+ Odgovori
Strana 3 od 5 PrvaPrva 12345 PoslednjaPoslednja
Rezultati 21 do 30 od 45






  1. #21
    Top poster
    lily avatar
    Datum registracije
    07.01.2013
    Postovi
    3.681
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.295
    Pohvaljen 3.652 puta u 1.690 postova
    Moć reputacije
    378


    Poučna priča - crno ili belo


    Dok sam bio u osnovnoj školi, ozbiljno sam se posvađao sa dečakom iz mog razreda. Zaboravio sam zašto smo se posvađali, ali nikad nisam zaboravio šta sam naučio tog dana.


    Bio sam ubeđen da sam ja u pravu, a da on nije. On je takođe bio ubeđen da je on upravu, a ja ne. Učitelj je odlučio da nas nauči jednu vrlo bitnu životnu lekciju. Na sred školskog časa, ucitelj me je postavio da sednem na stolicu koja se nalazila sa jedne strane njegovog stola, a drugog dečaka na stolicu sa druge strane istog stola. Na sredini stola nalazio se veliki okrugli predmet.


    Jasno sam mogao da vidim da je predmet crn. Učitelj je pitao dečaka koje boje je predmet. Odgovorio je „bele“. Nisam mogao da verujem da je njegov odgovor bio bela boja, kada je bilo očigledno da je crna! Još jedna svađa je započela između njega i mene, ovaj put oko boje predmeta. Tada se učitelj ponovo umešao i rekao nam je da zamenimo mesta. Kada sam stao na njegovo mesto, i ucitelj me opet pitao koje je boje predmet,. morao sam da odgovorim, „bele“.


    Predmet koji je stajao pred nama, imao je dve strane, jedna je bila bele boje, a druga crne.


    Ponekad da bi potpuno sagledali nečiji problem, i zaista ga razumeli, moramo da se stavimo u poziciju te osobe i problem posmatramo iz drugog ugla.

  2. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora lily:


  3. #22
    Top poster
    lily avatar
    Datum registracije
    07.01.2013
    Postovi
    3.681
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.295
    Pohvaljen 3.652 puta u 1.690 postova
    Moć reputacije
    378


    Put ljubavi


    Čovjek umire i odlazi na nebo.
    Anđeli mu kažu:”Odvešćemo te u raj, ali prvo da ti pokažemo pakao.”
    Odvode ga na mjesto sa ogromnom posudom punom svakakve hrane.
    Oko posude okupile su se gladne i jadne osobe. Svaka od njih ima kašiku
    dugačku po tri metra. Hranu mogu dohvatiti, ali je, zbog dužine,
    ne mogu prinijeti ustima. I tako, ove patetične osobe gladuju pored izobilja hrane.
    Zatim ga anđeli odvedoše u raj.
    Na njegovo iznenađenje, ugleda istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa hranom,
    ponovo ljudi sa kašikama od tri metra. Samo što su ovi zadovoljni, srećni, nasmijani i zdravi.
    “Zašto? U čemu je razlika da su ovi ljudi srećni i siti, a drugi gladuju?”, upitao je anđele.
    “Pa zar ne vidiš?”, upitali su ga.
    Kada je pažljivo pogledao primijetio je da svaka osoba hrani kašikom susjednu osobu.
    “Ovdje ljudi hrane jedni druge. Oni su srećni i zadovoljni zato što su naučili put ljubavi.”

  4. Sledeća 5 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora lily:


  5. #23
    Softverski sektor - PC Klinika Херувим avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Lokacija
    Едем
    Postovi
    4.630
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    3.097
    Pohvaljen 6.782 puta u 2.767 postova
    Moć reputacije
    490
    „КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО“





    Ава Силуан је био један од оних Стараца око којих се скупљало много света, како калуђера тако и обичних лаика. Бескрајна љубав коју је показивао према свима, али и његово дубоко теолошко знање, учинили су га изузетним. Ако би се неко нашао у његовој близини, није желео ништа друго до да га слуша. За све проблеме и тешкоће имао је да каже утешну реч и да пружи савет.

    Мноштво света је долазило само да чује његове благословене речи, али није било мало ни оних који су често одлазили код Аве да се исповеде и да затраже помоћ у духовној борби.

    Један од таквих бејаше и Ђорђе, благочестиви домаћин који је обрађивао своје имање на Истоку. Често је одлазио код Старца, а овај би га саветовао о свему што би га занимало.

