+ Odgovori
Strana 18 od 31 PrvaPrva ... 8161718192028 ... PoslednjaPoslednja
Rezultati 171 do 180 od 310






  1. #171
    Prijatelj foruma skip avatar
    Datum registracije
    28.12.2012
    Postovi
    1.099
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    3.259
    Pohvaljen 2.699 puta u 972 postova
    Moć reputacije
    117
    PREPUSTI SE - Goran Tadić


    Sve će to, mila moja, neko, umesto mene,
    doreći, dopisati, domilovati, doljubiti..

    Prepusti se, ne varaj ga uspomenom na mene..

    Ne dopusti da ti draže od njegovih reči i milovanja,
    budu moje neizgovorene reči i izostali dodiri..

    Ne dopusti da te moji propušteni poljupci prate kao kletva..

    Prepusti se mudrijim rečima, nežnijem milovanju,
    vrelijim poljupcima i ako ne budu takvi..

    Jednom ćeš morati da se prepustiš
    i nadoknadiš ono što si sa mnom propustila..

    Zavoli ga i nemoj da kriješ to od njega,
    jer će zauvek sve ostati nedorečeno,
    nedopisano, nedomilovano i nedoljubljeno..

    Ne smeš dopustiti da prođeš kao ja..

    Zaboravi, mila moja, ima ko da pamti..


  2. Sledeća 4 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora skip:


  3. #172
    Fast Serbia V2 Caffe gardoim avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Postovi
    9.030
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    15.597
    Pohvaljen 82.767 puta u 10.669 postova
    Moć reputacije
    931
    Treba mi nešto tvoje

    Treba mi nešto tvoje, pod jastuk da stavim,
    ne bih li te i noću sanjao,
    pa biram kamenčiće,
    u nadi da si neki od njih gazila.
    Jastuk bude mekši, žuljaju jedino misli.
    Umotavam vetrove u jaknu.
    Treperim kao vetruška,
    pri pomisli da te neki od njih milovao
    i da će prepisati šaru sa tvojih usana na moje,
    jer moje pesme pišeš ti.
    Uzmeš mi pesmu iz usta, kad ćutiš.
    Zanemim, a strah me tišine,
    koja podseća da me nema otkad te nema.
    Pokušavam da ti pripišem neke reči,
    pa da ih zapišem i da se ponosim njima.
    Daj mi reč da ćeš mi dati reč,
    a ja ću od nje napraviti čaroliju u grudima,
    tvojim i mojim.
    Rekla si da to umem,
    dok si govorila.



    Goran Tadić

  4. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora gardoim:


  5. #173
    Prijatelj foruma skip avatar
    Datum registracije
    28.12.2012
    Postovi
    1.099
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    3.259
    Pohvaljen 2.699 puta u 972 postova
    Moć reputacije
    117
    Ponekad, tako, navrati..
    Goran Tadić


    Taman kad bi mi se učinilo
    da me zauvek zaboravila,
    iznenada bi se pojavila,
    tek da proveri da li je još uvek volim.
    “Sanjala sam te... Brinem... Nedostaješ...
    Moraš naći nekog.
    Nemoguće da ti ni jedna žena nije po volji.
    Zašto ne otputuješ negde?
    Godiće ti promena...”


    Trudila bi se da sve izgleda
    kao da je ona pogrešna Julija,
    ili da sam ja pogrešan Romeo,
    kao da je pogrešna Roksana,
    ili ja pogrešan Sirano,
    kao da je ona pogrešna ona,
    ili da sam ja pogrešan ja,
    a ja bih se čudio kako uspevam
    da se uzdržim
    da je ponovo neprimetno ne zaprosim
    i zašto joj tolerišem
    loše odglumljenu ravnodušnost.


