Strana 3 od 6 PrvaPrva 12345 ... PoslednjaPoslednja
Rezultati 21 do 30 od 51






  1. #21
    Top poster Drug Član avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Lokacija
    Autobahn..
    Postovi
    2.265
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    7.268
    Pohvaljen 8.428 puta u 3.042 postova
    Moć reputacije
    251
    Nekada davno, u jednom od beskrajnih univerzuma, u jednoj maloj galaksijici, jedna mala roznjikava planeta, kružila je oko malog ružičastog sunca.. Sad.. Nije baš kružila, kao sve roznjikave planete i ova je bila malčice nestašna, pa je putanju često uvijala, izvijala, ševrdala i kojekuda se mrdala, terajući sve ozbiljne velike planete, u smeh.. Jedino je jedan sjajni zeleni komet bio večito ljut i namrgodjen. Nekako je od rodjenja bio preozbiljan. Valjda je mesec bio u pogrešnoj kući u trenutku njegovog rodjenja - ko će ga znati ali eto sudbinom ili vlastitim izborom osudjen da luta hladnim svemirom dok je sveta i veka gundjajuci na svaki nestasluk male slatke rozikaste planete.
    U svojim mracnim hladnim velikim sakama večito je držao veliki tvrdi teški paradajz koji je organski hranio dok jednog dana iz njega nije krenulo da raste rozo cvece sa imenom lily na neznim laticama koje su se savijale u oblike srca i iz njih je izvirivala ružičasta bubamara.. Nekako mi onaj paradajz ne ide bez slanine, pa je logično onaj zeleni komet u drugoj ruci držao komad masne dimljene slanine, a u trećoj ruci nož, kojim je slaninu i paradajz rezbario i seckao.. Četvrtom i petom rukom uglavnom nije radio ništa, osim što......je mesao cvarke,jer bez cvaraka nije mogao da ispali prackaste strelice hraneci sestu ruku,jedinu koja je blago rozila i da bi zadrzala boju,sem vrelo topljenih cvaraka.. Dok je kroz pustu šumu sa puno ljudi, ponosno ona nosila svoje zelene perle od kristalnog zlata, na belim grudima , sedoh na jedan kvrgavi panj, u senci velikog, usamljenog hrasta. Šapatom prašnjavi putevi zovu. Dozivlju daljine. Uzalud, jer noge su umorne moje... Srce umornije... Kažu, neki se sećaju prethodnih života, koje su živeli, a ja sam zaboravio i ovaj poslednji.. Ostalo je još samo, tiho u senku se utopiti, nestati.. Zaboraviti i zaboravljen biti..... Međutim ta čuvena planeta nije bila usamljena i bez osnova, ta mala planeta je imala večitu tajnu, tajnu svih tajni. SSvaka od tih tajni ima svoju priču, priču svih priča.
    Jedna od tih tajni je procurela pa ću biti slobodan da vam je ispričam. Beše jednom jedan čovek, dečak, koji je bio najsrećniji na svetu, nikakvih briga nije imao. Jednog dana ga odvedoše među neke ljude koji su počeli da ga pipkaju, unose mu se u lice..itd. Agonija se nastavlja sve dok dečak nije shvatio da je u centru pažnje, kada je to shvatio i on je odabrao svoj stav jer je bio izuzetno bistar i pametan, ali nedovoljno jer su se nad njim vršila mnoga eksperimentisanja i testovi. Dečak je bio sleđen i iznenađen ali takođe i ti dušebrižnici koji su mu želeli dobro jer su ga se plašili. Zbog čega su se dušebrižnici plašili? Plašili su se njegove snage i moći pa su ga sputavali i usmeravali tamo gde bi se on osećao bezvrednim.....Kako je došlo do tog stava i zaključka? Kada su počeli da maltretiraju dečaka, on se tome protivio, ubrzo posle toga su počele da se dešavaju čudne stvari. Nekma su deca krenula pogrešnim putem, nekima su se rodila hendikepirana deca, neko je slomio nogu ili oslepeo...itd. Dečak nije imao pojma da se to bilo kome dešava niti je išta slično želeo..... iako se dešavalo... Zato je odlučio i na stanovištu čvrsto stajao da treba da ode i sve ružne uspomene ostavi u pacu od maslinovog ulja, limuna i rotkve strugane. Mangupčina.. Odlučio je da na'vata ljubičastog lilikinog avatara. Da ga muči i maltretira dok ne propeva roze, a kako je opšte poznato da avatari ne znaju pevati, to je spremio silikonske čepiće za uši. Iz, inata. Saznao je tajnu. Ljubičasti avatari se hrane isključivo zelenim, mladim izdancima bambusa, pa je u nedostatku istih, svu nervozu iskalio na Milutina. Pred sam kraj sredine, gledajući od severnog kraja u pravcu južnog kraja, iskošeno za 32 stepena iz pravca istoka, stvari izgledaju potpuno drugačije, nego kada se taj kraj sredine posmatra sa južnih aspekata ukošeno sa zapadne strane. Još je veća razlika ako se pogled na stvar baci sa nebeskih visina iz svih uglova. I svi naši problemi, u ovom istorijskom trenutku, se svode na pravac i ugao gledanja na stvar. Ipak, kada se sve to sabere, pomnoži sa x i izvadi n-ti koren iz dobijenog rezultata, jasno proizilazi da smo došli do samog kraja jednog, ne baš uspešnog početka. Ali, idemo dalje, [COLOR="#40E0D0"]sa pričom u kojoj su se pisci, već umorili, a umorila se i priča, ali u ovoj našoj teškoj i bremenitoj situaciji, ne možemo sebi dozvoliti luksuz, da se odmaramo. Naše premudre vođe i lideri su nam lepo rekli da će biti teško. I evo - pogodili su.. JBG, teško nam je.. A, oni i dalje mudri.. Mudri i premudri..
    Da.. gde sam ono.. Aha.. Opšte je poznata stvar, da vrapci na krovu sve znaju.. I tako, odlučih da ponešto saznam i ja, pa počeh pokvareno da špijuniram vrapce, a Boga mi i poneku vrabicu.. Naučio sam vrapčije note, čistu vrapčiju ćirilicu, na kojoj se sporazumevaju srpski vrapci i izbacio jedno jeftino mikrofonče na krov, da ih bolje čujem..
    Otpevušiše mi vrapci - stopiranje Ibar vode, pa izrastanje pokraj Dunava i sve tako neke vodene pesme.. Još litar jedan, pomislih, kad ono zatutnji vrapčiji moravac po krovu.. Stani, JBT.. dreknuh kroz prozor.. Da l' ste normalni, oćete krov da mi srušite.. Prrrrrrrrrrrrrrr.. Zbrisaše vrapci, no beše kasno.. K'o da su kolo po krovu odigrali slonovi, a ne vrapci.. Popadali crepovi, uvile se letve i poneka greda.. Kud ću, šta ću, tek...

  2. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Drug Član:


