+ Odgovori
Strana 2 od 4 PrvaPrva 1234 PoslednjaPoslednja
Rezultati 11 do 20 od 34






  1. #11
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8


    Hiljadu i jedna noć

    Naziv ove teme -Šeherezada- nije posledica nekog specijalnog
    razloga ali takođe, nije pala s neba tek tako. O samoj Šeherezadi
    ću pisati nekom drugom prilikom. Budite sigurni da neću tekst
    prepisivati sa vikipedije, pa da sam ga i sam napisao.

    Dakle ovde je reč o knjizi -Hiljadu i jedna noć-, ali ne o njenom istorijatu,
    o čemu ću takođe nekom drugom prilikom. Ovde sam već napravio
    jednu terminološku grešku, nije reč o knjizi - nego o knjigama s tim naslovom.

    Tamo negde u šestom osnovne počeo sam da čitam kao blesav.
    Razlog zašto, stvarno sam zaboravio. Verovatno sam bio opčinjen
    otkrivanjem meni dotad nepoznatih svetova. Knjiga dnevno nije bila
    neuobičajena stvar. U gradskoj biblioteci, izdavali su samo po jednu
    knjigu, retko kad dve, samo kad je bilo razloga. Tako ja bibliotekarku
    lepo zamolim da mi da - tri! Različite.

    Dva dana kasnije dođem da ih vratim i uzmem nove.
    Bibliotekarka me prepoznala, pa sa ironičnim tonom me zapita:
    - Šta je bilo? Nisu ti se svidele?
    Kao da me skužila da nisam pročitao ni jednu.
    - Naprotiv, - kažem ja - Žil Vern i Karl Maj mi se dopadaju, a Zen Grej baš
    i ne. Ne sviđa mi se njegov odnos prema ubijanju indijanaca, te ga stoga
    neću više čitati.

    Nedugo zatim fond čitanja je postao raznovrsniji. Sećam se da mi je bilo
    zabranjeno da čitam knjigu - Ljubavnik Ledi Četerli. Nađem načina i dođem
    do te knjige. Sa čitanjem dođem do kraja stalno se pitajući zbog čega mi je
    bila zabranjivana. Na mene nije ostavila neki utisak.

    Naravno, u tom uzrastu, i devojčice su me zanimale.
    Ono što je neobično, i pored tolikog čitanja, jedva bih reč uspeo da iscedim
    kroz usta, dok sam bio u njihovom društvu. Sa čitanjem sam nastavio i dalje.

    Nedaleko od biblioteke u jednoj uskoj uličici bila je knjižara koja se bavila
    uglavnom prodajom udžbenika, ali je tamo bio i jedan raf sa ostalom literaturom.
    Znao sam napamet svaki njegov centimetar.

    Pojavile se nove knjige. Pažnju su mi privukle neke uvezane u platno,
    formata nešto manjeg od A5. Tada sam prvi put i čuo za Hiljadu i jednu noć.
    Pojma nisam imao o čemu se radi. To je bio komplet knjiga. Cena paprena.
    Ali može i pojedinačno. Eh, super. Pomislim ja i kupim jednu od svog đeparca.

    Bila je debela i bogato ilustrovana crtežima. Rekao bih u indijskom stilu.
    Motivi su bili daleko od Kama Sutre. Pisalo je da je to bio prevod sa ruskog,
    a taj sa originalnog teksta. Ne dešava se da nešto čitam dvaput ali se to desilo s
    jednom pričom iz te knjige.

    Ukratko, evo sadržaj. Na pijaci se prodavali robovi. Pored "uzoraka" je prilično
    nezainteresovano prolazio jedan mladi gospodin (ne mogu da setim boljeg
    izraza, beše davno). Iza leđa je čuo glas koji ga je dozivao:
    - Gospodaru, gospodaru, kupite me.
    Okrenuo se, robinja koja ga je dozivala, bila je mlada i lepa.
    - Žao mi je, - reče - robovi mi ne trebaju, a i da mi trebaju, ne bih mogao da ih
    kupim jer nemam para, a još sam i u dugovima.
    - Gospodaru, samo vi mene kupite, ako treba opet se zadužite, učinite to,
    garantujem vam, da će vam se svaki dinar višestruko vratiti.
    Razmišljao je šta da radi, bio je u očajnoj situaciji i isto takvom raspoloženju,
    ali sa druge strane, robinja je sijala optimizmom što mu je očito godilo, a to je
    i presudilo da tako i učini.
    Kad je robinja došla u njegovu kuću odmah je počela da analizira njegovo
    aljkavo poslovanje uočivši bezbroj grešaka. Davala mu je savete koje je on
    izvršavao i odmah osetio boljitak. Uskoro je ona potpuno preuzela gazdovanje
    a on je bio samo izvršilac. Shvatio je da bez nje više ne bi mogao normalno da živi,
    a kako je pored svega bila i mlada i lepa u nju se zaljubio i učinio svojom ženom.