    У последње време, међутим, већ дуго није био код Аве. Имао је проблема са једним суседом који му је чинио зла. Од њега је претрпео многе муке, али је био трпељив и превазилазио их је својим молитвама Богу. Но, како су дани пролазили сусед је бивао све гори а малтретирања за скромног Ђорђа било је све више. Једног дана његовом стрпљењу дође крај, а његова ојађеност беше толико неиздржива да се разгневи на свог суседа и одлучи да га казни. Међутим, сам није могао да му науди. Стога је сматрао бољим решењем да га преда суду.

    Но, за једну такву одлуку требало је да пита Старца из пустиње. И заиста упути се у скит Аве Силуана. Када стиже, Ава га прими са радошћу и одмах одоше у Црквицу скита. Приликом исповести Ђорђе откри Старцу своје догодовштине са тврдокорним суседом, али и своју одлуку да га преда суду.

    – Не иде друкчије, мој Аво, рече Ђорђе. Трудио сам се колико сам могао. Молио сам се из све снаге. Али и ја сам човек. Не могу више. Видите, у почетку је само био непријатељски расположен према мени. Потом преварама успе да ми узме пола имања. Ја и тада бејах трпељив. Оговараше ме свуда. Изгубих и пријатеље и познанике. Ширио је различите оптужбе о мени и свет преста да говори са мном. Али, најгоре од свега, Аво, је то што је пре неколико дана покушао да ме отрује. 0 томе се ради. Обузе ме огорченост и одлучих да га казним због свега што ми је учинио. Али, Старче, немам ни снаге ни храбрости. Стога ћу га предати суду, те ће га тако стићи заслужена казна, а ја ћу добити своју правицу.

    Ово изговори Ђорђе, а Ава Силуан, ћутљив и смирен, одговори му:

    – Чини како желиш, дете моје.

    – Зар не мислиш, Старче, да ће бити још праведније, ако га казне строго? Имам познанике судије који ће се побринути за то, рече Ђорђе.

    – Чини оно што ти пружа утеху, одговори Ава незаинтересовано.

    – Било би то боље и за његову душу, је ли Аво? упита Ђорђе. али Старац не одговори.

    – Е, па, да идем ја полако, рече Ђорђе, да не досађујем више твојој љубави. Идем право судији.

    – Стани мало, дете моје. Не жури толико, рече Ава. Хајде прво да се помолимо да Бог благослови твој поступак.

    Старац устаде, доведе Ђорђа и обојица стадоше пред икону Сведржитеља. Пошто се прекрсти, Ава поче да говори:

    „Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, да буде воља твоја и на земљи као што је на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас, и не опрости нам дугове наше као што ни ми не опраштамо дужницима својим“.

    На ове последње речи Аве Силуана, Ђорђе повика:

    – Али Старче, не иде тако Молитва Господња. Да нисте мало погрешили?

    – Заиста, дете моје, не иде тако Молитва Господња, рече Ава строгим гласом. Таква је, међутим, стварност. Пошто си ти одлучио да брата свога предаш суду, ја се другом молитвом за тебе не могу молити.

    Ђорђе занеме. Узе благослов и врати се својој кући. Авине речи се дубоко урезаше у његову душу. Одлучи и тако и учини: трпео је суседову злобу све док овај није умро. А Ђорђе настави свој врлински живот понављајући поуку Старца Силуана:

    „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим…“


    Не плаши се људског презира и клевете. Свако ко побожно хоће да живи биће гоњен, клеветан и презиран.
    Свети Антоније Велики

  6. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Херувим:


  7. #24
    Top poster
    lily avatar
    Datum registracije
    07.01.2013
    Postovi
    3.681
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.295
    Pohvaljen 3.652 puta u 1.690 postova
    Moć reputacije
    378