  3. #22
    Top poster Drug Član avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Lokacija
    Autobahn..
    Postovi
    2.265
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    7.268
    Pohvaljen 8.428 puta u 3.042 postova
    Moć reputacije
    251
    Nekada davno, u jednom od beskrajnih univerzuma, u jednoj maloj galaksijici, jedna mala roznjikava planeta, kružila je oko malog ružičastog sunca.. Sad.. Nije baš kružila, kao sve roznjikave planete i ova je bila malčice nestašna, pa je putanju često uvijala, izvijala, ševrdala i kojekuda se mrdala, terajući sve ozbiljne velike planete, u smeh.. Jedino je jedan sjajni zeleni komet bio večito ljut i namrgodjen. Nekako je od rodjenja bio preozbiljan. Valjda je mesec bio u pogrešnoj kući u trenutku njegovog rodjenja - ko će ga znati ali eto sudbinom ili vlastitim izborom osudjen da luta hladnim svemirom dok je sveta i veka gundjajuci na svaki nestasluk male slatke rozikaste planete.
    U svojim mracnim hladnim velikim sakama večito je držao veliki tvrdi teški paradajz koji je organski hranio dok jednog dana iz njega nije krenulo da raste rozo cvece sa imenom lily na neznim laticama koje su se savijale u oblike srca i iz njih je izvirivala ružičasta bubamara.. Nekako mi onaj paradajz ne ide bez slanine, pa je logično onaj zeleni komet u drugoj ruci držao komad masne dimljene slanine, a u trećoj ruci nož, kojim je slaninu i paradajz rezbario i seckao.. Četvrtom i petom rukom uglavnom nije radio ništa, osim što......je mesao cvarke,jer bez cvaraka nije mogao da ispali prackaste strelice hraneci sestu ruku,jedinu koja je blago rozila i da bi zadrzala boju,sem vrelo topljenih cvaraka.. Dok je kroz pustu šumu sa puno ljudi, ponosno ona nosila svoje zelene perle od kristalnog zlata, na belim grudima , sedoh na jedan kvrgavi panj, u senci velikog, usamljenog hrasta. Šapatom prašnjavi putevi zovu. Dozivlju daljine. Uzalud, jer noge su umorne moje... Srce umornije... Kažu, neki se sećaju prethodnih života, koje su živeli, a ja sam zaboravio i ovaj poslednji.. Ostalo je još samo, tiho u senku se utopiti, nestati.. Zaboraviti i zaboravljen biti..... Međutim ta čuvena planeta nije bila usamljena i bez osnova, ta mala planeta je imala večitu tajnu, tajnu svih tajni. SSvaka od tih tajni ima svoju priču, priču svih priča.
    Jedna od tih tajni je procurela pa ću biti slobodan da vam je ispričam. Beše jednom jedan čovek, dečak, koji je bio najsrećniji na svetu, nikakvih briga nije imao. Jednog dana ga odvedoše među neke ljude koji su počeli da ga pipkaju, unose mu se u lice..itd. Agonija se nastavlja sve dok dečak nije shvatio da je u centru pažnje, kada je to shvatio i on je odabrao svoj stav jer je bio izuzetno bistar i pametan, ali nedovoljno jer su se nad njim vršila mnoga eksperimentisanja i testovi. Dečak je bio sleđen i iznenađen ali takođe i ti dušebrižnici koji su mu želeli dobro jer su ga se plašili. Zbog čega su se dušebrižnici plašili? Plašili su se njegove snage i moći pa su ga sputavali i usmeravali tamo gde bi se on osećao bezvrednim.....Kako je došlo do tog stava i zaključka? Kada su počeli da maltretiraju dečaka, on se tome protivio, ubrzo posle toga su počele da se dešavaju čudne stvari. Nekma su deca krenula pogrešnim putem, nekima su se rodila hendikepirana deca, neko je slomio nogu ili oslepeo...itd. Dečak nije imao pojma da se to bilo kome dešava niti je išta slično želeo..... iako se dešavalo... Zato je odlučio i na stanovištu čvrsto stajao da treba da ode i sve ružne uspomene ostavi u pacu od maslinovog ulja, limuna i rotkve strugane. Mangupčina.. Odlučio je da na'vata ljubičastog lilikinog avatara. Da ga muči i maltretira dok ne propeva roze, a kako je opšte poznato da avatari ne znaju pevati, to je spremio silikonske čepiće za uši. Iz, inata. Saznao je tajnu. Ljubičasti avatari se hrane isključivo zelenim, mladim izdancima bambusa, pa je u nedostatku istih, svu nervozu iskalio na Milutina. Pred sam kraj sredine, gledajući od severnog kraja u pravcu južnog kraja, iskošeno za 32 stepena iz pravca istoka, stvari izgledaju potpuno drugačije, nego kada se taj kraj sredine posmatra sa južnih aspekata ukošeno sa zapadne strane. Još je veća razlika ako se pogled na stvar baci sa nebeskih visina iz svih uglova. I svi naši problemi, u ovom istorijskom trenutku, se svode na pravac i ugao gledanja na stvar. Ipak, kada se sve to sabere, pomnoži sa x i izvadi n-ti koren iz dobijenog rezultata, jasno proizilazi da smo došli do samog kraja jednog, ne baš uspešnog početka. Ali, idemo dalje, [COLOR="#40E0D0"]sa pričom u kojoj su se pisci, već umorili, a umorila se i priča, ali u ovoj našoj teškoj i bremenitoj situaciji, ne možemo sebi dozvoliti luksuz, da se odmaramo. Naše premudre vođe i lideri su nam lepo rekli da će biti teško. I evo - pogodili su.. JBG, teško nam je.. A, oni i dalje mudri.. Mudri i premudri..
    Da.. gde sam ono.. Aha.. Opšte je poznata stvar, da vrapci na krovu sve znaju.. I tako, odlučih da ponešto saznam i ja, pa počeh pokvareno da špijuniram vrapce, a Boga mi i poneku vrabicu.. Naučio sam vrapčije note, čistu vrapčiju ćirilicu, na kojoj se sporazumevaju srpski vrapci i izbacio jedno jeftino mikrofonče na krov, da ih bolje čujem..
    Otpevušiše mi vrapci - stopiranje Ibar vode, pa izrastanje pokraj Dunava i sve tako neke vodene pesme.. Još litar jedan, pomislih, kad ono zatutnji vrapčiji moravac po krovu.. Stani, JBT.. dreknuh kroz prozor.. Da l' ste normalni, oćete krov da mi srušite.. Prrrrrrrrrrrrrrr.. Zbrisaše vrapci, no beše kasno.. K'o da su kolo po krovu odigrali slonovi, a ne vrapci.. Popadali crepovi, uvile se letve i poneka greda.. Kud ću, šta ću, tek shvatih da je jedini način da pobediš vrapce, da na njih pustiš vrabice..


  4. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Drug Član:


  5. #23
    Filmski sektor skip avatar
    Datum registracije
    28.12.2012
    Postovi
    1.302
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    3.254
    Pohvaljen 2.678 puta u 966 postova
    Moć reputacije
    137
    Nekada davno, u jednom od beskrajnih univerzuma, u jednoj maloj galaksijici, jedna mala roznjikava planeta, kružila je oko malog ružičastog sunca.. Sad.. Nije baš kružila, kao sve roznjikave planete i ova je bila malčice nestašna, pa je putanju često uvijala, izvijala, ševrdala i kojekuda se mrdala, terajući sve ozbiljne velike planete, u smeh.. Jedino je jedan sjajni zeleni komet bio večito ljut i namrgodjen. Nekako je od rodjenja bio preozbiljan. Valjda je mesec bio u pogrešnoj kući u trenutku njegovog rodjenja - ko će ga znati ali eto sudbinom ili vlastitim izborom osudjen da luta hladnim svemirom dok je sveta i veka gundjajuci na svaki nestasluk male slatke rozikaste planete.
    U svojim mracnim hladnim velikim sakama večito je držao veliki tvrdi teški paradajz koji je organski hranio dok jednog dana iz njega nije krenulo da raste rozo cvece sa imenom lily na neznim laticama koje su se savijale u oblike srca i iz njih je izvirivala ružičasta bubamara.. Nekako mi onaj paradajz ne ide bez slanine, pa je logično onaj zeleni komet u drugoj ruci držao komad masne dimljene slanine, a u trećoj ruci nož, kojim je slaninu i paradajz rezbario i seckao.. Četvrtom i petom rukom uglavnom nije radio ništa, osim što......je mesao cvarke,jer bez cvaraka nije mogao da ispali prackaste strelice hraneci sestu ruku,jedinu koja je blago rozila i da bi zadrzala boju,sem vrelo topljenih cvaraka.. Dok je kroz pustu šumu sa puno ljudi, ponosno ona nosila svoje zelene perle od kristalnog zlata, na belim grudima , sedoh na jedan kvrgavi panj, u senci velikog, usamljenog hrasta. Šapatom prašnjavi putevi zovu. Dozivlju daljine. Uzalud, jer noge su umorne moje... Srce umornije... Kažu, neki se sećaju prethodnih života, koje su živeli, a ja sam zaboravio i ovaj poslednji.. Ostalo je još samo, tiho u senku se utopiti, nestati.. Zaboraviti i zaboravljen biti..... Međutim ta čuvena planeta nije bila usamljena i bez osnova, ta mala planeta je imala večitu tajnu, tajnu svih tajni. SSvaka od tih tajni ima svoju priču, priču svih priča.
    Jedna od tih tajni je procurela pa ću biti slobodan da vam je ispričam. Beše jednom jedan čovek, dečak, koji je bio najsrećniji na svetu, nikakvih briga nije imao. Jednog dana ga odvedoše među neke ljude koji su počeli da ga pipkaju, unose mu se u lice..itd. Agonija se nastavlja sve dok dečak nije shvatio da je u centru pažnje, kada je to shvatio i on je odabrao svoj stav jer je bio izuzetno bistar i pametan, ali nedovoljno jer su se nad njim vršila mnoga eksperimentisanja i testovi. Dečak je bio sleđen i iznenađen ali takođe i ti dušebrižnici koji su mu želeli dobro jer su ga se plašili. Zbog čega su se dušebrižnici plašili? Plašili su se njegove snage i moći pa su ga sputavali i usmeravali tamo gde bi se on osećao bezvrednim.....Kako je došlo do tog stava i zaključka? Kada su počeli da maltretiraju dečaka, on se tome protivio, ubrzo posle toga su počele da se dešavaju čudne stvari. Nekma su deca krenula pogrešnim putem, nekima su se rodila hendikepirana deca, neko je slomio nogu ili oslepeo...itd. Dečak nije imao pojma da se to bilo kome dešava niti je išta slično želeo..... iako se dešavalo... Zato je odlučio i na stanovištu čvrsto stajao da treba da ode i sve ružne uspomene ostavi u pacu od maslinovog ulja, limuna i rotkve strugane. Mangupčina.. Odlučio je da na'vata ljubičastog lilikinog avatara. Da ga muči i maltretira dok ne propeva roze, a kako je opšte poznato da avatari ne znaju pevati, to je spremio silikonske čepiće za uši. Iz, inata. Saznao je tajnu. Ljubičasti avatari se hrane isključivo zelenim, mladim izdancima bambusa, pa je u nedostatku istih, svu nervozu iskalio na Milutina. Pred sam kraj sredine, gledajući od severnog kraja u pravcu južnog kraja, iskošeno za 32 stepena iz pravca istoka, stvari izgledaju potpuno drugačije, nego kada se taj kraj sredine posmatra sa južnih aspekata ukošeno sa zapadne strane. Još je veća razlika ako se pogled na stvar baci sa nebeskih visina iz svih uglova. I svi naši problemi, u ovom istorijskom trenutku, se svode na pravac i ugao gledanja na stvar. Ipak, kada se sve to sabere, pomnoži sa x i izvadi n-ti koren iz dobijenog rezultata, jasno proizilazi da smo došli do samog kraja jednog, ne baš uspešnog početka. Ali, idemo dalje, [COLOR="#40E0D0"]sa pričom u kojoj su se pisci, već umorili, a umorila se i priča, ali u ovoj našoj teškoj i bremenitoj situaciji, ne možemo sebi dozvoliti luksuz, da se odmaramo. Naše premudre vođe i lideri su nam lepo rekli da će biti teško. I evo - pogodili su.. JBG, teško nam je.. A, oni i dalje mudri.. Mudri i premudri..
    Da.. gde sam ono.. Aha.. Opšte je poznata stvar, da vrapci na krovu sve znaju.. I tako, odlučih da ponešto saznam i ja, pa počeh pokvareno da špijuniram vrapce, a Boga mi i poneku vrabicu.. Naučio sam vrapčije note, čistu vrapčiju ćirilicu, na kojoj se sporazumevaju srpski vrapci i izbacio jedno jeftino mikrofonče na krov, da ih bolje čujem..
    Otpevušiše mi vrapci - stopiranje Ibar vode, pa izrastanje pokraj Dunava i sve tako neke vodene pesme.. Još litar jedan, pomislih, kad ono zatutnji vrapčiji moravac po krovu.. Stani, JBT.. dreknuh kroz prozor.. Da l' ste normalni, oćete krov da mi srušite.. Prrrrrrrrrrrrrrr.. Zbrisaše vrapci, no beše kasno.. K'o da su kolo po krovu odigrali slonovi, a ne vrapci.. Popadali crepovi, uvile se letve i poneka greda.. Kud ću, šta ću, tek shvatih da je jedini način da pobediš vrapce, da na njih pustiš vrabice.. Ali, žena ko žena, tj. vrabica, cvrkutu nigde kraja, uz to i kljuca, pravo u


