Odgovori

Vi ste deo svega, a kao deo svega ne možete biti drugačiji, manji ili lošiji od svega. A sve je upravo to - sve.
Početak i kraj lepote, početak i kraj postojanja, početak i kraj svega. I vi ste deo. Znači lepota i postojanje....
Dopustiti da svaka sekunda bude novo iskustvo rođenja, znači gledati na sadašnjost bez osude.
Posledica toga je da smo sebe i druge oslobodili svih pogrešaka prošlosti. To nam omogućava da
slobodno dišemo i deleći to obostrano oslobođenje, doživimo čudo Ljubavi. To omogućava trenutak isceljenja
u kojem je Ljubav uvek prisutna, ovde i sada. Naša želja da upravljamo sadašnjošću i predvidimo budućnost
jeste ono što nas veže za bolna i krivicom obojena iskustva iz prošlosti...Duboko udahnite i uđite u
prostor životnosti, u prostor punoće života koja je upravo sada....
Nemojte planirati, nemojte svoj duh projicirati u prividna stanja prošlosti i budućnosti.... koja
nemaju nikakve stvarne veze sa vašim životom... Ako se već uhvatite toga da se bavite prošlošću,
neka to bude sećanje samo na lepe trenutke.... Trenutke radosti i lepote u kojima ste izražavali
Ljubav i koji će u vama produbiti osećaj zahvalnosti. Jedino u tom kontekstu vaša prošlost ima smisla....

Duša moja, prepolovila se..tako mi se čini,tako osećam telom umornim,umom koji luta..
besciljno.Umom, kome treba cela duša da bi mogao da se sabere i misli..Da motiviše,
da preduzima i kontroliše telo.Nestalo je pola moga bitka..čini mi se nepovratno.
Možda ipak jednog dana duša dođe kući..da nestane ovog tereta koji mi je poput
Sizifovog kamena pritisnuo leđa...da udahnem ponovo duboko,da ponovo budem
ona Ja koja stvarno jesam..Ovo biće klonulo ne poznajem..i pitam se, dok gledam
ovu klonulu ružu u mom vrtu,može li se ona ikad uspraviti i pogleda uprtog ka nebu
reći...sve je dobro...Sasvim dobro.

Ludost je bila sve što smo rekli,sve što smo pomislili a nismo rekli.Reči i misli
naše, ostale su u vakuumu..pletu mreže tankih niti gore negde..nedodirljive i
neuhvatljive nama smrtnim bićima,koji smo tu u prolasku vremena.Ostaju tamo
večno zapisane i prelamaju se kroz svetlost,vidljive samo bićima koja obitavaju
u svetlosti.Nismo znali da svaka naša reč ima večni život..Trebalo je više da
volimo..još više..Trebalo je ostati u zagrljaju zauvek,ne govoreći ništa..prepustiti
dušama da one svojom pesmom besmrtnom i nečujnom,pronalaze put.
Duše bi ga našle..

Ljubav podrazumeva ljubomoru..ma ne ,nikako..upravo je suprotno.Tamo gde stanuje ljubomora,
tamo se ljubav ne nalazi..nema je.Jer ljubomora rađa posesivnost..potrebu za posedovanjem.
Ne možemo posedovati drugo biće..ono je samo svoje i ima svoju volju,na koju mi nemamo pravo.
Sloboda i sigurnost u sebe može iznedriti ljubav..pravu ljubav..bezuslovnu.Čistu i lepu.Tek kada
se oslobodimo sumnje i ljubomore..bićemo slobodni i shvatićemo koliko je ljubav lepa..koliko
je lako voleti.Samo u tom slučaju ljubav ne zahteva žrtvovanje,već samo spoj dve duše u
čvrstom zagrljaju...i let poput ptica zlatnih krila..

Nešto mi se mota u mislima poslednjih dana.Pre dosta vremena naslikala sam sliku
" Put ka svetlosti",a sada razmišljam o tunelu.Da li tu počinje i završava se sve?
Jer kako Biblija kaže Bog je čoveka prognao iz raja..jer je čovek pojeo voće sa
Drveta saznanja..ili Drveta Mudrosti.Prognao ga je gde..na Zemlju. Na koji način?
Mislim tu na tunel.Na svet dolazimo kroz tunel majčine utrobe,a prema
kazivanjima ljudi koji su doživeli stanje blisko smrti NDE..prolazili su kroz tunel
prema svetlosti..Svakako nisu to ljudi u materijalnom obliku,to duše putuju.
Sišle su u pakao i posle mnogih iskustava,lepih i ružnih,mudrosti i gluposti,
sreće ili tuge..odlaze nazad u svetlost da se pridruže drugim dušama,svojim
sestricama..i tu izmene svoja iskustva sa starijim dušama..Eto tako sam to
ja povezala u jednu celinu,koja je nedokaziva..jer nismo pojeli dovoljno plodova
Saznanja..nije nam dato