    Narcis i Jezero



    Legenda kaže da je nekada davno postojao mladić po imenu Narcis, koji je bio toliko lep da se svako ko bi ga pogledao istog trenutka u njega zaljubio. To se dogodilo i nimfi po imenu Eho, ali on nije obraćao pažnju na nju, zbog čega je venula od tuge sve dok od nje nije ostao samo glas. Nemezis, boginja Osvete, bacila je čini na oholog Narcisa kome je od tada bilo suđeno da se zaljubi u svoj odraz na površini jezera, nad kojom je stajao opčinjen sopstvenom lepotom, sve do smrti, nakon koje su ga bogovi pretvorili u cvet.
    Posle Narcisove smrti, došle su Drijade – gorske vile – i videle da se jezero pretvorilo u vrč slanih suza.
    - „Zašto plačeš?” – pitale su ga.
    - „Oplakujem Narcisa”, reče jezero.
    - „Ah, ne čudi nas što oplakuješ Narcisa. Mi smo stalno po šumi trčale za njim, ali ti si jedino imalo prilike da izbliza posmatraš njegovu lepotu.
    - ” „Narcis je bio lep?” – upita jezero iznenađeno.
    - „Ko bi to mogao znati bolje od tebe? Na tvoje se obale svakog dana naslanjao”, odgovoriše Drijade.
    Jezero je na trenutak zaćutalo, a zatim reklo:
    - „Oplakujem Narcisa, ne zbog njegove lepote, već zato što sam, svaki put kada bi legao na moje obale, mogao da vidim kako se u dubini njegovih očiju oslikava moja vlastita lepota.”


  8. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora lily:


  9. #25
    Top poster
    lily avatar
    Datum registracije
    07.01.2013
    Postovi
    3.681
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.295
    Pohvaljen 3.652 puta u 1.690 postova
    Moć reputacije
    378
    Neki je čovek ušao u autobus i seo pored čoveka koji je samo na jednoj nozi imao cipelu.
    “ Očigledno je da ste izgubili jednu cipelu.”
    “ Ne dobri čoveče ”, odgovorio je, “ jednu sam našao.”


    Ako je nešto očigledno, ne mora biti i istinito.

  10. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora lily:


  11. #26
    Top poster
    lily avatar
    Datum registracije
    07.01.2013
    Postovi
    3.681
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.295
    Pohvaljen 3.652 puta u 1.690 postova
    Moć reputacije
    378


    Bila jednom dva monaha, koji su punih cetrdeset godina ziveli u istom
    manastiru a da se nijednom nisu posvadjali. Jednog dana prvi monah
    rekao je drugome:
    - Ne mislis li da bi trebali bar jednom da se posvadjamo?
    Ovaj drugi je uzvratio:
    - Zasto da ne. Oko cega cemo se svadjati?
    - Mogli bismo oko ovog hleba - predlozi prvi.
    - U redu, svadjajmo se oko hleba. Kako se to radi?
    - Ovako - rekao je prvi monah - Ovaj hleb je sada moj, sta ces sad?
    - Zadrzi ga - rekao je drugi monah.

  12. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora lily:


  13. #27
    Top poster
    lily avatar
    Datum registracije
    07.01.2013
    Postovi
    3.681
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.295
    Pohvaljen 3.652 puta u 1.690 postova
    Moć reputacije
    378


    Starac noseci breme drva. Veoma umoran, zbaci breme, govoreci:
    "He, prokleta smrti, gde si što ne dodješ da me uzmeš s ovog sveta,
    da se ne mucim!" Kad eto ti smrt stane pred njega, onako ružna kao
    što je opisuju, pa ga pita što je zove. "Ma ništa, odgovori
    starac uplašen, više bih voleo da nisi dosla, ali kad si vec ovde,
    pomozi mi da natovarim ovo breme drva na ledja, da brže stignem kuci,
    jer me cekaju.

  14. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora lily:


  15. #28
    Top poster
    lily avatar
    Datum registracije
    07.01.2013
    Postovi
    3.681
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.295
    Pohvaljen 3.652 puta u 1.690 postova
    Moć reputacije
    378
    ...



    Nekad i Sad



    Paradoks našeg vremena kroz istoriju je da imamo vece zgrade, ali krace
    živce, šire puteve, ali uža gledišta. Trošimo više, ali imamo manje,
    kupujemo više, ali uživamo manje. Imamo vece kuce i manje porodice,
    više pogodnosti, ali manje vremena.




    Imamo više diploma, ali manje razuma, više znanja, ali manje
    rasudivanja, više strucnjaka, ali ipak više problema, više medicine,
    ali manje zdravlja. Pijemo previše, pušimo previše, trošimo nesmotreno,
    smejemo se premalo, vozimo prebrzo, previše se ljutimo, prekasno
    ležemo, ustajemo previše umorni,citamo premalo, gledamo TV previše i
    molimo se retko.




    Umnogostrucili smo naše imetke, ali smanjili svoje vrednosti. Govorimo
    previše, volimo preretko i mrzimo precesto. Naucili smo kako da
    preživljavamo, ali ne i da živimo. Dodali smo godine životu, ali ne i
    život godinama. Stigli smo sve do Meseca i natrag, ali imamo poteskocu
    da predemo preko ulice da upoznamo novog komšiju. Osvojili smo spoljni
    prostor, ali ne i unutrašnji.