  6. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora skip:


  7. #24
    Top poster Drug Član avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Lokacija
    Autobahn..
    Postovi
    2.265
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    7.268
    Pohvaljen 8.428 puta u 3.042 postova
    Moć reputacije
    251
    Nekada davno, u jednom od beskrajnih univerzuma, u jednoj maloj galaksijici, jedna mala roznjikava planeta, kružila je oko malog ružičastog sunca.. Sad.. Nije baš kružila, kao sve roznjikave planete i ova je bila malčice nestašna, pa je putanju često uvijala, izvijala, ševrdala i kojekuda se mrdala, terajući sve ozbiljne velike planete, u smeh.. Jedino je jedan sjajni zeleni komet bio večito ljut i namrgodjen. Nekako je od rodjenja bio preozbiljan. Valjda je mesec bio u pogrešnoj kući u trenutku njegovog rodjenja - ko će ga znati ali eto sudbinom ili vlastitim izborom osudjen da luta hladnim svemirom dok je sveta i veka gundjajuci na svaki nestasluk male slatke rozikaste planete.
    U svojim mracnim hladnim velikim sakama večito je držao veliki tvrdi teški paradajz koji je organski hranio dok jednog dana iz njega nije krenulo da raste rozo cvece sa imenom lily na neznim laticama koje su se savijale u oblike srca i iz njih je izvirivala ružičasta bubamara.. Nekako mi onaj paradajz ne ide bez slanine, pa je logično onaj zeleni komet u drugoj ruci držao komad masne dimljene slanine, a u trećoj ruci nož, kojim je slaninu i paradajz rezbario i seckao.. Četvrtom i petom rukom uglavnom nije radio ništa, osim što......je mesao cvarke,jer bez cvaraka nije mogao da ispali prackaste strelice hraneci sestu ruku,jedinu koja je blago rozila i da bi zadrzala boju,sem vrelo topljenih cvaraka.. Dok je kroz pustu šumu sa puno ljudi, ponosno ona nosila svoje zelene perle od kristalnog zlata, na belim grudima , sedoh na jedan kvrgavi panj, u senci velikog, usamljenog hrasta. Šapatom prašnjavi putevi zovu. Dozivlju daljine. Uzalud, jer noge su umorne moje... Srce umornije... Kažu, neki se sećaju prethodnih života, koje su živeli, a ja sam zaboravio i ovaj poslednji.. Ostalo je još samo, tiho u senku se utopiti, nestati.. Zaboraviti i zaboravljen biti..... Međutim ta čuvena planeta nije bila usamljena i bez osnova, ta mala planeta je imala večitu tajnu, tajnu svih tajni. SSvaka od tih tajni ima svoju priču, priču svih priča.
    Jedna od tih tajni je procurela pa ću biti slobodan da vam je ispričam. Beše jednom jedan čovek, dečak, koji je bio najsrećniji na svetu, nikakvih briga nije imao. Jednog dana ga odvedoše među neke ljude koji su počeli da ga pipkaju, unose mu se u lice..itd. Agonija se nastavlja sve dok dečak nije shvatio da je u centru pažnje, kada je to shvatio i on je odabrao svoj stav jer je bio izuzetno bistar i pametan, ali nedovoljno jer su se nad njim vršila mnoga eksperimentisanja i testovi. Dečak je bio sleđen i iznenađen ali takođe i ti dušebrižnici koji su mu želeli dobro jer su ga se plašili. Zbog čega su se dušebrižnici plašili? Plašili su se njegove snage i moći pa su ga sputavali i usmeravali tamo gde bi se on osećao bezvrednim.....Kako je došlo do tog stava i zaključka? Kada su počeli da maltretiraju dečaka, on se tome protivio, ubrzo posle toga su počele da se dešavaju čudne stvari. Nekma su deca krenula pogrešnim putem, nekima su se rodila hendikepirana deca, neko je slomio nogu ili oslepeo...itd. Dečak nije imao pojma da se to bilo kome dešava niti je išta slično želeo..... iako se dešavalo... Zato je odlučio i na stanovištu čvrsto stajao da treba da ode i sve ružne uspomene ostavi u pacu od maslinovog ulja, limuna i rotkve strugane. Mangupčina.. Odlučio je da na'vata ljubičastog lilikinog avatara. Da ga muči i maltretira dok ne propeva roze, a kako je opšte poznato da avatari ne znaju pevati, to je spremio silikonske čepiće za uši. Iz, inata. Saznao je tajnu. Ljubičasti avatari se hrane isključivo zelenim, mladim izdancima bambusa, pa je u nedostatku istih, svu nervozu iskalio na Milutina. Pred sam kraj sredine, gledajući od severnog kraja u pravcu južnog kraja, iskošeno za 32 stepena iz pravca istoka, stvari izgledaju potpuno drugačije, nego kada se taj kraj sredine posmatra sa južnih aspekata ukošeno sa zapadne strane. Još je veća razlika ako se pogled na stvar baci sa nebeskih visina iz svih uglova. I svi naši problemi, u ovom istorijskom trenutku, se svode na pravac i ugao gledanja na stvar. Ipak, kada se sve to sabere, pomnoži sa x i izvadi n-ti koren iz dobijenog rezultata, jasno proizilazi da smo došli do samog kraja jednog, ne baš uspešnog početka. Ali, idemo dalje, [COLOR="#40E0D0"]sa pričom u kojoj su se pisci, već umorili, a umorila se i priča, ali u ovoj našoj teškoj i bremenitoj situaciji, ne možemo sebi dozvoliti luksuz, da se odmaramo. Naše premudre vođe i lideri su nam lepo rekli da će biti teško. I evo - pogodili su.. JBG, teško nam je.. A, oni i dalje mudri.. Mudri i premudri..
    Da.. gde sam ono.. Aha.. Opšte je poznata stvar, da vrapci na krovu sve znaju.. I tako, odlučih da ponešto saznam i ja, pa počeh pokvareno da špijuniram vrapce, a Boga mi i poneku vrabicu.. Naučio sam vrapčije note, čistu vrapčiju ćirilicu, na kojoj se sporazumevaju srpski vrapci i izbacio jedno jeftino mikrofonče na krov, da ih bolje čujem..
    Otpevušiše mi vrapci - stopiranje Ibar vode, pa izrastanje pokraj Dunava i sve tako neke vodene pesme.. Još litar jedan, pomislih, kad ono zatutnji vrapčiji moravac po krovu.. Stani, JBT.. dreknuh kroz prozor.. Da l' ste normalni, oćete krov da mi srušite.. Prrrrrrrrrrrrrrr.. Zbrisaše vrapci, no beše kasno.. K'o da su kolo po krovu odigrali slonovi, a ne vrapci.. Popadali crepovi, uvile se letve i poneka greda.. Kud ću, šta ću, tek shvatih da je jedini način da pobediš vrapce, da na njih pustiš vrabice.. Ali, žena ko žena, tj. vrabica, cvrkutu nigde kraja, uz to i kljuca, pravo u izlog najbliže zlatartske radnje, navlačeći te da kupiš makar onaj majušni prsten sa zelenim rubinom.. Bljak.. I uzalud joj čovek, tj. vrani vrabac objašnjava da se prstenuje samo ptičije belo i šareno roblje.. Opasnije vrabice su zbog visokih modnih cvrkuta znali pridaviti svog jadnog vrapčića u čašici sa vodom.. No, kako već napisah, odlepršaše vrapci, pa je red da se odmaknemo od njih i damo vremenu...
    Izmenjeno od: Drug Član; 23.02.2015 u 22:51.

  8. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Drug Član:


