Strana 2 od 9 PrvaPrva 1234 ... PoslednjaPoslednja
Rezultati 11 do 20 od 84






  1. #11
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.046 puta u 3.660 postova
    Moć reputacije
    1059






    Ово је исправан редослед епизода (иако називи наводе на другачији закључак) - академик Петровске академије науке и уметности Милутин Јаћимовић.

    На неки начин и разоткривање штетности за српски народ - "Берлинског конгреса" 1878. године (бечко-берлинске историјске школе).

  2. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  3. #12
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.046 puta u 3.660 postova
    Moć reputacije
    1059
    ..
    АНТИЧКИ СРБИ су сви данашњи Словени_1/4




    У наслову овог рада је древна историја Срба, а не Словена, јер се словенско име појављује (тек) у 6. столећу Нове ере, а Србе (у смислу свих данашњих Словена) oзначавају антички извори: Херодот, Страбон, Плиније Старији, Апиан из Александрије, Дион Касије, Клаудије Птоломеј, Еузебије Памфил, итд. Наравно, нећемо (овде) наводити садржаје записа ових античких и средњевековних историчара и хроничара, али бисмо учинили пропуст ако не бисмо указали на један мало познати документ о античкој историји Срба (Словена).

    Реч је о српским привилегијама Александра Македонског. Нисмо имали прилике, да се о њима упознамо током школовања, мада оне упућују на закључак, да су Срби били значајан, многобројан и распрострањен народ, те да се, тада, под именом „Срби“ подразумевао данашњи свет Словена. И онај део који је асимилован, касније, у друге народе у Западној Европи и на Средоземљу. Но, ако су Срби (Словени) живели, како наводимо, скоро у целој Европи, зашто је било потребно да их Александар Македонски награђује привилегијама?

    Јер, то би значило да привилегије треба да користи скоро целокупно становништво Европе. Одговор је у чињеници, да је Александар Македонски проширио своје царство до централне Индије, па су се привилегије могле односити на многобројни српски народ, од којег је Александар очекивао залагање за одржавање огромне империје – прострте Европом, Африком и Азијом. Одлука је могла бити подстакнута и Александровим родољубљем, јер је био Србин.

    О античком староседелаштву Срба (Словена) на Балкану и о повељи с привилегијама Србима Александра Македонског, сведочи и католички свештеник – доминиканац, фра Винко Прибојевић, са Хвара, крајем 15. и почетком 16. столећа. У књизи „О подријетлу и слави Славена“, написаће – да су Словени у Антици имали народна (или племенска) имена: Венети, Илири, Трачани, Дачани, Готи, Гети, Мизи, Рашани, Македонци, Далматинци…

    Узгред ће рећи, да су Словени: и Александар Македонски, и Аристотел, и Свети Јероним – сви с Балкана. Кад описује границе државе Филипа и Александра Македонског, видимо да нису оивичавале малу област, како то приказује званична историја – пре Александровог похода на Египат, Иран и Индију. Римокатолички свећеник, Србин, Винко Прибојевић објашњава, да јој је граница на Северном мору (Балтичком), а јужна на егејским острвима. Представљајући народносни састав Александрове војске, наводи – попуњена је Словенима и Грцима.


    Битка са Скитима

    Прибојевић пише, да је Александар Македонски, у својој вишенационалној и вишерасној држави, даровао Словене привилегијама. Поред Прибојевића, то спомињу и други писци. Различито означавају место наласка тог документа: Цариград, Дубровник, Рим… Но, нешто је нејасно из садржаја ових привилегија. Сви наводе, да су писане за словенски народ, али је то у нескладу с чињеницом – да се словенско име, како смо претходно упозорили, појављује тек у 6. столећу Нове ере, а о томе уверљиво сведочи и амерички професор др Иво Вукчевић (чији закључак следи). Вукчевићу мора да верујемо, јер је проучио дела свих европских слависта.

    Бележење словенског имена у времену кад се за њега није знало, упућује, по ко зна који пут, да је Ватикан, из неког разлога, избегавао – да спомене Србе. Због тога се таква одлука морала поштовати и у вези с наредбама Александра Македонског, који је један од најзначајнијих владара у историји света. Ако би се признало, да је српски народ имао тако значајну улогу у империји Александра Македонског, онда се не би могле приписивати Србима такве одлике какве садржи званична средњевековна историјска литература Западноевропљана. Ни она о досељавању Срба на Балкан у 6. и 7. столећу Нове ере. Морало би се поставити и питање српске (словенске) писмености – јер је било неприхватљиво, да су Срби (Словени), у Антици, неписмени.

    Ватикану је било једноставније, да уместо „Срби“ упише у преведени документ „Словени“. Јер, за тако многобројну популацију, у Азији и Европи, и кад би се поставило питање њихове писмености у време Александра Македонског, могло се кривотворити, да су у питању неки словенски одреди у македонској војсци – нађени тамо негде код Урала и Сибира, те најмљени, да ратују за новац, итд. Ето, тој малој најамничкој војсци је Александар одобрио привилегије – рекло би се. Ради таквог објашњења, избачено је у латинском преводу српско име и уписано словенско. Чудно је, да у Европи није нико поставио питање – откуд словенско име у документу Александра Македонског, кад је оно било непознато у његово време?

    Могао је даровати привилегије само Србима, или: Вендима, Сарматима, Скитима, Трачанима, Далматима, Илирима, Дачанима, итд. У питању је средњевековна пракса ватиканских и латинских историчара, хроничара и државника – да српско име замењују словенским. Зашто? Нико то није темељно изучавао. Јасно је само то, да због оваквог уклањања српског имена из литературе Романа и Германа (а њихова литература је била узор Словенима последњих столећа), српско име је престало да буде општесловенска ознака и задржала се само као национално име словенске већине на Балкану (Срби) и неасимилованих Словена у Немачкој (Лужички Срби).

    Милош Милојевић, српски историчар из 19. столећа, истражујући у архивама Европе, налази у старосрпском (старословенском) језику трагове значења речи „Србин“. Кад се упознамо с њима, можемо разумети Западњаке зашто су од њега зазирали. Ти појмови (везани за српско национално име и за имена народа сродних Србима – које је претходило словенском), према суду Западњака, могли су утицати на тешње државне везе међу Словенима, а то би честе ратне походе Запада на Исток, где су живели православни Словени (Руси и Срби), чинило тежим, јер би се католички Словени (Пољаци, Словаци, Чеси, Лужички Срби, Словенци и Хрвати) опирали рату против православних Словена (Срба и Руса) – с обзиром да су били некад један народ, означаван именом: Срби.

    А да би то сазнање о Србима (као прецима свих Словена) било непогодно за Западноевропљане, сведочи и закључак, да се ти словенски преци из Антике (Срби) не би могли категорисати као неписмен и некултуран народ, јер се појављују на Средоземљу – где је писменост присутна од древних времена. Овако, за Словене се могло рећи да су били неписмени и некултурни, јер се спомињу тек од 6. столећа Нове ере, па се могло кривотворити да су дошли у Средњу Европу и на Балкан из руских степа – где је свет био неписмен, где су живели недржавотворни варвари. Зато је српско име на Западу и код Римокатоличке цркве третирано као зао дух. На Западу су измишљали, да је то име од латинског појма „роб“ – „serv“. А није тако – о значењу имена „Србин“, пише др Милојевић:

    „Да Серб, Серби, Сарб, Сарби, Сјабр, итд, означава ’мноштво’, или ’укупан збор једнородне браће’, сведочи нам и наша реч ’Семберија’, или ’Серберија’, која, такође, и у санскритском, како ћемо ниже навести, то исто значи. Осим овог, у свим руским старим правдама, под именом ’Сјабра’, ’Сјабриче’, тј. ’Срба’ – означава се задруга у покретном и непокретном имању рођака, браће… којима се не допушта да сви излазе на судске двобоје, него по један. А то се исто види и из руске речи: ’Сербо’, која се говори око Волге, а значи: ’породицу’, ’род’, итд. Примера ради, наводимо само из лекције г. Бјељајева о Сјабрима, из Псковске или Пљесковске судске грамате, која је 1397. године састављена из осталих ранијих законика разних бивших великих кнежева псковских… у којој се, углавном, каже: ’Сјарбска су имања покретна и непокретна.

    Покретним имањима у скупу су могли владати и по даскама (записима) и без ових није им на судовима признавано. Сјабр, за доказ свог права по даскама, могао је се или клети, или заклетву допуштати противној страни, или изаћи са овим на двобој. Тада се двобојем право доказивало, у којем су често били и сведоци за своје парничаре, а неретко и судије су се упуштале у бој, да батином и мачем докажу и у делу правду праве стране?! У непокретним имањима, Сјабри су сви морали имати тапије, које су, сваки за се, на суду, морали показивати…’ Даље, реч: ’Срб’, ’Србин’, ’Сирб’, ’Сарб’ и ’Сурб’… и није ништа друго осим: брат, род, народ – народ од једног истог рода и племена.

    И: слободан, независан човек, господин, или човек који се бави државним пословима у сопственом свом народу: Серба, Сјабра, Семберија, Сербадија, Сарба, Серса… Осим доказа из санскритског језика, које даље наводимо, имамо их и у нашем народу. Тако реч ’Србин’, у Малоруса: ’Сирбин’, а у Горњолужичана: ’Сораб’, ’Сорб’ значи: најпаметнији, најразборитији, најодабранији, најузвишенији, најслободнији, најлепши, најнаучнији, највиши… човек, или једном речју – човек који је у свом народу Серба, Сјабра… с најбољим људским својствима обдарен… Он се ретко коме за живота даје, и ако се коме даје, тај је од највеће важности и поште и готово и најсретнији човек… Имамо и песму из малоруског народа, у којем реч ’Србин’, или ’Сирбин’, ’Сирбовати’… значи: господовати, или радити државне, општинске, или општенародне послове, а не приватне и домаће:

    ’Ој Сирбине Сирбињенку,

    Ми друг дорогењки!

