+ Odgovori
Strana 3 od 4 PrvaPrva 1234 PoslednjaPoslednja
Rezultati 21 do 30 od 34






  1. #21
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8


    Brod

    Ušao sam na početnoj stanici u autobus i seo do prozora.
    Na donjoj gumi pod prozorom, koja skuplja vodu, nalazila su se
    dva broda. Moglo bi se reći na suvom, jer kiša jos nije počela
    da pada i staklo da se znoji.

    Pripremao sam se da platim autobusku kartu i dalje posmatrajući
    te brodove. Njihova minijaturna veličina odovarala je karti
    koja se izpresavija na odgovarajući način. To me asociralo na
    dečacko doba kad sam se i ja oprobavao u pravljenju papirnatih
    brodova, aviona i raketa.

    Zašto ih je bilo dva? Logično je bilo zaključiti, iako se u to ne
    može biti siguran, da je tu sedeo jedan par koji je vreme potrebno
    za putovanje trošio zabavljajući se pravljenjem brodova. Uzeo
    sam jedan da bih ga bolje pogledao. Solidno izradjen, vidi se
    rezultat spretnosti i preciznosti ruku koje su ga pravile. Od iste
    karte kakvu sam i ja dobio.

    S brodom u jednoj ruci a s kartom u drugoj, rodi mi se ideja da
    i ja napravim jedan. Upravo u tom trenutku na sedištu iza mene
    se smestila jedna devojčica hvatajuci se rukama za moj naslon.
    Okrenem se prema njoj sa minijaturnom igračkom: "Izvoli, brod".
    Ona pruzi ruku da ga uzme i samo iznenadjeno reče: "Brod!?",
    potpuno se koncentrišući na njega.

    Počeo sam da savijam svoj papir primećujući da moji prsti nisu
    više onako gipki kakvi su nekad bili, tako da mi se uzorak učini
    još manjim nego sto je to stvarno bio. Začuh glas njene mame,
    vrlo privlačne osobe, koja je devojčicu pitala: "Ko ti je to
    napravio?". To je kod mene izazvalo jednu neprijatnu grimasu na
    licu nastavljajući u svom naumu.

    Nešto sa tim mojim savijanjem nije bilo u redu. S jedne strane
    sam imao viška, a sa druge, manjka papira. I pored toga što sam
    čvrsto odlučio da dok budem pravio svoj brod, neću rastavljati
    original, ipak sam ga uzeo u ruke pokušavajući shvatiti redosled
    savijanja. Kako to nije dalo rezultate, morao sam da priznam poraz
    svoje doslednosti, te sam pokušao da ga samo malo rastavim.

    Ali, avaj. To malo, tvrdo pa žilavo, jednostavno se ne da. Moja
    inteligencija nije pomogla, pa sam primenio grubu silu. Ali, samo
    da bih ga rastavio do polovine, da bih ga kasnije lakše vratio u
    prvobitno stanje. Rezultati su se počeli primećivati, ali ne za
    dugo. Nisam imao kud, morao sam ga rastaviti do kraja, da vidim
    ceo proces savijanja.

    Malo sastavljaj, malo rastavljaj, približavala mi se stanica gde
    sam trebao da sidjem. U tom skretanju pažnje pomešaju mi se
    papiri u ruci. Bez uspeha sam pokusavao da ustanovim koji je
    original. Rezignirano sam gledao u dva zgužvana papirića. U tom
    raspoloženju setih se pesme: "Kud ide ovaj brod...", a kako je
    autobus stao na mojoj stanici, ustanem i izadjem.

    Autor: domatrios



  2. #22
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8


    MOJI LJUDI KOJE PUŠTAM U SVOJ PROSTOR

    Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi koje volim:
    gdje završavam ja, a gde počinju oni. Kao da smo svi mi jedno,
    kao da smo isti – ista duša, želja koja traži nešto…zajedničko svima nama.
    Svi smo u istom čamcu. A opet, svi smo različiti i posebni, izrazito individualni.

    Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja zovem moji ljudi.
    To su ljudi koje puštam u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u nečemu isti:
    Njihovo traženje je stvaralačko. Oni ne ruše, već nešto grade.
    Ne žele da vladaju, jer vladanje gubi sjaj u očima,…

    Moji ljudi imaju isto osećanje života.
    Nije više bitno kako ćemo nazvati naše odnose i koji će oblik oni imati.
    Forme naših odnosa se mogu menjati,
    ali to osećanje povezanosti nečim iznad nas, većim od nas,
    što nas zove i spaja, ostaje.

    Mi nekako nabasamo jedni na druge i naše se sudbine pomešaju zauvek,
    čak i ako nismo zajedno.
    Kao da smo neke boje koje se lako mešaju međusobno,
    a mnogo teže sa drugom vrstom.
    Boje koje se rastvaraju pomoću svetla.

    Nebojša Jovanović


    Izmenjeno od: domatrios; 28.01.2015 u 02:48. Razlog: obnova linka slike

  3. Sledeća 4 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora domatrios:


  4. #23
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8


    Ђ. Поли
    Човек који је научио да говори истину


    Био сам сасвим мали, нисам имао ни три годиие, а моја мати ми је говорила:
    -Никада не смеш лагати, никада... То је велики грех због кога се равно иде у
    пакао, где црни, страшни ђаволи секу језике деци која лажу.
    Мислиао сам дуго о тој нимало привлачној околности и добро сам је утувио.
    Кад сам први пут дошао у школу, уважени и озбиљни господин учитељ рекао
    је свечаним гласом:
    -Децо, само истину морате го ворити. Лаж не сме да пређе пре и неслогу.
    Ко лаже зло ће проћи. А кога ја ухватим у лажи, добиће толико батина да ће
    ме запамтити..

    У гимназији нам је господин професор говорио:
    -Ко лаже заслужује највећу казну... Онај који стално говори истину - заслужује
    да му се зуби и усне позлате и да му при говору бисер испада из уста...
    И после свега овога, мислим да је сасвим разумљиво и потпуно јасно што сам
    омрзнуо лаж и заволео истину
    Али, да вам опет кажем једну истину! Због моје жарке љубави за све оно што је
    истинито и због мојих истинитих речи није никада из мојих уста полетео ни
    најситнији новац, а камоли бисер... Златне зубе сам истина добио после доста
    мука код зубног лекара.

    А због мојих истина примио сам толико батина колико је примило заједно десет
    других дечака - лажљиваца. Уши су ми биле толико извучене, да сам чини ми се,
    могао полетети. И помислите само како је то парадоксално!... Шамар сам добио
    чак и од маме! И то баш онда када сам говорио истину.
    Ако су из ормара нестали колачи, за тај нестанак разуме се знали су само мој
    брат и ја... Дешавало се увек тако да је на мамино питање:
    -Где су колачи? — мој брат савршено убедљиво одговорио:
    -Мамице слатка, ја нисам нека ми очи испадну ако сам.
    А ја?
    Ја сам, наравно. држећи се истине одговорио:
    -Јесте, мамице, ја сам... Јуче, када си ти била код кројачице, бата и ја смо их
    појели... Шта се дешавало? Моме брату, сасвим природно, нису испале очи,
    а ја сам добио батине. А и брат ме је пре спавања добро измлатио, због моје
    истинољубивости...

    Нешто слично било је и у школи. Мој друг Енрико, када не би научио задатак,
    почињао је редовно да плаче:
    -Молим, господине, нисам имао времена да научим задатак... Морао сам по
    лекове за маму... Болео ме је зуб... Када сам се враћао кући пао сам и позледио
    ногу... Сестра ми је затурила књигу...
    А ја?
    Ја сам, разумећете, говорио:
    -Играо сам се цело после подне слепога миша ... Јутрос сам био сувише лењ да
    устанем из топлог кревета .
    Разуме се. Енрико је после свих лагарија прошао без казне. А ја? Ја сам добио
    жестоко... А зашто? Ето, све због истине!...

