Rezultati 1 do 10 od 10






  1. #1
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.202 puta u 3.718 postova
    Moć reputacije
    1060

    Možda ima, možda nema - blaga │ Можда има, можда нема - блага

    ..
    7 PRIČA O SKRIVENOM BLAGU Antičke riznice: Udba odnela Herkulovo zlato


    Predstavljamo legende o tajnom bogatstvu za kojim se i danas traga u Srbiji

    Ima naučnika koji tvrde da se mitska Atlantida nalazila na Dunavu. Kad je ovaj mitski grad potonuo, pod vodu je otišlo i njegovo blago

    Prema delima grčkog filozofa Platona, u staro doba postojao je grad-država nazvan Atlantida. Nalazio se „iza Herkulovih stubova“, bio je moćan i bogat, a na vrhuncu razvoja, nestao je s lica zemlje za jedan dan i jednu noć.


    Mit ili istina

    Bilo da je ovo mit ili istina, Atlantida predstavlja najtraženiji izgubljeni grad. Zbog pominjanja „Herkulovih stubova“, što je antički naziv za Gibraltarski moreuz, većina istraživača smešta je u Sredozemno more, ali ima i onih koji smatraju da se Atlantida nalazila na donjem toku Dunava. Veruje se, naime, da je Herkul plovio preko Crnog mora, uzvodno Dunavom. Đerdapska klisura smatra se tako jednim od mogućih mesta Herkulovog podviga razdvajanja stenovitog planinskog masiva, a za ostrvo Ada Kale kod Kladova, potopljeno sedamdesetih godina prilikom izgradnje HE „Đerdap“, vezuje se lokacija pominjanih Herkulovih stubova. Prema legendi, naime, te stubove je Herkul podigao da bi pregradio veliki vodeni tok. A istraživanja su pokazala da se ostrvo Ada Kale sastojalo od velikih kamenih blokova pokrivenih zemljom i da je, po svemu sudeći, bilo veštački stvoreno.

    Osim toga, rumunski naučnici ustanovili su da je tvrđava koju su na ovom ostrvu podigli Austrougari bila povezana s obalom brojnim hodnicima ispod toka reke, ko zna koliko starim. Širom sveta objavljeni su brojni naučni radovi i popularne knjige koje se bave Herkulom na Dunavu, a za nas je ovom prilikom značajno samo pominjanje „stubova“, odnosno potvrda da se mitska Atlantida nalazila, kako Platon kaže, odmah iza njih, odnosno nizvodno ispod Đerdapske klisure. A u njoj je, prema zapisu, bilo mnogo bogatstva.

    Izgleda da su Rimljani, koji su baš kod Kladova prelazili Dunav zbog daljih osvajanja, nešto od tog zlata našli. Prema zapisima ličnog lekara imperatora Trajana, koji je u Đerdapu ostavio svoju tablu, iz ovog je kraja 106. godine preneto u Rim pet miliona livri zlata (1.625 tona!) i duplo više, 3.250 tona, srebra.


    Legenda o zlatu

    Blago je, međutim, viđano i kasnije... Hidroelektrana „Đerdap“ na Dunavu, kod Karataša, pruža se preko malog ostrva Banu-Gura Vai, gde su sredinom prošlog veka pronađeni ostaci ljudskih naseobina stari više od 10.000 godina. U vreme izgradnje brane na njemu su se još nalazili zidovi dveju tvrđava, a u naučnim zbornicima ostalo je zabeleženo da narod iz ovog dela Podunavlja s kolena na koleno prenosi verovanje da je tamo zakopano blago.

    Kad je pre četiri decenije završena brana za hidroelektranu i akumulaciono jezero počelo da se puni, voda je, uz ostrvo Ada Kale, potopila i ostrvce Banu-Gura Vai.

    Bilo da je sve ono ranije kazano legenda ili ne, mnogi radnici zaposleni na izgradnji HE „Đerdap“ svedočili su da su sa ostrvceta neposredno pred potapanje pripadnici bezbednosti celu noć prenosili sanduke zlata.


    TRAGOVI POSTOJE

    Prema rasprostranjenim verovanjima, simbol izgubljenog kontinenta Atlantide je „svastika“, odnosno kukasti krst. A upravo ovaj znak nacrtan je na žrtveniku u jednoj kući u Lepenskom viru.



    Izvor: Kurir

  2. #2
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.202 puta u 3.718 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    7 PRIČA O SKRIVENOM BLAGU (2 deo): Legende o tajnom bogatstvu za kojim se i danas traga u Srbiji!


    Dar rimskog cara: Ovnovi od zlata za caricu

    Rimska legija pratila je basnoslovno skup dar niz Dunav do Crnog mora, ali su jedne noći zakonačili u pećini kod Golupca - i nikad nisu izašli

    Legenda kaže da je u 1. veku neki rimski car u Viminacijumu kod Kostolca naredio da se od zlata naprave kočije sa dva upregnuta ovna. Car je, priča se, u pratnji odreda legionara poslao ovu vrednu skulpturu niz Dunav do Crnog mora, da odatle galijom budu preneta u Egipat, čijoj je carici bila namenjena.


    Potraga i strah

    U brdima negde kod Golupca, tačnije između sela Donja Radenka i Brnjica, legionari odluče da se odmore i da zanoće u jednoj od brojnih pećina u tom kraju - i niko ih nikad više nije video!

    Od tada traje potraga za kočijom koju vuku zlatni ovnovi. Sve su pećine pomno pretražene, ali blago niko nije našao. Meštani okolnih sela ubeđeni su da je dar namenjen egipatskoj kraljici i dalje u jednom od rukavaca Brnjičke pećine, ali nikome na pamet ne pada da tamo uđe. Niko ko je do sada ušao u pećinu tražeći zlatne ovnove rimskih legionara nikad više iz nje nije izašao, niti ga je ponovo sunce ogrejalo... Možda je ovo samo legenda i praznoverje, ali nesporna je činjenica da je Brnjička pećina jedna od retkih te veličine u celoj istočnoj Srbiji koja je do današnjeg ostala neistražena.

    I još neke pećine u ovom kraju bije isti glas - meštani ni za živu glavu ne ulaze u njih iako su toliko velike da jahač na konju, bez saginjanja, može da uđe. Prema nekim kazivanjima, njih čuvaju legionari iz Viminacijuma, dok drugi tvrde da ulaz u njih brane šumske vile. Njime se, u ovom kraju naslonjenom na Homoljske planine, češće nego u ostatku Srbije, pridaju mistične moći.

    Samo jedna vrsta ljudi ima hrabrost da se suoči sa ovim prokletstvom i da avetima i vilama pogleda u oči - tragači za skrivenim blagom, čija pohlepa nadjačava svaki strah. Stanovnike golubačke opštine mnogo češće od natprirodnih bića i duhova nestalih rimskih vojnika uznemiravaju došljaci opremljeni detektorima za metal.


    Priča za robijaše

    Možda bi im svima život bio mirniji kad bi znali pravu istinu o kočiji sa zlatnim ovnovima. Za razliku od većine ostalih legendi o blagu, poreklo ove se prilično tačno zna. Njen je tvorac jedan naučnik, a prilično tačno može da se odredi i godina kad je nastala. Evo kako...

