Strana 2 od 3 PrvaPrva 123 PoslednjaPoslednja
Rezultati 11 do 20 od 21






  1. #11
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.386
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.376
    Pohvaljen 6.914 puta u 3.610 postova
    Moć reputacije
    1063
    ..
    Трка за благом деспота Ђурђа Бранковића


    Археолози и трагачи за сребром "прекопавају" планину Рудник у потрази за гробом у којем почива Ђурађ Бранковић. Мистерија митског богатства. У атару Мајдана - остаци гробаља, цркава, утврђења...


    Јазине: Прво место где је тражен Деспотов гроб

    ПОТРАГА за гробницом и благом деспота Ђурђа Бранковића траје с несмањеним жаром иако је један од најбогатијих европских владара умро 24. децембра 1456, пре тачно 560 година. Жариште "деспотске златне грознице" је планина Рудник, а још прецизније село Мајдан, у чијем су атару пронађени остаци великог броја старих гробаља, цркава и утврђења.

    По једном предању и по хроници дубровчанина Јакова Лукаревића из 17. века, деспот Ђурађ је преминуо у двору на Руднику, а затим је тајно сахрањен у црквици крај Криве реке, да му пљачкаши не скрнаве гроб. Проблем је што на Руднику постоји село Крива река, али и истоимена речица, као и Криви поток у Мајдану. Баш крај њега је 1930. горњомилановачки фотограф Благоје Ђорђевић обавио прво званично археолошко ископавање у потрази за деспотовим гробом.

    Под надзором археолога Народног музеја он је откопао остатке велике грађевине сматране црквом. Гроба у њој није било, али је пронађен сребрни прстен с грбом Бранковића. Археолози су на истом месту копали у кратким кампањама педесетих и осамдесетих, али нису нашли гробницу. Чешће од научника овај и друге локалитете су прекопавали пљачкаши старина, уништавајући културне слојеве чиме драгоцена налазишта чине неупотребљивим за науку.

    Трагаче за благом национална баштина не интересује већ само зарада на црном тржишту. Срећом, још има научника који излазе на терен и воде трку с њима, покушавајући да бар забележе како су налазишта изгледала пре разарања. Зато је мајдански атар ових дана обишла екипа стручњака Музеја Рудничко-таковског краја и Филозофског факултета у Београду.



    - Мајдан је био густо насељен у дугом периоду о чему сведочи гробље у засеоку Јанковићи чији споменици показују континуитет сахрањивања од времена деспотовине до 19. века - испричао нам је археолог, доцент др Дејан Радичевић. - Ту се налазе и остаци средњовековне цркве и још једног објекта. Овај локалитет је, као и већина осталих, само површно истраживан иако на њему имамо прави куриозитет, споменик на коме пише да испод ту лежи покојник "који поживе 130 година". Било би интересантно да антрополози испитају његове остатке.



    * Споменик житељу Мајдана који је наводно живео 130 година

    Сличаних гробаља има и у другим мајданским засеоцима, а посебно је интерсантно оно у Красојевцима, где су такође пронађени остаци цркава и у њима ктиторски гробови. На основу веома лепо украшеног печатног прстена јединствене израде закључено је да ту почива властелин Никола Косијер. По предању, у истом засеоку Красојевићи живео у и епски јунак Павле Орловић. Његова кула је све до педестих година прошлог века била очувана до другог спрата, а захваљујући трагачима за благом од ње су остали само једва видљиви темељи. По једном предању деспот Ђурађ је сахрањен заједно са супругом Проклетом Јерином на мајданском локалитету месту Јелен-камен или Јелин-камен. Његов саркофаг је тражен на локалитету у мајданским Јазинама, због имена потока који ту протиче.

    - Остаци великих камених зграда у близини Кривог потока, чије име личи на легендарну Криву реку, асоцирали су на предање о гробној цркви деспота Ђурђа и зато се овде копало и прекопавало и легално и нелегално - каже Ана Цицовић, кустос Музеја Рудничко-таковског краја. - Тако су уништени сви трагови који би могли да нам укажу из ког су периода ове грађевине.



    Кад су утврдили да деспота нема крај Кривог потока, трагачи за благом су се померили навише у засеок Ђуревац. Испели су се на 710 метара надморске висине веома стрмом стазом да би прекопавали остатке масивне куле у народу познате као Градина.

    - Ископали су јаму дубљу од два метра испод трошних зидова који су могли сваког тренутка да их затрпају - ишчуђавао се др Радичевић посматрајући огроман ископ крај зидина на рубу стрме зарубљене планинске купе. - Ако "златари" овако наставе, ускоро неће имати шта да се истражује.

    Археолози сматрају да је утврда у Ђуревцу била једна у низу високих планинских светионика на којима су се палиле сигналне ватре у случају опасности.

    - Засад је то претпоставака јер не знамо колика је тврђава била и да ли је овде постојало неко насеље, мада на то указује оближње велико гробље с масивним споменицима - каже др Радичевић. - Оно потиче најкасније из времена деспотовине, а вероватно је и старије.




    САРКОФАГ У ЈЕЗЕРУ

    Деспот је сахрањен у сребрном саркофагу, наводи мит у коме је народна машта овековечила статус владара Србије која је била главни извозник сребра у Европи. Занимљиво сведочење оставио је пензионисани минер Славко Веселиновић из села Бершићи, који тврди да је 1972. године радио као радник ПГП Књажевац на истакању језера, које је угрожавало рударске јаме.

    - Кад смо опалили последњу мину, из језера је покуљала вода која је са собом носила муљ, камење, дрвеће, али и саркофаг. Био је направљен највероватније од сребра јер није био зарђао. Руководство рудника одмах га је превезло у Београд. Навелико се причало да је то саркофаг деспота Ђурђа - посведочио је Веселиновић.



    Извор: Новости

  2. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  3. #12
    Senior zonic avatar
    Datum registracije
    06.09.2016
    Postovi
    215
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    519
    Pohvaljen 1.058 puta u 501 postova
    Moć reputacije
    24
    Jel nije zabranjeno da se koristi ovaj detector metala uzeo bih jedan




  4. #13
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.386
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.376
    Pohvaljen 6.914 puta u 3.610 postova
    Moć reputacije
    1063
    ..
    Београдске приче: Два миленијума античких рудника


    Још у римско време у космајске рудокопе долазили радници са свих страна познатог света, а ова област била од великог значаја за Царство


    И после две хиљаде година ова област Космаја потпуно је опустошена

    У СВЕТЛУ данашњих политичких турбуленција и светских миграција делује нестварно да су рудари и радници из Сирије пре скоро две хиљаде година долазили у околину Београда како би се бавили уносним пословима оног доба. А баш тако је било.

