Rezultati 1 do 4 od 4






  1. #1
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.046 puta u 3.660 postova
    Moć reputacije
    1059

    Мрачне стране светских "демократских пионира"

    ..
    ПУНА ИМ УСТА ЉУДСКИХ ПРАВА: А овако су Европљани пљачкали, мучили и поробљавали


    Ево шта су радиле земље које данас глуме демократе и свима држе предавања о људским правима. САД и Европа, које се поносе демократијом, обогатили су се на туђој крви. Европљани су пљачкали, мучили и убијали, а њихово богатство почива на костима стотина милиона недужних људи.


    Та и таква лицемерна Европа, а с њом и САД, пропагирају људска права и свима држи предавања о демократији. Злочини још увек трају преко неоколонијализма, империјализма и корпоративног предаторског и пљачкашког капитализма. Ове земље немају никакво право, морално нити било какво друго, било коме држати предавања о било чему.


    БРИТАНИЈА

    Британско Царство било је највеће царство у историји. На врхунцу моћи, Британци су се хвалили “Царством у којем сунце никад не залази” с обзиром да је због раширености њихових колонија светом сунце увијек сијало барем на једном дијелу британског територија. Међутим, у „царству у којем Сунце никада не залази“, почињени су бројни злочини који спадају међу најгоре у историји. У случају разграничења Индије и Пакистана 1947. године, Британци су починили огромне грешке. Тада је 14 милиона људи напустило своје домове, што је једна од највећих људских миграција у историји. У време Царства, у Индији је од глади умрло између 12 и 29 милиона људи. У масакру у Амритсару 1919. године, такођер у Индији, за мање од десет минута, британски војници убили су око 1.000 људи. У Родезији, данашњем Зимбабвеу, Британци су отимали земљу домороцима и пљачкали руднике дијаманата. Устанак племена Мау Мау у Кенији, између 1952. и 1960. године, завршен је побједом Британаца који су побили између 20.000 и 100.000 људи.


    ФРАНЦУСКА

    У 19. и 20. веку, француска колонијална империја била је други по величини у свету, иза Британске империје. Француска се очајнички и жестоко, без обзира на цену, борила да задржи афричке колоније. Мало је позната чињеница да неке афричке земље и данас, у 21. веку, плаћају колонијални порез Француској. Чак 14 афричких земаља дужне су, кроз колонијални уговор, давати 85 посто својих новчаних резерви Централној банци Француске. Афрички лидери, који су одбили платити порез, убијени су или били жртве државног удара. Огромно пространство Француске Екваторијалне Африке (данашњи Чад, Габон, Средњоафричка Република и Конго) раздељено је 1900. године између 40 француских фирми које су стекле право на 30 година кориштења, боље речено безобзирне пљачке.

    За изградњу жељезничке пруге до атлантске обале, која се градила у јужним деловима Конга од 1921. до 1932., регрутовано је 127.250 мушкараца, од којих је 14.000 нестало. У западној Африци, Французи су у Другом светском рату мобилисали 211.000 Африканаца, а 169.000 учествовало је у биткама у јужној Француској. Убијено је 24.762, а ништа се не говори о многима чија судбина није позната. За време седмогодишњег рата у Алжиру, француска војска побила је између 350.000 и 400.000 цивила.


    БЕЛГИЈА

    Белгијски краљ Леополд ИИ одговоран је за смрт 15 милиона људи у данашњем Конгу. Овај злотвор држао је у приватном поседу читаву једну државу и постао владар територије 80 пута веће од његове Белгије. Тако је постао апсолутни господар живота и смрти за 20 милиона људи који су на просторима данашње Демократске Републике Конго живели вековима пре доласка “белог човека”. Под паролом “науке и прогреса”, Леополд је поробио читав народ, претварајући Конго у личну плантажу. За ред и мир била је задужена краљева приватна војска. Експлоатацијом природних богатстава Конга, Леополд ИИ стекао је огромно богатство. Новац је долазио од продаје слоноваче, а касније и гуме.

    Целокупна популација краљеве приватне државе бесплатно је радила без било каквих права на прикупљању биљних сокова од којих се правила гума. Свако село имало је количинске квоте које је морало испунити. Ако не би успели, многима су одсијецане гениталије, ноге и руке, без обзира да ли се радило о мушкарцу, жени, старцу или детету, док су други кажњавани ударцима бичем од коже нилског коња. Од 20 удараца бичем људи би губили свест, а од 100 умирали. Леополд ИИ, који је умро 1909. године, никада није кажњен за варварске злочине против народа Конга.