    Prva arheološka iskopavanja u Srbiji započeo je 1882. Mihailo Valtrović, arhitekta po profesiji i prvi profesor arheologije, na prostoru nekadašnjeg rimskog utvrđenja Viminacijuma kod Kostolca. Država baš i nije bila zainteresovana za nauku o starinama, a nije ni imala mnogo novca, pa je, umesto da plati radnike, profesoru dodelila 12 zatvorenika iz kaznionice u Požarevcu da rade za džabe. Oni se baš nisu pretrzali od kopanja za nauku, pa im je profesor Valtrović, da bi ih podstakao, rekao da tragaju za kočijom načinjenom od zlata u koju su upregnuti zlatni ovnovi. Narodnoj mašti ništa više od ovog nije trebalo da sagradi ostatak legende.


    ZLATNA GROZNICA U SELU VRBICA

    Krajem 2014. proneo se glas da je kočija od zlata zakopana na brdu Lm u selu Vrbica, desno od magistralnog puta Zaječar-Niš. Došljaci sa raznih strana, mahom gastarbajteri, ali i neki meštani, pokupovali su placeve na padinama brda i svi do jednog na kupljenom zemljištu podigli plastenike. Oni su im služili kao zaklon dok su prekopavali tlo.



    Izvor: Kurir

  3. #3
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.202 puta u 3.718 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    Srbiji narod ovako pripoveda...
    NJEGOVO BLAGO I ARKAN JE TRAŽIO: Pop Martin na samrti otkrio da će ZLATO NAĆI samo onaj ko URADI OVO


    U Srbiji narod pripoveda da je pop Martin iz Sevlijeva imao lepu ženu na koju je bio bacio oko Manuka-beg...


    Taj beg stalno je navaljivao da mu u goste dođu pop i popadija, a kada je pop Martin pristao, dogodila se nesreća. Posle gozbe supružnici su hteli da pođu kući, ali Manuka-beg stao je ispred vrata ženskih odaja - u to vreme žene su sedele odvojeno od muškaraca - izvadio nož i rekao:

    - Ova žena više nije tvoja, nego moja. U vreme turske vladavine, kada se sili nije smelo suprotstavljati, popu nije ostalo ništa drugo nego da ode kući sam. Danima je smišljao kako da se osveti begu. Na kraju je odlučio da ode u planinu i da se tamo pridruži hajducima vojvode Vlčana. Hajdučija mu je dobro išla. Toliko dobro da je brzo napredovao. Izjednačio se sa samim vojvodom. U međuvremenu, poslali su svog čoveka da radi kao kočijaš kod Manuka bega.


    BLAGO SAKRIVENO U SMUKOVOJ JAMI ISPOD TRI ČUKE!

    Legenda kaže da je Pop Martin Himović sa svojom hajdučijom sakrio blago na čak 62 različita mesta, a jedno od njih navodno je Smukova jama, koja se nalazi ispod Tri čuke!

    To je opasno i skrovito mesto koje je pop sa svojim hajducima dobro zaštitio jer ko nađe Smukovu jamu moraće prvo da izbegne niz zamki - zapete puške, šiljke koji iskaču i razne druge ubojite mehanizme poput onih iz filmova o Indijani Džonsu.

    Žitelji iz okoline Niša i Pirota tvrde da je Smukovu jamu navodno tražio i sam Željko Ražnatović Arkan, a i neki generali vojske JNA i VJ ne bi li se domogli pop Martinovog blaga?!

    Jednoga dana hajducima je javljeno da se beg sprema da putuje sa svojom porodicom u Jedrene, preko Gabrova (po jednoj verziji). Napad isplaniran do detalja, završen je uspešno.Zarobljenog Manuka-bega odveli su popu Martinu, a žene i decu sklonili na sigurno. Međutim, dok se Martin bavio Manuka-begom, javili su mu da je jedan stražar pobegao sa ženama i decom.

    Pop Martin se razljutio, naredio poteru i ubistvo stražara. Ali, i drugi stražar je odlučio da uzme žene, a sa njima i decu, za sebe. Konačno, pop Martin donosi oduku i naređuje masakr: Pobijte sve, žene, decu i samog Manuka-bega. Tako je po ovoj srpskoj legendi, pop Martin postao hajduk i tako je ozlojeđen nestankom svoje žene otimao od Turaka sve što mu je došlo pod ruku. I naravno, blago i dragocenosti sakrivao negde po planinama.

    U Južnoj Srbiji, međutim, može se čuti i ova priča. Pop Martin je živeo u selu Poganovo, između Dimitrovgrada i Pirota, blizu bugarske granice.Budući da su pored sela stalno prolazili turski karavani koji su išli za Carigrad natovareni blagom i dragocenostima koje su sakupili od harača, pop Martin je okupio hajdučku družinu koja je presretala karavane i uzimala natrag oteto od raje. Zarobljenika nije bilo, sve pratioce karavana su ubijali, da se ne bi saznalo gde se karavanima gubi poslednji trag. Zlato i dragocenosti krili su po pećinama u planini.

    Pričalo se i da riznicu od nepoželjnih čuva neobičan mehanizam: zlatna zmija koja bi se prilikom ulaska nenajavljenog gosta aktivirala i nepozvane udarala šiljkom u glavu.Pop Martin je i konstruktore ovog mehanizma ubio da niko ne bi mogao da oda tajnu.Godinama, družba popa Martina sakupila je tako mnogo blaga, pa i troja kola prepuna zlatnika.

    Rutinski, pobili su sve pratioce, ali ne i velikog, čupavog psa, koji se, budući je bio istreniran, vratio sam u Carigrad. Turci videvši da nema karavana, krenu za psom, koji ih odvede u Poganovo.Tamo, da zlo bude veće, celo selo otišlo u crkvu na Veliki petak. Turci opkole crkvu i zatraže od meštana da odaju skloništa hajdučke družine.Niko ništa nije rekao, jer verovatno ništa nije ni znao, i Turci tako sve pobiše.

    Pop Martin je, naravno, ostao živ, nastavio je da harači Turke, a na samrti je, kažu, rekao da njegovo zlato može naći samo onaj ko je spreman da jednu trećinu zadrži za sebe, a ostale dve pokloni (poganovskom) ili kojem drugom manastiru.



    Izvor: Kurir

  4. #4
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.202 puta u 3.718 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    7 PRIČA O SKRIVENOM BLAGU (5) Tajna Šupljeg kamena: Vojska tražila zlato iz bajke


    Predstavljamo legende o tajnom bogatstvu za kojim se i danas traga u Srbiji

    Uoči Petog oktobra Slobodan Milošević nastojao da spreči svoj pad pokušajem da se iskopanim blagom popravi ekonomski položaj Srbije

    Na četrdesetak kilometara od Niša ka Pirotu, kod sela Špaja, nalazi se brdo Šuplji kamen, nazvano tako po steni na vrhu sa otvorom u obliku srca. Prema legendi, taj otvor je napravio Kraljević Marko jureći nekog Turčina. Pošto mu je Turčin izmicao, Marko je za njim kroz brdo hitnuo topuz šestoper i ubio ga.


    Udar dinamitom

    Vekovima se na jugu Srbije pripoveda da je ispod Šupljeg kamena skriveno blago. Meštani često viđaju nepoznate ljude kako nešto premeravaju, a one koji su bušili tlo ili dinamitom podizali stene jurila je i milicija. Ali najopsežniju potragu za blagom Šupljeg kamena izvela je u leto 2000. Vojska SR Jugoslavije, pod komandom načelnika generalštaba Nebojše Pavkovića, a po naređenju Slobodana Miloševića.