    Eto. I tako ja nastavih da kupujem knjige. Jednu po jednu. To je napravilo jedan
    problem. Kupio sam sedam knjiga, ali mi je sedma nedostajala. Nije je bilo na
    rafu pa je nisam ni mogao kupiti. Da budem jasniji, komplet je imao osam knjiga
    ali je meni nedostajala sedma.

    Podrazumeva se da sam pročitao svih sedam knjiga - osim sedme.
    Valjda vam je jasno na šta sam mislio. Zar ne?

    autor: domatrios
    .




  2. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora domatrios:


  3. #12
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8

    Taida - Atinska hetera

    Čudna sudbina žene koja je vekovima uzbuđivala maštu pesnika, muzičara i slikara vezana je za
    atinsku heteru i igračicu Taidu. Njen život, neverovatno avanturistièki, buran i živopisan, može da
    posluži kao argument onima koji smatraju da je život u velikom broju slučajeva fantastičniji od
    najfantastičnije priče iz romana.

    Makedonski kralj Filip je 338. g. pne, pobedio Grke kod Heroneje i tako uspostavio svoju vlast
    nad njima. Imao je, ipak, veoma veliko poštovanje prema Atini, središtu helenske kulture.
    Poslao je, dakle, tamo svog osamnaestogodišnjeg sina Aleksandra da u opštenju sa filozofima i
    pesnicima stekne uglađenost.

    U to vreme predmet divljenja muškaraca i pakosnih spletki žena bila je veoma mlada, neobično
    lepa Taida, koja je sablažnjavala grad raskalašnim načinom života i vatrenim temperamentom,
    koji je stalno žudeo za novim zadovoljstvima. Zlatna mladež Atine ludovala je za njom, zbog nje
    gubila glavu i novac očeva. Istina, hronike ne govore da li su se Aleksandar i Taida zbližili.

    Ne možemo, ipak, da zamislimo da se mladić, koji je bio poznat po prolaznim ljubavima i terevenkama,
    držao podalje od, u to vreme, najlepše hetere Atine. Nećemo valjda da zaobiðemo istinu ako
    pretpostavimo da se izmeðu tih mladih ljudi, koji su zračili zdravljem i fizičkom lepotom, začela ljubav.

    Dve godine kasnije Filip je ubijen i Aleksandar Makedonski je započeo karijeru najvećeg osvajaèa u
    istoriji čovečanstva. Taida se i dalje nalazila u Atini. l u jednom trenutku potpuno iznenada je donela
    odluku da otputuje u Egipat zajedno sa odredom od hiljadu oklopnika-najamnika. Uzaludno je ispitivati
    šta je moglo da je navede na taj korak. Možda ljubav prema Aleksandru, možda želja za avanturama,
    ali ne treba da se isključi i mogućnost da joj je u Atini, jednostavno, gorelo pod nogama.

    U Egiptu je boravila u vreme kada je Aleksandar osvajao Persiju. Jednoga dana, po osvajanju Egipta,
    u Memfisu ju je sreo jedan od najsposobnijih makedonskih vojskovoða Ptolomej i smesta se u nju
    zaljubio do ušiju. Od tada ga je pratila na svim ratnim pohodima, bila je sa njim u Vavilonu i na kraju
    pojavila se u Persepolisu, prestonici pokorenog persijskog carstva.

    U kraljevskom dvorcu, sagrađenom u predivnoj dolini među stenovitim planinama, Aleksandar Makedonski je,
    upravo, priredio jednu od svojih raspusnih terevenki. Stotine soba i sala sa stubovima, punih zlatnih i
    srebrnih ukrasa, skupocenih tepiha i zavesa, osvetljavale su baklje.

    U tom zaslepljujućem sjaju, pehara i činija prihvatile su se neobuzdane Aleksandrove vojskovođe, i,
    evo, šta o toku ove pijanke pripovedaju grčki hroničari Diodor, Klitarh i Plutarh.

    Izgleda da je Taida ("izgleda", jer je Klitarh, izvor ove anegdote, bio poznat kao spletkar) za vreme
    razuzdanog plesa bacila baklje među drvene stubove dvorca. Pijana rulja makedonskih ratnika
    oduševljeno ju je sledila, bacajući baklje na sve strane. Glavni deo dvorca, sa skupocenim tkaninama,
    ukrasima i vazama od plemenitih metala, zahvatio je plamen. Služba je sa velikim naporom uspela da
    spase boćna krila dvorca.

    Posle smrti Aleksandra, Ptolomej je nasledio Egipat i krunisao se za kralja. Tako je nastala ova čuvena
    makedonska grčko-egipatska dinastija, koja se završila istovremeno samoubistvom Kleopatre.
    Taida je postala majka kraljevskog roda, pošto se Ptolomej njome oženio i imao sa njom troje dece.