    ХОЛАНДИЈА

    1602. године, Холанђани оснивају организацију како би омогућили слободну продају и набавку робова за своје азијске колоније, а 1604. стварају властиту оазу за хватање робља у Африци коју су назвали Обала робова. Холанђани су први осмислили масовни превоз робова, а за мање од 40 година, половина становништва холандских колонија у Азији били су робови. Године 1621, оснивају компанију којом су требали из Обале робља осигурати додатну радну снагу на плантажама на Карибима. Ова компанија транспортовала је 550.000 робова до Кариба и Јужне Америке. Холанђани су владали Индонезијом пуних 350 година, експлоатишући природна богатства до максимума. Након Другог свјетског рата, Холанђани су у Индонезији починили бројне злочине и масакре. На Божић 1946., холандске специјалне јединице убиле су хиљаде Индонежана у јужном Целебесу. Деветог децембра 1947., холандска краљевска армија Источне Индије на острву Јави убила је 431 мушкарца. У вријеме колонијалног рата убијено је 150.000 Индонежана.


    НЕМАЧКА

    Први геноцид у 20. веку починиле су немачке снаге у југозападној Африци, када су 1904. године убиле више од 80.000 Намибијаца из племена Нама и Хереро. 3. маја 1904., цар Wилхелм ИИ шаље у Намибију Адриана Диетрицха Лотхара вон Тротха, који постаје врховни командант немачких јединица. Ван Тротх стиже с 14.000 војника у Намибију и изјављује: “Афричка племена умријеће насилном смрћу. То је био и остао задатак моје политике, у остварењу тог циља служићу се терором и окрутношћу. Истребићу афричка племена морем крви.“ Дан пре битке код Wатерберга, Тротх је описао план: “Опколити Херере код Wатерберга и уништити, а затим осудити на смрт.” Другог октобра 1904., вон Тротх шаље упозорење устаницима: “Ја, велики генерал немачке војске, шаљем ово писмо Херерима. Народ Херера мора напустити земљу. Ако одбије, натераћу га топовима. Сваки припадник Херера, који се затекне унутар њемачких граница, биће смакнут. Нећу поштедети ни жене ни децу. То су моје речи Хереро народу.” Охрабрени оваквим ставом свог команданта, немачки војници убијали су припаднике племена Хереро без милости и силовали младе Хереро жене пре него би их убили или протерали у пустињу. Након рата, немачки еугенички стручњаци тражили су од немачких колонијалних снага да прикупе и пошаљу у Берлин лубање и остале делове тела побијених из племена Нама и Хереро. Неки људски остаци кориштени су у експериментима, а већина продата колекционарима широм Европе.


    ШПАНИЈА

    Шпанско Царство било је прво истинско светско колонијално царство. Шпанско Царство доживело је врхунац у 16. и 17., а крај у 19. веку осамостаљењем колонија у Јужној Америци и губитком осталих колонијалних поседа. Колонизаије је започела након што се Кристофор Колумбо 1493. године вратио из Западне Индије. Након тога, шпанска краљица Изабела И. Кастиљска одобрила је походе на новооткривене прекоморске поседе. Ширењем царства, Шпанија је ширила и верска учења Католичке цркве и покрштавала локално становништво. Домородачко индијанско становништво било је изложено злостављањима, пљачки, присилном раду и регрутовању у војне јединице. У великом броју умирало је од заразних болести, као што су грипа, богиње и тифус. У освајању нових колонија, велику улогу имали су конквистадори који су вршили страховита насиља над домороцима. Већина конквистадора окрутно је поступала с насељеницима регија које су освојили – убијали су, поробљавали, силовали, покрштавали домородачко становништво, наметали употребу шпанског језика, уништавали њихове обичаје и културу и на остале начине злостављали становништво.