  9. #25
    Top poster Drug Član avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Lokacija
    Autobahn..
    Postovi
    2.265
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    7.268
    Pohvaljen 8.428 puta u 3.042 postova
    Moć reputacije
    251
    Nekada davno, u jednom od beskrajnih univerzuma, u jednoj maloj galaksijici, jedna mala roznjikava planeta, kružila je oko malog ružičastog sunca.. Sad.. Nije baš kružila, kao sve roznjikave planete i ova je bila malčice nestašna, pa je putanju često uvijala, izvijala, ševrdala i kojekuda se mrdala, terajući sve ozbiljne velike planete, u smeh.. Jedino je jedan sjajni zeleni komet bio večito ljut i namrgodjen. Nekako je od rodjenja bio preozbiljan. Valjda je mesec bio u pogrešnoj kući u trenutku njegovog rodjenja - ko će ga znati ali eto sudbinom ili vlastitim izborom osudjen da luta hladnim svemirom dok je sveta i veka gundjajuci na svaki nestasluk male slatke rozikaste planete.
    U svojim mracnim hladnim velikim sakama večito je držao veliki tvrdi teški paradajz koji je organski hranio dok jednog dana iz njega nije krenulo da raste rozo cvece sa imenom lily na neznim laticama koje su se savijale u oblike srca i iz njih je izvirivala ružičasta bubamara.. Nekako mi onaj paradajz ne ide bez slanine, pa je logično onaj zeleni komet u drugoj ruci držao komad masne dimljene slanine, a u trećoj ruci nož, kojim je slaninu i paradajz rezbario i seckao.. Četvrtom i petom rukom uglavnom nije radio ništa, osim što......je mesao cvarke,jer bez cvaraka nije mogao da ispali prackaste strelice hraneci sestu ruku,jedinu koja je blago rozila i da bi zadrzala boju,sem vrelo topljenih cvaraka.. Dok je kroz pustu šumu sa puno ljudi, ponosno ona nosila svoje zelene perle od kristalnog zlata, na belim grudima , sedoh na jedan kvrgavi panj, u senci velikog, usamljenog hrasta. Šapatom prašnjavi putevi zovu. Dozivlju daljine. Uzalud, jer noge su umorne moje... Srce umornije... Kažu, neki se sećaju prethodnih života, koje su živeli, a ja sam zaboravio i ovaj poslednji.. Ostalo je još samo, tiho u senku se utopiti, nestati.. Zaboraviti i zaboravljen biti..... Međutim ta čuvena planeta nije bila usamljena i bez osnova, ta mala planeta je imala večitu tajnu, tajnu svih tajni. SSvaka od tih tajni ima svoju priču, priču svih priča.
    Jedna od tih tajni je procurela pa ću biti slobodan da vam je ispričam. Beše jednom jedan čovek, dečak, koji je bio najsrećniji na svetu, nikakvih briga nije imao. Jednog dana ga odvedoše među neke ljude koji su počeli da ga pipkaju, unose mu se u lice..itd. Agonija se nastavlja sve dok dečak nije shvatio da je u centru pažnje, kada je to shvatio i on je odabrao svoj stav jer je bio izuzetno bistar i pametan, ali nedovoljno jer su se nad njim vršila mnoga eksperimentisanja i testovi. Dečak je bio sleđen i iznenađen ali takođe i ti dušebrižnici koji su mu želeli dobro jer su ga se plašili. Zbog čega su se dušebrižnici plašili? Plašili su se njegove snage i moći pa su ga sputavali i usmeravali tamo gde bi se on osećao bezvrednim.....Kako je došlo do tog stava i zaključka? Kada su počeli da maltretiraju dečaka, on se tome protivio, ubrzo posle toga su počele da se dešavaju čudne stvari. Nekma su deca krenula pogrešnim putem, nekima su se rodila hendikepirana deca, neko je slomio nogu ili oslepeo...itd. Dečak nije imao pojma da se to bilo kome dešava niti je išta slično želeo..... iako se dešavalo... Zato je odlučio i na stanovištu čvrsto stajao da treba da ode i sve ružne uspomene ostavi u pacu od maslinovog ulja, limuna i rotkve strugane. Mangupčina.. Odlučio je da na'vata ljubičastog lilikinog avatara. Da ga muči i maltretira dok ne propeva roze, a kako je opšte poznato da avatari ne znaju pevati, to je spremio silikonske čepiće za uši. Iz, inata. Saznao je tajnu. Ljubičasti avatari se hrane isključivo zelenim, mladim izdancima bambusa, pa je u nedostatku istih, svu nervozu iskalio na Milutina. Pred sam kraj sredine, gledajući od severnog kraja u pravcu južnog kraja, iskošeno za 32 stepena iz pravca istoka, stvari izgledaju potpuno drugačije, nego kada se taj kraj sredine posmatra sa južnih aspekata ukošeno sa zapadne strane. Još je veća razlika ako se pogled na stvar baci sa nebeskih visina iz svih uglova. I svi naši problemi, u ovom istorijskom trenutku, se svode na pravac i ugao gledanja na stvar. Ipak, kada se sve to sabere, pomnoži sa x i izvadi n-ti koren iz dobijenog rezultata, jasno proizilazi da smo došli do samog kraja jednog, ne baš uspešnog početka. Ali, idemo dalje, sa pričom u kojoj su se pisci, već umorili, a umorila se i priča, ali u ovoj našoj teškoj i bremenitoj situaciji, ne možemo sebi dozvoliti luksuz, da se odmaramo. Naše premudre vođe i lideri su nam lepo rekli da će biti teško. I evo - pogodili su.. JBG, teško nam je.. A, oni i dalje mudri.. Mudri i premudri..
    Da.. gde sam ono.. Aha.. Opšte je poznata stvar, da vrapci na krovu sve znaju.. I tako, odlučih da ponešto saznam i ja, pa počeh pokvareno da špijuniram vrapce, a Boga mi i poneku vrabicu.. Naučio sam vrapčije note, čistu vrapčiju ćirilicu, na kojoj se sporazumevaju srpski vrapci i izbacio jedno jeftino mikrofonče na krov, da ih bolje čujem..
    Otpevušiše mi vrapci - stopiranje Ibar vode, pa izrastanje pokraj Dunava i sve tako neke vodene pesme.. Još litar jedan, pomislih, kad ono zatutnji vrapčiji moravac po krovu.. Stani, JBT.. dreknuh kroz prozor.. Da l' ste normalni, oćete krov da mi srušite.. Prrrrrrrrrrrrrrr.. Zbrisaše vrapci, no beše kasno.. K'o da su kolo po krovu odigrali slonovi, a ne vrapci.. Popadali crepovi, uvile se letve i poneka greda.. Kud ću, šta ću, tek shvatih da je jedini način da pobediš vrapce, da na njih pustiš vrabice.. Ali, žena ko žena, tj. vrabica, cvrkutu nigde kraja, uz to i kljuca, pravo u [COLOR="#FF8C00"]izlog najbliže zlatartske radnje, navlačeći te da kupiš makar onaj majušni prsten sa zelenim rubinom.. Bljak.. I uzalud joj čovek, tj. vrani vrabac objašnjava da se prstenuje samo ptičije belo i šareno roblje.. Opasnije vrabice su zbog visokih modnih cvrkuta znali pridaviti svog jadnog vrapčića u čašici sa vodom.. No, kako već napisah, odlepršaše vrapci, pa je red da se odmaknemo od njih i damo vremenu priliku za zaboravljanje.. Zaboravljanje svega što je zaborava vredno, zaboravljanje i onoga što bi, možda, pamtiti trebalo, kao što i reka koja otiče jednako spira plodne oranice i bezvredni mulj..
    Da.. Šta sam ono hteo da kažem? Zaboravio sam.......

  10. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Drug Član:


  11. #26
    Filmski sektor skip avatar
    Datum registracije
    28.12.2012
    Postovi
    1.302
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    3.254
    Pohvaljen 2.678 puta u 966 postova
    Moć reputacije
    137
    Nekada davno, u jednom od beskrajnih univerzuma, u jednoj maloj galaksijici, jedna mala roznjikava planeta, kružila je oko malog ružičastog sunca.. Sad.. Nije baš kružila, kao sve roznjikave planete i ova je bila malčice nestašna, pa je putanju često uvijala, izvijala, ševrdala i kojekuda se mrdala, terajući sve ozbiljne velike planete, u smeh.. Jedino je jedan sjajni zeleni komet bio večito ljut i namrgodjen. Nekako je od rodjenja bio preozbiljan. Valjda je mesec bio u pogrešnoj kući u trenutku njegovog rodjenja - ko će ga znati ali eto sudbinom ili vlastitim izborom osudjen da luta hladnim svemirom dok je sveta i veka gundjajuci na svaki nestasluk male slatke rozikaste planete.
    U svojim mracnim hladnim velikim sakama večito je držao veliki tvrdi teški paradajz koji je organski hranio dok jednog dana iz njega nije krenulo da raste rozo cvece sa imenom lily na neznim laticama koje su se savijale u oblike srca i iz njih je izvirivala ružičasta bubamara.. Nekako mi onaj paradajz ne ide bez slanine, pa je logično onaj zeleni komet u drugoj ruci držao komad masne dimljene slanine, a u trećoj ruci nož, kojim je slaninu i paradajz rezbario i seckao.. Četvrtom i petom rukom uglavnom nije radio ništa, osim što......je mesao cvarke,jer bez cvaraka nije mogao da ispali prackaste strelice hraneci sestu ruku,jedinu koja je blago rozila i da bi zadrzala boju,sem vrelo topljenih cvaraka.. Dok je kroz pustu šumu sa puno ljudi, ponosno ona nosila svoje zelene perle od kristalnog zlata, na belim grudima , sedoh na jedan kvrgavi panj, u senci velikog, usamljenog hrasta. Šapatom prašnjavi putevi zovu. Dozivlju daljine. Uzalud, jer noge su umorne moje... Srce umornije... Kažu, neki se sećaju prethodnih života, koje su živeli, a ja sam zaboravio i ovaj poslednji.. Ostalo je još samo, tiho u senku se utopiti, nestati.. Zaboraviti i zaboravljen biti..... Međutim ta čuvena planeta nije bila usamljena i bez osnova, ta mala planeta je imala večitu tajnu, tajnu svih tajni. SSvaka od tih tajni ima svoju priču, priču svih priča.
    Jedna od tih tajni je procurela pa ću biti slobodan da vam je ispričam. Beše jednom jedan čovek, dečak, koji je bio najsrećniji na svetu, nikakvih briga nije imao. Jednog dana ga odvedoše među neke ljude koji su počeli da ga pipkaju, unose mu se u lice..itd. Agonija se nastavlja sve dok dečak nije shvatio da je u centru pažnje, kada je to shvatio i on je odabrao svoj stav jer je bio izuzetno bistar i pametan, ali nedovoljno jer su se nad njim vršila mnoga eksperimentisanja i testovi. Dečak je bio sleđen i iznenađen ali takođe i ti dušebrižnici koji su mu želeli dobro jer su ga se plašili. Zbog čega su se dušebrižnici plašili? Plašili su se njegove snage i moći pa su ga sputavali i usmeravali tamo gde bi se on osećao bezvrednim.....Kako je došlo do tog stava i zaključka? Kada su počeli da maltretiraju dečaka, on se tome protivio, ubrzo posle toga su počele da se dešavaju čudne stvari. Nekma su deca krenula pogrešnim putem, nekima su se rodila hendikepirana deca, neko je slomio nogu ili oslepeo...itd. Dečak nije imao pojma da se to bilo kome dešava niti je išta slično želeo..... iako se dešavalo... Zato je odlučio i na stanovištu čvrsto stajao da treba da ode i sve ružne uspomene ostavi u pacu od maslinovog ulja, limuna i rotkve strugane. Mangupčina.. Odlučio je da na'vata ljubičastog lilikinog avatara. Da ga muči i maltretira dok ne propeva roze, a kako je opšte poznato da avatari ne znaju pevati, to je spremio silikonske čepiće za uši. Iz, inata. Saznao je tajnu. Ljubičasti avatari se hrane isključivo zelenim, mladim izdancima bambusa, pa je u nedostatku istih, svu nervozu iskalio na Milutina. Pred sam kraj sredine, gledajući od severnog kraja u pravcu južnog kraja, iskošeno za 32 stepena iz pravca istoka, stvari izgledaju potpuno drugačije, nego kada se taj kraj sredine posmatra sa južnih aspekata ukošeno sa zapadne strane. Još je veća razlika ako se pogled na stvar baci sa nebeskih visina iz svih uglova. I svi naši problemi, u ovom istorijskom trenutku, se svode na pravac i ugao gledanja na stvar. Ipak, kada se sve to sabere, pomnoži sa x i izvadi n-ti koren iz dobijenog rezultata, jasno proizilazi da smo došli do samog kraja jednog, ne baš uspešnog početka. Ali, idemo dalje, sa pričom u kojoj su se pisci, već umorili, a umorila se i priča, ali u ovoj našoj teškoj i bremenitoj situaciji, ne možemo sebi dozvoliti luksuz, da se odmaramo. Naše premudre vođe i lideri su nam lepo rekli da će biti teško. I evo - pogodili su.. JBG, teško nam je.. A, oni i dalje mudri.. Mudri i premudri..
    Da.. gde sam ono.. Aha.. Opšte je poznata stvar, da vrapci na krovu sve znaju.. I tako, odlučih da ponešto saznam i ja, pa počeh pokvareno da špijuniram vrapce, a Boga mi i poneku vrabicu.. Naučio sam vrapčije note, čistu vrapčiju ćirilicu, na kojoj se sporazumevaju srpski vrapci i izbacio jedno jeftino mikrofonče na krov, da ih bolje čujem..
    Otpevušiše mi vrapci - stopiranje Ibar vode, pa izrastanje pokraj Dunava i sve tako neke vodene pesme.. Još litar jedan, pomislih, kad ono zatutnji vrapčiji moravac po krovu.. Stani, JBT.. dreknuh kroz prozor.. Da l' ste normalni, oćete krov da mi srušite.. Prrrrrrrrrrrrrrr.. Zbrisaše vrapci, no beše kasno.. K'o da su kolo po krovu odigrali slonovi, a ne vrapci.. Popadali crepovi, uvile se letve i poneka greda.. Kud ću, šta ću, tek shvatih da je jedini način da pobediš vrapce, da na njih pustiš vrabice.. Ali, žena ko žena, tj. vrabica, cvrkutu nigde kraja, uz to i kljuca, pravo u [COLOR="#FF8C00"]izlog najbliže zlatartske radnje, navlačeći te da kupiš makar onaj majušni prsten sa zelenim rubinom.. Bljak.. I uzalud joj čovek, tj. vrani vrabac objašnjava da se prstenuje samo ptičije belo i šareno roblje.. Opasnije vrabice su zbog visokih modnih cvrkuta znali pridaviti svog jadnog vrapčića u čašici sa vodom.. No, kako već napisah, odlepršaše vrapci, pa je red da se odmaknemo od njih i damo vremenu priliku za zaboravljanje.. Zaboravljanje svega što je zaborava vredno, zaboravljanje i onoga što bi, možda, pamtiti trebalo, kao što i reka koja otiče jednako spira plodne oranice i bezvredni mulj..
    Da.. Šta sam ono hteo da kažem? Zaboravio sam.. Ali znam da sam najlepši kad se ovako naljutim.. Tada mi obrve