    Ne znaju se imena dvojice starijih muškaraca koji su se kasnije pojavljivali na mestu iskopavanja, ali pouzdano se zna da su oni Pavkovića ubedili da raspolažu mapama pomoću kojih se može doći do zlata. Bili su ubedljivi toliko da Pavković nije hteo da koristi ni poverljivu poštu, nego je iz Beograda u Niš poslao oficira da komandanta Treće armijske oblasti, general-potpukovnika Vladimira Lazarevića, pozove na razgovor. Odmah posle tog sastanka Lazarević je u Nišu održao sastanak s nekolicinom visokih oficira, na kojem ih je obavestio o zadatku, i na kraju saopštio: „Moramo naći zlato. To su naredili general Pavković i predsednik Milošević. Mi ćemo s tim zlatom, ima ga oko 300-400 kilograma, iščupati zemlju iz ekonomske krize. A sad idemo na lice mesta, odnosno do stene ispod koje je zakopano...“ Sutradan je na teren izvedena inženjerijska četa 211. oklopne brigade, a cela akcija je proglašena vojnom tajnom.

    Stanovnici sela Špaj i Crvena Reka docnije su svedočili: „Stigli su vojnici sa opremom, kamionima, šatorima, buldožerom... Brzo su načinili logor, postavili straže i počeli da rade. Ubrzo je u ovom kraju nastao pakao: svakodnevno su odjekivale eksplozije, rušili su brdo, odnosno probijali, dok je kamenje letelo na sve strane. Logoru niko nije mogao da priđe, dvojica starijih ljudi u civilu stalno su se nešto domunđavali sa oficirima, okolina je vrvela od specijalaca... General Lazarević je redovno nadgledao radove i tokom vikenda odlazio u rodnu mu Babušnicu, dok je njegov kolega Pavković boravio sve vreme u Pirotu. Jako obezbeđenje ga je uvek čekalo na putu spremno da ga doprati do ‚rudnika‘ kako bi pogledao ima li nešto novo...“


    Zvanično - nasipanje puteva

    Jednog prepodneva, prvog ili drugog oktobra 2000, vojska je uklonila logor i vratila se u kasarne; na mestu Šupljeg kamena ostao je samo šljunak. Meštani su podneli tužbu zbog kuća popucalih od miniranja, i pet godine kasnije presuđeno je u njihovu korist. Na suđenju se ispostavilo da je vojska ovu akciju vodila kao „uređenje teritorije“, odnosno „nasipanje lokalnih puteva kamenjem“.


    POTRAGA JE NASTAVLJENA

    Na mestu gde je Pavković tražio zlato nekoliko godina kasnije jedan privatni preduzimač je otvorio kamenolom za potrebe izgradnje Koridora 10, iako su na potezu od pet kilometara već postojala tri kamenoloma. Meštani su uvereni da je to bila samo kamuflaža za nastavak potrage za blagom.



    Izvor: Kurir

  5. #5
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.202 puta u 3.718 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    7 PRIČA O SKRIVENOM BLAGU (6) Trezor Kraljevine Jugoslavije: Iguman široke ruke


    Posle kapitulacije Jugoslavije, kralj i vlada su se u aprilu 1941. prvo sklonili u Ostrog, koji se zato može smatrati poslednjom prestonicom kraljevine


    Arhimandrit Leontije potrošio je, dok ga Udba nije uhapsila, zlata iz rezervi Kraljevine Jugoslavije vrednog današnjih dva miliona evra

    Posle kapitulacije Jugoslavije, kralj i vlada su se u aprilu 1941. prvo sklonili u Ostrog, koji se zato može smatrati poslednjom prestonicom kraljevine. Narednog dana su avionima sa Kapinog polja kraj Nikšića pobegli u Grčku. Zajedno sa njima putovale su i državne zlatne rezerve. Ni do danas nije tačno utvrđeno ko je koliko zlata izneo iz zemlje. U Nikšiću je bilo nešto manje od dvesta sanduka. Zbog male nosivosti aviona, vlada i generali su odneli 14, 16 ili 18. Italijani su, kad su okupirali Crnu Goru, zaplenili 176 sanduka ili 8.393 kilograma. A deset sanduka imalo je neobičnu sudbinu...


    Ispovest

    Tih dana maršal dvora Đuro Vukotić, zajedno sa činovnicima kraljevske kancelarije, dovezao je iz Nikšića i poverio na čuvanje igumanu manastira Ostrog, 63-godišnjem arhimandritu Leontiju (Mitroviću), deset sanduka sa kovanim zlatnim novcem, 15 vreća s papirnim novcem i 14 kofera sa zlatnim predmetima iz dvora, jednu sedefnu ogrlicu kraljice Marije i jednu sliku na platnu čiji je autor bio Rafael. Iguman je predmete sklonio u manastirsku riznicu, a sedam sanduka državnog zlata zakopao uz pomoć profesora sarajevske bogoslovije Andrije Koprivice, mesnog kafedžije Petra Koprivice i manastirskog šumara Ljuba Krulja.

    Sedam dana kasnije došli su Nemci, igumana uhapsili i odneli tri sanduka zlata, svih 15 vreća s novčanicama, 11 sanduka dvorskih stvari i Rafaelovu sliku. Iguman je posle dva meseca pušten iz zatvora, vratio se u manastir, rat je trajao, pa se završio...

    U leto 1952. supruga kafedžije Petra Koprivice otišla je u banju. Tu se upoznala i sprijateljila s nekom Beograđankom koja joj se požalila da nikako ne može da nabavi malo zlata da bi uredila zube. Ova joj je velikodušno ponudila da joj ona nabavi koliko god joj treba. Beograđanka je, međutim, bila supruga nekog važnog pripadnika Udbe, pa je klupko počelo da se odmotava. Petar Koprivica je odmah sve priznao, a kako i ne bi - kod njega je nađeno 25 kilograma suvog zlata! Progovorio je i uhapšeni iguman, koji kao da je jedva čekao da skine teret s duše...


    Miš i brašno

    Ispostavilo se da se on odmah po dolasku iz nemačkog zatvora prijavio okupatorima i da im je predao pet sanduka zlata. Od dva preostala, jedan su mu 1943 - rekao je iguman Leontije islednicima - uzeli četnici, a jedan su počeli da troše Petko Koprivica i on. Samo on je tokom rata i u posleratnim godinama - ako su onaj jedan sanduk zaista odneli četnici - raskrčmio 60 kg zlata, čija bi vrednost danas bila 2,1 milion evra! Iguman je, osim toga, za sebe zadržao i jednu vreću s papirnim novcem. Udba ga je poslala u zatvor, gde je odležao četiri godine. Kada ga je islednik pitao kako to da je proneverio povereno mu blago, izjavio je: „Ne može miš proći kroz vreću brašna a da mu barem rep ne ostane brašnjav...“


    NOVAC DELJEN ŠAKOM I KAPOM

    Papirni novac Kraljevine Jugoslavije deljen je svima koji su se tog aprila 1941. zatekli na improvizovanom aerodromu kod Nikšića. Vojnici su dobali po deset, podoficiri trideset, a oficiri pedeset hiljada dinara. Neraspodeljene banknote spakovane su u vreće i spaljene u obližnjoj pećini.