    ПОРТУГАЛ

    Уз Шпанско колонијално царство, португалско колонијално царство најстарије је колонијално царство у историји. Трајало је шест векова, од 1415. године, до повлачења из Макаоа 1999. и независности Источног Тимора 2002. године. Прекоморска експанзија Португалаца почела је 1488. године када је Бартоломеу Диас опловио Рт добре наде, затим је уследило путовање Васка да Гаме до Индије 1498., те откриће Бразила 1500. године. Када су стигли с окена на источноафричку обалу, Португалци су одмах почели пљачкати и палити. Од свих колонијалних сила, Португалци су највише робова извезли из Африке у Америку. У Португалској Африци домородац је могао побољшати друштвени положај кроз систем асимилације. Ако је хтео постати прилагођен, морао се обратити месном суду и доказати да зна читати и писати португалски, да је католик, да је материјално независан и има вољу напустити домородачке обичаје и почети живети на европски начин. За мање од 100 година, португалским освајањима уништено је оно што је стварано вековима.


    АУСТРАЛИЈА

    Аустралски Абориџини један су од најстаријих свјетских народа. Када је прва британска флота колониста стигла у Аустралију крајем 18. вијека, на овом континенту живјело је између 300.000 и милион припадника абориџинских племена. У многим деловима Аустралије, Абориџини су потпуно искоријењени, убијани или насилно исељени. Аустралци су донели Абориџинима болести и алкохол, починили убиства, одузимали децу од абориџинских мајки и проводили дискриминацију. Између тридесетих и седамдесетих година 20. вијека, десетине хиљада деце одузето је од абориџинских родитеља и смештено у цркве на преодгој у пројекту познатом као Украдена генерација. Од 1910. године, 100.000 абориџинске деце одвојено је од родитеља и предато новим, белачким породицама. Ова дискриминирајућа пракса, која се у Аустралији проводила до шездесетих година прошлог века, била је озакоњена на федералном и савезном нивоу, а закони се темељили на премиси како су Абориџини осуђени на пропаст.


    САД

    Када су створене Сједињене Државе, Индијанци су сматрани дивљацима због чега су убијани у континуираним нападима. Покољ америчких Индијанаца и данас се у историјским уџбеницима приказује као нешто нормално иако су злочини изведени с унапред планираном намером и систематски до коначног истребљења америчких домородачких племена. Прво легално “хумано” пресељење Индијанаца почело је 1830. године, а 1859. године у Тексасу више није било Индијанаца. До краја 19. века, белци су уништили између 12 и 15 милиона Индијанаца убиствима и болестима, од којих су мале богиње биле најсмртоносније. Геноцид на тлу Америке сматра се најмасовнијим геноцидом у историји људског рода. Индијанце је истребила цивилизација у највећем геноциду у историји, цивилизација која саму себе сматра највећим заговорником поштивања људских права у свету.



    Извор: srbin.info

  2. #2
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.046 puta u 3.660 postova
    Moć reputacije
    1059
    ..
    Геноцид за који Британци не желе да знате – Они су систематским изгладњивањем усмртили преко 60 милиона становника Источне Индије 1/2


    15. јул 2015.
    Приредила редакција СРБског ФБРепортера
    Превод: Нада Љубић




    Британска колонијална управа je глађу побила 60 милиона и више Индуса, али зашто?


    Пише Рамтану Маитра*
    3. јул 2015. EIR


    Хронично немање хране, воде, хигијенских услова за живот и здравствене заштите, запуштеност средстава комуникације, оскудно образовање и свеприсутна атмосфера депресије – све што, како сам видео, влада по нашим селима после преко сто година британске владавине, одузима ми сваку наду у њену добротворност. — Рабидранат Тагоре

    Кад би се историја британске владавине у Индији изразила једном једином чињеницом, била би то ова: у Индији уопште није било раста прихода по глави становника од 1757. године па све до 1947.[1]

    Одговарајући на питање зашто је био за гомилање хране у Британији док су у Бенгалу милиони умирали од глади, Черчил је свом личном секретару рекао да су “Индуси одвратна раса, која је од очекиване пропасти, заштићена пуким размножавањем.”[2]

    Током 190 година пљачке и отимачине, читав Индијски потконтинент прошао је кроз најмање двадесетак великих глади, који су заједно отерали у смрт милионе Индуса широм земље. Не може се са сигурношћу утврдити колико милиона људи је подлегло глади. Међутим, званични подаци колонијалних владара указују на 60 милиона мртвих. У стварности, тај број би могао бити и већи.