  12. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora skip:


  13. #27
    Top poster Drug Član avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Lokacija
    Autobahn..
    Postovi
    2.265
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    7.268
    Pohvaljen 8.428 puta u 3.042 postova
    Moć reputacije
    251
    Nekada davno, u jednom od beskrajnih univerzuma, u jednoj maloj galaksijici, jedna mala roznjikava planeta, kružila je oko malog ružičastog sunca.. Sad.. Nije baš kružila, kao sve roznjikave planete i ova je bila malčice nestašna, pa je putanju često uvijala, izvijala, ševrdala i kojekuda se mrdala, terajući sve ozbiljne velike planete, u smeh.. Jedino je jedan sjajni zeleni komet bio večito ljut i namrgodjen. Nekako je od rodjenja bio preozbiljan. Valjda je mesec bio u pogrešnoj kući u trenutku njegovog rodjenja - ko će ga znati ali eto sudbinom ili vlastitim izborom osudjen da luta hladnim svemirom dok je sveta i veka gundjajuci na svaki nestasluk male slatke rozikaste planete.
    U svojim mracnim hladnim velikim sakama večito je držao veliki tvrdi teški paradajz koji je organski hranio dok jednog dana iz njega nije krenulo da raste rozo cvece sa imenom lily na neznim laticama koje su se savijale u oblike srca i iz njih je izvirivala ružičasta bubamara.. Nekako mi onaj paradajz ne ide bez slanine, pa je logično onaj zeleni komet u drugoj ruci držao komad masne dimljene slanine, a u trećoj ruci nož, kojim je slaninu i paradajz rezbario i seckao.. Četvrtom i petom rukom uglavnom nije radio ništa, osim što......je mesao cvarke,jer bez cvaraka nije mogao da ispali prackaste strelice hraneci sestu ruku,jedinu koja je blago rozila i da bi zadrzala boju,sem vrelo topljenih cvaraka.. Dok je kroz pustu šumu sa puno ljudi, ponosno ona nosila svoje zelene perle od kristalnog zlata, na belim grudima , sedoh na jedan kvrgavi panj, u senci velikog, usamljenog hrasta. Šapatom prašnjavi putevi zovu. Dozivlju daljine. Uzalud, jer noge su umorne moje... Srce umornije... Kažu, neki se sećaju prethodnih života, koje su živeli, a ja sam zaboravio i ovaj poslednji.. Ostalo je još samo, tiho u senku se utopiti, nestati.. Zaboraviti i zaboravljen biti..... Međutim ta čuvena planeta nije bila usamljena i bez osnova, ta mala planeta je imala večitu tajnu, tajnu svih tajni. SSvaka od tih tajni ima svoju priču, priču svih priča.
    Jedna od tih tajni je procurela pa ću biti slobodan da vam je ispričam. Beše jednom jedan čovek, dečak, koji je bio najsrećniji na svetu, nikakvih briga nije imao. Jednog dana ga odvedoše među neke ljude koji su počeli da ga pipkaju, unose mu se u lice..itd. Agonija se nastavlja sve dok dečak nije shvatio da je u centru pažnje, kada je to shvatio i on je odabrao svoj stav jer je bio izuzetno bistar i pametan, ali nedovoljno jer su se nad njim vršila mnoga eksperimentisanja i testovi. Dečak je bio sleđen i iznenađen ali takođe i ti dušebrižnici koji su mu želeli dobro jer su ga se plašili. Zbog čega su se dušebrižnici plašili? Plašili su se njegove snage i moći pa su ga sputavali i usmeravali tamo gde bi se on osećao bezvrednim.....Kako je došlo do tog stava i zaključka? Kada su počeli da maltretiraju dečaka, on se tome protivio, ubrzo posle toga su počele da se dešavaju čudne stvari. Nekma su deca krenula pogrešnim putem, nekima su se rodila hendikepirana deca, neko je slomio nogu ili oslepeo...itd. Dečak nije imao pojma da se to bilo kome dešava niti je išta slično želeo..... iako se dešavalo... Zato je odlučio i na stanovištu čvrsto stajao da treba da ode i sve ružne uspomene ostavi u pacu od maslinovog ulja, limuna i rotkve strugane. Mangupčina.. Odlučio je da na'vata ljubičastog lilikinog avatara. Da ga muči i maltretira dok ne propeva roze, a kako je opšte poznato da avatari ne znaju pevati, to je spremio silikonske čepiće za uši. Iz, inata. Saznao je tajnu. Ljubičasti avatari se hrane isključivo zelenim, mladim izdancima bambusa, pa je u nedostatku istih, svu nervozu iskalio na Milutina. Pred sam kraj sredine, gledajući od severnog kraja u pravcu južnog kraja, iskošeno za 32 stepena iz pravca istoka, stvari izgledaju potpuno drugačije, nego kada se taj kraj sredine posmatra sa južnih aspekata ukošeno sa zapadne strane. Još je veća razlika ako se pogled na stvar baci sa nebeskih visina iz svih uglova. I svi naši problemi, u ovom istorijskom trenutku, se svode na pravac i ugao gledanja na stvar. Ipak, kada se sve to sabere, pomnoži sa x i izvadi n-ti koren iz dobijenog rezultata, jasno proizilazi da smo došli do samog kraja jednog, ne baš uspešnog početka. Ali, idemo dalje, sa pričom u kojoj su se pisci, već umorili, a umorila se i priča, ali u ovoj našoj teškoj i bremenitoj situaciji, ne možemo sebi dozvoliti luksuz, da se odmaramo. Naše premudre vođe i lideri su nam lepo rekli da će biti teško. I evo - pogodili su.. JBG, teško nam je.. A, oni i dalje mudri.. Mudri i premudri..
    Da.. gde sam ono.. Aha.. Opšte je poznata stvar, da vrapci na krovu sve znaju.. I tako, odlučih da ponešto saznam i ja, pa počeh pokvareno da špijuniram vrapce, a Boga mi i poneku vrabicu.. Naučio sam vrapčije note, čistu vrapčiju ćirilicu, na kojoj se sporazumevaju srpski vrapci i izbacio jedno jeftino mikrofonče na krov, da ih bolje čujem..
    Otpevušiše mi vrapci - stopiranje Ibar vode, pa izrastanje pokraj Dunava i sve tako neke vodene pesme.. Još litar jedan, pomislih, kad ono zatutnji vrapčiji moravac po krovu.. Stani, JBT.. dreknuh kroz prozor.. Da l' ste normalni, oćete krov da mi srušite.. Prrrrrrrrrrrrrrr.. Zbrisaše vrapci, no beše kasno.. K'o da su kolo po krovu odigrali slonovi, a ne vrapci.. Popadali crepovi, uvile se letve i poneka greda.. Kud ću, šta ću, tek shvatih da je jedini način da pobediš vrapce, da na njih pustiš vrabice.. Ali, žena ko žena, tj. vrabica, cvrkutu nigde kraja, uz to i kljuca, pravo u [COLOR="#FF8C00"]izlog najbliže zlatartske radnje, navlačeći te da kupiš makar onaj majušni prsten sa zelenim rubinom.. Bljak.. I uzalud joj čovek, tj. vrani vrabac objašnjava da se prstenuje samo ptičije belo i šareno roblje.. Opasnije vrabice su zbog visokih modnih cvrkuta znali pridaviti svog jadnog vrapčića u čašici sa vodom.. No, kako već napisah, odlepršaše vrapci, pa je red da se odmaknemo od njih i damo vremenu priliku za zaboravljanje.. Zaboravljanje svega što je zaborava vredno, zaboravljanje i onoga što bi, možda, pamtiti trebalo, kao što i reka koja otiče jednako spira plodne oranice i bezvredni mulj..
    Da.. Šta sam ono hteo da kažem? Zaboravio sam.. Ali znam da sam najlepši kad se ovako naljutim.. Tada mi obrve pomalo smetaju pogledu, pa ih rukom zagladim preko čela, do temena i skoro se uopšte ne vidi da sam malčice proćelav.. Ali, nemam ja manjka dlaka.. Ma, ne... Ni slučajno.. Sve ono, što je zbog slabog dotoka krvi, opalo sa temena, izraslo je kasnije iz ušiju i nosa, a Boga mi.. I, na leđima se nađe poneka dlaka.. A, tek.. Hm.. Brci, koji se preko grudnog tepiha spajaju sa kuštravim preponama.. Sve gorske mečke, sa Fruške Gore

