12.570 puta u 3.027 postova
    Moć reputacije
    337
    5 anegdota iz života Branislava Nušića


    Naš ugledni pisac romana, drama, pripovedaka i eseja ne samo da je bio dobar komediograf u svojim delima, već je i u privatnom životu (prepričavali su bliski ljudi njegovog doba) često umeo da se našali, ne prezajući od toga pred kim je i gde je. Jednom rečju, u svom humoru je bio slobodan, autentičan, svojstven.

    1. Naime, jednom je Nušić na konju pokušao da uđe u Ministarstvo inostranih dela, kada se odigravala demonstracija zbog okupacije Bosne i Hercegovine. Skupštinski portir molio ga je da to ne čini, a Nušić mu je u svom stilu odgovorio: More pusti, Jovo, nije ovo prvi ni poslednji konj koji ulazi u ministarstvo.
    2. Jednom je, čak, na sudu završio zbog upućene uvrede nekoj gospođi, koju je nazvao kravom. Sudija mu je zbog toga odredio novčanu kaznu, Nušić ju je platio, a pre nego što su iz sudnice otišli postavio je sudiji jedno pitanje u svom maniru: – Gospodine sudijo, a kada bih ja kravi rekao da je gospođa, da li bih i onda bio kažnjen? – Naravno da ne biste bili kažnjeni u tom slučaju, odgovori mu sudija. Tada se Nušić okrenu ka ženi koja ga je tužila i reče: Doviđenja, gospođo.
    3. Pričalo se, dalje, da je kao dete bio vrlo nemiran u školi, ali otresit i veoma bistar. Jednom kada su na času srpskog jezika obrađivane poslovice, Nušić je bio nestašan i nije pazio šta nastavnik govori. Za kaznu ga je profesor prozvao da kaže primer neke poslovice.
      Na to mladi Nušić kao da je već imao spreman odgovor: Koliko budala pita ni sto pametnih ne mogu da mu odgovore.
      Nastavnik se nađe u čudu i zamisli da li Nušić ovom poslovicom cilja na njega pa reče: Da čujem još jedan primer, Nušiću.
      Pametnom je dovoljna i reč, mirno će Nušić.
      Nakon što je shvatio da ga Nušić začikava pred razredom, razljućeni nastavnik ode po upravitelja škole, pa još s vrata reče: Da te čujem sada Nušiću!
      Nesreća nikad ne dolazi sama, i na ovo doskoči Nušić.
    4. Branislav Nušić je, kao mlad momak, bio zaljubljen u Milicu Terzibašić, lepu Beograđanku s Topčiderskog brda. Kada se Milica razbolela, Nušić je odmah zamolio svog dobrog druga lekara da je pregleda i leči. A ovaj ne samo da ju je izlečio nego ju je i zaveo. Milica i mladi lekar ubrzo su se venčali, a Nušić je strašno patio. Međutim, uskoro je dobio priliku za slatku osvetu. Pozvan je da u „Gradskoj kasini“ održi predavanje o ljubavi. U prvom redu sedeli su Milica i njen suprug, bivši Nušićev drug. Bio je to prvi piščev susret s njima nakon venčanja. Predavanje je započeo konastatacijom: – Šta je to ljubav? To je tragična priča u kojoj izvesna gospođica voli jednog, a uda se za drugog. – rekao je Nušić, a ovo dvoje su naglo napustili gledalište.
    5. Zanimljiva je i sledeća anegdota: Kada je prosio Darinku Đorđević, konzulovu ćerku, Nušić joj je postavio uslov. Ženiće se, ali da mu dozvoli da zadrži makar jedan svoj porok – kocku, piće ili žene. Pa nek bira. Mudra je tada bila mlada Darinka. Ako bi izabrala kocku, otišla bi kuća. Da izabere piće, uz kuću ode i zdravlje. Najbolje je, mislila je ona, da ga pusti da juri žene. Čim je potpisala da je saglasna s tim, venčali su se u manastiru kod Bitolja. Ipak, svoju Autobiografiju Nušić je završio rečima da posle ženidbe čovek i nema autobiografije.



    Izvor: tkmagazin.rs

  6. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Мрвица:



Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Oznake za ovu temu

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 17:48.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2019 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1