    U Francuskoj je uživala veliku popularnost; ušla je na neki način u pariški folklor zahvaljujući pripoveci
    Anatola Fransa i operi Masnea zasnovanoj na toj priči. Ali, ta priča je bila veoma romantična i nije imala
    mnogo zajedničkog sa pravim tokom događaja. Ona se svodi na to da je neki monah oteo Taidu i
    spasao joj dušu, ali pri vršenju te namere izgubio je svoju vlastitu.

    U svetlu ovih činjenica postaje razumljivo zašto je 1900. g. sa velikim uzbuðenjem primljena vest da je
    jedan francuski egiptolog otkrio i dovezao u Pariz mumiju ove junakinje. Od tog trenutka počinje poslednje,
    najneobičnije poglavlje u istoriji atinske hetere. Čuvari i kustosi muzeja Gime primetili su sa rastućim
    iznenađenjem da se među Parižankama prema mumiji razvio vatreni kult. Taida je postala zaštitnica zaljubljenih
    i razočaranih midinetki, pa čak i prostitutki. Na kovčegu na kome je počivala mumija, svakodnevno se gomilalo
    cveće, vrpce, molećiva pisma i fotografije voljenih.

    Na kraju, rukovodstvo muzeja je zaključilo da sa time treba da se završi, jer su gomile raznoraznih žena
    jednostavno ometale normalni rad muzeja. Mumiju su odneli u magacin, a usput su za nju veće interesovanje
    pokazali konzervatori i lekari. l tada se otkrilo nešto veoma zanimljivo. Pokazalo se da Taida nije bila balsamovana
    i da se njeno telo, jednostavno, održalo zahvaljujuæi povoljnim okolnostima prirodne mumifikacije. Pošto su
    posmrtni ostaci žena faraona uvek balsamovani, iz toga bi moglo da se zaključi da Taida nije bila zvanična žena
    Ptolomeja, već njegova ljubavnica. Postoji još i mogućnost da je bila venčana žena, ali je pred smrt pala u
    nemilost i bila udaljena od prestala. Ne znamo koju teoriju da prihvatimo, ali sigurno je, ipak, da je Taida pred
    kraj života preživela neku veliku tragediju.

    Sklanjanje mumije-zaštitnice izazvalo je neobičan gnev obožavateljki. Pred muzejom su se sakupljale gomile
    Parižanki tražeći da se mumija vrati na staro mesto, l tada je direktor muzeja, bojeći se da će biti linčovan,
    objavio drhtavim glasom da mumija više ne postoji, jer je za vreme seciranja isečena na komade. Razjarene
    žene su napale bogohulnika, vičući u očajanju: "Ubili su našu mumiju!" U poslednjem trenutku kordon policije
    im je, ipak, preprečio put. l eto, tako, posle više od 2300 godina, od ovog sveta se, najzad, rastala Taida
    ljubičastih očiju, paleći za rastanak poslednji vatromet u vidu nereda svojih pariških sestara.

    Pripremio domatrios (koristeći izvor: Zenon)

    Gornji tekst-priču sam imao već neko duže vreme pa sam planirao da ga ovde postavim. Kako sam nemirnog i
    istraživačkog duha hteo sam da bolje proučim podlogu, odnosno izvore te priče. Nakon pročitanih par knjiga
    iz svoje biblioteke i surfovanja po internetu zaključio sam da je autor u priču ubacio dve različite osobe.
    I jedna i druga su se zvale Taida, obe su bile kurtizane i obe su živele u 4. veku. Razlika je bila u tome što je
    prva živela u 4. veku pne, a druga u 4. veku naše ere. Ova druga je bila hrišćanska pokajnica i uzor za knjigu
    i operu.
    Uglavnom, sakupio sam toliko materijala da bih mogao da napišem još deset priča. Na kraju sam odlučio da
    ništa ne menjam i da ostane tako kao celina, što ima svoju vrednost.
    domatrios



  4. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora domatrios:


  5. #13
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8
    Srećan Božić
    Svima koji danas slave, katolicima protestantima i drugima. Možda će i meni neko - sedmog!
    Nadam se da će vam se dopasti video, teško bi se kod nas mogao ostvariti,
    a onda i prigodna priča.



    TAKAV BRAT

    Mom prijatelju Polu brat je za Božić poklonio auto. Na Badnje veče kada je izašao iz
    kancelarije na ulicu, oko njegovihi sjajnih novih kola obilazio je neki dečkić, zagledao ih
    i divio im se. "Da li su to vaša kola, gospodine?" - upitao je.

    Pol je klimnuo glavom. "Dobio sam ih od brata za Božić." Dečak je bio zapanjen:
    "Hoćete da kažete da Vam ih je brat dao i da Vas ona nisu koštala ni centa?
    Znate, želeo bih..." Oklevao je.