  14. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Drug Član:


  15. #28
    Top poster Drug Član avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Lokacija
    Autobahn..
    Postovi
    2.265
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    7.268
    Pohvaljen 8.428 puta u 3.042 postova
    Moć reputacije
    251
    Nekada davno, u jednom od beskrajnih univerzuma, u jednoj maloj galaksijici, jedna mala roznjikava planeta, kružila je oko malog ružičastog sunca.. Sad.. Nije baš kružila, kao sve roznjikave planete i ova je bila malčice nestašna, pa je putanju često uvijala, izvijala, ševrdala i kojekuda se mrdala, terajući sve ozbiljne velike planete, u smeh.. Jedino je jedan sjajni zeleni komet bio večito ljut i namrgodjen. Nekako je od rodjenja bio preozbiljan. Valjda je mesec bio u pogrešnoj kući u trenutku njegovog rodjenja - ko će ga znati ali eto sudbinom ili vlastitim izborom osudjen da luta hladnim svemirom dok je sveta i veka gundjajuci na svaki nestasluk male slatke rozikaste planete.
    U svojim mracnim hladnim velikim sakama večito je držao veliki tvrdi teški paradajz koji je organski hranio dok jednog dana iz njega nije krenulo da raste rozo cvece sa imenom lily na neznim laticama koje su se savijale u oblike srca i iz njih je izvirivala ružičasta bubamara.. Nekako mi onaj paradajz ne ide bez slanine, pa je logično onaj zeleni komet u drugoj ruci držao komad masne dimljene slanine, a u trećoj ruci nož, kojim je slaninu i paradajz rezbario i seckao.. Četvrtom i petom rukom uglavnom nije radio ništa, osim što......je mesao cvarke,jer bez cvaraka nije mogao da ispali prackaste strelice hraneci sestu ruku,jedinu koja je blago rozila i da bi zadrzala boju,sem vrelo topljenih cvaraka.. Dok je kroz pustu šumu sa puno ljudi, ponosno ona nosila svoje zelene perle od kristalnog zlata, na belim grudima , sedoh na jedan kvrgavi panj, u senci velikog, usamljenog hrasta. Šapatom prašnjavi putevi zovu. Dozivlju daljine. Uzalud, jer noge su umorne moje... Srce umornije... Kažu, neki se sećaju prethodnih života, koje su živeli, a ja sam zaboravio i ovaj poslednji.. Ostalo je još samo, tiho u senku se utopiti, nestati.. Zaboraviti i zaboravljen biti..... Međutim ta čuvena planeta nije bila usamljena i bez osnova, ta mala planeta je imala večitu tajnu, tajnu svih tajni. SSvaka od tih tajni ima svoju priču, priču svih priča.
    Jedna od tih tajni je procurela pa ću biti slobodan da vam je ispričam. Beše jednom jedan čovek, dečak, koji je bio najsrećniji na svetu, nikakvih briga nije imao. Jednog dana ga odvedoše među neke ljude koji su počeli da ga pipkaju, unose mu se u lice..itd. Agonija se nastavlja sve dok dečak nije shvatio da je u centru pažnje, kada je to shvatio i on je odabrao svoj stav jer je bio izuzetno bistar i pametan, ali nedovoljno jer su se nad njim vršila mnoga eksperimentisanja i testovi. Dečak je bio sleđen i iznenađen ali takođe i ti dušebrižnici koji su mu želeli dobro jer su ga se plašili. Zbog čega su se dušebrižnici plašili? Plašili su se njegove snage i moći pa su ga sputavali i usmeravali tamo gde bi se on osećao bezvrednim.....Kako je došlo do tog stava i zaključka? Kada su počeli da maltretiraju dečaka, on se tome protivio, ubrzo posle toga su počele da se dešavaju čudne stvari. Nekma su deca krenula pogrešnim putem, nekima su se rodila hendikepirana deca, neko je slomio nogu ili oslepeo...itd. Dečak nije imao pojma da se to bilo kome dešava niti je išta slično želeo..... iako se dešavalo... Zato je odlučio i na stanovištu čvrsto stajao da treba da ode i sve ružne uspomene ostavi u pacu od maslinovog ulja, limuna i rotkve strugane. Mangupčina.. Odlučio je da na'vata ljubičastog lilikinog avatara. Da ga muči i maltretira dok ne propeva roze, a kako je opšte poznato da avatari ne znaju pevati, to je spremio silikonske čepiće za uši. Iz, inata. Saznao je tajnu. Ljubičasti avatari se hrane isključivo zelenim, mladim izdancima bambusa, pa je u nedostatku istih, svu nervozu iskalio na Milutina. Pred sam kraj sredine, gledajući od severnog kraja u pravcu južnog kraja, iskošeno za 32 stepena iz pravca istoka, stvari izgledaju potpuno drugačije, nego kada se taj kraj sredine posmatra sa južnih aspekata ukošeno sa zapadne strane. Još je veća razlika ako se pogled na stvar baci sa nebeskih visina iz svih uglova. I svi naši problemi, u ovom istorijskom trenutku, se svode na pravac i ugao gledanja na stvar. Ipak, kada se sve to sabere, pomnoži sa x i izvadi n-ti koren iz dobijenog rezultata, jasno proizilazi da smo došli do samog kraja jednog, ne baš uspešnog početka. Ali, idemo dalje, sa pričom u kojoj su se pisci, već umorili, a umorila se i priča, ali u ovoj našoj teškoj i bremenitoj situaciji, ne možemo sebi dozvoliti luksuz, da se odmaramo. Naše premudre vođe i lideri su nam lepo rekli da će biti teško. I evo - pogodili su.. JBG, teško nam je.. A, oni i dalje mudri.. Mudri i premudri..
    Da.. gde sam ono.. Aha.. Opšte je poznata stvar, da vrapci na krovu sve znaju.. I tako, odlučih da ponešto saznam i ja, pa počeh pokvareno da špijuniram vrapce, a Boga mi i poneku vrabicu.. Naučio sam vrapčije note, čistu vrapčiju ćirilicu, na kojoj se sporazumevaju srpski vrapci i izbacio jedno jeftino mikrofonče na krov, da ih bolje čujem..
    Otpevušiše mi vrapci - stopiranje Ibar vode, pa izrastanje pokraj Dunava i sve tako neke vodene pesme.. Još litar jedan, pomislih, kad ono zatutnji vrapčiji moravac po krovu.. Stani, JBT.. dreknuh kroz prozor.. Da l' ste normalni, oćete krov da mi srušite.. Prrrrrrrrrrrrrrr.. Zbrisaše vrapci, no beše kasno.. K'o da su kolo po krovu odigrali slonovi, a ne vrapci.. Popadali crepovi, uvile se letve i poneka greda.. Kud ću, šta ću, tek shvatih da je jedini način da pobediš vrapce, da na njih pustiš vrabice.. Ali, žena ko žena, tj. vrabica, cvrkutu nigde kraja, uz to i kljuca, pravo u [COLOR="#FF8C00"]izlog najbliže zlatartske radnje, navlačeći te da kupiš makar onaj majušni prsten sa zelenim rubinom.. Bljak.. I uzalud joj čovek, tj. vrani vrabac objašnjava da se prstenuje samo ptičije belo i šareno roblje.. Opasnije vrabice su zbog visokih modnih cvrkuta znali pridaviti svog jadnog vrapčića u čašici sa vodom.. No, kako već napisah, odlepršaše vrapci, pa je red da se odmaknemo od njih i damo vremenu priliku za zaboravljanje.. Zaboravljanje svega što je zaborava vredno, zaboravljanje i onoga što bi, možda, pamtiti trebalo, kao što i reka koja otiče jednako spira plodne oranice i bezvredni mulj..
    Da.. Šta sam ono hteo da kažem? Zaboravio sam.. Ali znam da sam najlepši kad se ovako naljutim.. Tada mi obrve pomalo smetaju pogledu, pa ih rukom zagladim preko čela, do temena i skoro se uopšte ne vidi da sam malčice proćelav.. Ali, nemam ja manjka dlaka.. Ma, ne... Ni slučajno.. Sve ono, što je zbog slabog dotoka krvi, opalo sa temena, izraslo je kasnije iz ušiju i nosa, a Boga mi.. I, na leđima se nađe poneka dlaka.. A, tek.. Hm.. Brci, koji se preko grudnog tepiha spajaju sa kuštravim preponama.. Sve gorske mečke, sa Fruške Gore su sanjale brdsko planinski reli, sa mojom ..hm.. čupavom ličnošću.. Ali, šta da se radi.. Rođen sam malčice prekasno, il' su neandertalke izumrle 100.000 godina prerano.. Šta god bilo, današnji žemski svet nema razumevanja za mene, a ni ja baš, ne razumem njih.. Bilo da su dame il' one druge, tj. one koje nisu dame ili su dame samo selektivno.. Dame za svog dečka ili muža, ono drugo, za sve ostale..
    Ali, neka njih...
    Izmenjeno od: Drug Član; 26.02.2015 u 17:17.