    Британски колонијални аналитичари су наводили суше као узрок опадања пољопривредне производње који је, опет, дoводио до појава глади, али то је лаж. Британски владари, који су ратовали у Европи и другде, и колонијализовали делове Африке, извозили су житарице из сушом погођених области Индије да би наставили своја колонијална освајања — док су глади беснеле, једна за другом. Људи у глађу погођеним областима, налик на скелете обмотане само кожом, лутали су около, збијали се по ћошковима и умирали у милионима. Сатанска природа ових британских колонијалних власти не може се довољно истаћи.
    Политика систематске депопоулације

    Иако нема тачних пописа становништва, ипак се зна да је 1750. године Индија имала близу 155 милиона становника. Када је колонијална власт окончана 1947. године, број становника неподељене Индије достигао је скоро 390 милиона. Другим речима, током тих 190 година колонијалне пљачке и организованих појава глади, број индијског становништва порастао је за 240 милиона. Од 1947. године па током следећих 68 година, становништво индијског потконтинента, укључујући популације Индије, Пакистана и Бангладеша, порасло је на близу 1,6 милијарди. Дакле, упркос сиромаштву и девијантној привреди на потконтиненту у постколонијалном периоду, током тих 68 година, укупан број становника порастао је за скоро 1,2 милијарди.

    Извештаји показују да се током постколонијалног периода на Потконтиненту с времена на време у појединим деловима земље бележе суше, али да у њима није било и глади, иако још увек, сваке године, хиљаде умиру због недостатка одговарајуће количине хране, лошег система дистрибуцује и неадекватне исхране. Треба исто тако истаћи да је и пре него што су британски чизмаши пустили корене у Индији било глади али знатно ређе – можда једном у сто година.

    Разлога за појаву ових периода глади уистину и није било. Појављивале су се једино због тога што су их колонијалне власти производиле, настојећи да ојачају Империју безобзирним пљачкањем и усвајањем прећутне политике депопулације Индије. То би, по њиховом веровању оборило трошкове које Империја плаћа да би задржала Индију под колонијалном влашћу.

    Узмимо, на пример, случај Бенгала, који се налази на истоку Потконтинента, где је Британска источноиндијска компанија (HEIC, Honorable East India Company, према повељи Елизабете I) инсталирала своје чизмаше још 1757. године. Грамзиви пљачкаши, под вођством Роберта Клајва (Robert Clive) – дегенерика и опијумског зависника који је сам себи разнео мозак 1774. године, у резиденцији на лондонском Беркли скверу, набављеној захваљујући преимућствима пљачке – преузели су контролу над територијом данашњег Западног Бенгала, Бангладеша, Бихара и Одиша (раније, Ориса) 1765. године. У то време је, према историјским документима, Индија представљала близу 25% светског бруто друштвеног производа, одмах иза Кине, док је британски удео износио тричавих 2%. А Бенгал је био најбогатија од свих индијских провинција.

    Пошто је осигурао власт над Бенгалом свргавши Наваба (Nawab) у бици код Пласија (Палаши) где се користио подмуклим средствима, Клајв је поставио марионету на престо, потплатио га, и са њим склопио уговор по коме је БИИК (HEIC) постала једини сакупљач пореза, а номинална власт препуштена марионети. Тај уговор је остао на снази читав један век, током кога је све више и више индијских држава банкротирало, што је олакшавало појаву будућих глади. Новац од пореза је одлазио у британске сефове, док су милиони умирали од глади у Бенгалу и Бихару.

    Клајв, који је проглашен чланом Краљевског друштва 1768. године и чија статуа стоји поред средишта зла Британске Империје, Вајтхола, недалеко од сале ратног кабинета, рекао је у своју одбрану, кад га је Британски парламент, глумећи „поштење“, оптужио за пљачку и друге злоупотребе у Индији:

    „Узмите у обзир ситуацију у којој сам се ја нашао после победе код Палаше (Плеси). Велики кнез је зависио од моје воље; богати град је био у мојој власти, а његови најбогатији банкари су се утркивали ко ће више да понуди за моје осмехе; ходао сам поред сефова који су бацани преда ме и отворених само за мене, да обема рукама захватим злата и драгог камења! Тако ми Бога, господине председавајући, овог часа стојим запањен својом тадашњом умереношћу.“

    Али, Клајв није био једини крвожедни британски колонијални владар Индије. Британска Империја је слала једног касапина за другим, и сваки од њих је организовао пљачкање и депопулацију, која је долазила као последица овог првог.