    Покин Сирбу Сирбовати

    Визми сирп пиди в стип

    Пшениченку жати…’

    Ето, какав значај садржи у себи име ’Србин’… којим се зваху некада сви народи славенски, а сада раздељени на многа имена… Ова имена су добили онда кад су их туђини прегазили и покорили, кад су им утаманили њихов слободан народни (државни) живот, па их направили робљем; јер и дан данас српски народ – покорене Србе (под Турцима и Аустријанцима, СЈ) не зове Србима – зато што ’Србин’, као што смо рекли, значи слободног човека: слободан, независан народ…“1

    .
    .
    .



    Извор: Васељенска

  4. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  5. #13
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.046 puta u 3.660 postova
    Moć reputacije
    1059
    ..
    АНТИЧКИ СРБИ су сви данашњи Словени_2/4


    .
    .
    .

    Срби се спомињу и у Индији, где су имали и своје државe. Реч је о прецима свих данашњих Словена. Успомену на Индију, као на једну од српских (словенских) античких постојбина, сачували су данашњи Руси и Срби. То сведочи и име европске реке – Дунава (Дунаја). Тече кроз српске земље у Панонији и данашњу Румунију, а Румунија и Молдавија су биле насељене у Антици српским (словенским) племеном – Дачанима, или Дакима. Према једној сачуваној руској песми, Дунав (Дунај) је представљао и лично име. Песма је о Дунаву Селивановичу – српском (словенском) племићу и јунаку у Индији. Срби (Словени) су имали и у Индији реку Дунав. Племић Селиванович се прославио у одбрани свог народа, кад су племена (неевропске расе) напала српске земље у Индији. Срби се нису могли одбранити и повукли су се ка Блиском истоку и Европи. Ево те руске песме:

    Ах! Звали молодца, Папросили молодца,

    Позивали удаљца, Посадили удаљца,

    На игришче поиграт. За дубовије столи.

    Дунај, мој Дунај, Дунај, мој Дунај,

    Селиванович Дунај! Селиванович Дунај!

    Шел молодчик удалој, Угошчали молодца,

    По дорошкје столбовој, Угошчали удаљца,

    Во кафтање голубом! Сладким медом и вином.

    Дунај, мој Дунај, Дунај, мој Дунај,

    Селиванович Дунај! Селиванович Дунај!

    Во кафтање голубом, „Не напјусја вина,

    В красној шапкје на бекрен, Сладка меда нехочу“

    Машет шелковим платком. Доброј молодец сказал,

    Дунај, мој Дунај, Дунај, мој Дунај,

    Селиванович Дунај! Селиванович Дунај!

    Встрели ђевки молодца, „Красну дјевицу хочу!

    Взјали ђевки удаљца, Даст мње дјевка поцјелуј,

    Под могучија плеча. Поцјелујем буду сит“.

    Дунај, мој Дунај, Дунај, мој Дунај,

    Селиванович Дунај! Селиванович Дунај!

    Милош Милојевић, уз ову песму, наводи и античке изворе о Србима (Словенима) у Индији, у време Александра Македонског:

    „Да су српска племена некад, у својој прастарој првобитној2 индијској постојбини, становала, сведоче нам и грчки писци, који на 327 година пре Христа, при спроводу свог императора, Великог Александра, оставише своје описе Индије и њених становника. Ови, и потом стари земљописци, углавном пишу: да су у Индији, у њихово време, било две главне људске расе и то: раса белих и раса етонских, или црних људи, и да су се народи у Индији делили на 60 и више разних народних племена. У такозваној сопственој Индији (India proprie dicita), а у царству Пировом (Piru regus triputaris), најпознатији су били Малићи (Maliki), који су, у време Александра Македонског, живели по реци Хидроата, с јужне стране брега Керчина. Међу овима, умал Александар не погибе.

    Западно од њих живели су Оћедрачићи, или Драчићи, Дракулићи, који се у Птоломеја зову Кесприани (Casperaei), врло храбар и силан народ; иза ових живели су Музићи, врло велики и силан народ, с градовима: Нишом на реци Ковену. Грци с Александром, држећи да је овај град основан Дионизијем њиховим, или Бахусом, Александар овима поднесе дарове и сврше се жртве. Печела или Пећена је град на Инду; Масага, у којој су већ становали тзв. грчки и римски Индоскити, или монголско-турска племена Сакени; Букефала, тако названа Александром у славу свога коња и Никеја – основана истим на месту где је одржао победу над Пором; Сањала, где је 17000 људи убијено, а 70000 заробљено; Миногора; Патала и Силопоље. У приморској Индији (India Maritima) у тзв. Pandinis regis, или Пановској држави, народи су били Ларићи, Десановићи, Зорјани, Падићи, и Калинги… У заливу Баригански су реке: Намада, Мезоља и Тинда. Градови: Белоцура, Барогаза, Мужарис, Барача и Котар.

    На Источном брегу су градови: Комарија, Нишава, и Маљара. У унутрашњости Индије су главне државе биле: Празијска и и Гангаријдска, а иза ових – силна и велика држава Сарбарска (Српска), из које истиче река Дијамантица, а градови су били: Ганга, Селинда, и Палибрата. С оне стране Ганга, знатне су планине биле и: Бебирске и Семантијске, а реке: Дунав, који извире из горе Бебира; Дарија из Дамаске планине, Себа и Сорбана из планина Семантијских, а заливи: Србарски, или Сабарски, Бесиња, Сарбана… острва су: Сарбира, Ситара, Јабадија, Бацикота, Котигора. Племена: Косачи, Сарасвети, Вигари и друга. При утоку Кабула у Инд, живело је силно и велико племе Пећиоти, а иза ових – огромни и велики Гандари, можда наши Бондари у Првој Србији?

    Слободни Индијци, по грчим писцима, звали су се они који су живели ван планина: Химовати, Јамине и Сарасвете. Најпознатији су били 1) Браћа, које Махабарата описује као највеће зликовце и неваљалце – стога што нису имали касте; што су им брамини могли бити из свију сталежа; што су јели разна меса; што су били велике пијанице, итд. 2) Кући – у који су се, са умрлим мужевима, сахрањивале и сагоревале жене. Даље од ових, ка југу, живели су, у дивље коже одевени, Срби, а мало даље иза њих, било је старо индијско царство Карвата, или тзв, по значењу појма у тој речи, ’црна унутрашња страна’, кроз које је протицала река Кршна, с развалинама царског града: Бичаназор и још Бима, старом столицом овог царства Каљани и градовима: Девовара, Бидара, Неробуда – у области у којој и данас старе и немоћне трзају и убијају.

    Даље, у тзв. старим народима, Серици, или Сербици, у Тибету и Кини приморској, па све до Сибира, живео је тзв. сербијски народ, с главним градом Сербицом (Сера вел Серба), а у Римљана: Серум Свила, која је ту грађена, а саму свилену бубу су звали – сер. У овој Сербици, живело је преко 14 народа, од који нам Илиније, Амијан и Марцелин казују само неколико имена и то таквих и тако изопачених, да их није вредно наводити…“3

    Видимо, у историјским изворима се често појављује српско име у Антици. Словенско се не јавља. Оно је присутно у документима тек од 6. столећа после Христа. Треба знати, поновимо, да су Ватикан и западноевропски интелектуалци увек преправљали у текстовима (при преводу на латински и у другим приликама) речи: „Србин“, „српски“, „српски народ“ и замењивали га: у „Словен“, „словенски“ и „словенски народ“.

    Кад је реч о хрватским интелектуалцима, они су преводили те садржаје с латинског на српски језик (они српски језик зову хрватским), па су их преправљали – где је била реч „Словен“ (којом је Ватикан замењивао „Србин“), уписивали су: „Хрват“. (Хрвати не би могли заменити „народ српски“ изразом „народ хрватски“, јер је Европа толико супротставила Србе и Хрвате, да се поистовећивање једних за друге, не може ни замислити), али кад нађу у тексту израз „словенски“, они то одмах претварају у „хрватски“).

    Замену словенског имена у хрватско, налазимо и у књизи„О подрјетлу и слави Слaвена“, споменутог аутора фра Винка Прибојевића. Тамо, где код њега пише, да су сви Илири и Трачани – Словени, хрватски издавачи су то исправили. Уверавају – да је реч о Хрватима, а Србе (као најмногољуднији народ на Балкану и народ који је једини задржао то исконско заједничко име – за све Словене) и не спомињу. Не спомињу ни Русе, ни Чехе, ни Словаке… Занемарују закључке хрватске историографије – да су Хрвати стигли на Балкан из Ирана у 6. или 7. столећу после Христа и да нису могли бити на Балкану пре Нове ере, или у време Александра Македонског. Хрвати све српско, илирско и словенско хрватизују, али је чудно, да су се усудили, да то ураде и у вези с „Привилегијама Слaвенима“ Александра Македонског (како смо навели, у Ватикану су ово фалсификовали, јер је писало на грчком „Привилегије Србима“). У том ватиканском преводу је, дакле, писало: „Privilegium Alexandri Magni donatum populis Slavis“, а у Хрватској је то преведено, дословно: „Привилегија Александра Македонског (Великог) народу хрватском“.

    (Упућујемо читаоца, да су: Ватикан, Млетачка Република, Хабсбуршко Царство, Аустроугарска и Немачка користили католичке Хрвате за превођење православних и католичких Срба у хрватску нацију – како би се разбила једнобразност српског народа и целовитост српских територија на Балкану).