    Uradili smo velike stvari, ali ne i bolje. Ocistili smo vazduh, ali
    zagadili dušu. Savladali smo atom, ali ne i svoje predrasude. Pišemo
    više, ali ucimo manje. Planiramo više, ali postižemo manje. Naucili smo
    da žurimo, ali ne i da cekamo. Gradimo više kompjutera da sadrže više
    informacija, da proizvode više kopija nego ikad, ali mi komuniciramo
    sve manje i manje.




    Ovo su vremena brze ishrane i sporog varenja, velikih ljudi i sitnih
    karaktera, brzih zarada i plitkih odnosa. Ovo su dani dve plate, ali
    više razvoda, luksuznijih kuca, ali uništenih domova. Ovo su dani bržih
    putovanja, višekratnih pelena, moralnosti koja se može odbaciti,
    jednodnevnih predstava, preteških tela i tableta koje cine sve od
    hrane, da utišaju, da ubiju.




    Ovo je vreme kada ima mnogo toga u izlogu, a ništa u skladištu. Vreme
    kada vam tehnologija može doneti ovo pismo i vreme kada možete odabrati
    da li cete ga podijeliti s nekim ili samo obrisati.




    Zapamtite, provedite nešto vremena sa vašim voljenima, jer oni nece
    biti tu zauvek. Zapamtite, recite poneku ljubaznu rec onome koji vas
    gleda sa strahopoštovanjem, jer ce ta mala osoba uskoro odrasti i
    otici.




    Setite se da date topao zagrljaj onome kraj vas, jer je to jedino blago
    koje možete dati svojim srcem, a ne košta ni pare. Setite se da kažete:
    "Volim te" vašem partneru i vašim voljenima, ali najviše od svega i
    mislite tako. Poljubac i zagrljaj ce zakrpiti povredu kada dolaze
    duboko iz vas. Setite se držati se za ruke i ceniti momente, jer jednog
    dana ta osoba nece biti tu ponovo.




    Dajte vremena ljubavi, dajte vremena razgovoru i dajte vremena podeliti vaše dragocene misli s drugima.

  16. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora lily:


  17. #29
    Softverski sektor - PC Klinika Херувим avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Lokacija
    Едем
    Postovi
    4.630
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    3.097
    Pohvaljen 6.782 puta u 2.767 postova
    Moć reputacije
    490
    ​“Чиста истина и шарена лажа“




    Истина мора да буде чиста. Ако није чиста – није истина! Зато се она редовно купа. Опере и одело, па га окачи на лицу у дворишту.
    Једног је дана пролазила путем Прљава Лаж. Тужна. Размишљала је како да се додвори људима. Ником се не свиђа. Нико је не воли. Кад, има шта и да види! Дивно одело истине виси на жици: свеже, миришљиво…

    Ко лаже – тај и краде! То се зна!
    Прљава Лаж брзо прескочи ограду, зграби прелепо одело Истине и побеже с њим кући.
    А знате ли шта ради Лаж код своје куће? Лаже и маже. Па кад маже, све јој прсти остану умазани бојом. Док је облачила прекрасно одело Истине нешто боје с прстију остави шаре на њему.
    Од тог доба Прљава Лаж постаде Шарена Лажа. Људи похрлише за њом.
    А јадна Истина, кад виде да је покрадена, затвори се у кућу од срамоте. Коме још треба Гола Истина? Она воли, вређа, тешка је…
    Срећом, Истина има много верних пријатеља, којима је дража и од живота и који нису пријатељи само на речима. Они је никада не би оставили на цедилу!
    Има их на сваком месту и у свакој професији. Од плакања за проливеној млеком (и украденим оделом) користи нема! Зато се одмах бцише на посао и сашише јој ново одело.
    Како је ко знао и умео! Раширише материјал из Светог Писма, измерише мером Десет Божијих заповести и почеше да шију:
    Писци занимљиве хаљине од лепих прича и песама, научници строга одела од озбиљних теорија, владари солидне капуте од чврсте правде… Чак се ни деца не усудише да изведу Голу Истину пред старије, него јој обукоше пристојно одело од поштовања и љубазности.
    Не прође дуго, а Шарена Лажа са својим кратким ногама саплете о дугачке хаљине узвишене Истине. Паде и пружи се колико је дугачка, односно кратка. Диже се прашина. Препознаше људи Прљаву Лаж.
    По ко зна који пут потврди се пословица: Истина увек побеђује!