    Цртеж Велика глад 1876-1878, објављена у Илустрованим лондонским вестима 1877. године, уз пропратни текст: Глад у Индији – урођеници чекају помоћ у Бангалору.

    До 1770. године, када се прва велика глад појавила у Бенгалу, ова провинција је већ била опљачкана до костију. Оно што је уследило, било је чист ужас. Ево како је Џон Фиске у свом Америчком филозофу у невиђеном свету (American Philosopher in the Unseen World) описао глад у Бенгалу:

    Током читавог загушљивог лета 1770. године људи су непрекидно умирали. Сточари су испродавали своју стоку; распродали своје пољопривредне алатке; појели су семе житарица; продавали су своје ћерке и синове све док надалеко ни купца за децу нису могли да нађу; појели су лишће са дрвећа и траву са поља… Улице су биле блокиране гомилама умирућих и мртвих. Гробари нису могли да раде свој посао довољно брзо; чак су пси и шакали, јавни лешинари Истока, постали неспособни да доврше свој одвратни посао, и мноштво растргнутих и гнојних лешева увелико је претило егзистенцији грађана [3]…

    Да ли је било разлога да се појави глад? Не, не би је било да Британци нису хтели, тада као и сад, да жању три жетве годишње. Област се налази у равници у делти Ганга, где воде има више него у изобиљу. Чак и да је било суше, она не би уништила све три жетве. Штавише, као што је то била раширена пракса за време Могула, а и пре, вишак житарица је складиштен и чуван да би становништво тим залихама могло да се прехрани и преживи, ако би једна или две жетве узастопце биле слабе.

    Али пљачка житарица коју је спроводио Клајв, са његовом гомилом бандита и убица, исцрпела је жито из Бенгала и довела до тога да десет милиона људи помру од глади, а једна трећина бенгалске популације буде елиминисана.

    Треба напоменути да је британска толико хваљена индустријска револуција почела 1770, исте године када су људи умирали посвуда у Бенгалу. Бостонска чајанка којом је почела Америчка револуција догодило се 1773. Бостонска чајанака је натерала Империју да схвати да су њени дани у Америци одбројани, и довела до тога да се Британија чак и више усредсреди на организовање пљачкања Индије.
    Зашто је глад постала толико честа и раширена за време британске владавине

    Првенствени разлог због којег су се ове разорне гладне године појављивале у уредним размацима, и због којег им је омогућено да наставе да се појављују годинама, била је политика Британске Империје да депопулизује своје колоније. Да није било ових гладних година, Индија би давно пре него што је XX век почео достигла број од милијарду становника. А Британска Империја ја на ту могућност гледала као на катастрофу.

    Пре свега, већа индијска популација значила би и већу потрошњу од стране локалног становништва, и лишила би Британскога Раџу веће количине плена. Логичан начин да се проблем реши био је развој пољопривредне инфраструктуре Индије. Али то не само што би принудили Британију да потроши више новца у управљање својом колонијалном и бестијалном империјом; то би такође развило здраву популацију која би могла да се уздигне до тога да се ослободи грозоте зване Британски Раџа. Ове велике глади су исто тако успеле да ослабе и друштвене структуре и ослонац Индуса, учинивши тако мање вероватним устанке и побуне против колонијалних снага. Да би глад учинили сталном, и тако смањивали бројност “паганских” и “тамних” Индуса, британски империјалисти су покренули систематску пропагандну кампању. Подупрли су преваранта Малтуса (Parson Thomas Malthus) и промовисали његов ненаучни галиматијас неразумљивих речи, “Есеј о становништву.” Ту он тврди:

    Ова природна неједнакост две силе становништва и производње у земљи, и велики закон наше природе који стално мора да држи њихове ефекте једнаким, стварају велику тешкоћу која мени изгледа несавладива на путу усавршавања друштва. Сви остали аргументи су од слабог и нижег значаја у поређењу са овим. Не видим начин на који би човек могао да умакне овом закону који прожима читаву живу природу.

    Иако је Малтус био рукоположен у Англиканској цркви, Британска Империја је од њега начинила плаћеног “економисту” британске Источноиндијске компаније, која је са повељом краљице Елизабете I под опасачем, монополисала трговину у Азији, колонизујући широка подручја континента помоћу својих добро наоружаних милиција које су се бориле под заставом светог Ђорђа.