    У књизи фра Винка Прибојевића је забележено, да је западна граница јужнословенског народа иза Трста и да је Истра (у његово доба) насељена Словенима, а не Италијанима. Ову историјску чињеницу, упорно, истиче др Јован И. Деретић – додајући да је реч о Србима, а не о Словенима, а то је унесено и у енглеске политичке карте Средњег века – штампане крајем 19. и почетком 20. столећа. На тим мапама је Србија од Пелопонеза и Црног мора до Трста.4

    С обзиром на досадашњу званичну историју, нико не би помислио, да су Срби били староседеоци Балкана, а, ето, католички свештеници сведоче о томе – у 16. и 18. столећу, а данашња званична историографија их не оспорава. Наравно, и не подржава их. Само их прећуткује. Многи би, који познају дух Римокатоличке цркве, закључили: „То је језуитска доктрина. Ако се о нечему не говори, то не постоји“.


    Разарање српске нације на Балкану

    У Југославији су занемарени многи учени странци из 19. столећа, а они су све становнике српских земаља звали Србима, а њихов језик српским. Истицали су – да у српску нацију спадају: православци, католици и муслимани. Један од њих је француски писац и дипломата Огист Дозон. Написаће – 1888. године:

    „Растављена вером на три окрњка, подељена политичком нуждом под разне власти, српска раса има још и ту несрећу, да се распростире на бројне пределе, чија различита имена прикривају њено јединство. Србија, Стара Србија (у садашњим турским вилајетима Косова и Скадра), Босна, Херцеговина, Црна Гора, Далмација с Дубровником, јужни предели Мађарске (Бачка, Срем, Банат), Славонија, Хрватска (делом и с различито обележеним дијалектом), сви ови крајеви, од којих су неки створили краљевства, сви су, у потпуности, или делом, обитавалиште српског народа, а да ништа не упућује иностранство на то, ако се изузме име нове краљевине – која има Београд за престоницу. Етничко и морално јединство, које су вера и политика разбиле, доказује језик и, ако то није много речено, одржава народна поезија“.5

    Француски историчар Андре Бар је описао време аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1878) и сведочио, да су Аустроугари стигли у БиХ с планом о присиљавању православних Срба, да се одричу своје културе, верских обреда и најомиљенијег српског музичког инструмента – гусала. Приметио је, да Аустроугарска, између осталог, забрањује име српског језика и да га је преименовала у „земаљски језик“, много приземније од каснијих настојања чланица Европске уније (крајем двадесетог столећа), кад су оне пристале да га зову мало „цивилизованије“ – „бошњачким језиком“. Погледајмо ову мељаву српске културе од стране Аустроугарске у 19. столећу, уочену од Андреа Бара:

    „Српска народност не може се, уосталом, ни спорити да је староседелац Босне и Херцеговине. Сам Бењамин Калај (гувернер Босне и Херцеговине, СЈ), који је написао Српску историју, изјављује ’да у Босни и Херцеговини, иако има три вере, живи само један – српски народ’. Истина је да се г. Калај, кад је доцније постављен за министра Босне и Херцеговине, пожурио да забрани уношење своје књиге у земљу којом је имао да управља. Истина је да се данас српски језик службено назива ’земаљски језик’, а становници се тако исто називају – по имену својих покрајина (Босанци и Херцеговци), али је толико драгоценије, да се забележи горе наведено признање, да становници ових области сачињавају само један, чисто српски народ са три вере: Србе православне, Србе муслимане и Србе католике…

    Свети Сава припада искључиво српској цркви; он се сматра као заштитник школа и цркава, све нове цркве у БиХ узимају за славу дан посвећен Светом Сави (14. јануар)… Земаљска влада у Сарајеву је сматрала, да су ове светковине моћно средство за васпитавање народа, и спречавала је свим средствима то буђење народне свести. Почела је забрањивати други део светковине, затим први, а нарочито школску свечаност… Противу српске славе, употребљавају се исте строгости.

    То је празник којим се одликују православни Срби. Они славе славу као успомену на дан – кад су разне српске породице оставиле многобоштво и прешле на православље. За правог Србина, овај празник има већи значај, него Божић и Васкрс. За време борбе против туђинске тираније, слава је за Србина била симбол утехе и наде; славећи, Србин испуњава дужност домаће и народне побожности; тај дан он узвишено посвећује уједињењу све словенске браће… Аустрија неће одједном да забрани такве појаве (србофилске манифестације, по оцени аустроугарске власти, СЈ), али она ради тако како би се крсне славе изобичајиле“.6

    .
    .
    .



    Извор: Васељенска

  6. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  7. #14
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.046 puta u 3.660 postova
    Moć reputacije
    1059
    ..
    АНТИЧКИ СРБИ су сви данашњи Словени_3/4


    .
    .
    .

    Споменули смо, да је Аустроугарска забранила и српски музички инструмент – гусле. Нажалост, о томе нисмо могли ништа сазнати из југословенске литературе. А требало је. Јер, Аустрија и Аустроугарска, као и Турска раније и Немачка касније, имале су своје колонијалне програме против Срба – били су друкчији (прикривенији) од програма колонијалних сила на другим континентима. Али, сви ти народи, кад су се ослободили колонијалне власти, почели су, уз помоћ УН, с деколонизацијом – неговањем своје културе, употребом свог језика, враћањем националних географских назива, итд, а Срби такав корак нису предузели. Зато се раније примењене колонијалне мере против Срба и данас упражњавају – од стране чланица ЕУ и НАТО-а.

    Ово није никакво претеривање. Погледајмо, Европљани и данас „саветују“ Србе, „да не гледају у прошлост, него да се определе за будућност“. Исто је то – као кад су Аустријанци и Аустроугари (државном присилом) пленили српске књиге, ометали српске крсне славе, спречавали свечаности посвећене Светом Сави, предлагали рушење православних храмова на Фрушкој гори, забрањивали епске песме – ломећи српске гусле, с чијих струна музика прати стихове тих песама.

    Није мудро, да српски државници не захтевају, да се те колонијалне мере из прошлости више не примењују (не намећу) у границама српских држава и над припадницима српског народа – Срба све три вере. Те мере су нанеле зло и Србима муслиманске и римокатоличке вере. Једна од њих је (страховита) Србе муслимане и Србе католике је отуђила од рода, па се више не осећају Србима. Они данас чине друштвене заједнице без националних корена – знају да су Срби, али то не могу да признају. Јер, ауторитет великих сила и верских установа је учинио своје – ранио им је свест.

    Мора да западноевропска одбојност према српском имену има своје разлоге. У Аустроугарској, Немачкој, Француској, Британији… није забележено сузбијање словенског имена, ни зазирање од других националних имена Словена. Без бојазни су Западњаци спомињали: Русе, Пољаке, Чехе, Словаке, Украјинце, Бугаре, Хрвате, Словенце, Белорусе… Само је српско име, из не сасвим познатих разлога, нерадо спомињано, па и уклањано. Један од разлога за његово одбацивање је, вероватно, у чињеници што је било у Антици присутно на скоро целом европском континенту и што су, до данас, остали топоними из српског (словенског) језика у свим европским државама, па и у азијским – од Средоземног мора до централне Индије.



    Значи – у Антици се није спомињало словенско име, па оно није сметало љубоморним Западњацима и Ватикану. И касније искрсла имена за поједине српске (словенске) народе: Руси, Словаци, Пољаци, Чеси, Белоруси, Русини… нису, такође, сметала, јер ни њих нема у античким изворима. Но, Западноевропљани нису скупљали и изучавали културну баштину билокојег словенског народа, јер би, опет, нагазили на српско име. Нису!!! Зато се о Словенима ништа не зна пре 6. столећа Нове ере, па се, на основу тога, могло лако тврдити – да Словени нису познавали писмо пре 9. столећа.

    Председник Комисије за древну и средњевековну историју културе Руске академије наука и директор Института древнословенске и древноазијске цивилизације у Москви, проф. др Валериј Алексејевич Чудинов, закључује – Западноевропљани су поступили са словенском културном баштином као и с културном баштином староседелаца Америке. Примећује, да се словенска историја изучава од 5. и 6. столећа после Христа, а историја народа Средње Америке, где је он то истраживао, само од 18. столећа – од времена кад су Шпанци овај део Америке прогласили својом колонијом. О староседелачкој историји и култури, не учи се ни слово, подвлачи проф. др Чудинов. Обавештава, да је срео честитог монаха Римокатоличке цркве, Диега де Ланда, који га је обавестио, да су Европљани у средњеамеричким државама, од времена шпанског освајања – и у наше време, спаљивали хиљаде и хиљаде рукописа Индијанаца. Признао је Диего де Ланда, да је, од више од две хиљаде спаљених, успео да спасе три стара рукописа.