    У другом и трећем веку нове ере на Космају је врило као у кошници, а ово је био део Римског царства у којем се нарочито много рударило.

    О томе смо разговарали са др Адамом Црнобрњом, музејским саветником Народног музеја и председником Српског археолошког друштва.

    Причу смо започели коментаришући књигу "Остава сребрног римског новца из рудничке области metalla Tricornensia" коју Црнобрња потписује са Бојаном Борић Брешковић, а враћа нас на један случајни налаз од 726 римских кованица пронађених на овом простору.

    При том, искусни археолог нас уводи у један необичан живот који се одвијао у то време у околини Београда.


    Болнице и школе

    - ПРОСТОР данашње Србије покривала је тадашња римска провинција Горња Мезија, и она је била идеална за експлоатацију рудних богатстава - каже др Црнобрња. - Прецизно, ово је била гранична област у којој су се "додиривале" римске провинције Горња Мезија, Доња Панонија и Далмација. Током три века одавде су, са различитим интензитетом вађени олово и сребро.

    Економски процват унутар рудничке области привлачио је и разне врсте занатлија и трговаца. На Космају су током другог и у првој половини трећег века, поред имућнијих становника илирског и келтског порекла били присутни и досељеници из Тракије, као и из грчких крајева и Мале Азије. Дакле, на обронцима ове београдске планине није се говорило само латински, већ наш саговорник подсећа да је постојала чак и школа на грчком језику.

    - Тадашњи римски цар Септимије Север био је пореклом из данашње Либије, а потоњи Елагабал и Александар Север из Сирије - додаје др Црнобрња. - Дакле, довде су допирали људи из северне Африке и са Блиског истока још пре 1.800 година остављајући јасан траг.


    др Адам Црнобрња

    Да бисмо се вратили у овај "римски рударски времеплов" Црнобрња нас уводи у амбијент на обронцима Космаја. Географски прецизно, овај део налази се на падинама Парцанског виса, али је уврежен назив за ове старе рудокопе - Космајски рудници.

    - Рудничка област обухватала је главно насеље у коме се налазио центар рудничке економије, индустрије и администрације са војном постајом уз њега. Ту је била централна зона рудника у којој су се налазили рудокопи и постројења за прераду руде, а шира територија је обухватала пашњаке, обрадиву земљу, шуме које су давале гориво за прераду руде, каменоломе, мања насеља... Унутар ових области налазиле су се војне постаје које су одржавале ред и обезбеђивале транспорт робе.

    Овај део Србије данашњи житељи знају по томе што се налази између села Стојник, Бабе, Губеревац и Парцани.

    - Римски кастел на локацији Градиште код Стојника несумњиво је представљао централну тачку, па иако је заузимао тако важну позицију ми данас мало знамо о њему. Документација истраживања од 1911. до 1913. је углавном нестала у Првом светском рату. У записима стручњака из тог доба, поред записа о остацима грађевина поменуто је "мноштво ситних предмета". До средине 20. столећа локалитет је већ изузетно оштећен јер су мештани односили грађевински материјал, али и услед бујања вегетације.



    О важности самог утврђења са окружењем говори и податак да је у његовом оквиру била смештена чак и болница у оквиру војне јединице - "Кохорте друге Аурелије нове".

    - Седиште ове кохорте налазило се у кастелу на локалитету Градиште (или Град) код Стојника - наставља др Црнобрња. - Димензије овог утврђења (200 пута 250 метара) указују да је у њему могла да борави јединица која је имала око 240 коњаника и 800 пешадинаца. Величина оволико масивног утврђења говори да се радило о озбиљној војној бази.

    Избор за изградњу кастела је био одличан. Археолози то закључују на основу трагова металуршких делатности, али и по остацима, као и локацијама рударских окана. Утврђење је било у самом средишту централне зоне експлоатације и обраде руде. Саграђено је на брежуљку који заузима доминантну позицију. Плато поред кога се са јужне стране прилазило кастелу нудио је довољно простора за развој цивилног насеља, док су остала три правца била неприступачна и пружала су добру заштиту.


    Посебан статус

    - ОВДЕ је живело и радило много људи који су обављали основне послове на вађењу и преради руде, али и на обезбеђивању несметаног рада и транспорта. То је подразумевало и већи оптицај новца као и добре могућности за трговину и зараду. При томе треба знати да су рудничке области имале посебан економски статус у оквиру Царства, и унутар њих се трговина одвијала по посебним правилима, у знатној мери независним од оних која су важила у провинцији у којој се рудничка област налазила.

    Тако долазимо до податка да су Космајски рудници олова и сребра били најзначајнији извори ових метала и да је извесно да су превазилазили готово све балканско-подунавске руднике. Само централна зона налазила се на површини од око пет квадратних километара.



    - О рударској активности у римско време говори огромна количина троске, шљаке која настаје при топљењу руде, као и око 5.000 мањих рударских јама, које зовемо пинге. Ту је и 12 до сада регистрованих рударских окана која се налазе у тој уској зони - детаљан је др Црнобрња. - Прва истраживања су предузели геолози око 1875. године.


    Као Дивљи запад

    УКРАТКО смо објаснили колико је археолошки значајан овај део околине Београда, а нашироко би се дало причати о томе колико је овај локалитет запуштен.

    Данашњи археолози су се вратили и, пратећи нацрте својих давних претходника, уочили макар остатке неких важних објеката. Неке од римских грађевина су зарасле међу тешко проходно растиње, њихови остаци су умногоме оштећени, док за неке др Црнобрња разочарано каже да су имале мозаике који су уништени.

    Трагање за римским остацима није нимало лако када се узме у обзир тешко бреме историје и неумољиви зуб времена, али наш саговорник подвлачи још један "зуб" - лоповлука и немара.

    - Овај део Космаја препун је илегалних трагача за благом, који су до сада уништили и прекопали веома значајне историјске слојеве - објашњава др Црнобрња. - Само када погледате локалног шумара који покушава да чува ову област, видите човека који, као да живи на Дивљем западу, а не у Европи. Недавно је појурио за групом таквих, сумњивих људи којима је успут, током бекства, испало - више од три килограма експлозива!