    Када сам напунио двадесет година, заљубио сам се. Девојка ми је одговорила на
    љубав и био сам ван себе од среће. Једнога дана после безброј пољубаца она ме
    усред шуме умилно погледа и најслађим гласом запита:
    -Марио, када ћемо се узети?
    Ја сам опет, истине ради, одлучно одговорио:
    -Никада, драга моја! Ми се уопште нећемо узети! Бићемо заједно док нам не досади.
    Бесмислено је везивати се за читав живот...
    Чим сам рекао истину, умилни осмејак се изгубио... Осула се бујица погрда за које
    никада нисам могао очекивати да ће прећи преко њених усана.
    -Тако? Мислите ли ви господине да се играте са поштеним девојкама? Опростите,
    али овога пута грдно сте погрешили... Ви сте варалица, лопов, безобразник...
    Чуо сам још низ оваквих погрда док је трчала да ухвати трамвај. Те исте „похвале“
    поновили су ми у једном писму и њена мама, господин тата и... две тетке.

    Када сам завршио школу требало је да зарађујем хлеб. Сасвим природна ствар.
    Зато сам дао у новинама овакав оглас:
    „Младић, не нарочито леп, средњих способности, не говори сгране језике,
    без праксе... тражи запослење...“
    Оглас је излазио два месеца, али сам добио само једно мало писмо. У њему је
    енергичном руком било написано: „Идиот!“

    Дуго времена после овога нашао ми је место репортера неки мој школски друг.
    Радио је у једном великом новинарском предузећу...
    Сутрадан по моме ступању на посао позове ме редактор и рече љубазно:
    -Вечерас у кафани „Шарени петао" хумано друштво „Милосрђе" прославља своју
    десетогодишњицу. Треба ми извештај са те вечере.
    Био сам одушевљен и задовољан. Набавио сам доста хартије, две оловке, једну
    резаљку и кренуо на посао четврт сата раније, Био сам чврсто решен да све
    запазим и све верно претставим... Мој извештај гласио је:

    „Господа су се сакупила у 21 час и настала је дебата око поруџбине јела. Било је
    исувише живо. Дебата се ускоро претворила у свађу у којој су и столице имале
    посла. Док се јело владао је мир, а после су опет настале зађевице... Из овога
    дармара могло се сазнати да у каси има неколико десетина хиљада мањка.
    Бивши благајник побегао је са дактилографкињом и однео половину друштвеног
    иметка. Један од чланова управе купио је жени бунду из друштвене касе и најзад
    за последње две године није учињено ни једно добро дело.
    Вечера се завршила теревенком и тучом. Половина чланова напустило је кафану
    рањено, а половина је остала под столовима..."

    Редактор је прочитао мој извештај. Његово лице се стално мењало и резултат те
    нагле промене био је веома громовит и звучан:
    -Изволите одмах напоље!...
    Тако сам остао без посла, а верујте ми, дајем вам поштену реч, написао сам истину.


    оцр доматриос


  5. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora domatrios:


  6. #24
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8

    Valerija Skrinjar-Tvrz
    Dobri smeđi čuperak


    Ograda je podijelila livadu i put. Put je uzan, gotovo šumski. I vijugav je,
    razigran kao Igorove misli. Ograda je isprepletena od ljeskovog pruća,
    a uz nju i kroz nju se bokore mlade johe i ljeske, trnjine i divlji šipak.
    Kad pirne vjetrić, ljuljuškaju se mladice uz ogradu, pa se Igoru čini da je
    to ograda poželjela da se igra, da se utrkuje zajedno s njim.

    Sa gornje strane puteljak nadvisuju grane starih jela. Lepezasta
    zimzelena zavjesa širi miris na smolu i nudi hladovinu, mir. Taj put kojim
    mama voli da šeta, Igoru se čini strašno uzan i sputan. I on vreba na
    prvi propust u spletu suvih i svježih grana ograde i pobjedonosno se
    provlači na livadu.
    I sad trči, pocupkuje i klikti. Juri uzduž i poprijeko, nestašnije i brže od
    šarenog leptira.

    - Mama, vidi me, ja sam avion, prozuja dječak pored ograde, da mu se
    mama može diviti.
    - Zzzzz... zzzz - trči dječak raširenih ruku od cvijeta do stabla.
    - Ja sam avion... najbrži mlažnjak - čuje se sa zelene livade na kojoj se
    igraju leptiri, Igor i jedan Sunčev zrak.
    - Dođi mama, i ti ovamo... Uđi u avion. Zzzz... Za tebe je rezervisano
    najljepše mjesto. Zzzz...
    - A kuda ćemo putovati, dječače? - raspituje se mama odmarajući
    pogled na sinovoj nestašnoj igri.
    - Daleko... Zzzz... jako daleko...
    - Na mjesec?
    - Ne. Na ranjena pirinčana polja uz rijeku Mekong.