    Pol je bio siguran da zna šta bi on želeo. Želeo bi da ima takvog brata.
    Ali ono što je taj dečak rekao , potreslo je Pola do srži.
    "Želeo bih", nastavio je dečak," da mogu da budem takav brat."
    Pol je iznenađeno pogledao dečaka, a zatim sasvim spontano zapitao:

    "Da li bi voleo da se provozaš u mom automobilu?"
    "Kako da ne bih!"
    Posle kraće vožnje, dečak se okrenuo i užarenog pogleda zamolio:

    "Gospodine, da li biste bili dobri da vozite do moje kuće?"
    Pol se smeškao. Mislio je da zna šta dečak želi. Želi da pokaže susedima da
    može kući da se doveze u velikom automobilu. Međutim, Pol je ponovo pogrešio.
    "Molim Vas da stanete ispred onih dvaju stepenika", - rekao je dečak.

    Žurno se popeo. Ubrzo zatim, Pol je čuo da se vraća, ali nije išao brzo.
    Nosio je svog malog brata koji je bio bogalj. Stavio ga je na donji stepenik
    i pokazao mu kola.

    "Vidiš Badi, upravo kako sam ti rekao. Brat mu ih je poklonio za Božić i nisu ga
    koštala ni centa. Jednoga dana ja ću ti pokloniti baš takva...i onda ćeš i sam moći
    da vidiš sve te lepe stvari koje se za Božić stavljaju u izloge, a koje sam pokušavao
    da ti opišem."

    Pol je izašao i stavio dečaka na prednje sedište u kolima. Stariji brat, blistavih očiju,
    popeo se pored njega, pa su njih trojica krenuli u nezaboravnu prazničnu vožnju!
    Te večeri Pol je shvatio šta je Isus mislio kad je rekao:" Sretniji ji onaj koji daje..."



  6. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora domatrios:


  7. #14
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8


    ONA JE

    Ona je volela kako on piše, i on je pisao.
    On je voleo kako ona diše i ona je disala.
    Stvorena da joj povlađuju, laskaju i lažu,
    a on je govorio šta misli i kad to boli,
    ne priznajući premoć lepote pred istinom.
    Od prvog dana.
    Lepota je bogom dana a duh je srcem i umom stvaran.
    Pred njenom hrabrošću se poklonio, jer je ravna njemu bila.
    Imao je šta i naučiti od nje, iako mlađe i sa manje ožiljaka od borbi.
    Nauči da gubiš, da bi znala pobeđivati, govorio joj je,
    a učio je od nje posmatrajući je.
    Strah je igrao u njenim očima dok je mirno disala.
    Voleo je kako diše. I njen mir. I iskru lucidnosti.
    Plamen u potaji izvire iz očiju koje sijaju dok govori.
    Sve i da ne čuje, samo te oči posmatrajući savršeno bi je razumeo.
    O tim slikama je pisao. Iz njenih očiju.
    Da sačuva trenutak. Jer, izgovoreno se brzo zaboravi.
    I voleo je kako ona diše, a ona je disala ritmom koji voli.
    Ona je volela kako on piše, i on je pisao,
    da bi videla njegovim očima svoje.

    Saša Jovanović – Ona je





    Fotografiju sam uzeo iz knjige: Tim Kelly - Fotografski priručnik

  8. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora domatrios:


  9. #15
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8

    Neznanka

    Ko je ta neznanka koju viđam kad idem ovim putem?
    Gledamo se ne baš direktno, najpre ja nju pa onda ona mene
    i tako u krug. Da li ona tim putem prolazi namerno
    ili je sasvim slučajno?
    Naravno, prvi put kad smo se sreli, bilo je slučajno,
    ali sad mislim da tu ima nešto više od toga.
    Nije istina, ali imam osećaj kao da me prati.
    Svaki susret donosi neke nove detalje, otkrivaju se delići mozaika.
    Naravno, ne zna odakle dolazim, možda naslućuje gde idem.
    A to mi prija, priznajem.
    Par puta je nisam sreo i odmah mi je nedostajala.
    Takođe tim putem idem sve češće da bih je sreo.
    Neznam joj ime, ali naslućujem, mora da ime veze sa nekim
    voćnim plodovima, sa cvećem u polju ili sa zvezdama na nebu.
    Ne maštam o njoj, izostavljen je božji dodir Adamovog prsta,
    pa opet ona se vrti kao pirueta u mojoj glavi.
    Deluje mi zamišljeno, u nekom svom svetu,
    ali u svetu u kom ima puno ljubavi. Prema drugima sigurno.
    Da li je voljena? Skoro sigurno - da.
    Dovoljno? To nikad nije dosta.
    Pa opet, šta ako nije?
    Znam nekog ko bi mogao.

    domatrios
    .