  16. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Drug Član:


  17. #29
    Top poster Drug Član avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Lokacija
    Autobahn..
    Postovi
    2.265
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    7.268
    Pohvaljen 8.428 puta u 3.042 postova
    Moć reputacije
    251
    Nekada davno, u jednom od beskrajnih univerzuma, u jednoj maloj galaksijici, jedna mala roznjikava planeta, kružila je oko malog ružičastog sunca.. Sad.. Nije baš kružila, kao sve roznjikave planete i ova je bila malčice nestašna, pa je putanju često uvijala, izvijala, ševrdala i kojekuda se mrdala, terajući sve ozbiljne velike planete, u smeh.. Jedino je jedan sjajni zeleni komet bio večito ljut i namrgodjen. Nekako je od rodjenja bio preozbiljan. Valjda je mesec bio u pogrešnoj kući u trenutku njegovog rodjenja - ko će ga znati ali eto sudbinom ili vlastitim izborom osudjen da luta hladnim svemirom dok je sveta i veka gundjajuci na svaki nestasluk male slatke rozikaste planete.
    U svojim mracnim hladnim velikim sakama večito je držao veliki tvrdi teški paradajz koji je organski hranio dok jednog dana iz njega nije krenulo da raste rozo cvece sa imenom lily na neznim laticama koje su se savijale u oblike srca i iz njih je izvirivala ružičasta bubamara.. Nekako mi onaj paradajz ne ide bez slanine, pa je logično onaj zeleni komet u drugoj ruci držao komad masne dimljene slanine, a u trećoj ruci nož, kojim je slaninu i paradajz rezbario i seckao.. Četvrtom i petom rukom uglavnom nije radio ništa, osim što......je mesao cvarke,jer bez cvaraka nije mogao da ispali prackaste strelice hraneci sestu ruku,jedinu koja je blago rozila i da bi zadrzala boju,sem vrelo topljenih cvaraka.. Dok je kroz pustu šumu sa puno ljudi, ponosno ona nosila svoje zelene perle od kristalnog zlata, na belim grudima , sedoh na jedan kvrgavi panj, u senci velikog, usamljenog hrasta. Šapatom prašnjavi putevi zovu. Dozivlju daljine. Uzalud, jer noge su umorne moje... Srce umornije... Kažu, neki se sećaju prethodnih života, koje su živeli, a ja sam zaboravio i ovaj poslednji.. Ostalo je još samo, tiho u senku se utopiti, nestati.. Zaboraviti i zaboravljen biti..... Međutim ta čuvena planeta nije bila usamljena i bez osnova, ta mala planeta je imala večitu tajnu, tajnu svih tajni. SSvaka od tih tajni ima svoju priču, priču svih priča.
    Jedna od tih tajni je procurela pa ću biti slobodan da vam je ispričam. Beše jednom jedan čovek, dečak, koji je bio najsrećniji na svetu, nikakvih briga nije imao. Jednog dana ga odvedoše među neke ljude koji su počeli da ga pipkaju, unose mu se u lice..itd. Agonija se nastavlja sve dok dečak nije shvatio da je u centru pažnje, kada je to shvatio i on je odabrao svoj stav jer je bio izuzetno bistar i pametan, ali nedovoljno jer su se nad njim vršila mnoga eksperimentisanja i testovi. Dečak je bio sleđen i iznenađen ali takođe i ti dušebrižnici koji su mu želeli dobro jer su ga se plašili. Zbog čega su se dušebrižnici plašili? Plašili su se njegove snage i moći pa su ga sputavali i usmeravali tamo gde bi se on osećao bezvrednim.....Kako je došlo do tog stava i zaključka? Kada su počeli da maltretiraju dečaka, on se tome protivio, ubrzo posle toga su počele da se dešavaju čudne stvari. Nekma su deca krenula pogrešnim putem, nekima su se rodila hendikepirana deca, neko je slomio nogu ili oslepeo...itd. Dečak nije imao pojma da se to bilo kome dešava niti je išta slično želeo..... iako se dešavalo... Zato je odlučio i na stanovištu čvrsto stajao da treba da ode i sve ružne uspomene ostavi u pacu od maslinovog ulja, limuna i rotkve strugane. Mangupčina.. Odlučio je da na'vata ljubičastog lilikinog avatara. Da ga muči i maltretira dok ne propeva roze, a kako je opšte poznato da avatari ne znaju pevati, to je spremio silikonske čepiće za uši. Iz, inata. Saznao je tajnu. Ljubičasti avatari se hrane isključivo zelenim, mladim izdancima bambusa, pa je u nedostatku istih, svu nervozu iskalio na Milutina. Pred sam kraj sredine, gledajući od severnog kraja u pravcu južnog kraja, iskošeno za 32 stepena iz pravca istoka, stvari izgledaju potpuno drugačije, nego kada se taj kraj sredine posmatra sa južnih aspekata ukošeno sa zapadne strane. Još je veća razlika ako se pogled na stvar baci sa nebeskih visina iz svih uglova. I svi naši problemi, u ovom istorijskom trenutku, se svode na pravac i ugao gledanja na stvar. Ipak, kada se sve to sabere, pomnoži sa x i izvadi n-ti koren iz dobijenog rezultata, jasno proizilazi da smo došli do samog kraja jednog, ne baš uspešnog početka. Ali, idemo dalje, sa pričom u kojoj su se pisci, već umorili, a umorila se i priča, ali u ovoj našoj teškoj i bremenitoj situaciji, ne možemo sebi dozvoliti luksuz, da se odmaramo. Naše premudre vođe i lideri su nam lepo rekli da će biti teško. I evo - pogodili su.. JBG, teško nam je.. A, oni i dalje mudri.. Mudri i premudri..
    Da.. gde sam ono.. Aha.. Opšte je poznata stvar, da vrapci na krovu sve znaju.. I tako, odlučih da ponešto saznam i ja, pa počeh pokvareno da špijuniram vrapce, a Boga mi i poneku vrabicu.. Naučio sam vrapčije note, čistu vrapčiju ćirilicu, na kojoj se sporazumevaju srpski vrapci i izbacio jedno jeftino mikrofonče na krov, da ih bolje čujem..
    Otpevušiše mi vrapci - stopiranje Ibar vode, pa izrastanje pokraj Dunava i sve tako neke vodene pesme.. Još litar jedan, pomislih, kad ono zatutnji vrapčiji moravac po krovu.. Stani, JBT.. dreknuh kroz prozor.. Da l' ste normalni, oćete krov da mi srušite.. Prrrrrrrrrrrrrrr.. Zbrisaše vrapci, no beše kasno.. K'o da su kolo po krovu odigrali slonovi, a ne vrapci.. Popadali crepovi, uvile se letve i poneka greda.. Kud ću, šta ću, tek shvatih da je jedini način da pobediš vrapce, da na njih pustiš vrabice.. Ali, žena ko žena, tj. vrabica, cvrkutu nigde kraja, uz to i kljuca, pravo u [COLOR="#FF8C00"]izlog najbliže zlatartske radnje, navlačeći te da kupiš makar onaj majušni prsten sa zelenim rubinom.. Bljak.. I uzalud joj čovek, tj. vrani vrabac objašnjava da se prstenuje samo ptičije belo i šareno roblje.. Opasnije vrabice su zbog visokih modnih cvrkuta znali pridaviti svog jadnog vrapčića u čašici sa vodom.. No, kako već napisah, odlepršaše vrapci, pa je red da se odmaknemo od njih i damo vremenu priliku za zaboravljanje.. Zaboravljanje svega što je zaborava vredno, zaboravljanje i onoga što bi, možda, pamtiti trebalo, kao što i reka koja otiče jednako spira plodne oranice i bezvredni mulj..
    Da.. Šta sam ono hteo da kažem? Zaboravio sam.. Ali znam da sam najlepši kad se ovako naljutim.. Tada mi obrve pomalo smetaju pogledu, pa ih rukom zagladim preko čela, do temena i skoro se uopšte ne vidi da sam malčice proćelav.. Ali, nemam ja manjka dlaka.. Ma, ne... Ni slučajno.. Sve ono, što je zbog slabog dotoka krvi, opalo sa temena, izraslo je kasnije iz ušiju i nosa, a Boga mi.. I, na leđima se nađe poneka dlaka.. A, tek.. Hm.. Brci, koji se preko grudnog tepiha spajaju sa kuštravim preponama.. Sve gorske mečke, sa Fruške Gore su sanjale brdsko planinski reli, sa mojom ..hm.. čupavom ličnošću.. Ali, šta da se radi.. Rođen sam malčice prekasno, il' su neandertalke izumrle 100.000 godina prerano.. Šta god bilo, današnji žemski svet nema razumevanja za mene, a ni ja baš, ne razumem njih.. Bilo da su dame il' one druge, tj. one koje nisu dame ili su dame samo selektivno.. Dame za svog dečka ili muža, ono drugo, za sve ostale..
    Ali, neka njih... Izgubljene su ovoj vlažnoj, kiseloj noći, u kojoj čak i vetar umorno duva.
    Minutima ćutanja ispraćam zimu koja prolazi i nemam želje, ni volje, da progovorim...