    Avion se zaustavlja ispred mame i dječak priča:
    - Juče si mi govorila o vijetnamskim dječacima koji se nikada ne igraju.
    Američke bombe i vojnici uništavaju njihovu domovinu. Njima ćemo odnijeti
    moju veliku loptu, sve jabuke iz bakine bašte.
    - I dio naše sreće, da mogu trčati livadom, baš kao i ti, i smijati se dugo,
    dugo i bezbrižno... - dodaje mama. Rukama razmiče žbunje i traži
    dječakovu znojnu glavu da poljubi svoj nestašni, dobri smeđi čuperak.




    Valerija (rođena 1928 u Zagorju na Savi, priča je napisana 1972. g.)

  7. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora domatrios:


  8. #25
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8

    Prva ljubav

    Citat Duška Radovića: Tucite decu kad počnu da liče na vas - puno govori
    o tome koliko smo dvolični i nadareni dvostrukim standardima. Sam pojam
    - prva ljubav - u mnogima od nas izaziva prijatna podsećanja, ali, kad je reč
    o drugima, skloni smo da to omalovažimo pa čak i negiramo. U ovom drugom
    slučaju smo spremni da uslovljavamo određenim kontekstom, mestom,
    vremenom, iskustvenom osnovom.

    Boli me, kad vidim kako ljudi takvu čistotu koja počinje da cveta po prvi put u
    previranju naših osećanja, žele da uguše navodeći besmislane stavove.
    Ovde naveden primer vi ne morate prihvatiti kao prvu ljubav, to me neće
    pomeriti u ubeđenju da su najmerodavniji u proceni osećanja oni koji ih
    poseduju, ma koliko bili "mali" u godinama.


    Živana

    Spletom objektivnih okolnosti selio sam se iz škole u školu što nije omogućavalo
    da steknem stalnije prijatelje, ali je nudilo prilike da upoznajem nova lica.

    Upoznao sam je na prelazu prvog u drugi razred osnovne. Došao sam iz
    druge škole u novu sredinu. Za vreme velikog odmora u dvorištu škole smo
    igrali -probijanje lanaca-.
    To je igra u kome se formiraju dva nasuprotna reda učenika koji formiraju red
    (zid, barikadu) držeći se za ruke. Naizmenično se jedan član is protivničkog reda
    zaleti da bi "probio" lanac. Najslabija tačka lanca je gde se drži za ruke pa zbog
    toga lanac "talasa" levo desno.

    Primetih jednu "lopticu" koja se odvojila od suprotnog tima i počela kao sumanuta
    da juri prema nama. Ta "buca" je svom silinom udarila u lanac. I umesto da "gađa"
    gde je lanac najslabiji ona se kao što već pretpostavljate, zakucala pravo u mene.
    Od iznenađenja ja ispustih ruke i obavijem ih oko nje. To je za moju ekipu značilo
    da je izgubila poen. Međutim, moj poen je bio u mojim rukama.

    Bila je iz susednog razreda pa sam je tom prilikom prvi put video. Iz bucmastog
    lica gledale su me sjajne oči, sa prekrasnim zbunjenim osmehom. Obrazi su,
    da li zbog zajapurenosti, bili puni rumenila, ali ni upola boji jarko crvene paprike
    kako su izgledale - moje uši!

    Veliki odmor je u buduće, bio pojam o kom sam sanjao, mesto sastanka u kojem je
    Živana plesala piruete samo za mene. Vreme u kojem smo se redovno sastajali.
    Uz financijsku pomoć mog oca jednom sam joj kupio veliku čokoladu. Na moje veliko
    iznenađenje sutradan sam od nje dobio jedan veliki crveni nar. Naravno da ga nisam
    otvorio i pojeo. Čuvao sam ga kao najsvetiji rubin mog emotivnog carstva.

    Naše viđanje je postalo učestalije kad smo primljeni u školski hor i odlazili na razne
    nastupe. Naravno, kad god je bilo moguće bilo na vežbama ili nastupanju, bili smo
    zajedno držeći se za ruke.