  10. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora domatrios:


  11. #16
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8

    БОЖИЋНА ПРИЧА

    Пре годину дана сам инспирисан Божићом написао и овде објавио причу.
    Можда бих то урадио поново, али сам читајући о госпођи Бандић закључио да
    она више заслужује да поставим њену причу.
    Хоћу да напоменем да се ова њена прекрасна прича,
    коментар испод и њена фотографија премијерно појављују на интернету.


    ДАНИЦА БАНДИЋ
    СТАРА БАКА ПРИЧА


    Прича-ли прича! А стара је, погурена, смежурана и глас јој подрхтава и ломи се.
    Као да ће се прекинути, заћутати, и више се неће чути никад.
    Седи, погурена, у великој наслоњачи поред пећи, дрхтавим рукама држи белу
    везену марамицу, шири је и опет савија. Навикла је на то. То она увек ради кад
    је сама. И шта ће друго. Стара је, немоћна. А сад су се сви окупили око ње.
    Бадње вече прошло је весело, галамило се, појало и сад се сви стишали, смирили
    и чекају причу. А стара мајка загледала се у светлуцаво кандило, усађено у
    зелено жито. Божићно кандило!
    Бака се смеши, сетила се неке приче из свога детињства, а ту причу је чула од
    своје старе мајке. И почиње:

    „Било је то, кад је било, давно је то било. Онда је живео један цар. Имао је
    небројено блага, злата и сребра, и драгог камења. Имао је много земље и
    свакога рода земаљског, и пшенице и вина, и воћа и поврћа и свакога зеља.
    У кошари најлепше коње и волове, у тору најбоље овце, — све је то његово
    било. Имао је најлепшу градину на свету, а у сред градине велики двор, саграђен
    од белога мермера, искићен златом и сребром. А у двору свакога добра,
    постеље од злата, рубине од свиленог платна, скупоцени ћилими покривали
    су под па ко по њима ходи не чујеш му бата.

    Живео је цар у том лепом двору, а био је и он леп и млад и сви су га дворили
    и клањали му се и чекали његову заповест. Али је цару било зима у том
    великом двору јер није било кога да му припали свети огањ на огњишту.
    И зато је био врло жалостан и нико није могао да га развесели.

    И онда се скупише стари саветници и велможе и почну се договарати како да
    развеселе младога цара. Приређивали су весеља и хајке, али млади цар је само
    лутао погледом у даљину, као да оданде очекује срећу.

    Онда запиташе једну стару жену, која је некад била царева дадиља, чиме би
    могли цара развеселити? А старица им одговори:
    „Бог с вама, људи! Па зар се до сада нисте јаду досетили? Додијала му самоћа
    у овом великом двору. Нађите му венчаног друга, па ће се његово чело разведрити".

    „Тако је!“ узвикнуше стари саветници и велможе и разиђоше се по свету да
    младоме цару нађу царицу. Али млади цар није хтео ни да чује за женидбу
    са овим царским кћерима. Тада опет потражише стару дадиљу. А она им одговори:
    „Пустите њега самог да тражи себи царицу. Приредите велико весеље и доведите
    све најлепше девојке из царства па нека цар сам изабере".

    На то је и сам цар пристао. Али се пре весеља дуго саветовао са својом старом
    Дадом. Она му рече:
    „Пази, синко, добро. Нека прођу све девојке поред огњишта, Па која од њих
    ужеже свети огањ на твоме огњишту, ту узми себи за царицу“.

    Сутра дан почело је весеље. Долазиле су девојке, све лепша за лепшом,
    обучене у свилу и кадифу, окићене бисером и драгим камењем. Све су
    пролазиле поред домаћег огњишта, али ни једна га ни погледала није.
    Већ су све гледале у лепога царевића и свака је мислила у себи:
    „Да хоће мене за царицу узети“.

    Кад су све девојке прошле, остала је само једна, једна пука сиротица. Њу нису
    хтели да пусте у дворану, јер није имала скупоценог одела, ни бисера ни драгога
    камења. А она је скромно остала код врата. Није она ни мислила да би њу млади
    цар изабрао себи за љубовцу. Она је само желела да види свечаности и весеље,
    па да после прича својој мајци шта је видела у царскоме двору. Гледала је тако,
    гледала па је угледала огњиште; оно тужно, хладно огњиште у богатом царском
    двору. И би јој жао младога цара што не може да се огреје на своме домаћем
    огњишту. Полако изађе и за кратко време се врати, носећи у прегачи сувога грања,
    а у другој руци сребрне машице и један жив угарак жари. Приђе огњишту и
    спусти жар на средину а суве гранчице прекрсти преко жара. У часу се распламти
    свети огањ, а младом цару засветлеше очи од радости и уздрхта му срце од среће.