    Археолози током истраживања

    Црнобрња је чак на великим форматима штампао извод из Кривичног закона који је потом качио по стаблима космајских шума у околини старих рудника. Тако је нелегалним трагачима јасно давао до знања какво незаконито дело чине.

    - Био сам запањен количином прекопане земље коју сам затекао тамо. То су велики послови који траже значајан напор. Труд да буде уништено оно што смо наследили огроман је и томе морамо стати на пут како год знамо и умемо.


    НАЛАЗИ

    ПОСЛЕ истраживања с почетка друге деценије 20. века Народни музеј у Београду наставља тај посао између 1954. и 1957. године, када је истражена велика и луксузна грађевина на локалитету Врела код Лисовића. Импозантних димензија са темељима 22 пута 34 метра, уз више од 20 откривених просторија од којих је бар половина имала очуване системе подног грејања.


    Спелеолози клуба АСАК

    Важне су и некрополе на локалитету Рт, које су углавном уништене, док је на локалитету Гомилице гробље подразумевало спаљене покојнике у етажним гробовима, од којих је више од 360 гробова својевремено и археолошки истражено.


    ТРОСКА

    НА основу енормних остатака античке троске, за које се процењује да су још крајем 19. века износили преко 1,5 милиона тона, израчунато је да је за прераду те количине руде било неопходно посећи храстова и букова стабла на раздаљинама и до 17 километара, односно на површини од барем 60 квадратних километара.

    Податак о шумским пространствима која су морала да буду посечена ради топљења руде указује нам на минималну додатну површину која је морала да припада рудничком домену. Томе свакако треба додати и површине које су заузимала насеља, пашњаци, ливаде и обрадива земља.


    Спелеолози клуба АСАК

    Огромна пространства и данас су гола и без дрвећа, прекривена римском шљаком, опомињући на дугорочне последице експлоатације и прераде руде. Чак и након скоро две хиљаде година природа није у стању да се опорави од погубног утицаја технолошког напретка.


    ГОРЊА МЕЗИЈА

    ОСНОВА економије провинције Горње Мезије, од врхунског интереса за Римско царство, било је рударство. Како објашњава др Црнобрња, о томе сведочи и често цитирани податак који је оставио римски правник Сатурнин.

    - На основу њега се види да је Мезија сматрана провинцијом рударства, као што је Африка сматрана земљом жита.


    Спелеолози клуба АСАК


    СРЕБРНИ НОВАЦ

    ПРИЧА о томе како је 726 новчића доспело до Народног музеја такође није уобичајена. На периферији села Миросаљци, око 40 километара од Београда, у лето 1995. године пронађен је скупни налаз римског сребрног новца из првог и другог века.

    Стари сребрњаци пронађени су на имању Радисава Сарића, прве примерке је случајно открила његова његова супруга, а одмах су се појавили трговци старинама са детекторима. Брзо су, самоиницијативно започели ископавања, али је полиција брзо реаговала. У спасавању је активно учествовао и Сарић, па је римско благо сачувано.

    Место где је ова остава пронађена налазило се у оквиру шире области Космајских рудника.



    Извор: Новости

  5. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  6. #14
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.386
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.376
    Pohvaljen 6.914 puta u 3.610 postova
    Moć reputacije
    1063
    ..
    Kапедунум, колевка Ужица


    Да ли је преисторијско насеље у Стапарској градини претеча данашњег града на реци Ђетињи. Откривена три слоја становања: из неолита, бронзаног доба и халштатског периода


    Стапарска градина

    У нетакнутој природи, далеко од људи, Стапарска градина уздиже се над пољем. Наспрам ње, високо у каменој литици, налази се пећина Мегара. По средини, водопадима са запада дотиче истоимена најчистија притока Ђетиње. Све то заједно гради један скоро затворени круг у дну кланца, наткривен маглом и небом: то је место на ком три миленијума пре нове ере почиње историја града, ту су у вековима пре Христа Аутаријати, друга балканска племена, а касније и романизовани староседеоци оставили трагове цивилизације - 17 векова старије од првог писаног помена Ужица.

    Стапарска градина била је дом Илирима - Аутаријатима. Ужичко подручје било је гранична зона са Трибалима, које ће покорити. На крају свог дугог трајања, верује се да су подлегли најсуровијим од свих освајача, Келтима Скордисцима. Од изгубљеног језика којим су Аутаријати говорили, наука је доказала, данас нам је остало тек име планине Таре и истоимене реке.

    Верује се да су место Аутаријата у ужичком крају заузели Скордисци и да њиховој заоставштини припада натпис на једном каменом споменику из околине града MVNICIPIUM CAP (Municipium Kapedunum). То извеснијом чини претпоставку да су на овом простору боравили, граничећи се са Илирима - Партинима. Није, међутим, познато да ли су се Скордисци усталили на простору Стапара и данашњег Ужица.

    - Засигурно знамо да је најмање 3.000 година пре нове ере на овом месту било значајно насеље. Откривени су остаци преисторијске насеобине која је трајала од млађег неолита, преко касних фаза бронзаног доба и халштатског периода. Поред насеља откривени су равна некропола, гробље из бронзаног доба, а затим и оно средњовековно. Зато знамо да је Стапарска градина претходила ужичком граду - каже мр Љиљана Мандић, саветник у ужичком Народном музеју. - Једина до сада обављена археолошка истраживања, од 1956. до 1958. године, спровели су археолози Александра Јуришић и Михајло Зотовић са сарадницима.

    Пола века касније, 2008. године, изложбом материјалних остатака људске прошлости на Стапарској градини, чудесну, недовољно истражену историју, која претходи Ужицу, на нови начин осветлио је музејски саветник Милоје Мандић.

    - На прагу Ужица, човек је са лова и риболова прешао на земљорадњу, ту су шамани испред пећине Мегаре призивали благодет, виле нагоркиње и бродарице... - записао је Мандић.

    Истражујући овај локалитет, Мандић се осврнуо на најинтригантнија питања о Капедунуму, претечи Ужица - да ли се Капедунум налазио баш у Стапарима? Да ли је то наговештај о новој популацији која се наслојила на Аутаријате који су овде обитавали?

    Током кратких и јединих до сада истраживања, спроведених само на малом делу Градине, пронађене су четири неолитске куће зидане лепом, кољем и прућем, једна камена кућа из раног бронзаног доба, остаци неолитских пећи потковичастог облика, посуђе и употребни предмети од камена и кости, неолитске фигурине - као садржаји духовне културе.