    Izvor: Kurir

  6. #6
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.202 puta u 3.718 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    7 PRIČA O SKRIVENOM BLAGU Zlato Nemanjića: Dušanova kruna u nedrima Sokolice


    Predstavljamo legende o tajnom bogatstvu za kojim se i danas traga u Srbiji


    PRE STO GODINA Čedomilj Mijatović, akademik, diplomata, istoričar i ministar finansija u šest mandata, ispitivao je sa saradnicima pećine u planini između Gornjeg Milanovca i Čačka

    Poreklo skrivenog blaga u Srbiji je maglovito: u pričama „zakopali su ga neki hajduci“, „prenosili Rimljani iz dalekih provincija“, „sakrili Turci u bežanju“ ili su ga jednostavno „skupile vile“... Sasvim određeno, u istorijskim knjigama opisano je samo „blago Nemanjića“... Nesporno je da su srpski srednjovekovni vladari imali „na tovare zlata“, koje se nasleđivalo s prestolom. U vreme raspada srpske države posle smrti cara Dušana, međutim, zlatu i draguljima Nemanjića gubi se svaki trag. Jedna od podjednako verovatnih verzija o njegovoj daljoj sudbini je ona po kojoj su ga, zajedno s krunom Dušana Silnog, nasledili Brankovići. A oni su, bežeći pred najezdom Turaka iz Smedereva, dragoceni tovar sakrili u nedrima planine Sokolice između Gornjeg Milanovca i Čačka.


    Džinovski smuk

    Prema nekim istorijskim izvorima, despot Đurađ Branković i Jerina tu su sa svojom svitom čak i živeli neko vreme, a pod brdom iznad sela Ostra, u pećinama, despot je sagradio čitav grad. Koliko u tome ima istine, teško je reći, ali na ulazu u jednu od pećina i danas se jasno vide u steni utisnuti sekira i krst.

    Predanje kaže da je dolinom Morave pod Sokolicu šest volovskih zaprega dovuklo sanduke pune zlatnih pehara, dukata i dragulja, i da je to blago pohranjeno u pećini koju čuva džinovski smuk, dugačak sedam metara. O blagu se, prema legendi, stara duh jednog od monaha obližnjeg manastira Vujan, koga poslušno prati čopor vukova. Ima još živih meštana Ostre spremnih da se zakunu da su iz žbunja gledali kako monah i njegovi vukovi prolaze.

    Pre sto godina Čedomilj Mijatović, ekonomista i jedan od najvećih srpskih diplomata, ministar finansija u šest i inostranih poslova u tri mandata, predsednik Srpske kraljevske akademije, kome je kralj Petar I Karađorđević nudio mesto patrijarha, tragao je za ovim blagom pod Sokolicom, i o tome ostavio zapis u svom romanu „Rajko od Rasine“.

    Ali, ako je sve do sada kazano mešavina predanja, praznoverja i zabluda, događaj od pre tridesetak godina zabeležen je u policijskim izveštajima, a i ondašnje novine su pisale o tome. Elem, u Kniću, nedaleko od sela Borača - istoimeni srednjovekovni grad pominje se u „Žičkoj povelji“, a njegovo zlatno doba bilo je baš u vreme Đurađa Brankovića - izgubio se čobanin. Uzaludno su ga tražili četiri dana, a kad su ga već prežalili, on je, živ i zdrav, izašao iz jedne od pećina na Sokolici, udaljenoj nekoliko desetina kilometara od Borača. Nikad nije hteo da kaže šta je video i koga je sreo u lavirintu podzemnih tunela i pećina!


    Legenda traje

    Legenda, međutim, traje: meštani iz Ostre i obližnjih Vujetinaca i dalje viđaju tragače za zlatom i Dušanovom krunom, a đačke ekskurzije nalaze odbačene pijuke, lopate i krampove, ali i komade grnčarije i drugih predmeta iz ko zna kog doba. Prazan okovani sanduk iz one volovske zaprege - što bi značilo da je blago nađeno i odneto - međutim, još niko nije video. Znači da još čeka srećnika...


    I NEMCI U LOVU NA DRAGOCENOSTI

    U vreme Prvog svetskog rata, dok su okupatori nadirali preko Save, srpska vojska je ogradila manastir Banjska na Kosovu. Pod stražom, neki civili su u temeljima tragali za riznicom manastira u kojem je car Dušan sahranio majku Teodoru. Od svega što su tražili, međutim, nađen je samo Teodorin prsten, koji je predat regentu Aleksandru.



    Izvor: Kurir

  7. #7
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.202 puta u 3.718 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    KRIJE LI SE OVDE JEDNO OD NAJVEĆIH BLAGA SRBIJE? Legenda kaže da ga u ovoj pećini čuva velika ZMIJA, a svedočenja meštana su ZASTRAŠUJUĆA!


    U begu pred Turcima, despot Đurađ Branković sklonio je blago Nemanjića u pećinu ispod starog grada Sokolice. Od tih dana, sve do danas, tragači za ovim dragocenostima sreću se sa zastrašujućim pojavama!


    Ko ne veruje da velika blaga čuvaju velike zmije, da se ulazi u pećine sami zatvaraju, a da pohlepne ljude stiže prokletstvo, neka ovde prestanu sa čitanjem i pređe na neku drugu stranu.

    Ostalima, ispričaćemo legendu o najvećem srpskom blagu - i najbolje čuvanom! - koje je pohranjeno u pećini ispod čudesne stene Sokolice na planini Ostrici. Do njega, veruje se, mogu doći samo odabrani. Možda se neko prepozna...



    Na nekih dvadesetak kilometara od Čačka prostrlo se, razbijeno u familije i zaseoke, selo Ostra. Od njega vodi puteljak uz planinu Ostricu, do na sam vrh. Tu, na vrhu, ugnezdila se stena Sokolica sa koje puca pogled na nepregledno zeleno prostranstvo Šumadije. Valjda zbog takvog, gospodujućeg položaja, neki davni osvajači (Rimljani?, Vizantinci?) oko stene su podigli grad od klesanog i zbijenog kamena, čiji zidovi su ostali očuvani do dana današnjeg. U podnožju grada, sa jugozapadne strane, nalazi se tesan ulaz u pećinu...



    A tu, u toj pećini, kaže priča prenošena s kolena na koleno hiljadu godina, sklonjena je od zavojevača kruna cara Dušana i oko nje, svuda uonaokolo, nebrojeno blago - drago kamenje i zlatni predmeti neopisive lepote.


    Zmija spava oko krune

    Čedomilj Mijatović, renesansna ličnost iz druge polovine 19. veka, predsednik Srpske kraljevske akademije, ministar finansija i inostranih poslova, čovek koji je odbio položaj patrijarha Srpske crkve, književnik i istoričar, ali i jedan od tvoraca Kremanskog proročanstva i strastveni tragalac za blagom Nemanjića, tvrdio je da je ove dragocenosti ispod Sokolice pohranio despot Đurađ Branković, poslednji baštinik stare slave srpskog carstva.



    Legenda kaže da oko krune Dušanove spava neobično velika zmija. Da li samo legenda?

    Radoslav Ignjović iz Mrčajevaca često odlazi na Sokolicu. Jednom je na ulazu u pećinu našao kašiku od masivnog srebra, tešku četvrt kila, i poklonio je manastiru Vujanac, a pre nekoliko godina sreo se oči u oči sa zmijom čuvarkom.

    - Crvena i crna i žuta, dugačka oko dvanaest-petnaest metara, a glava joj kao u ovce... - priča.