    Званична историографија Словена и ваневропских народа је непоуздана, закључује проф. др Чудинов, зато што су и једну и другу писали западноевропски завојевачи словенских земаља. Наводи, да су Немци потпуно уклонили податке о две словенске кнежевине у северној и источној Немачкој, које су Немци, нечасно – преварама, успели да покоре у 12. столећу, а ту затечене Словене су, до 20. столећа, германизовали, као што је, у Антици, Рим покорио и романизовао словенске Етрурце у Италији. Чудинов додаје, да су Германи освојили и десловенизирали становништво и у Скандинавији, што доказује и руски филолог Велтман, у 19. столећу.7

    Савремени историчари о античким Србима (Словенима)

    У званичној историографији европских држава, нема података о српском имену у Антици, али, ових година, све више истраживача налазе Србе у давним временима. Један од њих је проф. др Иво Вукчевић с калифорнијског Барбара универзитета. Одбацио је сваку могућност, да се игде неки народ звао „Словенима“ пре 6. столећа Нове ере. Тврди, да су староседеоци Балкана, у античким документима, бележени као Срби, или Венди, Илири, Дачани, Венети, Трачани… Погледајмо његов закључак о античком становништву Балкана и о свим Словенима у искону. Видећемо, да су се Срби (данашњи Словени) простирали на подручју целог европског континента:

    „Као што следеће кратке тврдње показују, сви гореспоменути су апсолутно сигурни (европски слависти, које је наводио професор др Иво Вукчевић, СЈ), да су древни Словени: Венди, Анти и Склавини – били познати као Срби:

    1) ’Срби’ је изворно, првобитно, домаће и заједничко, име свих Словена;

    2) Рани грчко-римски историчари не знају ништа о имену ’Слав’, они говоре само о Вендима, или Србима;

    3) У почетку, Словени су се називали својим домаћим именом, Срби, док су их странци, нарочито Германи, звали Венди или Винди;

    4) Према истраживањима највећих стручњака за ово питање, у старини су се сви Словени звали: Срби;

    5) ’Срби’ је било име свих словенских народа, много пре појаве имена Словени или Анти;

    6) ’Срби’ је некад било име свих Словена, које су њихови западни суседи звали и Венди, Винди и Венеди;

    7) Временом је изворно име Срби изгубљено, име Анти нестало је у 6. веку пре Христа, а од 6. века Нове ере, па надаље, у хроникама се појављују имена Слави и Славини. У време када су данашњи Словени били један народ, звали су се Сарбаци, Сораби, Сорби, Срби…

    11) У старини, сви Словени су се звали Венди или Срби. Не могу рећи, да ли је једно претходило оном другом, или су се оба појавила у исто време. Већа је вероватноћа – да су у исто време једно име, ’Срби’, користили изворни носиоци“.8

    Попут проф. др Иве Вукчевића, и многи други савремени истраживачи упозоравају (ових година), да стари историјски извори спомињу у Европи Србе – понекад под другим именима, која бисмо могли означити завичајним: Венди, Венети, Далмати, Трибали, Илири, Дачани, Трачани, како то наводи и католички свештеник са Хвара, Винко Прибојевић, у 16. столећу… а завичајна имена и данас красе преостале Србе, па се радије зову завичајно, него национално: Србијанац, Личанин, Кордунаш, Банијац, Босанац, Далматинац, Македонац, Славонац, Војвођанин, Црногорац… Ево, како значајан податак грчког историчара, Апијана из Александрије, о Србима у Далмацији, Херцеговини, Србији и другим крајевима на Балкану, објашњава један од трагалаца за исконским српским коренима на Балкану, Илија Петровић, из српског племена Куча – у Црној Гори:

    „Апијан из Александрије сведочи, да је 135. године, у долини Неретве, римски војсковођа Флавијус Флакус ратовао са Србима, које називају Илирима или Далматима, а најславнија илирска племена су Срби (Сордиски) и Трибали. Бројни аутори из старијих времена, нарочито, под Трибалима подразумевају Србе, тако да и српске владаре из лозе Немањића идентификују као краљеве трибалске. Византијски хроничар Ђорђе Кедрин (11. и 12. век), земљу Трибалију, у крају у којем је много касније откривен Лепенски вир (на Дунаву), назива ’област Срба’, а Леоник Халкокондил, рођени Атињанин, без икаквих ограда, каже да ’род Трибала, Срба, на целој земљи је најстарији и највећи, то поуздано знам’.

    Идентификујући Трибале као Србе, он каже да се ’Трибали, Мизи, Илири, Пољаци и Сармати служе, између себе, истим језиком… Бораве с ове и с оне стране Дунава, широко и надугачко владајући… овај људски род… такав је мој закључак… борећи се с различитим бурама судбине, запосео је област око Јонског мора… и тамо учврстио седишта’. Знак једнакости између Трибала и Срба је стављан и много касније – чак и у 19. веку. Тако су, на пример, француски енциклопедисти Едме Мантел и Конрад Малт-Брен (1775-1826) објавили у Паризу (1803), у 16 томова, дело названо: ’Географија, Математика, Физика и Политика свих делова света, написана према ономе што је било објављено као тачно и ново од географа, природњака, путника и твораца статистика међу најпросвећенијим народима’. У десетом тому, на страни 69, написали су и следеће: ’Равница звана Косово… славна је по великом броју битака. Султан Мурат, кога ми Французи зовемо Амурат Први, ту је потукао војску коју је предводио Лазар, владар Србије.

    После победе, Амурат је био убијен од једног Трибала’… Средином 4. века пре Нове ере, настао је путопис: ’Кружна пловидба по Средоземном мору’ анонимног грчког географа – званог Псеудо-Скилакс, у којем се, без обзира на навод, да се Дунав – својим двама крацима – улива и у Црно и у Јадранско море, нуде и уверљиви подаци о простирању илирских племена целим јадранским приморјем, од Истре до Епира, све од Либурна (које, такође, убраја у Илире) до југа данашње Албаније’… Најподробније податке о Илирима, нуди Херодот, по чијем се сазнању илирска земља у 5. веку пре Христа простирала од Јадрана до извора Мораве, на истоку, и до реке Адже на северозападу… име Илири је имало своју оправданост – не само на области на Јадрану, већ и за њихову позадину, до дунавске линије на северу и североистоку. Херодот сврстава у Илире и Енете, односно јадранске Венде, као и Истране, Осериате, Стулпине и друге, који су били, по свим предањима, Илири“.9

    .
    .
    .



    Извор: Васељенска

  8. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  9. #15
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.046 puta u 3.660 postova
    Moć reputacije
    1059
    ..
    АНТИЧКИ СРБИ су сви данашњи Словени_4/4


    .
    .
    .

    Словенски народи су били познати и као Срби, а, ето, најпозванији светски научници и енциклопедисти, кажу да се под Србима подразумевају и Трачани, и Илири, и Гети, и Венди, итд. У цитату, антички писац каже, да су Срби настањивали и јадранско полуострво, Истру, која је, све до најновијег времена, званично, сматрана италијанском територијом, с италијанским народом.

    Наведени антички извори о Србима (Словенима), па и они из нама претходних столећа, занемаривани су, а званична историографија је бележила да су Словени били неписмени и непокрштени до 9. столећа. То је намерно чињено у научним круговима западноеворпских држава. Али, чудно је, да су то прихватили (као темељну научну истину) интелектуалци у словенским државама. Посебно је несхватљиво, да се томе нису супротставили научници и државици у Русији – она је у 18. и 19. столећу већ била светска сила, па су њене просветне и научне установе могле (без страха од Запада) уклонити наметнуте фалсификате.

    Српски интелектуалци су, међу њима: Милош С. Милојевић и Сима Лукин Лазић, у другој половини 19. столећа, оспоравали званичну историју, али су њихова дела уклоњена и више се нису појављивала – објављена су тек крајем 20. столећа. Аустроугарска је (у 19. столећу) запретила Краљевини Србији трговинским санкцијама и ускраћивањем кредита, а претила је и оружјем, па се Србија повиновала и преузела у образовни систем од Германа наметнуту историју Словена. Књиге Симе Лукина Лазића и Милоша Милојевића су повучене из књижара, просветних и научних установа, па и из библиотека у Србији.

    Мада школски и универзитетски уџбеници садрже, и данас, одреднице из фалсификоване историје Словена, у научним круговима и на научним скуповима историчара се, данас – почетком 21. столећа, та историја све чешће оспорава. Није једноставно набројати све научне радове о томе, јер средства јавног информисања, у већини европских држава, то не објављују.

    Зато ћемо навести само неколико радова. Међу њима је највише пажње изазвао реферат италијанског историчара, Ђанкарла Томецоли Тицијана и коаутора, бугарског лингвисте – П. П. Серафимова. Они су, на Међународном конгресу: „Доћириловска словенска писменост и дохришћанска словенска култура“, Санкт Петербург (12-14. мај 2008), навели – да су фалсификати о Србима (Словенима) досегли време трећег миленијума пре Нове ере. Но, њихов реферат није упутио само на српску (словенску) античку историју, него и на грчку, јер наводе да Минојска држава на Криту није грчка – него словенска. Наравно, и Тицијано робује давном упутству из Ватикана, да се српско име (где се год појављује у историјским изворима) замени словенским, али то не умањује значај његовог дела. Он и Серафимов су, уз друге лингвисте у Европи, помоћу словенских језика, прочитали линеарно А и Б писмо, па су све записе с Крита растумачили. Закључили су – да су Словени у палеолиту присутни у свим деловима Европе. Тумаче, да су се стари топоними у Југоисточној Европи сматрали несловенским, а истина је – да се могу читати само помоћу словенских језика. Сматра, да су Словени: и Илири, и Трачани, и Скити… и да су се населили на Криту у трећем миленијуму пре Нове ере.

    Тамо су створили Минојску државу и у њој су били већинско становништво. Писменост је била већ уобичајена на Криту и она се везује за писмо из Винче и писмо из Лепенског вира – оба су нађена у Србији. Тицијано одбија сваку могућност, да је на Криту била грчка култура, јер историјски извори упућују на чињеницу, да су се Грци доселили на Балкан тек у 7. или 8. столећу пре Нове ере. Грци су само наследили словенску писменост и словенско државно устројство с Крита. На основу овог рада, јасно је, да је и чувени Тројански рат био пре доласка Грка на Балкан и да је, највероватније, то рат међу српским (словенским) државама. Не може се тврдити, да су у њему учествовали припадници савремених европских нација (Енглези, Немци, Французи, Шпанци, Италијани…), јер су ови народи национално стасавали у столећима после Римске Империје, кад им се формирао и језик – на бази латинског.10

    Истоветне закључке, износи о старој словенској писмености руски филолог Генадиј С. Грињевич, тврдећи да су Словени насељавали леву и десну обалу средњег и доњег Дунава и да су„омогућили зору Цивилизације“. Каже, да је словенско слоговно писмо најстарије на свету и да потиче из Винче у Србији – из времена 5.000 година пре Христа. Иако је радио независно од Тицијана и Серафимова, закључио је о Минојској култури оно што и они. Грињевич налази словенско писмо и словенски језик на Криту (од 20. до 12. столећа пре Христа) и у Етрурији (Италији) од 8. до 2. столећа пре Христа.