    Малтус је примљен на Haileybury and Imperial Service College, у коме су регрутовани и неки од најгорих колонијалних злочинаца. Овај колеџ је био место на коме су извршиоци убилачке политике твораца Британске Империје у Индији били тренирани. Неки од истакнутих полазника Haileybury колеџа су сер Џон Лоренс (Sir John Lawrence, вицекраљ Индије од 1864-68) и сер Ричард Темпл (Sir Richard Temple, гувернер бенгала а касније, гувернер провинције Бомбај).

    Док је Парсон Малтус износио своју злокобну „научну теорију“ да би оправдао депопулацију као природни и неопходан процес, Британска Империја је окупила читаву гомилу других “економиста” који су писали о неопходности слободне трговине. Слободна трговина је играла главну улогу у томе да се империјална геноцидна депопулација Индије остварује широм земље, захваљујући напорима Британског Раџе. У ствари, слободна трговина и јесте друга страна Малтусове медаље „контроле становништва“.
    .
    .
    .



    Извор: facebookreporter.org

  3. #3
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.046 puta u 3.660 postova
    Moć reputacije
    1059
    ..
    Геноцид за који Британци не желе да знате – Они су систематским изгладњивањем усмртили преко 60 милиона становника Источне Индије 2/2


    15. јул 2015.
    Приредила редакција СРБског ФБРепортера
    Превод: Нада Љубић




    Британска колонијална управа je глађу побила 60 милиона и више Индуса, али зашто?


    .
    .
    .
    До 1876. године, када је стигла велика глад, Британија је већ била изградила неке железничке пруге у Индији. Железницу, која је биле хваљене као институционални механизми заштите од глади, заправо су користили трговци за превоз житарица из магацина у сушом погођеним областима у централне сабирне депое. Уз то, противљење присталица слободне трговине контроли цена, довело је до помамних шпекулација са житом. Резултат је био то што је сакупљен капитал за увоз житарица из сушом погођених крајева, и погоршање несреће. Раст цена жита био је спектакуларно брз, а жито је узимано оданде где је било најпотребније, да би ускладиштено у магацинима сачекало док цене не скоче још више.

    Британски Раџа је знао или је требало да зна. Чак и да британска власт није отворено подржавала овај процес, она је била потпуно упућена у то шта се дешава, и осећала са савршено добро док је промовисала слободну трговину по цену губитка милиона индуских живота. Ево како је Мајк Дејвис (Mike Davis) описао оно што се догађало:

    Раст цена је био тако изузетан, а постојећа понуда, која је испуњавала добро познате захтеве, тако оскудна да су се продавци и дилери, надајући се огромним добитима, показали решеним да задрже своје залихе неодређено време, a не да се растану са артиклом који је почео да добија тако неуобичајено виисоку вредност. За владу је било очигледно да је постојање услова да се жито одвезе железницом, свуда нагло подизало цене житарица, aли да активност привидног увоза и железничког транзита, није значила никакво повећање залиха хране у Провинцији… трговина на мало је скочила-земља је скоро паралисана. Или су тражене цене које су биле изнад могућности већине да их плати, или су трговине остајале потпуно затворене.

    У то време, Лорд Литон (Lytton), омиљени песник краљице Викторије, који је био познат као “касапин” јако великог броја Индијанаца, био је Вајсрој (Viceroy), особа коју је краљица поставила да у њено име управља колонијом. Он се срчано успротивио формирању залиха житарица за исхрану становништва у глађу погођеним областима јер ће то сметати тржишним силама. У јесен 1876. године, када је монсунска жетва лежала спарушена по пољима јужне индије, Литон је био заокупљен организовањем огромног Империјалног Асамблажа у Делхију где ће Викторија бити проглашена Императорком Индије.

    Како је Литон оправдао ово? Он је био одани обожавалац и следбеник Адама Смита. Аутор Мајк Девис пише:

    да је Смит век раније у Богатству нација (The Wealth of Nations) тврдио (vis-à-vis ужасне бенгалске глади услед суше 1770. године) да се та глад никад није појавила ни због чега другог осим насилних мера владе која је неодговарајућим средствима настојала да залечи невоље од глади. Литон је примењивао оно чему га је научио Смит и други верници слободне трговине. Смитово упозорење против покушаја државе да регулише цене жита за време глади 1770. године, учило се годинама у славном Хејлибури колеџу Источноиндијске компаније.[4]