    И он приђе огњу и пружи руке да се огреје. Свети огањ обасја лице младога цара
    и он узе за руку младу сиротицу. И поведе је своме престолу. И објави својим
    дворанима и саветницима и свима велможама и целом народу:
    „Ова млада девојка ужегла је свети огањ на моме огњишту. И од тога огња растопила
    се ледена кора која је стезала моје срце од кад ми је мајка умрла, од кад је угаснуо
    свети огањ у нашему дому. Она ће бити моја царица!“

    Велико је весеље настало у земљи и цар се није покајао што је узео за царицу ову
    сиротицу. Она је чувала и пазила свети огањ на домаћем огњишту и донела је
    праву срећу и цару и целој земљи!“

    Бака је причу довршила.
    Уморила се и заћутала.
    Сви су око ње ћутали, гледајући у светлуцави пламен божићњег кандила.
    Свечани мир обузе им душе а кроз ту свету тишину осетио се дах прошлости.
    И као да се чуло шуштање крила. Анђео мира прелетео је изнад њих.
    Дада се прену. Насмеши се благо, а усне јој прошапташе речи, тако тихе,
    тако благе, као уздах:
    „Давно је то било ... а сад се приповеда".


    Обратили смо се г-ђи Даници Бандић да нам даде што више података о себи.
    Новинарски интервју? Немогуће је гледати у оне живе, благе и тако добре и
    душевне очи старе госпође, па писати нешто налик на интервјуе Онда смо је
    замолили да сама напише, да напише све што зна — и добили смо неколико
    реди, свега и на крају: „Ето то је све, више не знам шта бих умела рећи. Извините!"
    Дивна скромност наше одличне списатељке, ненадмашне својим „Тера баба козлиће",
    која би прича била достојна Селме Лагерлеф, Киплинга, толико је то снажно и красно,
    а ипак чисто наше домаће дело.

    Госпођа Даница Бандић је првенствено дечји писац, срцем и душом, златоуста
    приповедачица „Тетка Даниних прича“, „Килиногдара", „Зачараног шегрта".
    „Волим више свега природно цвеће, птице“ — и опет помињемо: „Тера баба козлиће“,
    значајно и јединствено дело у нашој књиженности.

    Да је уметничке жице то се осећа и види, а кад се зна да јој је отац био глумац,
    чувени Лаза Телечки, постаје још разумљивије, као и то што јој се кћи, г-ђица Мица
    („тетка Мица са радиа“) одала глуми. Родила се г-ђа Бандић 1871 у Загребу, (умрла 1950)
    учила оснонну школу у В. Кикинди, вишу женску школу у Суботици а учитељску у Сомбору
    33 године учитељевала је у В. Кикинди, удата за Милоша Бандића, учитеља
    (има четворо деце). (Један син јој је био математичар и професор на Фармацеутском факултету,
    а унук др. Душан Бандић професор и први председник етнолошког друштва Србије. оп. дом.)

    Али г-ђа Бандић није била само писац, већ и прави просветитељ, права феминисткиња.
    Радећи у школи, окушвала је матере својих ученица и држала им предавања. Те састанке
    приређивала је вредна Добротворна Задруга Српкиња у В. Кикинди. Иосле су основале
    (она као иницијатор) друштво за просвећпвање жене, које је првих година носило име:
    Коло напредног женскиња. Била је председница тога друштва и пошто се преселила у
    Београд. изабрана је за доживотну почасну председницу.

    О овоме раду своме и госпођа из Вел. Кикинде г-ђа Даница прича са заносом. Волела је
    да држи преданања по женским друштвима, а „највише жени из народа, на селима
    приређеним за сељанке: О нези и васпитавању деце, о првим знацима туберкулозе,
    (да би се одмах тражила лекарска номоћ), о народним рукотворинама о занатским школама‘‘.
    Честа су била предавања г-ђе Вандић о дужности Српкиње и српске мајке после уједињења,
    о уметности и уметницима код (Срба, итд. Са великом вољом и радошћу приређивала је
    дечје представе и забаве, које су биле необично живе и успеле.

    Па онда, цео низ прича за децу по листовима и часописима, подлиске и чланке, а листови
    у којима је радила беху чувени и у предратним временима дуги низ година много
    распрострањени Варађанинов „Женски Свет“, „Бранково Коло“, „Босанска Вила“,
    мостарска „Зора“, „Браник“ итд. итд.

    Данас се од г-ђе Бандић више но икад могу очекивати слатке и душевне приче, пуне божје
    искре, духовито замишљене, јер она је већ дала тако много — знају то деца на испитима
    награђена њеним књигама, а знају и сви који су читали „Тера баба козлиће“ — иако нам
    она пише и то, да воли „кувати и женски рад.. “ Ј. 3.




    Госпођа Бандић пре 1930. године.