    Pored zmije, blago čuva i neka viša sila, pa one koje na Sokolicu dovede pohlepa brzo stiže kazna. Dvoje arheologa koji su se osamdesetih godina odnekud pojavili u Ostri i podizali neko kamenje u zidinama brzo su posle toga poginuli - on u Preljini, a ona negde kod Kruševca...

    - Zato mene zmija nije dirala, samo me je gledala, pa se okrenula i otpuzala... - kaže Vignjević.

    - Uzalud tragači kopaju - priča nam u dvorištu svoje kuće, gde se već gotovo dve decenije održavaju Međunarodni pesnički susreti. Blago će se samo dati onome kome bude suđeno da obnovi ugled i veličinu Srbije, a do tada, svedoči, ulaz u pećinu sve je uži i uži. Nekad je konjanik mogao da ujaše, sada jedva čovek da se provuče.


    Legenda o kaluđeru

    Dragan Todorović, nekada vrsni beogradski novinar, reporter, a sada penzioner u rodnom Čačku, o Sokolici i Dušanovom zlatu napisao je dve knjige i snimio dokumentarni film. On je ekipu Kurira poveo na Ostricu...

    Nekih sedam kilometara vazdušne linije, na desetak minuta lastinog leta od Sokolice, nalazi se stari grad Borač. Skupljajući građu za knjige o blagu Nemanjića, Dragan Todorović zabeležio je imena ljudi koji su ulazili u pećine u Boračkom kršu i izlazili u Sokolici i datume kad se to zbilo. Jedan je dečak pripovedao o danjem svetlu u lagumima i zlatu koje je tamo video; a čovek srednjih godina koji je ušao u Sokolicu i posle sedam dana izašao u Boraču od strave koja mu se videla i na licu zanemeo je, do kraja života ni reč nije kazao...



    Pre dve godine, grupa muškaraca dovezla se pod planinu u kolima gornjomilanovačkih tablica. Gledali su ih meštani Ostre kako se natovareni ruksacima penju i nekoliko sati kasnije kako bezglavo, bez ruksaka, trče nizbrdo, prestižući jedan drugog.

    - Šta su videli i od čega su bežali, niko ne zna... - kaže Todorović.

    Na način svojstven velikim reporterima, dok predišemo na vrhu Sokolice, pripoveda legendu o kaluđeru Teodosiju, koji praćen čoporom vukova krstari oko pećine i razgoni pohlepne poslednjih sedam-osam vekova... a u večerima uoči velikih praznika, mogu se videti i on i njemu verne zveri kako lebde nad planinom.

    Šta je od svega ovog istina, a šta mit, predanje, bajka?

    Da kaluđer i vukovi lete nebom, verovatno je laža, ali viđali su ga ljudi kako hoda zemljom, a duga bela kosa zapliće mu se u granje...

    Zmija? Ako već ne Radoslav Vignjević, možda bi ubedljiviji bili oni Gornjomilanovčani da su stigli da ispričaju, ili onaj seljak što je iz zemlje izašao na boračkoj strani - da je mogao da kaže.

    Na kraju krajeva, Dušanova kruna! Negde mora da bude, zašto ne u Sokolici?



    Izvor: Kurir

  8. #8
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.202 puta u 3.718 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    MILOŠEVIĆ BI VLADAO I DAN-DANAS DA SE OVO OSTVARILO: Akcija je bila najstroža državna tajna, a akteri Arkan, Pavković, Lazarević...


    Miloševićeva sudbina mogla je da bude sasvim drugačija da su prvo Arkan, a potom generali Pavković i Lazarević pronašli basnoslovno blago koje su na jugu Srbije sakrili hajduci. Akcija koja je bila proglašena vojnom tajnom, nažalost, okončana je neuspehom

    Da priroda nije jednog konobara s juga Srbije obdarila sličnošću s glumcem Melom Gibsonom, priča koja sledi ostala bi i dalje pokrivena velom zaborava. Ovako...

    „Ovako je bilo: svaki dan gazdina žena oko mene. Kao, ne mož’ da se načudi kol’ko ličim na Mela! Te, da savijem ruku da joj pokažem mišić, te da nakrivim glavu, a ona mi namešta kosu... Zove me: ‘Moj pobesneli Maks!’... I tako bude belaj!“

    Plavooki ugostiteljski radnik nije precizan, pa mi, slušaoci, ne znamo da li je „belaj“ bila višemesečna veza s gazdaricom ili ono što je usledilo posle, kad je njen muž otkrio preljubu. Zanet sećanjem na zagrljaje svoje bivše drage, on bi nizao detalje do u beskraj da ga novi poslodavac ne opomene: „Uzni se u pamet, novinari nisu došli to da pisuju!“



    Prevareni kafedžija, naime, držao je lokal blizu Komande kopnene vojske u Nišu, pa su mu većinu stalnih gostiju činili oficiri koje je služio konobar-zavodnik. Slučaj je udesio da u kafanu u Beloj Palanci, gde je konobar posle dramatičnog izgona s posla i iz kreveta u gazdinom stanu, našao nov posao, navrati jedan pukovnika iz Niša.

    „U odelo, civilno, i još trojica, mlađi od njeg’, podašišani, i oni u civilke... Onaj pukovnik n’e me poznao, valjda nije računao da će tu da me nađe. I kad ja reko: ‘El’ dupli vinjak?’, on ovak’ gicnu s glavu i pogleda me, al’ ništa ne reče. Oni ostali s njeg’ uzeše ‘koka-kolu’“, prešao je konobar na događaj od pre mesec dana, a sastavni deo njegove predstave bilo je i afektiranje po južnjački.

    „Men’ me đavo ne da mira, pa ga ne pušćam: ‘Otkud vi u naš kraj, gos’n pukovniče?’, A on će: ‘A to si ti, švaler!’ Oni ostali gledaju pred seb’ ki mlade, nijedan ni sa uvo da mrdne. I kaže pukovnik: ‘Ja pošo u lov!’ ‘Puške ste ostavili u džip’, kažem ja onak’ usput... A izlazio sam, nikakve puške u džip gi nema! A on sruči vinjak i pogleda me, pa si obrisa usta i kaže: ‘Idemo u lov na tartufi!’“

    Za našim stolom komešanje, svi znaju da konobar priču uvodi u finale.

    „Nane ti ga špijunske, mislim se ja, ti će da loviš tartufi! Iz Bosnu si došo, reko u sebi, tamo si u školu za užinu nosio tartufi! Vidim, laže na kilometar, al’ ne moga da oćutim. Reko’ mu: ‘A ovi li su ti tragači?’ Kad jedan od oni podašišani me pogleda i reče mi: ‘Mnogo laješ, nemo’ ti da njušiš tartufi, al’ odozdo, iz zemlju!’ Ja zajeba’ daljnju šalu s ludaci... Još jedni za Šuplji kamen!“, završi, a ostali zažagore: „Šuplji kamen! Sigurno su išli na Šuplji kamen! I ovi traže zlato na Šuplji kamen!“ I priča se otme...

    Priča o tome kako su pre petnaest godina generali Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević pod Šupljim kamenom tražili hajdučko zlato.




    AKCIJA „MORAVA“

    Skriveno blago stvar je bajkovita, a potraga za njim vezuje se za ljude lakoverne, fantaste i zanesenjake. Ali nisu načelnik Generalštaba i komandant Treće armije bili prvi visoki zvaničnici koji su se u takve avanture upuštali.