    Не плаши се људског презира и клевете. Свако ко побожно хоће да живи биће гоњен, клеветан и презиран.
    Свети Антоније Велики

  18. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Херувим:


  19. #30
    Softverski sektor - PC Klinika Херувим avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Lokacija
    Едем
    Postovi
    4.630
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    3.097
    Pohvaljen 6.782 puta u 2.767 postova
    Moć reputacije
    490
    Искупљење греха – абортуса




    ОЛГА ИСКУПЉЕЊЕ ГРЕХА

    Младост – то дивно време, када се заљубљујемо, слушамо заносне речи упућене нама, играмо, певамо, проводимо се до свитања и ни о чему не размишљамо... “Најбитнија сам ЈА, Моја осећања, да МЕНИ буде добро!“- тако размишљају многи од нас, док смо млади, а живот је прелеп и диван...

    Напунила сам свега двадесет две године. Али, ја сам већ завршила факултет, имала стан и уопште нисам била наивна девојчица. Близу посла се налазила црква. Често сам желела да уђем у њу, али се нисам одлучивала. Највероватније због тога што просто нисам знала како да се понашам, шта да радим, а да питам нисам имала кога.

    Али зато сам се у ресторанима са пријатељима осећала врло удобно, шта више моја спољашњост је привлачила младиће, и није ми представљало никакав проблем да будем „заводљива и привлачна“. Момак ме је носио на рукама, а јарко лето нас је обоје заносило. Али... лето се завршило и ја сам се осетила лоше.

    Трудноћа ме је запањила. Мог пријатеља такође. Не сећам се да је он инсистирао на абортусу, напротив, хтео је да ме ожени, али некако без посебне радости. И ја сам одједном остала сама, сама са собом, чак нисам могла никоме ништа да кажем.

    Да родим? Али то је значило да ћу изгубити посао! И знала сам још да ће БИТИ ТЕШКО. „Добра“ другарица ми је посаветовала да тајно урадим абортус (у то време је то званично било јако тешко). И ја сам ПРОСТО пошла и ПРОСТО САМ УБИЛА своје дете.

    Драги ме је чекао у ходнику. Чини ми се да нисам ни схватала шта се догодило. А после три дана сам доспела у болницу и провела тамо месец дана. Имала сам времена да размислим...

    Уосталом, ја о томе размишљам већ тридесет година! Размишљам о томе да нисам само убила своје дете, већ и унуке и праунуке... Питам се: „Господе, зашто сам то урадила?!“, али и сама знам одговор: хтела сам да живим за себе, хтела сам слободу и безбрижност. Егоизам, самољубље, распуштеност, неодговорност...

    Бол у души и стид ме не остављају ни сада. Гледам на своје двоје деце и помишљам да би моје најстарије дете сада имало већ тридесет година. Какво би било: дечак - јак, добар, снажан мушкарац, девојчица - нежна, лепа, предана жена? Како и чиме се може искупити тако страшан грех?!





    Пре неких петнаестак година, после исповести сам одлучила: ако је Господ хтео да имам троје деце, значи треба да их буде троје. Често ми се дешавало да посећујем дечије домове због посла, али временом сам почела да у њих одлазим сама, просто да бих помогла са проблемима у којима сам била компетентна. Једном сам угледала дечака од око осам година, који је лепо рецитовао стихове и играо.

    Разговарала сам са њим. И... тако сам пожелела да постанем његова мама! Мисао о усвојеном детету ме је просто измучила, да сам одлучила да о тој теми поразговарам са децом и мужем. Рођени су ме разумели. Тада сам позвала дечији дом и замолила да посетим дечака.

    Његово презиме нисам запамтила, знала сам да се зове Коста и колико отприлике има година. Рекли су ми да му је управо тог дана рођендан. Брзо сам накуповала поклоне, слаткише и пошла. Примила ме је васпитачица и повела у собу. Тамо су се јурила, гурала, вриштала деца - око седморо-осморо њих. Поред стола је стајао дечак.

    “Ево га“ - рекла је васпитачица, али погледавши га, схватила сам да је то друго дете!

    Он се такође звао Коста. Стајао је мирно, разликујући се од свих и изгледом и погледом, и гледао ме је право у душу. „То није тај“ - промумлала сам. Пришла сам, честитала слављенику рођендан, поделила поклоне, деца су се залепила за торте и бомбоне. А Коста се није ни мрднуо. Он је ћутке зурио у мене. Изашла сам, полако пошла по ходнику, зауставила се и наслонила на зид.