    Литон је издавао строга наређења да “неће бити никаквог мешања са стране било ког дела владе са циљем смањења цена хране,” и “у својим писмима кући у индијску канцеларију и политичарима из обе партије, он је оптуживао ‘хуманитарне хистерике’.” По званичном диктату, Индија, као и Ирска пре ње, била је претворена у утилитаристичку лабораторију у којој су милиони живота стављани на коцку, у складу са догматском вером у свемоћ тржишта да превлада “невоље глади.”[5]
    Велике глади

    Опис двадесетак таласа глади који су убили више од 60 милиона Индуса, захтевао би много простора, тако да сам се овде ја ограничио само на оне који су убили више од милион људи:


    Глад у Бенгалу 1770.године: Ова катастрофална глад се дешавала између 1769. и 1773. године, и погодила је низију доњем току реке Ганг. Територија, тада под влашћу Британске источноиндијске компаније, обухватала је садашњи Западни Бенгал, Бангладеш и делове држава Асам, Ориса, Бихар, и Џарканд. Та глад је, како се процењује, проузроковала смрти највероватније 10 милиона, или око једне трећине тадашњег укупног броја становника.


    Глад у време Шалисе (1783-84): Ова глад је погодила многе делове Северне Индије, посебно територију Делхија, данашњег Утар Прадеша, Источног Пенџаба, Раџпутана (садa Раџастана) и Кашмира, којима су тада владали различити индијски владари. Овој глади је претходила глад из претходне године, 1782-83, у Јужној Индији, укључујући град Мадрас (преименован у Ченај) са околином (под влашћу Британске Источно-индијске компаније), и у проширеном Краљевству Мајсоре. Заједно, ове две глади су однеле најмање 11 милиона живота, како показују извештаји.


    Доји Бара глад (Лобања глад) из 1791- 92: Tа глад је изазвала смртност широм Хидебрада, Краљевства Јужна Марата, Декана, Гуџарата и Марвара познатог и као – регион Џодпур у Раџастану. За њу су били одговорни британска политика преусмеравања хране у Европу, подизање цене преосталих житарица до нивоа недоступног домицилном становништву и усвајање агрикултурне политике која је разарала производњу хране. Британци су имали вишкове житарица, које нису делели оним врло сиромашним људима који су то жито и одгајили. Последица свега тога је смрт око 11 милона људи у периоду 1789-92, од глади и епидемија које је прате.


    Глад у области Две Реке (Горњој) из 1860-61: Глад из 1860-61 појавила се у области Ганга-Јамуна-Доабу или Области Две Реке, која је била под контролом Британаца и обухватала је простране делове Рохилканда и Ајодја, Делхи и [6] делове Хисара који су припадали тадашњем Пенџабу и источни део принчевске државе Раџпутана. Према “званичним” британским извештајима, ова глад је усмртила око два милиона људи.


    Глад у Ориси из 1866: Иако је најжешће погодила Орису, ова глад је погодила и индијску источну обалу дуж Бенгалског залива и проширила се на југ до Мадраса, покривајући пространу област. Оставила је милион мртвих, према британским “званичним” верзијама.


    Глад у Раџпутани 1869: Погодила је 1869. године област од скоро 300.000 квадратних миља (која је највећим делом припадала принчевским државама и Британској територији Aјмер. Она је, према “званичним” британским тврдњама, убила 1,5 милион људи.


    Велика глад из1876-78: Ова глад је убила незнан број Индуса на југу земље и беснела око четири године. Погодила је Мадрас, Мајсоре, Хајдерабад и Бомбај (сада Мумбаи). Посетила је и Централну Провинцију (сада Мадја Прадеш) и делове неподељеног Пенџаба. Данак који је узела ова глад достигао је број од 5,5 милиона људи. Други подаци указују на то да је број умрлих могао бити много виши – 11 милиона.


    Индијска глад из 1896-97 и 1899-1900: Ова је погодила Мадрас, Бомбај, Декан, Бенгал, Уједињене провинције (сада Утап Прадеш), Централне Провинције, Северну и Јужну Раџпутану, делове Централне Индије и Хајдерабад: наводи се да је број умрлих за време ове две глади на самој Британској територији достигао шест милиона. Број од глади умрлих у принчевским државама није познат.


    Глад у Бенгалу 1943-44: Ова глад коју је у Бенгаллу оркестрирао Черчил 1943-1944 усмртила је, како се процењује 3,5 до 5 милиона људи.