    У насељу је откривен и депо жита, сачуваног са пшеницом пореклом из средње Азије.

    Овдашњи човек Драган Крстонијевић, тада железничар у пензији, пре више од пола века, 'одећи за овцама, пронашао је под добро сачуваним средњовековним зидинама, и музеју предао гвоздену столицу насталу између 4. и 6. века нове ере украшену сребрним орнаментима тауширањем (уметањем мекшег, племенитијег метала у тврђи). Нашао је и мангал (гвоздену решетку за пећ, роштиљ), ватраљ, жарач, срп, култни савијени једносекли мач такође украшен тауширањем, бакарни суд са дршком украшен стилизованим грифоном (источњачко митско чудовиште), са маском сатира (шумски демони, полуљуди - полуживотиње) као копчом...

    - Од преисторије, Стапарска градина је имала велики значај. Имала га је и у касноантичком и у рановизантијском периоду, заједно са пећином Мегаром наспрам ње која је била светилиште, а у палеолиту и станиште. То би даља истраживања сасвим извесно потврдила - објашњава Љиљана Мандић из ужичког Народног музеја, истичући да већ постоји пројекат који укључује и реконструкцију неколико објеката.


    Остаци зидина на Стапарској градини

    Ту под пећином срећемо Владимира Млађеновића (32), из Стапара, који добро познаје Стапарску градину и Мегару, а многобројни хектари око вредног налазишта припадају његовој породици и фамилији.

    - Улазио сам неколико пута у пећину. Може се ићи неких 150 метара унутра. Једном је пас одјурио у Мегару за лисицом, а изашли су на површину километрима даље, у другом засеоку, у Плакаловићима - објашњава Владимир. - Све око Градине је нетакнуто, пуно је срна, дивљих свиња, јазаваца и лисица, а верујем да је жеља свих да се природа потпуно сачува.


    Љиљана Мандић и столица нађена на Градини


    ПИСАНИ ТРАГ ИЗ 1329.

    СА подручја Стапарске градине одлази се увек као из магле која не открива довољно. Зна се, ипак, да је тајна историја насеља које претходи Ужицу богата. Трајала је најмање од 3000. године пре наше ере, у континуитету. О њој Ужичани не знају скоро ништа, јер она познатија историја града почиње много касније, тек 9. октобра 1329. године: тог дана је, према једној дубровачкој задужници, извесна Мила, "жена Склавка из Ужица", приложила четири перпера и осам гроша на име судског поступка. Оставила је тако први писани траг у коме се помиње данашње име највећег града западне Србије.


    РЕКОНСТРУКЦИЈА КУЋА

    - КОНКУРИСАЛИ смо пројектом за даља истраживања и реконструкцију Стапарске градине, али прошле године нисмо добили новац. Верујемо да ће се то 2017. ипак догодити и да ће владајуће структуре препознати значај овог посла не само за Ужице, већ и за целу Србију - каже Љиљана Мандић из ужичког Народног музеја.
    - Желимо да реконструишемо куће из неолита и млађег бронзаног доба. Тако бисмо оживели насеље у ком су се људи бавили израдом предмета од камена и кости старим техникама.



    Извор: Новости

  7. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  8. #15
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.386
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.376
    Pohvaljen 6.914 puta u 3.610 postova
    Moć reputacije
    1063
    ..
    Лепенска кугла – ГПС стар 8.000 година


    Мистериозна кугла са изгравираним тајанственим симболима лежала је заборављена скоро пола века након што је ископана на археолошком локалитету Лепенски вир

    Камена „Лепенска кугла“ стара осам миленијума, подељена меридијанима и паралелама као глобус на поља у која су урезани тајанствени симболи, представљена је први пут јавности пола века након што је откривена на археолошком локалитету Лепенски вир.

    Овај необични артефакт је после дугогодишње потраге открио и фотографисао архитекта Христивоје Павловић, пасионирани истраживач најстарије европске цивилизације.

    – Академик Срејовић је оставио само кратак запис о необичним облицима с урезаним записима, али не и фотографије – каже Павловић. – Узалудно пратећи трагове многобројних прича с мрачне стране науке, које говоре о крађама, скривању и препродаји артефаката, почео сам да сумњам да те кугле уопште постоје. Онда је 1981. амерички научник др Милтон Шен Вин прекинуо ћутање и објавио шему знакова са облутака. После неколико година појавила се и једна једина фотографија коју је објавио италијански стручњак за праисторију др Марко Мерлини.


    Фото: Вечерње новости


    ТЕМЕЉИ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

    Павловић је обавио безброј разговора с људима који су радили на истраживању Лепенског вира све док није дошао до сведочанства да је деведестих година један познати сликар донео куглу као поклон Народном музеју.

    – Међутим, кугле у збирци није било – каже Павловић. – Дошао сам до једног старог стручњака коме је сликар испричао да је кугла била украдена с локалитета Лепенски вир и да је тако дошла до њега. Сазнао сам и да ју је из Музеја ради проучавања позајмила Зага Летица, Срејовићев сарадник из времена ископавања Лепенског вира. Међутим она је умрла 2004…

    Већ очајан, архитекта је назвао и проф. др Дубравку Николић којој је после неколико година додељен кабинет проф. Летице.

    – Упитао сам је да ли можда нешто зна о кугли, а она је љубазно одговорила да се некакав изрезбарени облутак налази у фиоци старог радног стола и дозволила ми је да је фотографишем – каже Павловић.- Српска наука и јавност треба да буду неизмерно захвални професорки Николић јер је сачувала артефакт… Он јесте неупоредиво мањи од монуметалних скулптура Лепенског вира, али можда ће се показати да је једнако значајан као и оне.


    Фото: Вечерње новости

    И запис академика Драгослава Срејовићa сведочи да је био веома заинтригиран гравираним облуцима. Међутим, остаје загонетка зашто их никада није приказао јавности.

    – На тим артефактима су урезане загонетне представе и знаци, слични коодинатном систему, скицама предела, бројкама и словима. Смисао ових „забелешки“ остаће тајна али не треба сумњати да су они нека врста рабоша који трајно утврђују одређена запажања и знања – забележио је Срејовић.