    Udbine arhive čuvaju, tako, povest o akciji „Morava“ s kraja 1965. i iz prve polovine naredne godine, kad su operativci češljali Ovčarsko-kablarsku klisuru. Najkraće: dobar deo zlata koje su Englezi - iz rezervi Kraljevine Jugoslavije! - slali četnicima pripadnik britanske obaveštajne službe SOE Vilijam Bil Hadson, pridružen Draži Mihajloviću u jesen 1941. godine, prisvojio je za sebe i sakrio na nekoliko mesta u zapadnoj Srbiji. Stvar je posle rata izašla na videlo, Sandej tajms je vrednost proneverenog zlata procenio na 3.000.000 dolara, a Aleksandar Ranković, svemoćni šef Udbe, pokreće tajnu akciju „Morava“ kako bi našao deo Hadsonovog zlata. Pre nego što je išta pronađeno Rankovića smenjuju na Brionskom plenumu, a dalja potraga, ta i slične, obavijena je velom tajne.

    Državna bezbednost, međutim, u jednom slučaju traga javno, bez straha da će joj nađeno neko uzeti, i bez stida da će joj prebaciti neozbiljnost.

    Mesto: Miljkovac, naselje u niškoj opštini Crveni Krst. Vreme: između 1996. i 1998. Glavni junak: Arkan.



    Miljkovac je selo 18 kilometara udaljeno od centra Niša. Leži na rubu Aleksinačke kotline, ušuškano od vetrova, na mestu gde je u doba Rimljana bio grad. Ostaci drevnih zidina raspaljuju maštu lovaca na blago, pa meštani i danas sreću „planinare“ i „kampere“ koji preko ramena nose ašove.

    Arkan se dovezao džipom. Ljudi u njegovoj pratnji nisu bili govorljivi, ali lokalni policajci ubrzo su počeli da pričaju da su to „debejci“ iz Beograda. S njima je, prema nekim podacima, i misteriozni Italijan sa Sicilije Salvatore Antoni Fijandak. Pripadnici DB smenjivali su se, povremeno su dolazili i „arkanovci“ u crnim uniformama, i sve je to, manje ili više upadljivo, trajalo dve godine, da bi poslednjeg dana helikopter nekoliko sati nadletao vrh jednog brda. Da li je utovario nešto ili nije, Miljkovčani ne znaju. Za njima je na imanju Jove Brankovića ostala duboka jama.

    „Kad sam tih godina video da na mom posedu nešto rade nepoznati ljudi, prijavio sam ih policiji, gde mi je rečeno da se ništa ne brinem i da će svaka eventualna šteta da mi bude nadoknađena“, pričao je Branković posle, dodajući: „Sigurno su tražili blago popa Martina!“




    POP MARTIN

    Mora da su Pavković i Lazarević bili obavešteni da Arkan tad nije našao zlato ovog popa i hajduka jer su dve godine kasnije, u leto 2000, i sami prionuli na posao. Ali da prvo ispričamo legendu o popu Martinu...

    Kao i svako drugo, i ovo predanje javlja se u različitim oblicima: menjaju se, od kazivača do kazivača, datumi i mesta i sudbine protagonista. Ipak, ispod ovih nanosa vremena ostaje jezgro: pop Martin pljačkao je turske karavane i poharano blago krio u pećinama, bunarima i jamama u jugoistočnoj Srbiji. U svim verzijama predanja o ovom hajduku pominje se i Smokova jama, jama u kojoj je ostavljena glavnina blaga, a na čijem je ulazu „zlatni smok“, mehanizam u obliku neotrovne zmije zvane smuk.

    Ta sprava od pozlaćenog čelika udarcima ubija svakog ko pokuša da uđe u jamu a ne ume da je deaktivira. Pre dvadesetak godina u ambulanti u Gadžinom Hanu jedan čobanin lečen je od frakture čela i grudne kosti, ali nikako nije hteo da objasni kako se povredio. Meštani su bili ubeđeni da je preživeo napad „zlatnog smoka“, a lovci na blago nekoliko meseci docnije oteli su ga iz kuće i odveli u nepoznatom pravcu. Pronađen je sedam dana kasnije u hrastovoj šumi iznad sela Crveni Brag u belopalnačkoj opštini, izmrcvaren. Umro je od posledica zverskog mučenja pre proleća.

    Tragači za zlatom postojanje popa Martina, Smokove jame i „zlatnog smoka“ ne dovode u sumnju. Među njima kruže čak i „Zapisi popa Martina“, navodna knjiga s detaljnim opisima mesta na kojima je sakriveno blago. Kao lokacije, među ostalima, pominju se Gargova vodenica, Miljkovac, manastir Svetog Jovana Pustog, Jelenova pećina, Šuplji kamen, Šarčev dol, Gogin vrh, Oštra čuka...

    Za svako od ovih mesta postoji i mapa s detaljnim uputstvom. Jedno izgleda ovako: „Kod mesta Sveta Paraskeva, sokobanjsko, kad uđeš u crkvu, od vrata od istoka idi do sredine crkve i stani, ima kamik žut. Pod njega tovar zlata.“ Ili ovako: „Traži Malekovo vodenče. Nad vodenicom u lešta grob vodeničarski i pare u grob. Buka sa usta vezana s lanac za kamen. Vidi dobro, ima sa obe strane po jedan krst ukovan na kamen. Od buku pođi naviše, nađi ustav ili savak, stani na savak i preskoči preko vode, tu kopaj, ima jedno kače s parama, na pare ima sablja s tri draga kamena, ima tefter sa zlatne korice od sedam oka, i dva krsta i jedne terazije zlatne.“

    Po svoj prilici, takvo jedno uputstvo i takvu mapu početkom jula 2000. godine pokazao je generalu Lazareviću u rodnoj mu Babušnici jedan njegov školski drug. Zašto je general, inače uman i trezven čovek i starešina, poverovao u priču svog ispisnika ostaje tajna. Neki kažu da se u Babušnici znalo da je otac vlasnika mape svojevremeno našao neko zakopano zlato i da je ovome to davalo izvestan kredibilitet. U svakom slučaju, Lazarević je obavestio svog pretpostavljenog i ratnog druga s Kosova Pavkovića, a da li je on obavestio Slobodana Miloševića, nema pouzdanih dokaza, osim iskaza jednog od učesnika sastanka koji je Lazarević ubrzo održao: „General je rekao: ‘Moramo naći zlato. To su naredili general Pavković i predsednik Milošević. Mi ćemo s tim zlatom, ima ga oko 300 do 400 kilograma, iščupati zemlju iz ekonomske krize...’“

    Zlato se, navodno, nalazilo na mestu zvanom Šuplji kamen, između sela Crvena Reka i Špaj, na 43. kilometru puta Niš-Pirot. Ta je stena s velikim srcolikim otvorom na vrhu predstavljala turističku atrakciju, pa su se mnogi zaustavljali da se kraj nje fotografišu.



    Pod Šuplji kamen dovedena je inženjerijska četa 211. oklopne brigade, a prema jednom zapisu iz tog vremena, to je izgledalo ovako:

    „Stigli su vojnici sa opremom, kamionima, šatorima, buldožerom... Brzo su načinili logor, postavili straže i počeli da rade. Ubrzo je u ovom kraju nastao pakao: svakodnevno su odjekivale eksplozije mina, rušili su brdo, odnosno probijali dok je kamenje letelo na sve strane. Logoru niko nije mogao da priđe, dvojica starijih ljudi u civilu stalno su se nešto domunđavali sa oficirima, okolina je vrvela od specijalaca i generalovih telohranitelja.