    Nervirao bih se
    što ništa ne znam o ženama,
    što ništa ne znam o sebi,
    što ne znam kako da kažem
    da je volim, a da je ne uvredim,
    što joj verujem i kada joj ne verujem,
    što mi se jedino zbog nje živi,
    uprkos tome što mi se ne živi.
    “E, budalo jedna”, kažem sebi,
    (ne bih pogrešio ni kad bih se njoj obratio),
    usne mi trnu, koža joj trne,
    al’ niti ću usne prineti njenoj koži,
    niti će kožu prineti mojim usnama,
    jer mora da ide, ima obaveze...
    Sanjaće me... Brinuće... Nedostajaću...


  6. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora skip:


  7. #174
    Početnik Dorinda avatar
    Datum registracije
    25.12.2015
    Postovi
    10
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    21
    Pohvaljen 60 puta u 20 postova
    Moć reputacije
    5
    Јован Јовановић Змај‎: ПОЂЕМ, КЛЕЦАМ

    Пођем, клецам, идем, застајавам,
    Шеталицу сату задржавам,
    Јурим, бежим, ка' очајник клети,
    Зборим речи, речи без памети:
    "Не, не сме умрети!"
    Вичем Богу: Она је још млада!
    Вичем правди: Она се још нада!
    Анђелима: Ви јој срца знате!
    Вичем земљи: Она није за те!
    Ни отуда нема ми одјека...
    Вичем себи: Зар јој немаш лека?...
    Идем, станем, ка' очајник клети,
    Опет зборим речи без памети:
    "Не сме нам умрети!"
    Идем, станем, па ми клоне глава
    Над колевком где нам чедо спава.
    Чедо с' буди, па ме гледа немо;
    Гледамо се, па се заплачемо;
    Па и њему, ка' очајник клети,
    Зборим речи, речи без памети:
    "Не сме нам умрети!
    Nebo beše toliko zvezdano, toliko svetlo nebo da je, pogledavši na nj, nehotice trebalo zapitati se: pa zar mogu živeti pod ovakvim nebom svakojaki naprasiti i ćudljivi ljudi.

  8. Sledeća 4 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Dorinda:


  9. #175
    Top poster Drug Član avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Postovi
    2.781
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    8.583
    Pohvaljen 10.046 puta u 3.806 postova
    Moć reputacije
    305
    Čarls Bukovski

    DEFINICIJA


    ljubav je svetlost u
    noći što probija kroz maglu

    ljubav je kapica od piva
    na koju staješ idući do
    kupatila

    ljubav je izgubljeni ključ od stana
    kad si pijan

    ljubav je ono što se dešava
    jednom u deset godina

    ljubav je zgažena mačka

    ljubav je stari prodavač novina
    na uglu koji je od svega
    digao ruke

    ljubav je ono što misliš da je druga
    osoba uništila

    ljubav je ono što je iščezlo sa
    epohom pomorskih bitaka

    ljubav je telefon što zvoni,
    isti glas ili drugi
    glas, ali nikad onaj pravi
    glas

    ljubav je neverstvo
    ljubav je zapaljeni
    beskućnik iza kontejnera

    ljubav je čelik
    ljubav je bubašvaba
    ljubav je poštansko sanduče

    ljubav je kiša po krovu
    starog hotela
    u Los Anđelesu

    ljubav je tvoj otac u kovčegu
    (koji te mrzeo)

    ljubav je konj sa slomljenom
    nogom
    koji pokušava da stoji
    dok 45000 ljudi
    posmatra

    ljubav je način na koji se kuvamo
    kao jastog

    ljubav je sve što smo rekli
    da nije

    ljubav je buva koju ne možeš da
    nađeš

    ljubav je komarac

    ljubav je 50 grenadira

    ljubav je prazna bolnička
    guska

    ljubav je pobuna u Sen Kventinu
    ljubav je duševna bolnica
    ljubav je magarac što stoji u
    ulici muva

    ljubav je prazna stolica za šankom
    ljubav je film o cepelinu
    koji se raspada
    trenutak koji još vrišti

    ljubav je Dostojevski za
    ruletom

    ljubav je ono što gamiže po
    zemlji

    ljubav je tvoja žena koja igra
    priljubljena sa neznancem

    ljubav je stara žena
    koja krade veknu
    hleba

    i ljubav je reč koja se koristi
    previše i
    prerano.