    У археолошким стручним круговима се може чути да је академик Срејовић занемарио Лепенски вир јер је непрестано трагао за новим локалитетима. Тек пред крај живота он се вратио Лепенском виру, првој цивилизацији Европе, али било је већ касно. Мноштво артефаката никад није приказано јавности, нити су објављени у научним часописима.

    Због недостатка систематских научних истраживања Лепенски вир су почели да злоупотребљавају шарлатани. С друге стране, Запад је немилосрдно сатанизовао Србију током ратова деведестих, одузевши јој чак и право да се на њеној територији налазе трагови највећих цивилизација праисторије. Тако су заборављене речи професора Мортимера Вилера, доајена британске археологије, који је у време ископавања Лепенског вира истицао да је реч о једној од ретких локација у свету које заслужују епитет „јединствена“ и да је реч о „историјском открићу без преседана“. У западној јавности се нису помињала дела славне професорке Марије Гимбутас, која је предавала на Харварду и калифорнијском УЦЛА, да су Лепенски вир и Винча темељ европске цивилизације!


    Др Александра Бајић и архитекта Христивоје Павловић (Фото: Вечерње новости)


    СУНЦЕ СЕ ДВА ПУТА РАЂА ИЗНАД ЛЕПЕНСКОГ ВИРА

    Међутим, поновно откриће лепенске кугле може да покрене причу о цивилизацијској револуцији на Лепенском виру, сматра др Александра Бајић, неуропсихијатар, истраживач древних религија и археоастрономије.

    Она наглашава да огроман труд уложен у гравирање камена указује на његову изузетну важност за Лепенце, а да рупа с муком издубљена кроз уздужну осу ради држања на прсту или штапу недвосмислено сведочи о његовој практичној употреби.

    – Толики напор несумњиво указује да је реч о поруци за вечност коју, нажалост, не умемо да прочитамо – каже др Александра Бајић. – Може се претпоставити чак и да је реч о некој врсти археометеоролошког или навигационог инструмента, јер шаре на „полу облутка“ личе на обрис сазвежђа Северног небеског пола, али не данашњег. Компјутерска симулација показује да те линије подсећају на распоред звезда на северу ноћног неба пре 8.000 година!

    Архитекта Павловић је уочио да се слика праисторијског северног неба види само ако се кугла посматра са стране на којој урезана шара која подсећа на обрис брда Трескавац, насупрот насеља Лепенски вир, с румунске стране Дунава. Оно се одвајкада у народу користи као својеврстан календарски „инструмент“.


    Фото: Вечерње новости

    – Сунце се два пута рађа на дан дугодневице 21. јуна у Лепенском виру – каже Павловић. – То је астрономски феномен јединствен у свету.

    Наиме, на летњу дугодневицу у праскозорје први сунчев зрак као сноп рефлектора накратко бљесне крај левог бока Трескавца. Затим овај део Ђердапске клисуре поново утоне у сумрак, а убрзо зраци Сунца скривеног иза стрме стене формирају светлосни ореол који оивичи тамну масу троугла планине у сенци. То је драматични увод у врхунац природног спектакла кад сунчев круг „искаче“ тачно на врх Трескавца где засија као огромно око.


    Фото: Вечерње новости

    Овај феномен је вероватно основа првог соларног календара на свету, који су Лепенци створили пре око 8.300 година, сматрају Др Александра Бајић и Христивоје Павловић, који су током прошле година извели прва теренска истраживања и снимања Резултате проучавања с математичком и астрономском анализом објавили су у књизи „Сунце Лепенског вира- археоастрономска анализа локалитета“.

    – Постоје добри разлози да верујемо да су становници Лепенског вира уочили закономерност померања изласка сунца на источном хоризонту са сменом годишњих доба – каже др Александра Бајић. – То је давало шансе заједници рибара, ловаца и сакупљача да на време припреми залихе хране, топле одеће и огрева и обезбеди сигуран заклон за за зимски период.


    ДРЕВНЕ ОПСЕРВАТОРИЈЕ

    Истраживачи сматрају да је мерни инструмент Лепенаца за оријентацију у времену био карактеристичан планински рељеф са друге стране Дунава.

    – Почетна тачка тог календара било је двоструко свитање на Трескавцу на дугодневицу – каже архитекта Павловић. – Од тог дана Лепенци су посматрали како се тачка свитања „помера“ удесно и дан скраћује, све до зимске краткодневице 21. децембра кад Сунце излази иза врха Кукујова. Процес затим креће у супротном смеру, свитање се помера улево по хоризонту до равнодневице у пролеће 21. марта кад Сунце излази изнад врха Главица, треће важне тачке планинског „соларног календара“. Лепенски вир је био стајаће насеље и његови становници су несумњиво уочили ове правилне периодичне процесе.


    Мапа средњег подунавља

    Српски научници наглашавају да су истраживања предузели инспирисани радовима утемељивачa археометорологије, професора Клајва Бонсалма. Он је одавно уочио да је Лепенски вир једино од неколико насеља исте цивилизације из Ђердапске клисуре које је преживело период захлађења пре 8.200 година. Све комшије Лепенаца су нестале кад су Европу погодиле јаке кише и поплаве, после климатских промена које су настале након отапања леденог покривача у Сeверној Америци.


    Фото: prehistory.it

    – Насеље Лепенски вир је једино опстало јер се у време климатских промена померало узводно и навише дуж обале Дунава – каже Павловић. – У тим сеобама Лепенци су увек правили нове куће, с једним изузетком – низом објеката који леже на правцу с којег се једино могао посматрати „двоструки“ излазак Сунца на Трескавцу. Зато претпостављамо да су оне биле неке врсте опсерваторија.


    Симболи на кугли Prehistory knowledge


    ПЛАНИРАНА НАСЕЉА 5000 ГОДИНА ПРЕ ГРЧКИХ

    Кад су се 1965. испод наслага земље на Лепенском виру указали правилни трапезасти темељи од праисторијског „бетона“ распоређени у улице и блокове насеља старог више од осам миленијума, археолози су били запрепашћени. До тада се чврсто веровало да пре старих Грка није било планирања насеља. Откриће уређене урбане целине у дивљини Ђердапске клисуре, која је била бар 5000. година старија од хеленских градова срушило је све дотадашње теорије.

    Следеће године су из прашине изронила камена лица првих монуметалних скулптура човечанства, које су у седмом миленијуму пре нове ере исклесали уметници Лепенског вира. Академик Драгослав Срејовић описивао је тренутак открића осећајем да као да се нашао на другој планети.