    Eto, to bi bilo to. Jer je opet nastupilo selenje. Šta je bilo posle? Iako kažu da su bajke
    za malu decu, izgleda da ni svoj deci one nisu dostupne. Uopšte ne sumnjam, da se
    nismo fizički odvojili, naša ljubav bi se i dalje razvijala. Interesantno je da smo u
    gimnaziji ponovo bili zajedno. I dalje mi je bila draga ali sam se ustručavao da
    preduzmem nešto ozbiljnije, jer sa njene strane nisam prepoznavao leptiriće.

    Sreo sam je jednom na ulici pa smo malo popričali. Studirala je hortikulturu.
    Nikako da joj kažem koliko sam je voleo i koliko mi je nedostajala. Još jednom sam
    je, poslednji put, video u prolazu, šetala je sa visokim muškarcem držeći ga pod ruku.
    On mi je nešto bio poznat, kao da je bio iz mog bivšeg komšiluka.

    domatrios




  9. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora domatrios:


  10. #26
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8

    "Kako da nađem reči detinje"


    Naišao sam u jednom listu komunikaciju sa čitaocima, pa, budući da
    me je zaintrigiralo, odlučio sam da ovde prenesem.


    Pismo čitaoca:

    »Upoznao sam se sa jednom djevojčicom dok smo se klizali na Šalati.
    Ja sam učenik osmog, a ona tek četvrtog razreda. Ona je, kližući se,
    stalno nailazila na mene, gurkala me i zadirkivala. Vrlo je razvijena i
    izgleda kao da je u šestom razredu. Dok nisam znao da je tako mlada,
    zaljubio sam se u nju. Ali kad sam doznao da nema još ni jedanaest
    godina, počeo sam se pred njom ozbiljno ponašati. Međutim, ona mi
    ne da mira, stalno me hvata za ruke i hoće samo sa rnnom da se kliže.
    Htio bih sve ozbiljno da joj kažem o ljubavi, ali ne znam kako ...«
    Željko

    Odgovor uredništva:

    Volim tvoje ruke

    Volim tvoje ruke za igračke
    to telo koga skoro nema.
    Žena je samo u mekoti mačke
    što u tvom struku prede i drema.

    Kako da nađem reči detinje
    da ti objasnim što ljubav znači?
    a da ne ranim to malo zverinje;
    usnu na kojoj se mrve kolači.


    Tako je jednom, davno, neka djevojčica učinila da pjesnik Oskar Davičo
    napiše ove stihove. Ti ih pročitaj, ali ih nemoj reći djevojčici koju si
    upoznao na Šalati. Ona je još toliko dijete da ni ovu slatku nježnost ne
    bi razumjela.


    (Komentar napisala Dara Sekulić urednik novina. Pretpostavljam da je
    Dara u zrelijim godinama i možda ima decu sličnog uzrasta. Kad bih
    imao mogućnosti da razgovaram s njom, pohvalio bih je s izborom pesme,
    ali bih joj rekao da se ne slažem sa njenim savetom koji je uputila Željku.
    Razumem zašto je zauzela takav stav. Štiteći svoj svet shvatanja i imajući
    neka svoja lična negativna iskustva ili ona iz njenog okruženja, spremna je,
    izbegavajući odgovornost, da žrtvuje nečiju potencijalnu ljubav.
    Da sam urednik, Željku ne bih sugerisao nikakva ograničenja, naprotiv.
    Ako nešto želi da joj kaže neka to i učini, ali da ima u vidu da njeni roditelji
    treba da budu upoznati sa situacijom. Iako nezrela, neka deca imaju izgrađen
    osećaj odgovornosti u čijem su formiranju učestvovali njihovi roditelji.
    - domatrios)




  11. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora domatrios:


  12. #27
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8

    Данијела Вучевић
    ОСТАЛА ЈЕ ХЛАДОВИНА


    Нису разумели његову страст за пошумљавањем.

    Смејали су му се и називали чудаком. Међутим, он је
    знао за латинску изреку да се воде кваре ако се не крећу
    и мењао је ствари. Ишао је од једне врлети до друге
    и садио дрвеће. Ведар и духовит, застао би на трен пред
    свачијом кућом узвикујући:
    „Време је за акцију. Спаваћете кад одете у пензију!”