    Pripremila:

    Magdalena Antonini

    Kod:
    http://bukovski-carls.blogspot.com/

    -
    .
    .
    __________________________________________________ ___________________________________


    :cenzura:


  10. Sledeća 4 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Drug Član:


  11. #176
    Fast Serbia V2 Caffe gardoim avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Postovi
    9.030
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    15.597
    Pohvaljen 82.767 puta u 10.669 postova
    Moć reputacije
    931
    Stenogram


    -Hej! Ja sam Mira.
    -Mirjana?
    -Ne, Mira.
    -Onda sam ja Ljubomir, ustvari, Miroljub.
    -Gde si dosad u mom životiću?
    -Evo, sada sam tu.
    -Nedostaješ mi čitavog života.
    -Otkad znam za sebe pišem ti pisma.
    Da me ne proglase ludim zovem ih pesmama.
    -Lepa su ti pisma.
    -Moji su stihovi bolji od mene.
    -Kakva li će biti naša pesma?
    -Gora od nas.

    -Da mi je da se zaljubim.
    -Zaljubi se.
    -Već jesam.
    -Neka se zna da sam ti prvi.
    -Neka se zna da sam ti poslednja. Dok nas smrt ne rastavi.
    -Dok nas smrt ne rastavi. Moja.
    -Uvek si nasmejan?
    -Od danas jesam.
    -Imaćeš bore oko usana.
    -Jedino tu ih nemam.

    -Srećna sam.
    -I ja sam.
    -Ja više!
    -Ne može više.
    Ljubim te u sve tvoje.
    -Ne znam više šta je moje.
    -Ja znam šta je moje.
    -Ja?
    -Pile moje, malo, pirgavo.

    -Čime sam zaslužila zvezde?
    -Odrekao sam se svojih, u tvoju korist.
    -Ne trebaju ti?
    -Šta će mi, kad imam tebe?
    -Volim što postojiš.
    -Najzad i ja to volim.
    -Ti si kriv za ovo. Veruješ u čarolije.
    -Ti ne veruješ?
    -Sada verujem.

    -Lepo sanjaj.
    -Šta ćeš lepše od tebe?
    -Plaši me grmljavina.
    -Ne brini, ja te čuvam.

    -Ukrasila si moj životić,
    a ukrasi su, po pravilu, krhki.
    -Oženjen si?

    -Boliš me.
    -Ti mene jače.
    -Ne može jače. Plačeš?
    -Ne, to meni tako ponekad naviru stihovi na oči.

    -Idi.
    -Ti prva.
    -Prvo ti.
    -Gde ćeš?
    -Ne znam. Ti?
    -Daleko, u sebe. Mrziš me?
    -Pokušavam da te ne volim.
    -Ostaće nam barem uspomena.
    -Neću uspomenu!
    -Sada sam Tugoljub, ustvari, Tugomir.

    -Ne znam više šta je moje.
    -Sve moje je tvoje.
    -Šta je tvoje?
    -Sve tvoje, pile moje, malo, pirgavo.


    Goran Tadić

  12. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora gardoim:


  13. #177
    Prijatelj foruma skip avatar
    Datum registracije
    28.12.2012
    Postovi
    1.099
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    3.259
    Pohvaljen 2.699 puta u 972 postova
    Moć reputacije
    117
    MOGLO JE - Goran Tadić