    General Lazarević je redovno nadgledao radove i tokom vikenda odlazio u rodnu mu Babušnicu, dok je njegov kolega Pavković boravio sve vreme u Pirotu. Jako obezbeđenje ga je uvek čekalo na putu spremno da ga doprati do ‘rudnika’ kako bi pogledao ima li nešto novo...“

    Zoran Mitić, arheolog iz Bele Palanke, seća se tih dana:

    „Zove me Dule Maksimović iz niškog Zavoda za zaštitu spomenika i kaže: ‘Vojska kopa nešto na preistorijskom lokalitetu kod Šupljeg kamena, idi, molim te, i vidi šta rade.’ Ja ovde u glavnoj ulici sretnem Vlastu milicionera i povedem ga, računam da je bolje da sa mnom pođe uniformisano lice, zvaničnije je. I odemo tamo. Kad tamo, zaustavi nas stražar - uniforma, automat preko grudi - kaže: ‘Ne može dalje!’ Objasnim ko sam i zašto sam došao, a on: ‘Naređeno! Ja samo mogu pretpostavljenom da kažem da ste bili, a sad se vratite.’ I tako se Vlasta i ja vratimo. Šta su oni kopali i šta su iskopali, ne znam. Ali mi smo vrlo blizu tog mesta 2012. našli rimski miljokaz, kamen koji je pokazivao udaljenost od carskog Niša. Postavljen je 230. godine u čast Aleksandra Severa, jednog od prvih rimskih imperatora, koji tu titulu nije stekao rođenjem, već ga je birala rimska vojska.“

    Rade Mijatović ima njivu koja dolazi gotovo pod sam Šuplji kamen.

    „Tam’ je bio stražar, i tam’, i tam’, i tam’... Nisu davali da se priđe. A odavde se vidi kako sve leti u vazduh: buuuum! Pa zlato su tražili, šta bi drugo?! Dole ispod Šupalj kamen, pričali su još naš stari, ima tuneli i magaze sa zlato. E, ne znam da l’ su nešto iskopali! Kako da znam kad nisam bio tamo? Bev dete kad su se ustavili neki Beograđani da ih vodim da se slikaju na Šupalj kamen. I mene slikali, i slike mi pratili...“

    A Časlav Rašić, koji mu je prošle nedelje pomagao da frezom rasture đubrivo, nadovezuje se:

    „Kad je vojska otišla, nagrnu narod. ‘De je’, pituju, ‘taj Šupalj kamen, samo da ga vidimo?’ A nose lopate i one detektore. Viđao sam i rašljari. Idu ko u san i drže neke žičke.“




    UNIŠTENI HRAST

    Inženjerijska četa 211. oklopne brigade povukla se s mehanizacijom jednog prepodneva prvog ili drugog oktobra 2000. Istog dana povučeno je i obezbeđenje i demontiran logor. Za vojskom je ostao sablasni pejzaž: na mestu Šupljeg kamena bio je samo šljunak; brdo je bilo presečeno po sredini prolazom širokim desetak metara, a s jedne strane iskopan je dubok i veliki prilaz samom podnožju stene. Kao da je neko hteo da napravi veliki put u samu utrobu Šupljeg kamena. Čoveku, dok stoji u toj pustoši, svašta pada na pamet. Pita se i da li bi bilo 5. oktobra da je Milošević našao blago popa Martina?!

    Kilometar-dva vazdušnom linijom nalaze se kuće u selu Crveni Breg. U nekada velikom i bogatom mestu sada živi tek desetak ljudi.

    Penzioner Slobodan Petković sa suprugom Ljiljanom dolazi iz Niša u Breg samo leti.

    „Eno tamo, iznad kuća, ima jedan veliki i stari hrast. Sve su mu žile potkopane, i pre neki dan sam našao svežu zemlju... Traže zlato popa Martina pod njim“, kaže, ali teško je zaključiti da li on to smatra besmislicom.

    Od Stare do Suve planine legenda o popu i hajduku stvarnija je od političkih vesti...

    A na mestu gde je vojska razrušila Šuplji kamen nekoliko godina kasnije jedan građevinski preduzimač iz Niša otvorio je kamenolom za istočni krak Koridora 10.

    U kafani kod dvojnika Mela Gibsona razbuktala se diskusija. Nadvikuju se:

    „Je l’ imala tri kamenoloma na pet kilometra levo i desno? I baš na Šuplji kamen im trebao još jedan? Pa providno! Nego, hteo čovek da nastavi... I što više ne radi? Sad im kamen ne treba, a? Sa’ će opet da dođe vojska, je l’ tako, Gipson? ‘De si, Gipson? ‘De ode čovek?“

    A dvojnik australijske filmske zvezde nalaktio se na onaj otvor kroz koji se doturaju jela i nešto priča s kuvaricom.




    Izvor: Kurir

  9. #9
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.202 puta u 3.718 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    MIODRAG (70) CEO ŽIVOT TRAŽI BLAGO KRALJA MILUTINA: Kopao sam krampom i budakom, gde god sam posumnjao da se možda nalazi!


    U selima oko Lukovske Banje kod Kuršumlije danas gotovo da nema meštanina koji nije išao u potragu za skrivenim blagom kralja Milutina, a jedan od njih je i 70-ogodišnji Miodrag Miletić koji je do sada, kako kaže, prekopao brda i doline.

    Legende i narodna predanja o skrivenom blagu kralja Milutina i napušteni rimski rudnici glavni su pokretači zlatne groznice u selima oko Lukovske Banje. Retko ko od meštana Štava, Mrče i drugih sela hoće javno da priča o potrazi za skrivenim blagom, a Miletić je rekao da je od malih nogu počeo da traži blago.

    "Tražio sam ga dok sam čuvao stoku, još kao mali i još ga tražim. Kopao sam krampom i budakom, gde god sam posumnjao da se možda nalazi", rekao je Miletić.

    Legenda kaže da je kralj Milutin u selu Štava imao svoj letnjikovac, gde je boravio sa Simonidom. U okolini su srednjovekovni saski rudari kopali rudu izdvajali zlato, a zanatlije izradjivali nakit i druge predmete od zlata. Tu legendu potkrepljuju arheološka istraživanja - pronadjeno je nekoliko topionica zlata, olova i srebra.

    Miletić kaže da celo selo zna za ove podatke i da on, kao i ostali u selu, nasumice traži zlato.

    "Niko nema detektor ili neki drugi aparat. Ja lično tražim tako što lupam nogama ili nekim predmetom o zemlju - ako odzvanja, znači nešto ima zakopano. Nailazio sam mnogo puta na takva mesta".

    Miletić je rekao da zna da su drugi pronalazili zlato, a da je on samo jednom i to "slučajno".

    "Odzvanjalo je na jednom mestu, kopao sam i otvorila se ogromna jama. Upalo mi jagnje, išao sam za jagnjetom, podzemnim prolazom skoro kilometar, ispod planine. Ništa nisam našao tada. Ali, kada sam kopao raku u zemlji iskopao sam jedan dukat i parče zlata, možda je od zuba", rekao je Miletić i dodao da je to sve što je pronašao u svom dugogodišnjem tragačkom pohodu.