  12. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora domatrios:


  13. #17
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8



    Немушти језик

    Сав народ верује да и животиње говоре језиком који срећан човек може од њих
    неким вештинама да дозна и силно да се обогати, или у недоумици на прави пут
    да изиђе, лаж обелодани итд. Нарочито се верује да се на Бадње вече све домаће
    животиње разговарају, јер Божић је толико велики празник да се све у природи
    преобрази.

    У Костоцу сам чуо да баба Милена Костићка, у својој осамдесетогодишници,
    тај тајни језик за човека зове час немучни час немушчи. Око једне змије горео
    је огањ, а овчар се ту десио и пружи јој штап, те она по њему измиле, па му се
    сави око руке. Он се препаде и рече јој: тебе избавих а себе изгубих: „Нећеш
    се погубити, а ја ћу се скинути". Награду ћеш добити од мога оца, који живи
    у једној далекој пећини усред огромне горе. Кад тамо стигнеш, да звизнеш.
    Он ће ти свашта нудити, а ти прими само немучни језик. Онда ћеш свашта
    знати и разумети. Он отишао, тражио га и нашао. Змиски се цар с почетка
    устезао да му тај дар поклони, али како није имао куд, пристане и обдари га
    тим чудом. На повратку кући, угледа две вране на дрвету како говоре:
    да овчар зна да је под овим дрветом закопан пун казан дуката... Он разуме шта
    рекоше, и заиста ископа казан са златом и силно се обогати. Па се ожени и
    „зароди" децу и пође да оде на салаш. Он је „јашио“ на коњу, а жена му на
    кобили.

    Тек ће његов коњ вриснути на кобилу с речима: ајде будало, што си заостала?
    —„Лако је теби једну душу да носиш, а ја у себи ждребе, газдарицу и у њој дете“.
    Овчар се обазре и насмеја, а жена га салети да каже што се насмејао. Но, он је ућутка.
    Кад стигоше у салаш, пси лају, а курјак „нарукао": хоћу да „направим" меса.
    Сви пси одговорише: камо да хоћеш и за нас би претекло. Само је стари пас с
    два зуба у вилицама претио. — Код куће газдарица опет навали, да јој смеј открије.
    Он се одупирао и кад ништа није помогло, легне у сандук, тобоже да ће умрети.
    Одатле чује како га кокошке жале, а петао рече: ја на једно зрно смамим све
    кокошке и опет га сам позобам, а он не може једној жени да дохака. Газда се на
    те речи дигне и шљеп, шљеп газдарицу...

    Народ верује да свака животињска врста говори само својим једним властитим
    језиком, сем сојке (креје), која зна седам језика.
    Још су Јелини знали да „постоји" немушти језик и звали су га Melampus. У једном
    грчком месту стоји како је живео неки свевидац Мелампус, коме су змије лизале
    уши, а он је разумевао све животињске језике, па је за то многа чуда дознавао,
    а и како треба болести лечити, па је својим знањем многе људе од свакојаких мука
    спасавао.
    Сви европски народи држе да постоји немушти језик, али га различно зову.

    Сима Тројановић
    (1862-1935)


    Izmenjeno od: domatrios; 09.01.2015 u 14:19.

  14. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora domatrios:


  15. #18
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8

    Nevidljiva fudbalska lopta

    Na jednoj planeti, jednoj sasvim običnoj, koja kruži oko jednog sasvim osrednjeg sunca,
    kao trunčica u jednom spiralnom kraku jedne sasvim obične galaksije - vaspostavili su se
    zatalasani kontinenti i uzavreli okeani, a posle se u okeanima pojavilo i mnogo nečeg ljigavog.
    To ljigavo bili su organski molekuli, koji su otpočeli svoje reakcije, sagradili belančevine, i život
    je počeo. Iz jednostavnih organizama razvile su se, evolucijom, biljke i životinje, i jednog dana
    pojavila su se i ljudska bića.

         Glavna razlika između ljudskih i ostalih bića bila je u tome što je jedino ta živa vrsta osećala
    silnu radoznalost u vezi sa svojom okolinom. Tokom dugog vremena, među ljudima su se dogodile
    i mutacije; jedna čudnovata podvrsta ljudskih stvorova počela je da lunja tamo-amo po svetu.
    Nadmeni neki stvorovi to behu. Umesto da naprosto uživaju u veličanstvenosti Vaseljene, oni
    stalno nešto zapitkuju. Kako ovo? Kako ono? Kako je stvorena Vaseljena? Kako je moguće da
    jedna ista vaseljenska 'tvar' proizvede tako nepojamnu raznovrsnost našeg sveta - zvezde i planete,
    morske vidre i okeane, korale i Sunčev sjaj, ljudski mozak? Na ovo poslednje pitanje mutanata mogao
    se naći odgovor, ali tek posle nekoliko hiljada godina mukotrpnog truda, silnog posvećivanja tom radu,
    upornog prenošenja znanja sa učitelja na učenika, i tako dalje, i tako dalje... stotinama pokolenja.
    Pitanje je dovelo i do mnoštva netačnih i postiđujuće glupavih odgovora. Ali ovi mutanti su urođeno
    nesposobni da se postide u slučaju da nešto ne znaju ili promaše. Nazivaju se: fizičari.