    Moglo je da ne bude na prvi pogled,
    mogli smo se voleti, pa prestati,
    moglo je bez duše,
    bez reči, bez radosti,
    bez nadmetanja ko koga više voli,
    bez zbunjenosti kako je sve to moguće.
    Mogli smo biti ljubavnici,
    supružnici,
    roditelji.
    Moglo je bez tvog frtalja i moje polovine veka,
    bez ljubavi u prirodnoj veličini,
    moglo je bez nas.
    Mogla si da ne budeš moje malo, pirgavo pile,
    moglo je da bar nekad neko od nas ne misli na nas.
    Moglo je da ne volim sve tvoje i ne voliš sve moje,
    moglo je da te ne oslobodim,
    i da me oslobodiš.
    Moglo je, ali nije.
    Moglo bi bez očekivanja da ćemo se sresti,
    moglo bi da ne boli,
    moglo bi da ne sumnjaš u nas,
    moglo bi bez unutrašnjeg krvarenja,
    bez svetlucavog pirsinga u oku,
    bez samoubistva tobom.
    Moglo bi da ne pričam sa tobom, bez tebe,
    da žalim sve što sam želeo,
    da te neko voli više od mene
    moglo bi da ne znam gde mi je duša,
    moglo bi biti na poslednji pogled.
    Moglo bi, ali neće.


  14. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora skip:


  15. #178
    Prijatelj foruma skip avatar
    Datum registracije
    28.12.2012
    Postovi
    1.099
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    3.259
    Pohvaljen 2.699 puta u 972 postova
    Moć reputacije
    117
    POSTUPITI PO NAREĐENJU!

    Da vam i srce i kuća budu puni ljudi.
    Da u novčaniku nose vašu sliku.
    Da vam dosadi izobilje i raskoš.
    Da spavate s onim/onom zbog kog/koje ne spavate.
    Da uparite raspareno i zakrpite pocepano.
    Da se sastavite i nastavite...
    Da imate “ono nešto”, makar ništa drugo nemali.
    Da ne vodite rat, već ono bezobrazno...

    Da ne lajkuju vaše statuse, već vas.
    Da vam se može, al’ da vam se neće!
    Da vam ne trebaju ni kraljevstvo, ni konj.
    Da se povremeno povećaju male stvari
    koje vas (povremeno) čine srećnim/srećnom.
    Da vode računa o vama i da računaju na vas.
    Ako ste truba, da budete prva truba!

    Da vam se srce ne dosađuje.
    Da vas nije briga za komšijinu kravu.
    Da izgledate kao da ste deset godina mlađi.
    Da ste mudri kao da ste deset godina stariji.
    Da vam niko ništa ne može,
    osim jedne osobe koja vam može sve.

    Da možete, ali da ne morate da birate.

    Da se iz aviona (ili sa zemlje, ako ste u avionu)
    vidi da ste do ušiju (ili do peta) zaljubljeni.
    Da ne budete publika, već učesnik.
    Da ne budete navijač, već pobednik.
    Da umete da budete srećni kad vas sreća zadesi.
    Da vam niko ne fali i da nikom ne dosadite.

    Da ste živi i da vam se živi!
    Da ste zdravi u glavi, uprkos epidemiji ludila.
    Da vam se, za početak, ostvari stvarnost,
    a snovi tada mogu, al’ ne moraju.
    Da se prolepšate (smešite se).
    Da vas život primeti i zavoli.

    Ako bolujete od samoće, da vam neko donese lek protiv nje.

    Da slavite 365 rođendana.
    Da vam dosade med i mleko.
    Da sa vaše jahte ukradu sidro.
    Da imate ono malo potrebno za sreću.
    Da obiđete svet i izbegnete polusvet.

    Da se trajno zaljubite.
    Da svoj dug vratite, a tuđi oprostite.
    Da poklonite nekom svoju loto premiju.
    Da se družite s ljudima, umesto s profilima.
    Da mislite da još uvek sanjate
    kad vam se ostvare snovi.


    Da vas zasluže i da ih zaslužite.
    Da vam niko ne nedostaje.
    Da znate šta ćete sa sobom
    i da znamo šta ćemo s vama.
    Da odbijete kule i gradove, jer ih već imate.
    Da se svet ugleda na vaš svet.

    Da vam je pri ruci onaj ko vam je u srcu.
    Da se zezate sa životom, a ne on s vama.
    Da oborite lične rekorde u svim kategorijama.
    Da budete srećni u bilo kojoj godini.