    ПРАИСТОРИЈСКА СВЕТА ГОРА

    Академик Драгослав Срејовић је усмереност већине кућа праисторијског насеља Лепенски вир према брду Трескавац тумачио изузетним значајем који су Лепенци давали овој планинској хриди. Археоастрономска истраживања указују да је Трескавац можда био прва „света гора“ која је поштована јер се помоћу ње прецизно предвиђало време, што је омогућило опстанак и напредак становника Лепенског вира.

    – Уочавање цикличности времена био је вероватно повод и за стварање прве религије вере васкрсења на свету у којој је Трескавац праузор за све потоње „свете горе“ – сматра др Александра Бајић. – Покушајте да се ставите у улогу првих лепенаца који су видели како Сунце два пута излази иза Трескавца, помоћу кога су мерили проток времена. То је био знак да тама и смрт нису коначни, да се све окреће и вртложи као и вир крај кога су основали насеље. Зато код Лепенаца нема страха од смрти, они сахрањују претке под кућним подом, јер очекују њихово поновно рођење.


    фото: Седморечје


    АСТРОНОМСКО ЈУТРЕЊЕ

    Феномен двоструког свитања и соларног календара из Лепенског вира може да врати овај локалитет у жижу пажње светске јавности, како научне тако и туристичке.

    – Истраживања указују да је овде створен први календар и успешно примењено предвиђање временских промена, што је био први предуслов за опстанак људске заједнице на истом месту током дужег времена – каже Христивоје Павловић. – Очекујемо да ће већ следеће године мноштво људи доћи да посматра феномен који је довео до научне и цивилизацијске револуције. Њиме се већ баве водећи светски археометеоролози.



    Извор: Центар академске речи, Шабац (царса.рс)

  9. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  10. #16
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.386
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.376
    Pohvaljen 6.914 puta u 3.610 postova
    Moć reputacije
    1063
    ..
    Газиводе „удавиле“ српску историју!




    Окупиране територије – Никада до сада истражено језеро `Газиводе` на Косову и Метохији крије многе тајне. Испод језера налазе се гробља, цркве, некрополе, али и прва школа за даме и двор Јелене Анжујске, мајке светог српског краља Милутина. Упркос томе што су знали каква кутурна блага чува света српска земља, Срби су почетком 70-одлучили да их потопе.

    Да би се саградило вештачко језеро `Газиводе` почеком 70-их почишћено је 12, искључиво српских села у котлини Ибарског Колашина на Косову и Метохији. За принудно исељавање српског живља, које је одвожено у камионима, били су задужени војска, полиција и УДБА. На тај начин је од чворишта културе старе Рашке направљено вештачко језеро и још једна црна рупа нашег наслеђа.

    „За мање од 6 месеци одлучено је да се изгради језеро, а да би се добили услови за потапање, морао се прво послати археолошки тим, на то подручије. Требало је испитати 25 километара, а посао је урађен за само 3 месеца. Тим су чинили Албанци и Срби, забележено је око 30 локалитета, а онда је ођедном половина те документације, у којој је било пописано што је све доле нађено, нестала. И саграђено је језеро, а средњовековна богатства потпуно су заборављена и потопљена“, каже за `Ало!` Душан Јововић, историчар уметности и аутор филма `Газиводе`.

    „Ми имамо нешто нико на целом свету нема. Пре Ђота, ренесанса се десила на нашим просторима. Испод Газивода се налази двор Јелене Анжујске, прва школа за даме коју је она изградила, римска гробља и римски путеви, неколико средњовековних цркава, тврђаве и више од 9 некропла. Ми смо народ који је дозволио да се без икаквих проблема све то потопи, а знали смо шта имамо. Недопустиво је да пустимо да то нестаје пред нашим очима, а да увек налазимо неки разлог због кога то није могуће заштитити или макар истражити како треба“, напомиње наш саговорник.

    Душан заједно с тимом светских стручњака већ четири године активно ради на истраживању и скупљању података о локацијама и налазиштима испод језера и у његовој непосредној околини.

    Успео је и да дође до докумената која су „изгубљена“. Укратко, ради оно што нико никада пре њега није ни покушао – истражује културно благо Ибарског Колашина, Јерусалима Европе, како га странци често зову.

    Каже да се обраћао за помоћ великом броју наших институција које би требало да се баве овим проблемом, али једини одоговор који је добијао јесте да код нас нема ни технике ни стручних тимова који могу такав подухват да изведу, али ни новца.

    Једино је од ЕПС-а добио новац за три сочива за камеру без којих не би била могућа снимања.


    Шта се све налази испод Газивода:

    - 3 тврђаве

    - 4 римска гробља

    – 5 средњовековних цркава



    О Газиводама

    – Газиводе су вештачко језеро, настало 1977.

    – Газиводе се простиру на 24 километра

    – Брана на језеру газиводе је једна од највиших у Европи, висока је 107 метара

    – Основна намена овог језера је наводњавање Косовске низије


    Српски Индијана Џонс

    Душана Јововића неки зову и српски Индијана Џонс, а неки и верује да је на путу да нађе српски заветни ковчег.

    „Благословен сам што сам могао да се бавим и да видим неке ствари које су до тада биле само у теорији помињане. Сигурно је да је потребна доза авантуре у крви да би се овим неко бавио, али и упорност магарца. Искрено верујем да је српски заветни ковчег цело Косово И Метохија, са својим светионицима као што су Грачаница, Дечани, Љевишка, Пећка патријаршија“, каже он.




    Извор: Васељенска

  11. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  12. #17
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.386
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.376
    Pohvaljen 6.914 puta u 3.610 postova
    Moć reputacije
    1063
    ..
    Благотин у Србији, најстарији грађени храм у историји човечанства


    Под називом: "Благотин, град добрих људи" у продукцији Радио-телевизије Србије, редитељ Слободан Ж. Јовановиић, 1993. године реализовао је овај документарац о Благотину, о изузетно важном археолошком налазишту у југозападној Србији, јер је у њему, на дан "светих врача" 14.јула, откривен први зидани храм у историји човечанства.

    Храм је зидан 6000 година пре Христа. За ово изузетно важно откриће, најзаслужнији је археолог др Светозар Станковић - Нани са својом београдском археолошком екипом.

    Са овог Ју Тјуб профила:

    Kod:
    https://www.youtube.com/user/Pobednik...