    Закључује, да су руне, нађене у многим крајевима Европе, словенско писмо и да се читају само помоћу словенских језика. Текстови на рунама потичу од 4. до 10. столећа после Христа и њих је прочитао Генадиј С. Грињевич, што је детаљно објаснио у књизи: „Прасловенска писменост и резултати декодирања“. Штета је што садржај овог дела не налази места у школским и универзитетским књигама. А у њему, између осталог, пише – да је словенско писмо најстарије на свету и да је нађено у Европи, Азији и на западним обалама Америке! Грињевич сугерише, да су и други народи, широм света, користили словенско писмо. Пребацује руском цару Петру Великом, што је био одушевљен (из неког непознатог разлога) ученим људима у Западној Европи, те је многе позвао у Русију. Ти странци су, тврди Грињевич, створили у Русији својеврсну „историјску пирамиду“, у којој су, поред осталог, уклонили представу о рунама – као словенском писму.

    „Научно“ су тумачили, да су руне писмо непознатог народа и изумрлог језика, а онда су се „досетили“, да су то само мистични симболи – створени ради окултних обреда. Тако је немачка Национал-социјалистичка партија Адолфа Хитлера, пре Другог светског рата, веровала у ове закључке „учених Западњака“, па је преузела један симбол из руна (кукасти крст), којег су чланови партије претворили у симбол Немачке, верујући да он држави дарује мистичну снагу. Наравно, „учени“ Немци су у Русији тумачили и то, да су руне старогрчко писмо, нарочито рунски текстови из Сибира и Монголије! Свакако, они то нису успели прочитати помоћу старогрчког, али је то тумачење опстајало у лингвистици и историји. У време царице Катарине Друге, немачки научници су прецизирали, да су руне у Сибиру и Монголији припадале „непознатом источном народу“.

    Одмакли су се од грчког језика, јер је било логично, да се старогрчки може читати. Царица Катарина је наслутила истину и с правом је тврдила, да је, на непознат начин, изгубљена веза између савремене и античке словенске писмености, наговештавајући обавезу учених, да узроке томе треба да открију. Грињевич је скренуо пажњу, да Западноевропљани зазиру од трагова словенске писмености у искону, па никада, за хиљаду година, нису покушали читање руна помоћу словенских језика. Чинили су то помоћу латинског, грчког, хебрејског, али су, што је природно, били неуспешни.11

    Грињевича следи и руски академик Олег Николајевич Трубачов. У свом делу: „Етногенеза и култура старих Словена – лингвистичка истраживања“, наводи да су Балкан и Подунавље прапостојбина свих данашњих Словена. Супротно званичној историографији, Трубачов тврди – да су, с Балкана и из Подунавља, Словени (незнано у којем давном времену) населили западне, источне и северне крајеве Европе и да је српски језик основа свим словенским језицима.12

    Трубачовљев навод о Словенима Антике у Средњој Европи и на Балкану, потврђује и римокатолички свештеник из Суботице, Блашко Рајић, рођен 1878. године – умро 1951. године. О томе је написао поему у десетерцу: „Слава“. Садржај је супротан наводима званичне историјске науке европских народа, јер тврди да су Илири, Дачани, Трачани, Јазиги, Сармати, Гети и други – само племена Словена и да су ратовали с Римљанима на Дунаву, бранећи данашњу Бачку (у Србији). Њу Римљани никад нису покорили, мада су владали целом данашњом Румунијом и Молдавијом. То значи, да је Блашко Рајић имао увид у нека документа о староседелаштву Словена у Средњој Европи и на Балкану. Описује то у свом уметничком делу, наводећи речи једног Грка, Дионизија, који је у гостима код Словена у Панонији. Тај Грк је савременик и пријатељ Апостола Павла – први век Нове ере, па, као и Апостол Павле, покрштава Србе (Словене) на Дунаву. И ова песма би требало да отрезни словенске државнике и званичне интелектуалце, јер они упорно славе и величају Ћирила и Методија – који су, кобајаги, покрстили и описменили Словене у 9. столећу:

    „… Прекрижи се кнеже Диониже,

    Те он поче ’вако говорити:

    ’Бани, пани и господо славна,

    Силна војско, по избор јунаци!

    Немојте се ви томе чудити,

    Што словинским словом проговарам,

    Иако сам рода Хеленскога.

    Провео сам не мало година

    С братом Павлом у земљи Илирској,

    У Солуну и у Колисима,

    Гдје се збори вашим словом лијепим.

    А и нема другога народа

    По селима у тим крајевима.

    Тај је народ и Павле волио,

    Више пута радо говорио:

    – Бог не чини разлике никакве

    Измеђ Грка и ових Барбара:

    Све их зове себи на спасење –

    Па сам Павла и ја послушао,

    Старешина највишега суда,

    У Атини граду хеленскоме

    И постао његов сам ученик,

    Те упознах Бога истинитог.

    Сад тог Бога ја Вама навијештам,

    И познатог, а и непознатог.

    Та сви знате владара Свевида,

    Јасног-бога, Царбога, Градива,

    Ал’ га нисте ниједан видили,

    Хтјели бисте да га упознате,

    Зато људи направе ликове,

    Од дрвета, камена, па злата,

    И њиме се тобоже клањају.

    Ал’ Бог прави: Дух је невидљиви,

    Неба, земље господар свеможни.

    И створитељ цијелога свијета…’“13

    Све више истраживача се противи досадашњој тврдњи европских историчара о касном словенском укључивању у цивилизовани свет и њиховом доласку на Балкан тек у 6. и 7. столећу после Христа. Међу њима је и Рус, Кикешев Николај Иванович. У књизи „Мегаисторија“, налази Словене под именима Скита и Сармата. То значи, да није било словенске сеобе по Европи у Средњем веку, јер се Скити и Сармати спомињу у Антици на свим подручјима где Словени и данас живе, па и у данашњим подручјима Германа и Романа. Закључак је истоветан оном српских историчара: проф. др Олге Луковић Пјановић, др Јована И. Деретића, Светислава Билбије, Симе Лукина Лазића, др Милоша Милојевића и других. Погледајмо закључак у Кикешевој књизи:

    „Е. И. Классен утврђује да је огромно племе света – Скити и веће од њега, по казивању Птоломеја, племе Сармата, и велико племе Словена, њих све бројни древни историчари упоређују с бројем звезда на небу – уствари су један те исти народ“.14

    ———————————————— ———————————————— ——————

    1 Милош Милојевић: „Одломци историје Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији“, Београд, Државна штампарија, 1872 – ново издање, Београд, ЕТХОС, 2004, стр. 35-36.

    2 Др Олга Луковић-Пјановић, као и Милош Милојевић, наводи да је прва земља Срба била Индија, али то оповргава др Јован И. Деретић – тврди да су Срби само, после два војна похода, населили Индију, у коју су стигли с Балкана.

    3 Милош Милојевић: „Одломци историје Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији“. Београд, Државна Штампарија, 1872, ново издање: ЕТХОС; Бгд, 2004, стр.54-56.

    4 Фра Винко Прибојевић: „О подријетлу и слави Словена“, Загреб, „Народне новине“ и „Golden Marketing“, 1997.

    5 Лаза М. Костић: „Чија је Босна?“, Отава, Штампарија „Канадског Србобрана“, 1954, стр. 23.

    6 Андре Бар: „Свети Сава, слава и гусле – верска агресија Аустрије и Римске цркве на православне у Босни и Херцеговини, од 1878. до 1903“, Шабац, „Бели Анђео“, 2003.

    7 Лењинградски државни универзитет „А.С. Пушкин“, Санкт-Петербург: „Први међународни конгрес: „Доћириловска словенска писменост и дохришћанска словенска култура“, I књига, стр.7-10, 2008.

    8 Проф. др Иво Вукчевић: „Словенска Германија“, Београд, „Пешић и синови“, 2007, стр. 78.

    9 Илија Петровић: „Ка пореклу Дрекалову – по књигама староставним“, Нови Сад, ауторово издање, 2009, стр. 51-60.

    10 Лењинградски државни универзитет „А.С. Пушкин“, Први међународни конгрес: „Доћириловска словенска писменост и дохришћанска словенска култура“, I књига, Санкт-Петрбург, 2008, стр. 337-346.

    11 Генадиј С. Грињевич: „Прасловенска писменост и резултати декодирања“, Москва, „Летопис“, 1999.

    12 Слободан Јарчевић: „Историјске скривалице“ I књига, Београд, Издавач „Мирослав“, 2002, стр. 48-50,

    13 Блашко Рајић: „Слава“, Суботица, НИП Суботичке новине, 1998, стр. 80-81.

    14 Кикишев Николај Иванивич: „Мегаисторија“, Москва, „Нола-прес“, 2010, стр. 239.



    Извор: Васељенска

  10. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  11. #16
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.046 puta u 3.660 postova
    Moć reputacije
    1059
    ..
    Немци тврде: Срби су писали „Ргведе“



    Wendisches Museum :: Das Wendische Museum wurde 1994 in Cottbus eröffnet und besitzt innerhalb des Siedlungsgebietes der Sorben/Wenden im Land Brandenburg eine spezifische und zentrale Funktion bei der Darstellung der sorbischen Kulturgeschichte. Die Dauerausstellung vermittelt Einblicke in anderthalb Jahrtausende sorbischer Geschichte, wobei die Niederlausitz im Mittelpunkt steht. Diese Exposition zur sorbischen Sprache, zu Schrifttum, Bräuchen, Trachten, Musik und Liedgut, bildender Kunst und Volkskunst wird ergänzt durch wechselnde Sonderausstellungen sowie durch Vortrags- und Veranstaltungsangebote. Das Wendische Museum befindet sich in Trägerschaft der Stadt Cottbus und wird durch die Stiftung für das sorbische Volk gefördert.