    Da znate za jadac,
    da ne sisate vesla
    i da ne budete od juče.
    Da mogu (ali da ne smeju)
    da vam pljunu pod prozor.

    Da NE vratite milo za drago
    kad vam maca dođe na vratanca.
    Da ne čekate bolje dane,
    nego da već danas VI budete bolji
    i današnji dan učinite boljim.
    Da ne taktizirate i ne filozofirate,
    već da se volite, bre!

    Da postoji neko ko tačno zna šta želite
    (ne bi bilo loše da i vi znate šta želite).
    Da trošite život, umesto da život troši vas.
    Da vam se jave oni što se ne javljaju.
    Da se javite onima što čekaju da se javite.

    Da savladate gravitaciju.
    Da vam od vetra ispucaju usne,
    pa da ih neko ljubi da prođe (može i preventivno).
    Da ne jedete za dvoje, nego u dvoje.
    Da vam život ne bude balada, već bećarac.

    Da vam srce drnda (a da nije tahikardija).
    Da vam trnu zubi od pomisli na nekog
    ko je u stanju da vas izuje pogledom.
    Da ne pišete pesme, već da ih živite.
    Kad već fali, da znate šta vam fali.

    Ostvarite sve što sam vam poželeo
    da ne moram dogodine copy/paste.
    Budite srećni u srećnoj 2016.
    i svim narednim godinama!

    Vaš (takav kakav je) Goran Tadić


  16. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora skip:


  17. #179
    Filmski sektor Johnnybyte avatar
    Datum registracije
    05.01.2013
    Postovi
    609
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    877
    Pohvaljen 3.024 puta u 1.240 postova
    Moć reputacije
    75
    Федерико Гарсија Лорка
    РОМАНСА МЕСЕЧАРКА



    Зелено, волим те, зелено.
    Зелен ветар, зелене гране.
    Брод на мору
    и коњ у планини.
    Опасана сенком
    она сања на веранди,
    зелене пути, косе зелене,
    са очима од хладног сребра.
    Зелено, волим те, зелено!
    Под луном Циганком
    ствари пиље у њу
    а она их не види.

    Зелено, волим те, зелено!
    Велике звезде од иња
    долазе са рибом сенке
    што отвара пут зори.
    Смоква трља ветар
    кором својих грана,
    а брег, мачак лупеж,
    јежи своје љуте агаве.
    Али ко ће доћи? О одакле?
    Она чека на балкону,
    зелене пути, косе зелене,
    сањајући горко море.

    - Куме, даћу ти
    коња за кућу,
    седло за њено огледало,
    ноћ за њен огртач.
    Куме, долазим крварећи
    из Кабриних кланаца.

    - Кад бих могао, младићу
    лако би се нагодили.
    Али ја више нисам ја
    нити је мој дом више мој.

    - Куме, хоћу да умрем
    пристојно у својој постељи
    од челика и, ако је могуће,
    са холандским чаршавима.
    Зар не видиш моју рану
    од груди до грла?

    - Триста црвених ружа
    покривају твој бели грудњак.
    Крв ти вири и мирише
    око појаса.
    Али ја више нисам ја
    нити је мој дом више мој.

    - Пустите ме бар
    на високе веранде;
    пустите ме да се попнем!
    Пустите ме на зелене веранде.
    Верандице месечеве,
    где капље вода.

    Већ се пењу два кума
    на високе веранде
    остављајући траг крви.
    Остављајући траг суза.
    Дрхтали су кровови,
    фењерчићи од лима.
    Хиљаду стаклених дефова
    рањавало је зору.

    Зелено, волим те, зелено!
    Зелен ветар, зелене гране.
    два кума су се попела.
    Широк ветар остављао је
    у устима чудан укус
    жучи, ментола и босиљка.

    - Куме, где је, реци ми,
    где је твоје горко девојче?
    - Колико пута те је чекала
    свежа лица, црне косе,
    на тој зеленој веранди.