         Oni su mozgali o tom pitanju već nekih dve i po hiljade godina. Da se razumemo - to je,
    na kosmološkoj skali vremena, tek treptaj oka. Mi danas, posle dvadeset pet vekova njihovog truda,
    počinjemo naslućivati celinu priče o Postanju. Pomoću naših mikroskopa i teleskopa, opservatorija i
    laboratorija - i pomoću naših svezaka u kojima beležimo štošta - počinjemo nazirati čistu i prečistu
    lepotu i simetriju koje vladahu prvim trenucima Vaseljene. Maltene vidimo kako je to izgledalo.

    Ali, maltene; ne baš sasvim. Slika još nije jasna - štaviše, osećamo da nam nešto zaklanja pogled;
    nešto, neka mračna sila koja pomućuje, prikriva, zapetljava suštinsku jednostavnost našeg sveta.

    Lion Ledermen
    iz knjige: Božija čestica



  16. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora domatrios:


  17. #19
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8

    Ирена Бергeр
    ЧОВЕК ЈЕ БРУТАЛАН!

    Је л’ си се питао некада зашто се грешке понављају,
    и зашто нам „погрешни” партнери наилазе.
    Је л’ си се будио пун мржње и кајања због живота
    предатог у руке неког странца, који ти је сапутник постао,
    а након година остао је само горак укус некадашњих усана најслађих?
    Не, нећеш рећи – погрешио сам, рећи ћеш – тако је
    свима, јер то је живот, а живот је бруталан.
    Није бруталан живот, бруталан је онај који га живи у лажи.
    Човек је бруталан – према себи.
    Зашто се будиш хладан према јучерашњем смеху, а
    радостан због мисли о греху који ниси чак ни починио,
    јер се то не ради, грех је недопустив.
    Шта је грех? Слика тебе која ти је страна? Тешко
    је разумети да мана није мана када се користи,
    мана није особина нити њен облик, мана је алат.
    У рукама правог она ће истина постати и ослободиће те.
    Ако је се крив дочепа, постаће пех. Губитак биће превелики.
    Човек не уме да користи мане. А мане те чине јачим.
    Мане су траг који остављаш.
    Због мана некоме могу да значим макар мало.
    Због врлина ме нико неће волети
    – њима је лако одолети.



    Ова прича ме подсетила на једно моје искуство:

    ПОИМАЊЕ СТАРНОСТИ

    Како сам је купио?
    Кад сам јој рекао (искрено мислећи):
    - Од свих врлина које поседујеш највише волим -
    твоје мане.
    Како сам је изгубио?
    - Рекла је да не може прећи преко неких мојих "мана".
    (друштвени и још више материјални статус)
    Но, живот ипак иде даље
    - док може.




  18. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora domatrios:


  19. #20
    Novi član
    Datum registracije
    13.09.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    64
    Pohvaljen 62 puta u 35 postova
    Moć reputacije
    8


    OGLEDALO

    Neko me posmatrao.
    Ručala sam u luksuznom restoranu.
    Ja. Lepotica za kojom muškarci uzdišu.
    Neko me posmatrao i to nije bilo ništa neobično.
    Oči su mu milile mojim leđima kao mravi.
    Vitkim, golim, negovanim leđima,
    napola prekrivenim svilenom kosom.
    Ipak sam se odlučila okrenuti. Tek onako.
    Da se ogledam u očima tog zaluđenog muškarca.
    Koji će mi uskoro poslati piće. Koje ću popiti.
    A onda otići. Ja, najlepša djevojka u gradu.
    Čudno. Bila je to žena. Stara. Ružna.
    S kesama ispod očiju.
    Baba. Ne volim babe.
    Uvek imaju nešto da ponavljaju kao eho.
    Zašto li me posmatra? I to netremice, drsko.
    Šta želiš, bakice?, htedoh je upitati.
    Možda moje čvrste grudi? Ili moju sjajnu kosu?
    Znaš, ja samo pozovem prstom i svaki muškarac dođe.
    No, ćutala sam. Gledale smo se. Predugo. Do bola.
    I tad sam, odjednom, počela shvatati.
    Nije ona gledala mene. Gledala je sebe.
    A ja, ja sam gledala starost. Koja će doći.
    Po moje pune grudi. Po moju sjajnu kosu.
    Po moje tvrdo srce.
    Prvi put u životu oborila sam pogled.
    I svu me obavio plašt toplog, rumenog stida.

    Aida Šečić



  20. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora domatrios:



Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 20:32.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2018 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1