    Одвраћали су га речима:
    „Није ово питом крај, дивљина је ово”, на шта им је он,
    без престанка посвећен сађењу, одлучно одговарао:
    „Ви би хтели да буде пошумљен пре него што засадимо
    дрвеће. То што смо у овој врлети разлог је да учинимо
    све за себе и своје потомке, јер дивљина стално вреба
    своју прилику“.

    Њега више нема. Остало је дрвеће у чијој се хладовини
    башкаре они који су му се најгласније смејали.



  13. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora domatrios:


  14. #28
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8


    KAD JE TELEFON PRESTAO DA ZVONI


    I prije nego što sam uspio da otpakujem svoj rođendanski poklon,
    čuo sam u paketu zvonjenje, tako da sam odmah pogodio da je riječ
    o mobilnom telefonu. Uzeo sam ga i čuo glas svoje žene koja mi uz
    gromoglasan smijeh čestita rođendan sa telefona iz spavaće sobe.
    Te noći ona je željela da razgovaramo o životu: o godinama koje smo
    proveli zajedno i o svemu tome. Ali je insistirala da to radimo preko
    telefona, tako da je otišla u spavaću sobu i odande me pozvala u
    dnevni boravak, gdje sam se ja nalazio s mobilnim okačenim o pojas.

    Kad smo završili razgovor, otišao sam u spavaću sobu i ugledao je kako
    sjedi zamišljena. Rekla mi je da je upravo okončala telefonski razgovor
    sa svojim mužem i da je progone sumnje da li da mu se vrati. Naš odnos
    joj stvara osjećaj krivice. Budući da sam ja bio njen jedini muž, protumačio
    sam sve to kao seksualnu provokaciju, tako da smo vodili ljubav s
    očajanjem dva preljubnika.

    Sljedećeg dana bio sam u kancelariji i upravo sam jeo sendvič u
    prijepodnevnoj pauzi kad zazvoni mobilni. Bila je ona, jasno. Rekla je
    kako više voli da mi prizna da ima ljubavnika. Pratio sam tok njene priče,
    jer mi se učinilo da će nam ta igra oboma dobro doći, tako da sam joj
    kazao neka ne brine: rješavali smo i druge krize pa ćemo riješiti i tu.

    Te noći ponovo smo razgovarali telefonom, isto kao i prethodnog dana,
    i ona mi je rekla da kroz koji trenutak treba da se nađe sa svojim
    ljubavnikom. To me je jako uzbudilo, tako da sam odmah prekinuo
    razgovor, ušao u sobu i vodili smo ljubav sve do zore.

    Čitavu nedjelju dana dešavalo se isto. U subotu, kad smo se najzad
    obreli u spavaćoj sobi poslije uobičajenog telefonskog razgovora,
    rekla mi je da me voli, ali da mora da me napusti, jer je potrebnija
    svom mužu nego meni. Poslije tih riječi, dohvatila je kvaku na vratima
    i otišla, i otada telefon više nije zvonio.


    Huan Hoze Miljas



  15. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora domatrios:


  16. #29
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8

    Oda


    Moja devojka je bila malo nevaljala, pa sam odlučio da je kaznim,
    a ona šta će, nema kud.

    Sednem na trosed, nju stavim preko krila, jednom rukom podignem
    vrlo kratku suknju, drugom rukom joj spustim gaćice, pa onda
    podignem ruku da je šljapim po dupetu. U tom položaju se ukočim
    zadivljen prizorom koji mi se ukazao.

    Lepota tog dela tela je bila zadivljujuća. Ten beo kao mleko.
    Glatkoća koze me hipnotisala svojom bleštavošću. Poezija zakriv-
    ljenosti linija me vodila put zanosa. Elastična čvrstoća mišića
    je odisala jedrošću. Oblik je izazivao pomamnošću. Utisak je bio
    uznesenski. Porivi su bili sinteza blagosti i nežnosti s jedne,
    a plamteće nestrpljivosti s druge strane. Govor tog dela je bila
    nevinost i naivna besramnost. Objekt božanskog obožavanja.
    Svetačka skrušenost i izazivanje vampirske strasti. Harmonija
    tonova najlepše melodije. Obelisk budućnosti i preporod iskušenja
    prošlosti. Fascinacija dodirljivosću i usrećenost blizinom
    postojanja...