    Над огледалом бунара
    Циганка се њиха.
    Зелене пути, косе зелене,
    са очима од хладног сребра.
    месечев сталактит од леда
    држи је над водом.
    Ноћ је постала интимна
    као мали трг.

    Пијани су жандари
    лупали на врата.
    Зелено, волим те, зелено!
    Зелен ветар, зелене гране.
    Брод на мору
    и коњ у планини.



    Превео Миодраг Гардић

    Izmenjeno od: Johnnybyte; 04.01.2016 u 14:27.


  18. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Johnnybyte:


  19. #180
    Filmski sektor Johnnybyte avatar
    Datum registracije
    05.01.2013
    Postovi
    609
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    877
    Pohvaljen 3.024 puta u 1.240 postova
    Moć reputacije
    75
    Владимир Мајаковски
    ОБЛАК У ПАНТАЛОНАМА


    Пролог


    Мисао вашу, што машта на омекшалом мозгу,
    ко лакеј на масној софи, од сала надут,
    дражићу дроњцима срца, окрвављеним грозно,
    сит наругавши се, безочан и љут.

    Ја у души немам ниједне седе власи,
    ни старачке нежности нема у њој!
    Свет сам заглушио снагом свог гласа,
    двадесетдвогодишњак - идем,
    лепотан, свој.

    Нежни!
    Ви љубав стављате на виолину.
    На таламбасе је мећете, грубе.
    А не можете изврнути своју кожурину,
    тако да још свуда све самих усана буде.

    Дођите у кафану да се научите -
    у хаљини од батиста права,
    пристојна чиновница анђеоске лиге.
    И која усне спокојно прелистава,
    к'о куварица странице своје књиге.

    Ако хоћете, од меса бесан ћу да режим
    - и ко небо мењајући тонове -
    ако хоћете, бићу беспрекорно нежан,
    не човек, већ - облак у панталонама!

    Не верујем да постоји цветна Ница!
    Опет се прослављају помоћу мене људи,
    упарложени као болница,
    и, к'о пословица отрцане жене.

    * *
    *
    Ви мислите, бунца маларија?
    То је било, у Одеси.

    "Доћи ћу у четири" - рекла је Марија.

    Осам.
    Девет.
    Десет.

    Ево и вече у ноћну страву бежи,
    вече децембарско с прозора у магли.
    У старачка леђа смеју се и ржу канделабри.

    Мене више нико препознати не може:
    ја сам згрчена гомила жила.
    Шта таква гомила пожелети може?
    А много хоће таква гомила.

    Јер више није важно ни то што сам од бронзе,
    ни то што срце моје - од гвожђа хладног - бије.

    Ноћу и човек свој звек у нешто женско, меко,
    зажели да скрије.

    И ја сам, огроман, на прозору савијен,
    растапам стакло челом од челика.
    Да ли је то љубав или није?
    И каква је - мала или велика?
    Одакле велика у таквом телу:
    мора да је малена, нека кротка љубав,
    што се у страну баца од аутомобилских сирена
    и воли звекет прапораца.

    Опет и опет чекам,
    забивши лице у рошаво лице кише.
    И већ ме је попрскала дрека градске плиме, све више.

    Поноћ, са ножем ког пружа - дођавола с њим!-
    дошла је, заклала.
    И као с иња глава сужња, дванаеста ура је пала.
    У окнима суморне кишне капи, кревељећи се,
    накрцале, к'о урлањем уста да су разјапиле
    химере с париске катедрале.

    Проклета да си!
    И поцепа уста скоро крик.
    Зар ти је и то мало?
    Чујем: нерв, тихо, као с кревета болесник,
    подигао се.
    И, гле - у почетку је пошао једва,
    онда је усталасан, јасан, потрчао.
    Сада је са два друга очајно играти стао.
    Пао је плафон на спрату ниже.
    Живци
    велики, мали, многи - помамно скачу
    и већ - гмижу.
    Живци спали с ногу.
    А ноћ се по соби глиби и око, отежало,
    одатле никако да се исправи.