Slomljenih krila vučem se..niti hodam niti puzim,čudno se krećem a misli umesto napred idu naopako,unazad..Vode me one u neka prošla vremena,neka koja su davno bila..ne znam da li
sam ja uopšte živela ta vremena o kojima misli pričaju...ili je to bio neko sasvim drugi,neko meni
blizak ali ipak nisam to bila ja. No svejedno....tako obogaljena,slomljena,kako da preživim,iako možda
to nisam ja, ipak nekako znam da treba da sačuvam taj život i proživim ga do kraja..jer sudbina moja zavisi od toga na neki naopak način. Ne znam. Ništa mi nije jasno,samo me instinkt vodi da se krećem
dalje ka nekom cilju...mada još ne naslućujem nikakav cilj. Ne nazirem još ništa,ni u grubim obrisima.
U trenutku britke svetlosti,koja je došla odnekud iz mog uma,učinio mi se poznat taj život i žena
slomljenih krila,ugaslih očiju i pognute glave...Lepa je na svoj način i podseća na mene,samo drugačije
...a te ruke... Da da, ruke meke i tople,da ..to su njene ruke. Grube od teškog rada u fabrici,za mene
uvek su bile meke i tople...i onda kad je bilo ugrejano i o onda kad je bilo hladno,bez ogreva.
Uzimala me tad u svoje krilo i ljuljškala tiho pevušeći neku pesmu, na jeziku stranom...sada sam bila sigurna. Majka,to je bila moja majka! Ali kako? Davno nije među nama...mislim da je na mnogo boljem mestu,gde nema jutarnjih magli..i fabrika. Ali eto ona je našla način kako da mi uđe u život...
ponovo. Ušla mi je u san..iako je tamo često ,svaka njena pojava je drugačija a i ja sam drugačija...
Zato postoje znaci,posebni,poznati,naročiti znaci...da bi se prepoznale..Majka i ja.

Čini mi se da više nemam suza,oči su suve..bilo bi lakše kada bi potekle potocima
niz lice,onako kao što deca plaču.Ali ne,nema ih.Otišle su negde,ostavile me ovako.
da bezglasno jecam.Um se moj bori..ne dozvoljava da tuga prevlada,da zavlada, jer
on je gospodar..čvrsto drži moju glavu.Gde su suze?Tu su duboko u meni,u srcu i duši
su..Duša moja plače,tiho jeca,potresa mi biće..Plači dušo moja.Tvoj plač odjekuje
nebeskim beskrajem..nečujan je u ovom surovom svetu,ali tamo gde je beskraj
odjekuje svaka suza i čuje se gromoglasno..Znam

Zamislite da živite jedan sasvim nov život...život u kom ste slobodni da budete ono
što zaista jeste.Zamislite da živite ne sudeći ni sebi ni nekom drugom,bez straha
da će drugi suditi vama.Zamislite da prihvatate sebe tačno takve kakvi jeste,
i prihvatate svakog drugog onakvog kakav jeste.Da poštujete sebe i druge...i da
oni poštuju vas.Zamislite da živite bez krivice,straha,bez stida,i bez kajanja..Da
volite svoje telo kakvo jeste,volite svoje emocije bas takve kakve jesu....
Onog trenutka kad shvatimo ljubav,mi živimo u ljubavi,jer ona je to sto mi jesmo...
a to je čudesno.U tom momentu mi potpuno prihvatamo svoje telo,osećanja,
život i svoju priču.Cenimo sebe i sve sto je stvoreno.Volimo sebe bezuslovno,
i ne plašimo se da izrazimo ljubav,da kažemo drugima da ih volimo..bezuslovno
baš kao što volimo sebe...

Sažaljenje?? Ne,ne želim to! Nije mi potrebno,ne znači mi to ništa..baš ništa. Samo izaziva
loš osećaj negde u duši,u dubini samog bića stvara se otpor. Sada mi je potrebno mnogo više
od sažaljenja..potrebno je ohrabrenje. Teško je smo po sebi to osećanje koje me prati i ko zna
gde će me odvesti..to samo Tvorac zna..meni nije dato da znam. Mogu samo da slutim..
i nadam se..da verujem. Ne,ne da verujem,treba da sam sigurna. No duša mi govori nerazumljivo,
koleba se.Čas je mirna,a već u sledećem momentu nesigurna i uznemirena.
Poljuljana sam iz temelja..misli su nesuvisle..lude,množe se,uobličuju se u jedno veliko pitanje,
na koje nemam odgovor. Kamen u utrobi težak je,ogroman..pritiska me svojom težinom.
Tražim tračak svetlosti,tračak nade u tom mrklom mraku duše..ona šaputavo govori
da će sve biti dobro..da sledim put,jer vrata se otvaraju predamnom,samo treba zakoračiti..
u nepoznato. Koračam širom otvorenih očiju..
Munkov "Krik" može razumeti samo neko poput mene..sada ga razumem,sasvim ga razumem
i više od toga..Ja ga živim.

Polako smo zaćutali.Valjda smo sve rekli jedno drugom..život se kotrlja,otaljava sate i dane..
kreće se svojim putem,ćutke.Ustvari mi i nismo mnogo govorili nikada.Njime vlada razum,
gola analitika,često se vraća u prošlost..da bi analizirao šta je moglo da se uradi a nije,
kako treba postupati u sličnim situacijama.Pitanja..preispitivanja..analiza.
Zato nismo za razgovore..jer ja sam sasvim drugačija.U meni vlada srce,vlada duša.
Moja umetnička, slobodna duša i veliko srce,koje zatreperi na znak neke lepe,snažne
emocije..na lepotu trešanja koje polako sazrevaju pored prozora male sobe..Zagledana tako
otputuje u Japan na praznik trešnjinog cveta,i setim se koliko je suprotnosti u japanskoj
kulturi..od sepuke,do trešnjinog cveta.Slično je i samnom i mojim pratiocem.
Jedinstvo suprotnosti..jin i jang.