Tema: Zen priče - Зен приче

Jedna jedina nota zena
Kakua je posetio Kinu i tamo prihvatio zen učenje. Za vreme svog boravka nije nigde putovao. Živeo je u udaljenom delu jedne planine, stalno meditirajući. Kad god bi ga ljudi pronašli i molili da im priča, progovorio bi nekoliko reči, a zatim se premeštao na drugi kraj planine gde bi ga bilo teže naći. Po Kakuovom povratku u Japan, čak je i car čuo za njega i zamolio ga da mu rastumači zen, da bi se duhovno uzdigao. Kakua je pred carem stajao ćuteći. Zatim iz nabora svoje haljine izvadi sviralu, i odsvira jednu kratku notu. Duboko se poklonivši, otiđe.
Po priči, Kakua je posle ove posete caru zauvek nestao i niko nije saznao šta se sa njim zbilo. Inače, Kakua je bio prvi Japanac koji je izučavao zen u Kini, ali s obzirom da iza sebe ništa nije ostavio, osim jedne jedine note, nije ljudima ostao u sećanju kao čovek koji je doneo zen u svoju zemlju.

Učenje o ćutanju
Učenici škole Tendai učili su se meditaciji još pre no što je zen stigao u Japan. Četvorica njih, među sobom bliskih prijatelja, obećaše jedno drugom da sedam dana neće progovoriti.
Prvoga dana su svi ćutali. Meditacija im je uspešno započela, ali kada pade noć i uljane lampe počeše da žmirkaju, jedan od učenika ne izdrža da ne uzvikne slugi: "Namesti te lampe."
Drugi učenik, iznenađen, čuvši ovoga da govori, primeti: "Ne bi trebalo da izgovorimo ni jednu jedinu reč."
"Glupaci. Zašto pričate?" upita treći.
"Ja sam jedini koji nije progovorio", zaključi četvrti.

UPALI SVETLO PRE NEGO ŠTO KRENEŠ



Jednoga dana Tomazena poseti grupa studenata. Posle upoznavanja i razmene uljudnosti, započe razgovor na večne teme života i smrti. Jedan od studenata postavi pitanje od kakvog je značaja čovekovo životno iskustvo za njegov duhovni razvoj. Tomazen odgovori:

"Većina ljudi prolazi kroz život otprilike ovako... Zamislite čoveka koji se jednoga dana nađe na pragu neke mračne prostorije, recimo nekog mračnog antikvarijata. Prozora nema, svetlost ne dopire ni od kuda, tama je potpuna, a prag na kome upravo stoji, razdvaja svet vidljivog od sveta nevidljivog i nepoznatog. Čovek ne vidi ama baš ništa, ali vođen radoznalošću, ipak uđe u prostoriju i krene kroz mrak. Ne prođe dugo, a čovek počne da se sudara sa raznim stvarima. Naletevši na prvu on je obori, izgazi, podigne, ispusti, ponovo podigne, opipa i konačno je prepoznavši zaključi : "Ovo je bila kineska vaza!"... ali je vaza već razbijena. Ostavi je, i nastavi dalje.

Pipajući kroz mrkli mrak sudari se sa drugim predmetom: obori ga, šutne, zgazi, podigne, opipa, ispusti i zaključi: "Ovo je bila kristalna kugla..." - ali je kugla već razbijena. Ostavi i nju, i krene dalje.

Ubrzo se sudari sa sledećom stvari: obori je, izgazi, išutira, izokreće, ispipa i osetivši nešto kao bol, zaključi: "Ovo je bila moja prošlost..." - ali je prošlost već razbijena.


Naletevši na još jednu stvar u neprozirnom mraku, obori je, išutira, izubija, isprevrće, opipa i konstatuje: "Ovo je bila moja duša..." - ali je duša već razbijena. Čovek je ostavi, ili je iz sažaljenja ponese sa sobom i nastavi dalje kroz tamu.

Ne prođe mnogo, a čovek naleti na još jednu stvar, ovog puta veću od svih na koje je do tada naišao idući kroz mrak. Obori je, izgazi, išutira, podigne, ispusti, ponovo podigne, ispipa i onako izubijan zaključi: "Gle, ovo je bio moj Život!" - ali je život već prošao...

Zato, kada se nađete na pragu nepoznate, mračne prostorije, učinite sve da pronađete izvor svetlosti. Tek kada upalite svetlo - krenite dalje. Možda će potrajati, ali tako bar nećete morati da porazbijate sve bitne stvari na koje naiđete u vašem životu da bi ih spoznali: od kineske vaze - do života samog."

"IZBACI TO KROZ PROZOR"

- zen priča iz voza u pokretu-


Jednom prilikom Tomazen se, putujući vozom, našao u kupeu sa nekim trgovačkim

putnikom koji od samog početka putovanja nije zatvarao usta: pričao je o svojim

poslovima, životnim planovima, političkim i vremenskim prilikama i postavljao razna

pitanja načelnog karaktera - sam dajući odgovore na njih. S vremena na vreme bi

izvadio iz putne torbe nešto od hrane i kada bi završio sa jelom, otvorio bi prozor i

otpatke izbacio napolje. Tomazen je posmatrao čoveka, ćutao i slušao.

U neko doba, očigledno izmoren vlastitom pričom, čovek se doseti da zapita svog

saputnika čime se on bavi. Kada ču da je ovaj zen-učitelj, obradova se i odmah mu se

požali:

"Vi izgledate tako odmorno, sveže, kao čovek koji je pronašao svoj mir i ima miran

san... A ja, znate, mnogo putujem, imam mnogo obaveza, srećem razne ljude,

svakodnevno planiram nove načine prodaje... A uveče, kada legnem da spavam, ne

mogu nikako da se opustim i zaspim: prisećam se izgovorenih rečenica, svodim

račune, kalkulišem, izračunavam procente, razmišljam o mušterijama koje treba

obići... Svakakve misli mi prolaze kroz glavu i ja ne mogu da se odvojim od prisećanja

na dan koji je iza mene i planova za dan koji je predamnom. Zaspim tek pred zoru, ako

uopšte zaspim, i posle 2-3 sata površnog, nemirnog sna, ustajem umoran i krećem na

posao. To traje godinama. Recite mi šta da radim sa svojim mislima, kako da povratim

san i odagnam napetost i nesanicu?"


Tomazen pogleda čoveka i reče:

"Uradi isto što i sa onim smećem malopre: izbaci misli kroz prozor".

*