    Одједном, врата зацвилеше,
    ко да крчма зуб на зуб не може да састави.
    Ушла си осорна, као "на!"
    гужвајући рукавице као луда, и рекла:
    "Да, знате, ја ћу да се удам."

    Па шта, удајте се.
    Ништа није било. Издржаћу.
    Гледајте - ја сам спокојан ко било покојника.

    Сећате се?
    Говорили сте: "Џек Лондон, новац, љубав, страсти" -
    а ја видех једно: ви сте Ђоконда коју треба украсти!
    Опет ћу љубав у теревенкама утући,
    повије обрва озаривши ватром.
    Па шта!
    Понекад и у изгорелој кући скитнице пронађу дом!

    Изазивате?
    "Мање но просјак копејака ви имате смарагде безумља".
    Сетите се!
    Пала је Помпеја од раздраженог Везува!

    Хеј!
    Господо! Љубитељи обесвећења, злочинстава,
    покоља, да ли сте најстрашније видели - лице моје
    када сам ја апсолутно спокојан?
    И осећам - "ја" за мене је мало.
    Неко се отима из утробе моје.
    Хало!
    Ко је?
    Мама?
    Вашег сина нешто дивно боли!
    Мама!
    Запаљено му је срце и вене!
    Реците сестрама, Људи и Ољи, он нема куда да се дене.

    Свака реч, чак и шала штура,
    коју избљују његове усне горуће
    излеће као гола курва из запаљене јавне куће!

    Људи миришу - печења има!
    Стигли су некакве.
    Блистави! Под шлемовима ено!
    Не може се у чизмама!
    Реците ватрогасцима: да се нежније веру по срцу запаљеном.
    Сам ћу, знајте!
    Избечићу сузне као бурад очи!
    О, ребра ми, да се опрем, дајте!
    Искочићу! Искочићу! Искочићу! Искочићу!
    Сурвава се и пуца.
    Искочити нећеш из срца!

    Из пукотине усана на спаљеном лицу огуљеном
    израста парче пољупца изгорела.

    Мама! Да певам не могу!
    Срца мога изгара капела!
    Поцрнеле су фигуре речи и бројева из лобање,
    к'о деца из запаљеног здања.
    Тако је страх, хватајући се за небо,
    дизао горуће руке "Лузитаније".
    Према гомили што у тишини станова дрхти
    стооки с пристаништа диже се сјај.
    Криче последњи - бар ти!
    јецај, да горим, вековима дај!

    Марија! Марија! Марија!
    Пусти ме, Марија! Не могу остати на улицама!
    Нећеш?
    Чекаш док упалих образа грубо, бљутав,
    и испробан на свему лошем, дођем
    и процедим безубо да сам ја данас
    "необично поштен".
    Марија, видиш - ја се већ погурен сламам.

    Гомила што је у четвороспратним гушама сало добила,
    истурајући очице, изгубљене у дугом трагању -
    смеје се што је, ипак, међу мојим зубима
    остало бајатих мрва бивших драгана.

    Киша исплака тротоаре, барама стешњена мокра варалица,
    леш улица, забијен у калдрму, лиже,
    а на сивим трепавицама - да!-
    мразних леденица, сузе из очију - да!- олука пуних кише.

    Све пешаке губица кише је посисала,
    а у каруцама блешти за атлетом атлета:
    прскаваху људи проћердавши све,
    и кроз пукотине се цедило сало,
    к'о мутна река с кочијама отицало скупа са исисаним хлебом
    и жвакотинама старих котлета.

    Марија!
    Како у дебело ухо забости нежну реч?
    Птица живи од песме, пева гладна и звонка,
    а ја сам човек, Марија, прост,
    кога је сипљива ноћ искашљала на прљаву руку Пресње.
    Марија, хоћеш ли ме таквог?
    Пусти ме, Марија!
    Згрченим прстима давим гвоздено грло звонца.
    Марија!
    На улицама су звери.
    На врату прсти дављења што боде.
    Боли!
    Отвори своје двери!