    скинуо сам прилог о орхеолошком налазишту "Благотин" недалеко од Трстеника, који је био из 3 дела, и затим га обрадом преуредио у један цели прилог.

    "Археолошки локалитет Благотин налази се на брду Мали Благотин у селу Пољна, 26 км североистично од Трстеника. Најстарије, ранонеолитско насеље на Благотину, површине од преко 2 хектара, основали су припадници старчевачке културе, односно њене најстарије фазе-протостарчево, крајем VII и почетком VI миленијума п.н.е.
    Иако је на Благотину истражен само део насеља, покретни археолошки налази који сведоче о начину живота и друштвеној и економској организацији насеља, својом бројношћу и разноврсношћу сврставају га у ред најбогатијих и најзначајнијих неолитских налазишта на територији Србије.
    Становници Благотина су се бавили сточарством и земљорадњом, о чему, између осталог сведоче и керамичка зрна пшенице пронађена на локалитету.
    О планској организацији насеља сведочи симболична представа насеља откривена на полеђини зрна.
    Као доказ постојања духовне културе пронађене су тзв.венере -- стилизоване женске фигуре које представљају симбол плодности и рађања.

    Истраживања је спровео Центар за археолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, под руководством професора Станковића, а у сарадњи са културним институцијама у Трстенику и Крушевцу."





    Извор: Јутјуб

  13. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  14. #18
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.386
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.376
    Pohvaljen 6.914 puta u 3.610 postova
    Moć reputacije
    1063
    ..
    ПОД ВОДОМ БЛАГО ЈЕЛЕНЕ АНЖУЈСКЕ: Споменици средњовековне културе на дну језера Газиводе


    Међународни тим научника пронашао споменике средњовековне културе на дну језера Газиводе на Космету


    УПОРНОСТ Душан Јововић (лево) са сарадницима на чамцу Фото приватна архива

    ТАЈНА скривена готово пола века на дну језера Газиводе, које је настало 1977, коначно је "испливала" на површину! Међународни тим подводних археолога и научника, после вишемесечне припреме и претраге, испод површине овог језера на северу Косова и Метохије пронашао је непроцењиво културно и историјско благо. Остаци двора чувене српске средњовековне краљице Јелене Анжујске, кула звонара из 13. века, две средњовековне цркве, девет римских некропола, део су открића које сведочи о животу чувене српске династије, али и другим раздобљима историје овог тла.

    Истраживање дна спорног вештачког језера, које је последњих дана и тема Бриселског споразума, само је део пројекта који је покренут и траје искључиво захваљујући ентузијазму Београђанина Душана Јововића и његовог тима. Овај доктор дигиталне уметности, заљубљеник је у нашу средњовековну културу и уметност, али и своју земљу уопште. Само зато и, како каже, из револта и бунта - јер наше највредније, тако помирљиво, незаинтересовано, препуштамо забораву и незнању - одлучио је да истражи и као врхунац сними документарни филм о свим новим открићима - "Газиводе, путеви Јелене Анжујске".

    Сведочанство о томе како је живела и владала једина српска владарка проглашена светицом, садржаће делове играног и документарног филма. Расветлиће зашто је мајка Светог краља Милутина, прабака Душана Силног, и после осам векова и даље интригантна, и зашто је била испред времена, не само свог, већ и нашег. Као посебна сензација пројекта је могућност да су истраживачи открили место на које су пренете мошти Јелене Анжујске, за којима се деценијама трага. Трејлер за филм који се последњих дана врти на "Јутјубу" само голица машту, али и уверава да је у питању пројекат високог квалитета, врхунске продукције и са озбиљном стручном подршком.

    - И тужан сам и бесан кад помислим да је таква лепота, такво сведочанство истинске славе Србије, пре свега свесно потпопљено, а затим и деценијама касније заборављено - прича др Јововић. - Истраживање Газивода највеће је подводно истраживање у Србији, а прво велико на просторима Космета уоште, од када су шездесетих година прошлог века југословенске власти одлучиле да потопе 14 српских насеља, школе, цркве, архолошка налазишта...


    ИСТРАЖИВАЊЕ Док рониоци трагају под водом екипа на копну користи сонар и даје им инструкције

    Вода која је тада "прогутала" трагове старе осам векова на простору Зубиног Потока, пуштена је за потребе електране "Обилић Б" и водоснабдевање тог дела Космета. Језеро је дуго 22 километра и дубоко 107 метара.

    - Све је урађено врло брзо, без студиозног и озбиљног испитивања, пописа, упркос апелима тадашње стручне јавности, о чему сведоче натписи из медија - прича наш саговорник. - Успео сам уз помоћ пријатеља после дуже потраге да дођем до разбацане и штуре документације, да откријем да је српско становништво, после потапања, расељено - не у друге делове Косова и Метохије, већ у Крагујевац и Краљево. Све то указује да је, осим за потребе снабдевања водом и струјом, пројекат рађен и под притиском албанских интереса. А што је погубно, без темељног пописа изузетно вредних објеката.


    ПОДУХВАТ Руски и српски гњурци

    Осим наших стручњака, истраживања која су на Космету рађена током ледених јануарских дана не би успела без помоћи подводних археолога из Русије.

    - Неизмерно сам захвалан ентузијастима који деле нашу страст према таквим открићима, значајним не само за Србију, јер спадају у трагове светске културне баштине - каже Душан. - Њих око 40 дошло је комбијима из Санкт Петербурга са опремом вредном два и по милиона евра. Само чињеница да су на "минус 100", када је најбоља видиљовост под водом, данима ронили, говори о снази и важности овог подухвата. Њихова лица, када су израњали, радосна и пренеражена од онога што су видели, недвосмислено сведоче о вредности ових открића.

    Иако је млади уметник успео да анимира домаће и стране научнике, да потроши сопствену уштеђевину да би иза себе оставио нешто вредније од новца, пројекат неће моћи да буде настављен без подршке државе.


    ВЕШТАЧКО Језеро Газиводе настало је 1977.


    ОСТАЦИ ШКОЛE ЗА ДАМЕ

    МЕЂУ подводним открићима су и остаци школе за даме, вероватно прве српске просветитељке Јелена Анжујске, као и делови дворца у потопљеном селу Брњаци, одакле је управљала тероторијом ондашње Зете, Требиња, Плавом, Поибарјем... - објашњава Јововић. - У школу коју је основала уписивала је сиромашне девојке, учила их писму, музици, везу, писмености, а затим их удавала за српску властелу. Верује се да је кроз ту школу прошла и царица Милица. Историја сведочи да краљ Милутин вероватно не би био то што јесте да није имао тако образовану, мудру и далековиду мајку.