    Prema njegovim rečima, neki koji traže zlato imaju i mape.

    "Ovi sa strane kad dodju, donesu nekakve aparate, svuda traže. Sve je prekopano, uzduž i popreko", naveo je Miletić.

    Zlatnoj groznici je naročito doprinela zvanična potvrda geologa da u ovom kraju zaista ima zlatonosnih ruda. Inženjer rudarstva Nikodin Gilić kaže da su istraživanja pokazala da ruda zlata ima u okolini Lukovske Banje, na površinskim slojevima u obliku kvarcnih žica, kao i u ovdašnjim rekama i potocima.

    Miodrag Miletić kaže da ne žali što je ceo život proveo tragajući za blagom, iako ga nije pronašao.

    "Nikada neću odustajati od potrage za blagom kralja Milutina. Sigurno ga je ovde negde sakrio, to se prenosi s kolena na koleno, još od njegovog doba do danas", rekao je Miletić.



    Izvor: Kurir

  10. #10
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.202 puta u 3.718 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    NAJVEĆA POTRAGA ZA BLAGOM U SRBIJI DESILA SE 90-IH: Grupa žestokih momaka tražila je BOGATSTVO NEMANJIĆA, a dolazio je i Arkan!


    Grupa žestokih momaka i kontroverznih biznismena, predvođena bratom generala policije Radovana Stojičića Badže, duže od godinu dana bušila je stene u potrazi za blagom Nemanjića, a novine su uredno o tome izveštavale javnost


    Bilo je na ovim prostorima i strogo tajnih i bolje ili lošije prikrivenih potraga za blagom, a samo se o jednoj - onoj iz devedesetih godina prošlog veka u Miljkovcu - u novinama pisalo dok je još trajala!

    Politika je zaozbiljno objavila rukom nacrtanu mapu kojom se rukovode tragači - skicu dve prostorije iza tajnih kamenih vrata, pune srebra i zlata. A Večernje novosti su klicale: „Uskoro ćemo da vidimo kako se prašina taložena vekovima skida sa krune Nemanjića“, uz napomenu da je blaga toliko da će znatno popraviti devizne rezerve zemlje!




    Kopali iz čista mira

    Do dana današnjeg, međutim, ostalo je nerazjašnjeno da li je zaista bila reč o državnom projektu krpljenja rupa u budžetu ili o paradržavnoj akciji sa predumišljajem da se napune privatni džepovi. Neki učesnici ove „najveće potrage za blagom na Balkanu“ više nisu živi, drugi su na robiji, treći nisu raspoloženi da pričaju, a vlasnik imanja na kojem se kopalo i svedok - a možda i učesnik svih zbivanja - Jovo Branković i posle toliko godina neodređen je. Čas „milicija je pomogala“, čas „milicija nije pomagala“... Ali, krenimo redom.

    Miljkovac je selo u niškoj opštini Crveni krst... od tristotinak duša. Na visu iznad sela nalaze se ruševine utvrđenja iz vizantijskog doba (peti i šesti vek) koje narod naziva Gradište, a među tim ruševinama je jama ozidanog ulaza i svodova. Ko je prvi pomislio da se tu nalazi neko blago, nije poznato, ali svakako je bilo davno. Uostalom, teško da u istočnim i južnim krajevima Srbije ima pećine ili veće rupe za koju narod nije tvrdio da u njoj hajduci, Turci, vile... nisu sakrili zlato. Elem, priča o „miljkovačkom zlatu“ ukorenila se u narodu, pa je tako došla i do vlasti. Šezdesetih godina prošlog veka, priča Jovo Branković, ovde je i JNA kopala „iz čista mira“ - ali uz zidove nekakve stare kule na susednom brdu. O pojedincima i manjim grupama koji su se svih ovih godina peli do Gradišta da i ne govorimo. Onda je došlo leto 1993.



    Jovo je tada, kao i pre i posle, radio kao zidar širom zemlje. Tad se desio u Beogradu kad su mu javili da na Gradištu - koje se nalazi na zemlji što ju je još njegov otac kupio za napasanje ovaca - neki ljudi kopaju nešto.

    Vozom u Niš, pa autobusom u selo, kući, gde mu je žena sve potanko opisala, pa uz brdo pešice...

    - Dobar dan, ljudi, imate li vi dozvolu da kopate na mom imanju? - kaže da ih je pitao. I još kaže: tu grupa njih, a pored rupe milicajac u uniformi, čuva ih.

    - Mi tražimo blago Nemanjića, radimo za spas Srbije. Kad ga nađemo, bićeš pravedno obeštećen - rekao mu je jedan. Jova je potom otišao u Niš, u SUP. Tu su mu rekli isto: „Blago Nemanjića... Spas države... Pravedna nadoknada kad nađu blago...“, kao i da sve dozvole imaju, ali mu niko nikakav papir nije pokazao.

    Jova je savio šipke i nije više tražio dozvole. Obilazio ih je, ili im prodavao rakiju u svojoj kući, klimao glavom kad su mu govorili: „Blizu smo! Samo što ga nismo izvadili!“, i gledao šta se dešava.

    Zapamtio je nekog dugokosog Italijana, vidovnjaka Salvatorea, što je nosio visak i usmeravao kopače. Taj je posle ubijen u zatvoru ili poginuo u saobraćajnoj nesreći, nismo dobro shvatili iz zamršene Jovine priče. Na Gradištu je bio i domaći vidovnjak sa rašljama, Jova ga je viđao u reklami za časopis Treće oko pre TV dnevnika, a pojavom i autoritetom izdvajao se brat zamenika ministra policije Radovana Stojičića Badže, Siniša. Jovo ga smatra glavnim u grupi... Defilovali su čvrsti momci i kontroverzni biznismeni iz Pomoravlja, a jednom je, priseća se, dolazio i Arkan.


    San mnogih tragača

    Tražilo se viskom i rašljama, pa detektorom, i kopalo, ozbiljno, mašinama i dinamitom, gotovo godinu dana. Probijane su monolitne stene, „živi kamen“, sve u nadi da je iza njih prolaz. Jovo kaže da je tragače u napredovanju podzemnim hodnicima sputavao strah od zamki - podova koji propadaju, svodova što se obrušavaju i kopalja koja iskaču iz zidova - koje su vlasnici blaga postavili...



    Isprečila se i druga jedna smetnja: u proleće naredne, 1994. godine, sud je na zahtev Zavoda za zaštitu spomenika iz Niša zabranio kopanje na Gradištu „zbog oštećenja kulturnih dobara“. To kopače nije omelo, pa su radovi nastavljeni još nekoliko sedmica.

    - Jednog dana samo su radnici nestali. Ostavili dvojicu kao obezbeđenje, ostali otišli... Tog dana je odnekud doleteo helikopter i zaustavio se u vazduhu iznad rupe. Jedno dvadeset minuta je stajao tamo i samo radi cake-cake-cake... a onda uhvati pravac i ode! - priča Jovo. I dodaje: „Ako je neko nekad odneo nešto iz rupe, tad je bilo!“

    Miljkovačko blago i danas je san mnogih tragača. Padine visa na kojima je Gradište prekopane su rupama, ali u njihovom rasporedu nema nikakvog sistema. Jedino ako njihov položaj nije upisan u nekoj mapi kao: „Osam koraka od belog kamena ka vrhu trećeg brda...“

    Mada, ko zna!



    Izvor: Kurir


Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi ne možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 16:12.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2019 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1