    Логори за помоћ гладнима или концентрациони логори

    Било је ту неколико политичких смерница, које је Адолф Хитлер можда позајмио из Британског арсенала за убијање милиона људи, али оно што је од њих засигурно позајмио при „конципирању“ својих логори смрти, је начин на који су Британци управљали логорима за пружање „помоћи“ милионима умирућих од глади. Од оних који су ушли у неки од тих логора, названих relief camps[7], нико није изашао жив.

    Узмимо, примера ради, деловање заменика вајсроја Литона, Ричарда Темпла, такође производа Хејлибури колеџа, прожетог доктрином депопулације као неопходног инструмента за очување снаге и моћи Империје. Темпл је поступао по Литоновим наређењима са задатком да осигура да нема никаквих других осим „неопходних“ издатака за хуманитарни рад.

    Према неким аналитичарима, Темплови логори се нису много разликовали од нацистичких концентрационих логора. Већ полумртви од глади, људи су морали да пешаче стотинама миља да би уопште стигли до ових хуманитарних логора. Темпл је, уз то, увео рационисану исхрану за гладне људе који раде у логорима, а њихова је дневна порција била мања од оне која је давана заточеницима нацистичких концентрационих логора.

    Британци су одбили да жртвама глади пруже адекватну помоћ из страха да ће бесплатни комад хлеба те људе прертворити у лењивце. Сер Ричард Темпл, коме је била поверена организација активности за помоћ гладнима 1877. године, ограничио је следовање хране за Индусе који гладују, на 16 унци пиринча дневно — мање него што је одрeђивао јеловник за затворенике у концентрационом логору за Јевреје, Бухенвалду, у Хитлеровој Немачкој. Британска несклоност да хитно и пуном снагом одговоре на прехрамбени дефицит, довела је до низа од око двадесетак ужасних налета глади током британске окупације Индије. Они су збрисали десетине милиона људских живота. Учесталост појава масовне глади забележила је узнемирујући раст у XIX веку.[8]

    Свесно је изазивана тада, свесно се изазива и сада.


    ____________

    [1] Davis, Mike. Late Victorian Holocausts: El Nino Famines and the Making of the Third World, London, Verso Books, 2001.

    [2] Madhusree Mukerjee, Churchill’s Secret War: The British Empire and the Ravaging of India during World War II, New York: Basic Books.

    [3] Davis, op. cit.

    [4] Ibid.

    [5] Ibid.

    [6] princely state [native state (legally) or Indian state] принчевска или индијска држава је чланица федералне државе која није била под директном контролом Британаца, већ има локалног владара и индирекрно под врховном власти Британске круне.

    [7] relief означава олакшање, поновно стицање осећања сигурности, у овом случају после претрпљене катастрофе, утеху, сигурност, спас и помоћ: у храни, одећи, новцу људима у великој невољи, али и скупљање новца за ублажавање глади (famine relief).

    [8] Bhatia, B.M., Famines in India, A Study in Some Aspects of the Economic History of India, 1860-1945, Asia Publishing House, Bombay, 1963.

    * Др Рамтану Маитра је редовни колумниста Executive Intelligence Review (EIR), недељника који излази у у Вашингтону (Washington DC). Он пише колумне и за Asia Times из Хонконга (Hong Kong), Frontier Post из Пешавара и још неке новине у Азији. Пише о политичкој економији Јужне Азије и азијској безбедности. Писао је о тероризму за бројне публикације у Сједињеним Државама и Индији.



    Извор: facebookreporter.org

  4. #4
    Top poster Drug Član avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Postovi
    2.645
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    8.114
    Pohvaljen 9.508 puta u 3.573 postova
    Moć reputacije
    290
    Šta reći.

    Sve velike i male imperije i bogatstva leže na krvi, smrti, znoju i patnjama velikog broja drugih ljudi.

    Uz nabrojano, moglo bi se dodati bar još nekoliko nepomenutih zemalja, ili "zaboravljenih" genocida, ali gde to vodi?

    To što su te "civilizovane" zemlje, u prošlosti, a neke još i danas, provodile genocidne politike, ne daje pravo nikome, zemlji ili pojedincu, da uradi to isto,
    pod bilo kojim izgovorom.

  5. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Drug Član:



Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi ne možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 12:36.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2018 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1