    Београд – Господа Милорад Буха и Рајко Лежаић, председник Владе, односно Скупштине Републике Србске Крајине у прогонству, писмом су се обратили Председнику Српске академије наука и уметности (копије свога писма упутили су и председницима Републике, Владе и Скупштине Србије), не само у име србског народа прогнаног од 1990. до 1995. године из Републике Србске Крајине и Хрватске, него и у име свих Срба, без обзира на њихову религиозну припадност и на њихово отуђење из Србства – претапањем у друге народе, остварено колонијалним притисцима током претходних столећа, али и „братским и јединственим“ идеологизовањем кроз педесетак година комунистичке власти у брозовској Југославији.

    Овом приликом, као и више пута до сада, потписници најновијег писма скренули су пажњу његовим примаоцима на кривотворења у друштвеним наукама (пре свега историјској и језичкој науци) и Срба и осталих Словена, кривотворења која су успела да наметну подвалу, или неистину, да су Словени описмењени тек у 9. столећу по Христу. Та неистина, или лаж, већ деценијама трује бројне нараштаје наша деца по школама и на универзитетима, а на истој тој неистини производе се најразличнија магистарска, докторска, академијска и разна друга неприлична звања. Са тим у непосредној вези, ваља знати да је Руска Петровска академија наука пре неколико година упутила један меморандум свим словенским академијама наука тражећи од њих да се одрекну илузија о наводној ћирилометодијској словенској писмености.

    А да су давни преци данашњих Срба и осталих Словена творци светске писмености, још у 19. веку тврдили су Милош С. Милојевић и Сима Лукин Лазић, а у 20. и 21. веку Светислав Билбија, Радмило К. Стојановић, Радивоје Пешић, Олга Луковић Пјановић, Јован И. Деретић, Драгољуб Антић, Милутин Јаћимовић и многи други самостални истраживачи, чија се дела у Србији потпуно одбацују.

    С обзиром на то да се у научним установама Републике Србије и у Српској академији наука и уметности одбацују истински (тачни) закључци наведених србских истраживача о древној писмености србских (словенских) предака, потписници овога писма сматрали су изузетно корисним да његове примаоце подсете на несумњива сазнања савремених немачких научника и немачких научних установа. Немци, наиме, наводе да су најстарије песме света «Ргведе» (сачуване у Индији) писали србски (словенски) преци, или Аријевци – како их именују друштвене науке у свету. Ослањајуђи се на таква сазнања, Немци су 1994. године отворили Српски музеј (Вендски музеј) у Котбусу (Cottbus), који данас располаже, поред осталих потврда, и археолошким налазима у Сибиру, налазима који упућују на древну културу српских (словенских) предака.

    У наставку, дат је само један део тих немачких сазнања (или закључака), у којима Немци древне Србе зову и Вендима и кажу да су они писци „Ргведа“ – а од ове речи је потекло и то друго име за Србе (Венди):




    „ВЕНДОГРАД ИРИЈСКИ“

    Вендоград Иријски – древни град на обали Иртиша, назван по својим оснивачима Вендима (Србима). Немци и дан-данас Србе зову Венди или Сорби. Венди су добили своје име, јер су сачували и преносили знање Веда.
    Археолози су остатке овог града пронашли недалеко од рејонског центра Бољшеречје у Омској области. Ископавања су почела 1998. године, а археолози су Вендоград, службено назван Њу Аркаим, сврстали у споменике прото-градске културе.

    У Словенско-Аријским Ведама, на страни 102, о Вендограду се каже и следеће:

    ,, …И преносило се слово о Великом Извору Животне Силе, у далека и стародревна времена, када су се на великим свечаностима у великом Вендогарду Иријском окупљали синови Родова Расе Велике и многи потомци Рода Небеског из свих крајева и покрајина земље. И пре почетка велике свечаности сви они су одлазили у Храм Рода и Светилишта свих Светлих Богова. И приносили су бескрвне жртве благом и световеликом Богу Роду и својим Светлим Родовским Боговима, и свим небеским Боговима-Заштитницима, за још једну мирну и плодну годину.

    Тада су била веома плодна временау свим областима Беловодја и Расеније, где су славно живели и радили мудри синови Родова Велике Расе. Сви Небески Богови и Мајка-Природа богато су даривали своје потомке, велике трудбенике и творце…Велика благост и заштитништво према свима који живе од свога рада долази од великодушног Бога Рода, сматрали су житељи Вендогарда Иријског, и поштовали га више од других трипут светлих Небеских Богова и Богиња. И приређивали су у част Светлога Бога Рода велике свечаности и веселе празнике. И долазили су на те велике свечаностииз свих урочишта и скитова урманских мудри сребрнокоси Старци-приповедачи да би поучавали људе Мудрости Древној, коју чуваху Родови њихови током многих хиљада поколења Раса…“

    Да се све не би свело на причу, Председнику Српске академије наука и уметности, и председницима Републике, Владе и Скупштине Србије, послат је снимак табле са називом овог немачког музеја, на којем лепо пише – СРПСКИ МУЗЕЈ, али су дати и основни подаци о њему, па и адреса, бројеви телефона и мејлови.

    С обзиром на то да један од сарадника Српске академије наука и уметности по имену Радивоје Радић – говори се за њега да је професор на Филозофском факултету у Београду и руководилац Византолошког института исте те Српске академије наука и уметности – пише књиге против онога што су о србској писмености и србској старини писали наведени србски истраживачи, и не само они, (његова књига: «Срби пре и после Адама») и упорно тврди да су се Словени описменили у 9. столећу по Христу, било би упутно да се упусти у оповргавање научних открића Српског музеја у Немачкој и докаже да све то није тачно, нарочито да није тачно да су давни преци данашњих Срба написали «Ргведе».



    Извор: Васељенска/Корени

  12. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  13. #17
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.046 puta u 3.660 postova
    Moć reputacije
    1059
    ..
    У француским списима помиње се женидба Уроша са Јеленом Анжујском.

    Дифрен Диканж у делу "Историја бизантина" из 18. века обухвата време од пре Христа до доласка Турака.
    Он за Немању каже да је био 142. владар, набрајајући имена и време владавине сваког од њих, а у српским уџбеницима историје се каже да је Немања био први.
    На жалост, само се неколицина наших историчара ослања на Диканжа иако је он био водећи интелектуалац у Европи тог времена и изврстан византиста.

    И Рико д Самари из 18. века написао је кратко дело "Јужни Словени" са многим подацима о Србима.
    У њему се за владара Илирије, пре Римске империје, каже да је био краљ Срба.

    Француски историчари су се бавили и нашим краљем Милутином који је био велики градитељ цркава и болница и ван Србије - у Италији, Палестини, Цариграду.



    Извор: ?

    ..
    ...Име Срби је било проширено делом данашње Немачке.
    Карло Велики је водио рат против Сораба. Када је окончао преко 40 ратова, основао је границу, која се протеже од Хамбурга до извора Дунава. Звао ју је Limes Sorrabicus.
    Он је макар знао да је ратовао са Србима.



    Извор: ?

  14. #18
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.046 puta u 3.660 postova
    Moć reputacije
    1059
    ..
    Грим Ј.:
    “У стпвари име Срб изгледа граматички као најбоље обележје за све народе истог порекла и језика. Ниједно друго словенско стабло нема такву историју, која би се са српском могла упоредити“, (у предговору за малу граматику од Вука Караџића од године 1824).


    Жунковић, Д.:
    „Слависти 19. и 20. века су доказали, да су Срби стари народ, и да су се раније звали Сораби“.


    Кохел, немачки етнограф:
    „Име Срби је било раније велико обележење за све Словене“.


    Баварски географ:
    „Српска империја је била тако велика да су из ње настали сви словенски народи. Словени такође тврде да своје порекло воде од Срба“, (у једном часопису у Минхену 1837).


    Вељтман, А.Ф.:
    „Словенском народу припадају и познати Козаци, који такође потичу од Срба“.


    Добровски, Ј.:
    „Лужучки Срби и Срби са Балкана су исти народ“.


    Шафарик Ј.:
    „…Ова два народа имају свој назив из ранијих времена, када су сви данашњи Словени имали заједничко име и говорили један језик из кога је настало дванајест“.


    Маретић, Т.:
    „Многи немачки и руски историчари су мишљења да је Херодот под именом Трачани мислио на Србе. У Херодотово време су Срби живели у Малој Азији, на Балкану и Тракији“.
    “У старој историји код Срба је постојало племе Рас, Расени, Расна, Рашани, чије име рушевине градова још данас у Тракији и Србији носе, а док се реке са истим именом налазе у Индији, Србији, Турској, Немачкој и некадашњим подручјима античке Србије“.
    „Име Трачани долази од Рашани, Тракија од Расија“.
    „Прво име Словена је било Срби“.


    Рачки, Ј.:
    „На почетку су се сви Словени звали са властитим именом Срби, што значи род (рођак, а странци су касније, специјално Немци, њих називали Венди/Винди. Потпуно је јасно, каже се да су Трачани, Скити, Венди, или Венети, Трибали, Илири, и др. које Херодот у својим делима помиње сви по реду Срби. И за време Птоломеја, Тацита, Полибија и др. већином се говори о Трачанима, (Вендима, Антима, Трибалима, Дарданцима, Илирима, који су такође били Срби, јер у то време име Словени није било познато“.