    Одједном је неки дечко дотрчао и упитао: „Како се зовете? А зар не желите да попричате са Костом? Хоћете да га позовем?“ „Позови“- одговорила сам, и остала да стојим у ходнику. Коста је изашао, неко време смо стајали и ћутећи посматрали једно друго. „Хвала вам за поклоне и честитке“- декао је дечак - још увек ми нико није долазио на рођендан. Чак ни не знам како се он заиста слави “.

    Вероватно је „заиста“ значило за њега - са родитељима, гостима, тортом, свећицама и поклонима, о којима је маштао. „Хоћеш да дођеш код нас за распуст?“ - питала сам и... требало је видети његову радост!

    Зимски распуст је Коста провео у нашој породици, спријатељио се са децом. Када смо га вратили у дом за децу, обећали смо да ћемо га узети за викенд. После два дана је сам дошао...

    Прошло је пет година од тада. Добила сам треће дете - сина. Управо тако, пошла сам да узмем једног дечака, а Господ ми је подарио другог: доброг, вредног, упорног. Сада има све „четворке“ и „петице“ у школи, бави се спортом, црта, свира гитару, машта да упише факултет.

    Наравно, не могу да кажем да је све ишло глатко. Сам Коста је толико желео да живи у кући, да има своју породицу, да се трудио из све снаге! Увек ме слуша без поговора. Моја деца су старија и помажу му у учењу, воде га са собом на концерте, у спортску салу, на сноуборд, на базен. Помогли су му да научи да ради на компјутеру, да научи енглески.

    Летос смо сви породично зидали викендицу. А када се појавио код нас, имао је 10 година, и није умео чак ни да скува чај! Губио је новац, заборављао свеске и оловке, није желео да се тушира сваки дан и говорио је да „је просто немогуће“ да буде врло добар у школи. Прао је само свој тањир, распремао је само свој кревет и могао је да пође у школу у томе у чему је био код куће.

    Једном је Коста видео на телевизору девојчицу коју је мајка оставила зато што се родила као инвалид. Њу су узели усвојитељи, захваљујући њима почела је да се бави спортом, освојила је златну медаљу на параолимпијским играма и добила огромну суму новца. Одмах се ту појавила њена рођена мајка и остали рођаци. Коста је то посматрао као скамењен а онда са гађењем рекао:

    - ''Мама, како су они подли, њима је само потребан новац, а не девојчица, гадови!''

    - ''Коста, треба да их сажаљевамо, они су несрећни људи, замисли како они живе - у тами, злоби, похлепи... Њихове душе су јадне!'' - покушала сам да објасним.

    - ''Али они се нису сажалили на своју ћерку! Добро је што су је усвојили. Код нас у дому скоро нико не узима старије од девет година. Само малу...'', тужно је рекао.

    Затим се замислио и упитао:

    - ''А зашто мајке остављају своју децу? Зар им није жао?''

    - ''Различите су околности, многи пију, неко нема могућности да издржава децу, неко одлази у затвор...''

    - ''А мене су оставили у песку за децу. Имао сам три године... Сећам се да је пао мрак, плакао сам, а затим су ме узеле чике и одвеле у дечији дом. То је било то... Увек сам знао да ћеш ме наћи, замишљао сам те...''

    И поћутавши додао је:

    - ''А могу ли са тобом да живим цео живот?''

    - ''А ти не намераваш да се жениш?! Па ја хоћу да будем бака твојој деци.''

    - ''А, да...тако је! Али ипак ћу бити са тобом!'' - инсистирао је Коста.

    Загрлила сам га, пољубила и умирила:

    - ''Па са мном, са мном, шта ћеш ти без мене!''

    - ''Саградићемо кућу и сви ћемо заједно живети, може тако?''

    Из друге собе се зачуо глас мог старијег сина:

    - ''Са нашом мамицом се све може! А чији је ред да распрема? Мој је да перем судове!''

    Сви су се разгаламили, развикали, пустили музику и почели да се занимају својим пословима. Муж ме је погледао и рекао: „Добро је што смо узели Косту, а можда да узмемо и девојчицу? А?“


    Олга

    Извор: Москва Трећи Рим

    Превод: Душка Здравковић, Православна породица, март 2016.

    Преузето са: Православна породица


    Не плаши се људског презира и клевете. Свако ко побожно хоће да живи биће гоњен, клеветан и презиран.
    Свети Антоније Велики

  20. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Херувим:



Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 02:38.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2019 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1