    Njoj je bilo nešto sumnjivo, pa reče:

    - Udri već jednom, to čekanje me uzbuđuje!

    - Nju to uzbuđuje - rekoh u sebi - a koliko tek mene? -

    - Ustvari, šta sam ja ono hteo?

    autor: domatrios




  17. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora domatrios:


  18. #30
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8

    Ovaj put se hvatam s temom za koju ne znam kako ću se izboriti.
    Nije stvar u tome da se bojim, nego plivam u nepoznatim vodama,
    pa nisam siguran kakvu ću sliku proizvesti. Lakše mi je kad pišem
    priče ili neke druge tekstove. Ukoliko mi se ne dopadne, bez obzira
    u kojoj sam fazi ja prekidam, pa radim nešto drugo.

    Kako pisati o blokadi koja vas sprečava da pišete? Možda ne baš
    u tolikoj meri ali je bilo potrebno da napravim sliku.
    Dakle, pročešljavao sam svoju muzičku bazu uz pomoć AIMP-a,
    koji mi je pokazao da imam dosta duplih i nepreslušanih pesama
    Adriana Celentana. Bilo ih je nekoliko sa naslovom: É inutile davvero,
    naravno različitih. Slušajući primetim da se Celentano ne baš uspešno
    bori s intonacijom. Kako potičem iz muzičke porodice, te italijanskim,
    kao maternjim jezikom (po majci), mogu reći da se prilično razumem u
    italijansku kanconu.

    Celentano svakako nije početnik, počeo je kao imitator Elvisa, ali se
    kasnije razvio ne samo u pevačku zvezdu. On je i kompozitor, roker,
    zabavljač, glumac pa čak i režiser. Rođen 1938 peva još i danas.
    Dođem do ove pesme koju sam postavio ovde i čekiram opciju repeat
    da je stalno slušam. Razmišljam zašto je u tim drugim pesmama utisak
    tako bled.

    Obratim malo više pažnje na sam tekst. Tekst je jednostavan i mislim
    kako ću ga lako prevesti. Tu sam se prevario. Onda sam shvatio zašto je
    Celentano pravio greške. Mislim da je on ovu pesmu i komponovao 1965. g.
    U pesmi je reč o osobi koja gubi voljenu osobu. Pored toga, način pevanja
    mora da odražava bol koju takva situacija donosi. Da bi se dobro otpevalo
    moraš se identifikovati sa tom osobom.

    Kako suvim rečima na srpskom preneti bol i jecaj sa drugog veoma
    melodičnog jezika, koji izazivaju knedlu u grlu, ili vlaže očne kapke?
    Sam naslov se može prevesti kao: zaista beskorisno,
    ili, stvarno nepotrebno. Značenje je isto ali je zvučnost različita.

    É inutile davvero

    Ne govori mi o tome
    to je baš nepotrebno
    već sam shvatio
    da ne možeš ostati sa mnom.
    Hoću da ti kažem
    ne želim da te izgubim
    ali znam
    da ću ti nanositi
    još više boli.
    Ako čak veruješ
    da će ti biti lakše
    da porazgovaraš sa mnom
    pre nego me poljubiš ako želiš.
    Smejaću se s tobom
    kako bi bilo jednostavnije
    a kada budeš odlazila
    ja ću plakati.
    Stvarno je nepotrebno
    ovako da se pati.

    U dva i po minuta nabijenih emocijom, imamo utisak da pesma prebrzo
    završava. Izgleda da sve što je dobro - kratko traje.

    domatrios





    Ovo je fotografije Klaudije Mori, supruge Čelentana, sa njenog muzičkog albuma.
    Nastupila je na Sanremu 85. godine, a mislim još jednom. Zanimljivo za ovu fotografiju
    jeste to da ju je napravio sam Čelentano, dok je Klaudija bila gola, samo delimično
    pokrivena peškirom.

  19. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora domatrios:



Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 08:05.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2018 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1