    Калај, В.:
    „По истраживањима најбољих историчара, сви словенски народи су се у стара времена звали Срби и Словени, Анти су били само једна грана ове фамилије. Докле год су данашњи Словени живели слободно и заједно звали су се Сораби, Сорби, Срби“ (Историја Срба)


    Грек Г., професор у Грацу:
    „Име Срби, које је раније припадало свим Словенима је све ређе, и данас га носе само становници Лужица и Србије“, (у једној од својих студија 1887).


    Грим, Ј.:
    „Већ у временима када је историја ћутала, морали су Словени бити народ Европе“.


    Добровски Ј.:
    „Ако би ја једно заједничко име за све словенске народе морао да предложим, било би то Срби“ (Словенка 1814).


    Кромпер, М.:
    „Северни Словени су пореклом Срби/Венди“ (Базел, 1555).


    Баварски географ:
    „Срби су били тако моћан народ да су од њих настали сви словенски народи“.


    Бјеловски:
    “Пољаци потичу са Дунава од српских племена Трибала и Дачана.
    Други пољски научници тврде, Пољаци потичу из српске Илирије, колевке словенског народа“ (Критични увод у историју 1857).


    Пикте, А. швајцарски историчар:
    „Може се са сигурношћу тврдити, да је постојао један пра народ између Индије и крајње границе Европе, који се састојао из Сораба, Серба и Рашана, чије је заједничко име било Срби“.


    Страбон:
    “У западној Азији су живели Срби и Брђани-Србобрђани“.
    „Срби су имали у Малој Азији велико царство (око 70. год пре Христа), чији се цар звао Облак“.


    Милојевић, М.:
    “У кинеским хроникама се помиње српско царство Сирбирија, и њихови краљеви, Бане, Јанче, Ранко, а посебно српски цар Танчо са својих 5 синова“.


    Ломански:
    „Срби су њихове трагове оставили не само у данашњој Италији, Шпанији, Португалији, већ и на Сицилији и на обалама Африке. Ово потврђују још неки, а међу њима папа Енејас Силвије.“.


    Страбон:
    „Тројанци су били делом Срби, делом Грци из Мале Азије и колонисти са Крита“. Овог мишљења је руски научник и енциклопедист Михајл Ломоносов, српски историчар и теолог Марво Орбин и српски поета Иван Гундулић.


    Рашанин, Ј.:
    „Срби који су после пропасти Троје нашли спас на Балкану, су били у пуно епова опевани, који су се још у 18. веку могли чути у Србији“.


    Страбон:
    „Њихова (српска) насеља су се налазила између Балкана и Кавказа и иза, и били су народ црвене косе и плавих очију“.


    Мојсије од Корене:
    „…Велико подручје се звало Моезија. По знању других историчара Моезија се у античко доба састојала из српских земаља и простирала се од Дрине, Саве и Дунава на западу, до Црног мора на истоку“.
    „Они тврде у својим студијама, да су не само Трачани, већ и Пелазги и Илири били Срби“.


    Шулц, К. пољски историчар:
    „Словени се нису јужно од Дунава појавили у 6. веку већ су овде живели од најстаријих времена, као илиро-трачани. Многобројни антички сведоци, као Страбон кажу, да Илири и Трачани нису себи били страни, јер су ови народи били истог порекла, имали исте обичаје и поредак, обожавали исте богове“ (Порекло и седишта старих Илира, Париз 1856).


    Роберт, С.:
    „Ми смо се навикли да седишта Словена само у Русији видимо. Дунавска долина је осовина и центар Словена; Илиро-Срба/ Прасловена или Протословена“.
    “На Балтику су се Срби налазили пре него што је Мојсије са својим Јеврејима морао да напусти Египат“.


    Фресл, Ј., немачки историчар, описује свађу између Египћана и Скита (Срба), ко је од њих старији народ:
    „…у којој Срби убедљиво бише победници“ (Саки и Скити 1886).


    Антон, К.Г.:
    “Народи које ми прво као Словене познајемо; су се звали Срби“. Најстарије седиште Срба се увек звало Сарматија. Код старих писаца гласи и Пољска, старо седиште Срба је најдуже задржала име Сарматија. Равенски географ описује Пољску под именом Сарматија, тачно познаје нацију, али не као Словене; него посебно од Скита потичу Словени, то значи у ствари нешто друго, дакле Срби су у Пољској већ живели када се име Словен појавило“.
    “Када су Словени наступили као једна нација, носили су раније сигурно име Срби. То не значи да се они нису могли тако пре звати, него нам каже да ни Словени, ни Јазиги, ни Анти, ни Хенети, ни иначе неки други, нису старији и првобитнији него они (Срби) могли бити.
    “Име Сармати је са називом Срби идентично“.
    “Име Србин је прво и најпрвобитније име нације, која се касније поделила на две половине, праве Србе и Јазиге. Срби се никада нису звали Словени, него су га Јазиги касније добили као друго име“.
    “Постојали су више имена Керурсци, Керуети, Серуити и Сервити. И сада смем питати да ли то нису Срби, као што је већ неколико векова касније код Византинаца постојала територија од Елбе до Висле, која се звала Велика Србија“.
    “Како би Бибијус Секестер, који је живео тек у 4. веку, поменуо Србе као народ тога времена, да није чуо за њих дакле, они се нису доселили, него су ту одувек живели“.
    „Ако се зна, по вестима Константина П. да су почетком 7. века с друге стране Мађарске и Боемије, тј. у Пољској и Шлезији; Лужицама и Мајзену Срби живели, и да је једна колонија послата за Далмаџију, од које потичу данашњи Срби, значи да то главно стабло Срба није могло бити тако слабо; и да се није пре кратког времена ту доселило“.
    „Народ Срби су најпознатији. Још имамо ми краљевину Сервију, још се зову Венди на Одри и Лужицама – Срби; Мајсен и Лужице су се у средњем веку звале Србија“. „Срби добише име Анти, Хенеди, Венди, Венеди…“


    Пророк Јеремија приповеда:
    „Слушајте, говори пророк, доводим изнад вас Кућо Израел, из даљине један народ, један моћан народ, један стари народ, један непобедиви народ; чији говор ти не разумеш, јер ти његов језик не знаш, његове корице су отворени гробови, сви су сујетни дивови. То су Скити (Срби) са њиховим страховитим нападима, који из унутрашњости Азије, већ у далекој прошлости на једну страну до Тихог, или Великог океана, се проширише, и код Кинеза и Јапанаца оставише њихове успомене. На другој страни до обале Мале Азије, и даље до Египта се проширише, где временом и Палестину обухватише, у којој град Скитополис, на брду Табор, у провинцији Галилеја, саградише“(с. V. 15).


    Апостол Павле о Србима, које он назива Скитима, из уста Јозефа Фресла:
    „У каквом високом угледу су Срби код првих римских царева стајали као народ, и како стајаше изнад свих других потврђује једна велика личност, чије се мишљење као одлучујуће овде мора навести. Тај који се овде за Србе залаже није нико други него Апостол Павле. У свом писму Колосејцима, граду у Фригији, стоји на признатом грчком и латинском тексту с.III, V. 9, 10, 11 … Није само да Србин није овде варвар, него међу неварварима има главну улогу, чак највишу… Он њих не истиче само због ових упоређења, него и због њихових физичких и духовних особина, које апостол Павле није ни код ниједних других народа, у тој мери приметио, па је он одлучио да њих не само узвиши изнад других него да их стави на врх неварвара. Пошто су Павлова путовања више пута водила кроз… а Србе је свуда сретао, може се претпоставити да је он имао довољно прилика да њих добро упозна… да Павле није њих само површно познавао, види се и по положајима које је он њима поверавао, јер је он био у њих убеђен“.


    Фресл, Ј.:
    „…Старци тврде без милосрђа да су Скити – Срби најстарији народ на свету“. (Саки и Скити 1886.).


    Роберт, С.:
    „Илирски Срби су најстарији међу Словенима. Све што је данас код других народа легенда, живи још данас у овој непроменљивој Илирији као живи елемент“.
    „Срби је прастаро, најповољније и најодомаћеније заједничку име свих Словена“.


    Херодот:
    „Трачани (Срби) су највећи народ после Индијаца.“


    Клерк, Г.:
    „Име Србин је у старости означавало словенски народ“.


    Ансхајм:
    „Из седам старих извора се зна да су пра народ Норика скитски Венди“.



    Извор: ?

  15. #19
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.046 puta u 3.660 postova
    Moć reputacije
    1059
    ..
    Орбин, М.:
    „Главни народ свих Словена су Срби“.


    Минс, енглески археолог:
    „Венди су без сумње Словени“.


    Руски археолози:
    „Венди су Протословени“.


    Фресл, Ј.:
    „Арнолд В. тврди да су Келти (Срби) населили Галију већ 2000 година пре Христа. Није он тако далеко отишао назад, него ми смемо још 500-1000 година томе додати“.
    Култура Скита (Срба) и Бактријанаџа (азијских Срба), је најстарија од свих аријских народа. По томе је морао тај народ пуно раније постојати, јер само тако је он могао достићи тако високи степен културе. Ми читамо код Јустина (II,3), о победничким ратовима Скита над Египћанима под вођством Весосиса, а мислио је сигурно на Сесостриса. Овај је владао од прилике од 1394. до 1328. год. пре Христа. Од истог аутора се дознаје да је Азија Скитимав(Србима), 1500 година плаћала трибут, и да их је Нино, краљ Асирије, ове обавезе ослободио. Ако се претпостави да је овај легендарни владар владао само у 16. веку пре Христа, онда су Срби Азију морали освојити већ крајем четири хиљадитих година пре Христа, из чега видимо да су они пуно раније морали бити велики, многобројни и самосталан народ. Да 6и они могли извести овакав огроман ратни подухват, преко хиљаде километара, у њиховој источној отаџбини су морали бити тако многобројни, да 6и могли скупити огромне ратне контигенте“.