    Видиш - забили су у очи из шешира чиоде.

    Пустила ме.

    Мала!
    Не бој се што на мом воловском врату
    седе као планине влажне жене од зноја губаве.
    Ја кроз живот вучем (и то је зато)
    милион огромних, чистих љубави
    и милион милиона малих љубави.
    Не бој се да ћу се опет прилепити за хиљаду лица -
    "девојке Мајаковског" - у издајничко време мрака,
    та то је ипак династија царица
    крунисаних у срцу једног лудака.
    Марија, приђи!
    У бестидности наготе, или пуна плашљивих дрхтаја,
    но дај твојих усана лепоту што још исцвала није:
    срце и ја ниједном не доживесмо до маја,
    а у протеклом животу тек стоти април је.
    Марија!
    Песник сонете пева Тијани,
    а ја - цео човек, сав од меса,
    тело твоје просто молим као што хришћани:
    "хлеб наш насущный даждь нам днесь".

    Марија, дај!
    Марија!
    Име твоје бојим се да не заборавим,
    као што се песник боји да не заборави неку реч тек рођену
    у мукама ноћи величином једнаку Богу.

    Тело твоје чуваћу и волети као што војник осакаћен,
    без моћи, излишан, ничији, чува своју јединицу ногу.

    Марија, нећеш?
    Нећеш!
    Ха!
    Значи - опет, док мрачно је све то, узећу срце,
    исплакано грозно да га носим,
    к'о што у штенару псето носи своју шапу пресечену возом.
    Крвљу свог срца ја радујем пут,
    за одећу белу лепи се прашине цвеће.
    Око земље - Крститељеве главе
    по хиљадити пут Иродијада-сунце ће да се окреће.
    И када моја гомила година одигра своје до конца -
    крвљу означиће се пут што води ка дому мога оца.

    Изаћи ћу прљав (од јендека, где проводих ноћи),
    примаћи ћу му се ближе, сагнућу се и на ухо му рећи:
    "Слушајте, господине Боже! Како вам не досади
    у желе облака мрешкавих замакати очи одебљале, а?
    Хајде да организујемо вртешку на дрвету
    познавања добра и зла!
    Свеприсутни, бићеш у орману сваком,
    а таква ћемо вина поређати по столу
    да ће се чак прохтети заиграти ки-ка-пу
    и намрштеном Петру апостолу.
    И по рају ћемо опет населити Евице:
    нареди - и ја ћу још ноћас са свих булевара
    најлепше девице довести теби.
    Хоћеш?
    Нећеш?
    Вртиш главом ти, брадати? Мрштиш седину веђа?
    Ти мислиш - зна шта је љубав тај крилати иза твојих леђа?
    И ја сам анђео, бејах то бар - гледах у очи -
    јагње од шећера, али ни кобиле примати на дар
    вазе од севрског брашна више неће.
    Свемогући, ти си измислио за сваког по две руке,
    и сваком си по главу дао ти -
    па зашто ниси измислио да се без муке може
    љубити, љубити, љубити?!
    Мишљах, божанство си, свемогуће, старо,
    а ти си недоучени, мајушни богић само.
    Видиш, ја се сагињем и из саре вадим каму.

    Крилати ниткови!

    У рају да сте забијени!
    Гомила перјаша од страха ваља се!
    А тебе, што си тамјаном опијен, распорићу одавде до Аљаске!

    Пустите ме!

    Нећете ме зауставити!
    Лажем ли, у праву ли сам ја,
    али више не могу да будем спокојан.
    Гледајте, звезде су опет обезглавили
    и небо окрвавили од покоља!
    Ехеј!
    Небо!
    Скини капу!
    Ја долазим!"

    Глухо.

    Васиона спава, положивши шапу
    с крпељима звезда под огромно ухо.


  20. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Johnnybyte:



+ Odgovori
Strana 18 od 31 PrvaPrva ... 8161718192028 ... PoslednjaPoslednja

Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Oznake za ovu temu

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 00:19.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2019 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1