  18. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Drug Član:


  19. #30
    Filmski sektor skip avatar
    Datum registracije
    28.12.2012
    Postovi
    1.302
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    3.254
    Pohvaljen 2.678 puta u 966 postova
    Moć reputacije
    137
    Nekada davno, u jednom od beskrajnih univerzuma, u jednoj maloj galaksijici, jedna mala roznjikava planeta, kružila je oko malog ružičastog sunca.. Sad.. Nije baš kružila, kao sve roznjikave planete i ova je bila malčice nestašna, pa je putanju često uvijala, izvijala, ševrdala i kojekuda se mrdala, terajući sve ozbiljne velike planete, u smeh.. Jedino je jedan sjajni zeleni komet bio večito ljut i namrgodjen. Nekako je od rodjenja bio preozbiljan. Valjda je mesec bio u pogrešnoj kući u trenutku njegovog rodjenja - ko će ga znati ali eto sudbinom ili vlastitim izborom osudjen da luta hladnim svemirom dok je sveta i veka gundjajuci na svaki nestasluk male slatke rozikaste planete.
    U svojim mracnim hladnim velikim sakama večito je držao veliki tvrdi teški paradajz koji je organski hranio dok jednog dana iz njega nije krenulo da raste rozo cvece sa imenom lily na neznim laticama koje su se savijale u oblike srca i iz njih je izvirivala ružičasta bubamara.. Nekako mi onaj paradajz ne ide bez slanine, pa je logično onaj zeleni komet u drugoj ruci držao komad masne dimljene slanine, a u trećoj ruci nož, kojim je slaninu i paradajz rezbario i seckao.. Četvrtom i petom rukom uglavnom nije radio ništa, osim što......je mesao cvarke,jer bez cvaraka nije mogao da ispali prackaste strelice hraneci sestu ruku,jedinu koja je blago rozila i da bi zadrzala boju,sem vrelo topljenih cvaraka.. Dok je kroz pustu šumu sa puno ljudi, ponosno ona nosila svoje zelene perle od kristalnog zlata, na belim grudima , sedoh na jedan kvrgavi panj, u senci velikog, usamljenog hrasta. Šapatom prašnjavi putevi zovu. Dozivlju daljine. Uzalud, jer noge su umorne moje... Srce umornije... Kažu, neki se sećaju prethodnih života, koje su živeli, a ja sam zaboravio i ovaj poslednji.. Ostalo je još samo, tiho u senku se utopiti, nestati.. Zaboraviti i zaboravljen biti..... Međutim ta čuvena planeta nije bila usamljena i bez osnova, ta mala planeta je imala večitu tajnu, tajnu svih tajni. SSvaka od tih tajni ima svoju priču, priču svih priča.
    Jedna od tih tajni je procurela pa ću biti slobodan da vam je ispričam. Beše jednom jedan čovek, dečak, koji je bio najsrećniji na svetu, nikakvih briga nije imao. Jednog dana ga odvedoše među neke ljude koji su počeli da ga pipkaju, unose mu se u lice..itd. Agonija se nastavlja sve dok dečak nije shvatio da je u centru pažnje, kada je to shvatio i on je odabrao svoj stav jer je bio izuzetno bistar i pametan, ali nedovoljno jer su se nad njim vršila mnoga eksperimentisanja i testovi. Dečak je bio sleđen i iznenađen ali takođe i ti dušebrižnici koji su mu želeli dobro jer su ga se plašili. Zbog čega su se dušebrižnici plašili? Plašili su se njegove snage i moći pa su ga sputavali i usmeravali tamo gde bi se on osećao bezvrednim.....Kako je došlo do tog stava i zaključka? Kada su počeli da maltretiraju dečaka, on se tome protivio, ubrzo posle toga su počele da se dešavaju čudne stvari. Nekma su deca krenula pogrešnim putem, nekima su se rodila hendikepirana deca, neko je slomio nogu ili oslepeo...itd. Dečak nije imao pojma da se to bilo kome dešava niti je išta slično želeo..... iako se dešavalo... Zato je odlučio i na stanovištu čvrsto stajao da treba da ode i sve ružne uspomene ostavi u pacu od maslinovog ulja, limuna i rotkve strugane. Mangupčina.. Odlučio je da na'vata ljubičastog lilikinog avatara. Da ga muči i maltretira dok ne propeva roze, a kako je opšte poznato da avatari ne znaju pevati, to je spremio silikonske čepiće za uši. Iz, inata. Saznao je tajnu. Ljubičasti avatari se hrane isključivo zelenim, mladim izdancima bambusa, pa je u nedostatku istih, svu nervozu iskalio na Milutina. Pred sam kraj sredine, gledajući od severnog kraja u pravcu južnog kraja, iskošeno za 32 stepena iz pravca istoka, stvari izgledaju potpuno drugačije, nego kada se taj kraj sredine posmatra sa južnih aspekata ukošeno sa zapadne strane. Još je veća razlika ako se pogled na stvar baci sa nebeskih visina iz svih uglova. I svi naši problemi, u ovom istorijskom trenutku, se svode na pravac i ugao gledanja na stvar. Ipak, kada se sve to sabere, pomnoži sa x i izvadi n-ti koren iz dobijenog rezultata, jasno proizilazi da smo došli do samog kraja jednog, ne baš uspešnog početka. Ali, idemo dalje, sa pričom u kojoj su se pisci, već umorili, a umorila se i priča, ali u ovoj našoj teškoj i bremenitoj situaciji, ne možemo sebi dozvoliti luksuz, da se odmaramo. Naše premudre vođe i lideri su nam lepo rekli da će biti teško. I evo - pogodili su.. JBG, teško nam je.. A, oni i dalje mudri.. Mudri i premudri..
    Da.. gde sam ono.. Aha.. Opšte je poznata stvar, da vrapci na krovu sve znaju.. I tako, odlučih da ponešto saznam i ja, pa počeh pokvareno da špijuniram vrapce, a Boga mi i poneku vrabicu.. Naučio sam vrapčije note, čistu vrapčiju ćirilicu, na kojoj se sporazumevaju srpski vrapci i izbacio jedno jeftino mikrofonče na krov, da ih bolje čujem..
    Otpevušiše mi vrapci - stopiranje Ibar vode, pa izrastanje pokraj Dunava i sve tako neke vodene pesme.. Još litar jedan, pomislih, kad ono zatutnji vrapčiji moravac po krovu.. Stani, JBT.. dreknuh kroz prozor.. Da l' ste normalni, oćete krov da mi srušite.. Prrrrrrrrrrrrrrr.. Zbrisaše vrapci, no beše kasno.. K'o da su kolo po krovu odigrali slonovi, a ne vrapci.. Popadali crepovi, uvile se letve i poneka greda.. Kud ću, šta ću, tek shvatih da je jedini način da pobediš vrapce, da na njih pustiš vrabice.. Ali, žena ko žena, tj. vrabica, cvrkutu nigde kraja, uz to i kljuca, pravo u [COLOR="#FF8C00"]izlog najbliže zlatartske radnje, navlačeći te da kupiš makar onaj majušni prsten sa zelenim rubinom.. Bljak.. I uzalud joj čovek, tj. vrani vrabac objašnjava da se prstenuje samo ptičije belo i šareno roblje.. Opasnije vrabice su zbog visokih modnih cvrkuta znali pridaviti svog jadnog vrapčića u čašici sa vodom.. No, kako već napisah, odlepršaše vrapci, pa je red da se odmaknemo od njih i damo vremenu priliku za zaboravljanje.. Zaboravljanje svega što je zaborava vredno, zaboravljanje i onoga što bi, možda, pamtiti trebalo, kao što i reka koja otiče jednako spira plodne oranice i bezvredni mulj..
    Da.. Šta sam ono hteo da kažem? Zaboravio sam.. Ali znam da sam najlepši kad se ovako naljutim.. Tada mi obrve pomalo smetaju pogledu, pa ih rukom zagladim preko čela, do temena i skoro se uopšte ne vidi da sam malčice proćelav.. Ali, nemam ja manjka dlaka.. Ma, ne... Ni slučajno.. Sve ono, što je zbog slabog dotoka krvi, opalo sa temena, izraslo je kasnije iz ušiju i nosa, a Boga mi.. I, na leđima se nađe poneka dlaka.. A, tek.. Hm.. Brci, koji se preko grudnog tepiha spajaju sa kuštravim preponama.. Sve gorske mečke, sa Fruške Gore su sanjale brdsko planinski reli, sa mojom ..hm.. čupavom ličnošću.. Ali, šta da se radi.. Rođen sam malčice prekasno, il' su neandertalke izumrle 100.000 godina prerano.. Šta god bilo, današnji žemski svet nema razumevanja za mene, a ni ja baš, ne razumem njih.. Bilo da su dame il' one druge, tj. one koje nisu dame ili su dame samo selektivno.. Dame za svog dečka ili muža, ono drugo, za sve ostale..
    Ali, neka njih... Izgubljene su ovoj vlažnoj, kiseloj noći, u kojoj čak i vetar umorno duva.
    Minutima ćutanja ispraćam zimu koja prolazi i nemam želje, ni volje, da progovorim, a ipak počinjem svoju priču..

    Tog petka trinaestog
    Izmenjeno od: skip; 13.03.2015 u 19:09.


  20. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora skip:



Strana 3 od 6 PrvaPrva 12345 ... PoslednjaPoslednja

Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi ne možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 20:46.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2018 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1