    Вељтман, А.Ф.:
    „Балтички Срби су били познати под изопаченим именима Кимбри, Кам6ри, Цимбри, Симбри“.
    „Овид назива становнике града Томи (данас Констанца) Скити, дели их у Сармате и Готе, разликује готски језик од сарматског, али не види у чему је та разлика. Он пише импертору Августу: Ја живим у сред Сармата, Беса и Гета (Trust. L III F1. XI), ја живим међу Скитима и Тетима (Trust. L III F1. XI), Сармати и Тети ће читати моја дела (Trust. L IV F1), овде чак Сармати и Тети знају за тебе (Pont. L III Ep. 2), ја сам њима о твојој склоности према мени причао, јер сам ја њихов језик савладао, трачко-скитски већ ми непрестано звучи у ушима, и изгледа ми да бих ја већ мирно могао писати на гетском (Trust. L III F1. 14), ох срамоте, написах стихове на гетском са употребом наших правила у варварском језику, честитај ми, они мене славе и уврштавају ме међу њихове поете“ (Pont. L IV Ep. 3).


    Шулц, К.:
    „Илири и Трачани имају исто порекло и обичаје“.
    „Исто порекло као они имају такође и народи који живе у Алпима, источној Италији, поготово Венети, Норџи, Винделијци и Раси.“
    „Илиро-Трачани живе на горњем Подунављу и Јужној Терманији од пра времена“.
    „Илиро-Трачани живе од пра времена од Карпата, па до северних области Херцинских планина, и свуда до Балтичког мора“.
    „Словени се нису тек у 6. веку појавили на Дунаву, већ живе ту од прастарих времена као Илиро-Трачани“.


    Катанчић:
    „Сви Илири говоре српски“.


    Јагрода, Н.:
    „Код Румуна Срби је име за све Словене, име за целу расу, јер за Румуне су Бугари такође Срби“.


    Деретић, Ј.:
    „Вељтман и други словенски научници су мишљења да је име Србин веома старо и дубоко укорењено међу Словенима“.


    Гиљфердинг, А.:
    „На Балканском полуострву су постојале многе српске државе које је само везао заједнички језик.“


    Шафарик, Ј.:
    „Име Венди је страно, право име Словена је Срби“.


    Деретић, Ј.:
    „Вацислав Мацијовски је сматрао да је Прокопије преправио реч Срби на Шпори“.


    Олга Луковић-Пјановић:
    „Шпоре нико не помиње него само Прокопије“.


    Леже, Л.:
    „Сорби и Шпори је било непријатно грчком уху, и зато Прокопије каже да се име Шпори, раније давало Словенима и Антима“.


    Мори, А.:
    „Прокопије пише да Анти и Словени припадају истој раси, говоре исти језик и да су се ова два народа звали Шпорима тј. Србима (77 Jun. str. 363).


    Екерман, К.:
    „Винди, Шпори, Срби, то су општа имена Словена“.


    Деретић, Ј.:
    „Добровски и Шафарик су чврсто уверени да је то грчки прелик имена Срби“.
    Епископ Саломон (умро 920. год.) каже: Sarmatiae Sirbi tum dicti… id est quasi Sirbutium – Сармати који су се тада звали Сир6и…што је као Сирбути“ (Mater verborum).
    „Рајић, Ј. је читао име Сармати као Сарбати“.
    „Вацерод, који је 1102. године преписао Mater verborum, на многим местима је уз, наведене називе дао тумачења, на чешком језику. Код назива Сармат, редовно даје објашњење да је то Србин, чиме показује, да су Птоломејеви Сармати у ствари били Срби. Он пише уз реч Сармат (Sarmatae populi Zirbi)“.


    Шафарик, Ј:
    „У 9. и 10. веку Срби су били од Одре до Волге“.


    Роберт, С.:
    „Венди су народ који је живео на огромном простору, и носио је различита имена по пределима на којима је живео, а данас се уопште зову Србима“.


    Јорданес:
    „Венди су били многобројни народ (natio populosa)“.


    Мунро:
    „Скоти су Скити“.


    Соловјев, С.:
    „Писци 1. векова нове ере знају Словене под именом Венда око Висле, даље према истоку, међу племенима Сарматским, Финским и Германским, сусреће се име Срба“.
    „Венди на Висли, Фини и Германи и даље на исток су Срби“.


    Прокопије:
    „…На обалама Азовског мора, живе Срби у Утугурији, а пространства даље од њих на северу заузима безбројни народ Анта“.


    Деретић, Ј.:
    „Од почетка нове ере име Сармата, готово стално замењује у Европи име Скита. Велика Русија, Мала Русија и Пољска, биле су тада обележене као Сарматија“.


    Марцијан из Хераклеје:
    „Земља Сарматија се простире од Бористена до Висле, и броји укупно 56 различитих племена“.


    Птоломеј, К.:
    „…Јазиги и Роксолани су Сармати, а Срби су такође Сармати“.


    Мори:
    „Венди или Венети су исти народ као и Сармати. Њихово име их природно повезује са Момировим Венетима или Хенетима“.


    Херодот:
    „Енети и Венети са Црног мора су исти они на крају Јадрана“.


    Лавис и Рамбо:
    „Словени су себе називали Сарматима“.


    Карл фон Зеде:
    „Прво и опште име Словена је било Сербли…“ (Етнографија аустријске монархије, књига 1, 1957).


    Калај:
    „По испитивањима најбољих научника сви словенски народи су се у прастаро доба називали Србима, а Словени и Анти су били само огранци ове породице“ (У Историји Срба).


    До6ровски, Ј.:
    „Срб није ништа друго него Сармат, скраћено и преокренуто“.


    Карион, Ј.:
    „Од имена Сармати је настало име Сарбрат, заменом слова“.


    Вадијанус:
    “Постоје две Сарматије, азијска од Дона до Азовског мора, па на исток и европска, од Дона до Германије, и од Балтичког мора па до Дунава“.
    „Језиги и Дачани су Сармати, Гете Римљани називају Дачанима, па баш престоницу Дачана и Гета зову Сербогетуша“.


    Бергман, Т.:
    „… народ Сарматске гране је предак Словена, Венда и Литванаца“.


    Вадијанус, П.:
    „Скитија се непрестано звала Сарматија. Пољска је део велике Сарматије. Илири се вулгарно називају Словени“.


    Латум, Р.:
    “Под именом Сармати, обухватамо Литванце и Словене. Назив Сармати је бољи од других назива“.


    Деретић, Ј.:
    „Латум каже да су од свих Јафетоваца Сармати најдуже сачували њихово старо веровање. Они говоре језик који је најближи санскриту“.


    Роберт, С.:
    “ …Књига Mater Verborum стварно каже да су становници Сарматије били Ср6и… Име Србин је употребљавано као име Венди, за обележје целокупне српске расе“.
    „Ти руски Срби још у 10. веку пре Христа су представљали велики народ“.
    „За племена Штајерске, Крањске, Корушке и вендског залива, исти писци кажу да су их називали не само Вендима, него и Србима, а тим истим именом су их посебно називали немачки витези, наследници Карла Великог“
    „Словени под именом Венда истовремено бораве, пре Христа, на обалама Балтичког, Јадранског и Црног мора, тако их исто географи почетком хришћанске ере представљају као Србе, који су запоседали Пољску, и стару Прусију, а у исто време степе Јужне Русије, и области око Јадранског мора, где су Словено-Срби сачували до данашњих дана њихово првобитно име“.
    “Прото-Срби са данашњег Дунава и од Црног мора су претци свих Словена“.


    Халкондиле, Л.:
    „Срби су најстарији и највећи народ на овој земљи. Да ли су они из Илирије у Трибалију и Мезију дошли; или да ли су са друге стране Дунава, и крајњих делова Европе…



    Извор: ?

  16. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  17. #20
    Top poster Drug Član avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Postovi
    2.645
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    8.114
    Pohvaljen 9.508 puta u 3.573 postova
    Moć reputacije
    290
    Već dugo ima, kako je istorija postala sluškinja politike,
    a našu istorijusu po svojoj meri i meri svojih interesa pisali - oni koji su nas porobljavali
    i danas se može reći - da su u tometurski pici bili možda i najpošteniji..

    Ali, za mene više i nije pitanje ko su bili drevni, ili antički Srbi, Saveni i kojim smo se sve imenima po geografskim, staleškim i plemenskim imenima nazivali..
    To mi je jasno..

    Otvara se i jedno drugo pitanje, tj. ko smo mi - danas..
    A, ta dva pitanja su veoma povezana..

    Nekoliko vekova srpskim prostorima tutnje vojske, koje u srednjem veku i nisu drugo - do pljačkaške horde..
    Malo se sjure turci sa Istoka - pa sve do pod Beč, a onda se sjure Austrijanci, Poljaci, Mađari, i ko sve ne - do Niša ili Soluna sa zapada na istok.

    Pa opet natrag..

    "Oslobodiocima" sa zapada nije bilo dovoljno to što su nas pljačkali, usput prolazeći,
    nego su uz prirodne seobe i bežanije, još i hvatali lokalno stanovništvo i iz Srbije odvlačili kao - roblje i buduće kmetove..

    Posebno vojskovođe Matije Korvina - Pal (Pavle) Kinjiži i Vuk Grgurović Brankovć (Zmaj Ognjeni Vuk),
    da bi stvari kulminirale poslednjom velikom seobom Srba, kada je možda tek svaki deseti stanovnik stare Srbije ostao u Srbiji..

    Kako i čime se ta očajna praznina relativno brzo ponovo - popunila..

    Mnogo toga je tek ostalo da se pruči i nauči, o nama samima..


Strana 2 od 9 PrvaPrva 1234 ... PoslednjaPoslednja

Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi ne možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 09:33.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2018 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1