    ЕКИПА

    НОСИОЦИ пројекта који већ месецима покушавају да исправе неправду над историјом, осим др Јововића су историчар др Катарина Митровић, директор Музеја СПЦ др Владимир Радовановић, српски ронилачки тим предвођен Божаном Остојић, али и теолози, археолози, биофизички антрополози. Укључени су и Ивана Грујић, директорка Музеја Херцеговине из Требиња, научници из Аустрије, Немачке и Руско друштво за подводна истраживања, а велики допринос дали су и потомци расељених Срба из Ибарског Колашина, екипа младих са Космета "Екстра дружина" и сестринство манастира Градац, задужбине Јелене Анжујске.



    Извор: Новости

  15. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  16. #19
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.386
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.376
    Pohvaljen 6.914 puta u 3.610 postova
    Moć reputacije
    1063
    ..
    Саркофаг открива тајну гробнице деспота Ђурђа


    Да ли се у селу Славковица код Љига налази вечна кућа трочлане чувене српске средњовековне породице Бранковић. Одговор ће дати ДНК анализа костију из нађених масивних камених ковчега



    ДНК анализа костију из мистериозних масивних камених саркофага пронађених у цркви из 13. века у селу Славковици, крај Љига, ускоро ће, сазнају "Новости", дати одговор на питање да ли су овде сахрањени деспот Ђурађ Бранковић, његова жена Ирина, познатија као Проклета Јерина, и њихов син Лазар. Ову хипотезу поставио је археолог Димитрије Мадас, који је још 1973. открио, и до 1978. истраживао, манастирски комплекс на ободу планинског села под Рајцем.

    Од тада се у науци ломе копља о томе да ли је овде вечна кућа Бранковића, чији су гробови скривени да их Турци не би оскрнавили. Зато се с нестрпљењем очекују резултати ДНК анализе костију.

    - Откриће масивних саркофага закопаних у нартекс срушене цркве у Славковици било је право чудо - сећа се угледни археолог Мадас. - Они се не могу ни сам чим упоредити, сличних нема у српском средњем веку. Направљени су да би били изложени, о чему говоре ножице уклесане у највећи саркофаг, а онда су из неког непознатог разлога скривени закопавањем у земљу. Ти камени сандуци били су превелики за цркву, па је за њих дозидана припрата. Несумњиво су направљени за неке важне личности, па смо очекивали да ћемо, кад их отворимо, пронаћи гробне прилоге који би нам открили њихов идентитет. Међутим, осим костију готово ничег није било, што је такође необично.

    Мадас је, трагом предања, истраживао славковачки локалитет Манастирине у засеоку Иконићи, где је открио остатке цркве из 13. века. Она је по легенди била посвећена ВаведењуБогородичином, а за храм је средином 15. века дозиданнартекс и около су подигнути низ других грађевина и зид. Тако је црква постала средиште манастира. Истражујући дозидани нартекс, за који није било логичног објашњења, археолози су у његовом темељу открили три масивна каменасаркофага у којима су биле кости личности које су свакако биле манастирски ктитори. Скелете су испитивали војни и судски форензичари и утврдили су да су припадали једном старијем и једном млађем мушкарацу, а трећи старијој женској особи. Међу њеним остацима пронађена је изузетна камеја од оникса, право ремек-дело минијатурне уметности, са ликом Светог Николе.


    * Саркофази у темељу манастира

    Мадас је претпоставио да је реч о Проклетој Јерини, за коју се зна да је умрла на Руднику, после пада Смедерева. Деспот Ђурађ и њихов син Лазар умрли су раније, а њихове гробнице су непознате. Научници сматрају да су њихове кости склоњене да не би биле оскрнављене. Археолози Завода за заштиту споменика у Ваљеву су на основу доцнијих истраживања изнели претпоставку да овде могу да почивају и племићи Велимировићи.

    - Први преведени фрагменти турских пописа из 1521. године указују на то да је село Славковица било у поседу наследника кнеза Велимира који се помињу у уништеном рибничком натпису из 1495. године - каже археолог Радивоје Арсић из ваљевског Завода. - У њиховом поседу су била и села Кључ, Рибница, Доњи и Горњи Лајковац, Ба. Чланови породице кнеза Велимира сасвим сигурно су ктитори старе рибничке цркве, цркве у Кључу и, вероватно, манастира Боговађе.



    Хронолошки, сахране у припрати славковачке цркве се поклапају са упокојењем кнеза Велимира које се одиграло пре 1495. године. С обзиром на то да је Славковица део његовог поседа, велика је вероватноћа да је у припрати сахрањен кнез са супругом и једним сином.

    - Једини начин да се обе хипотезе испитају је да се изврши гентска анализа земних остатака из Славковице - каже Арсић. - Ови резултати могу бити упоређени са сада доступним генима деспота Стефана Лазаревића или кнеза Лазара. Уколико су у гробницама остаци Бранковића, генетска анализа би морала да укаже на блиске родбинске везе са њима.

    Успех првих испитивања која су недавно завршена је половичан.



    - Скелети су веома оштећени, па је само из женског добијен јасан ДНК - каже Арсић. - У Грчкој смо покушали да нађемо узорке ДНК породице Кантакузин да бисмо утврдили да ли је реч о деспотици Ирини, али, нажалост, они их немају. Зато ће се поновити покушај добијања ДНК из костију млађег мушкарца. Скелет који би могао да припада деспоту Ђурђу је исувише општећен. У сваком случају, цркву у Славковици су за вечну кућу одабрале изузетно важне личности, а највећа је мистерија како су се и зашто одлучиле да буду сахрањене у саркофазима каквих нигде нема осим овде под Рајцем.




    ПОЧИЊЕ ОБНОВА СВЕТИЊЕ

    ОБНОВОМ цркве Ваведења Пресвете Богородице из 13. века координира ђакон Драган Хаџи Иконић, изданак породице на чијем имању је храм пронађен и која је сачувала предање о њему.

    - Од Министарства културе Србије добијен је новац за пројекат обнове који је израдио Завод за заштиту споменика културе Ваљево. Добили смо и грађевинске дозволе и све предали у септембру Министарству, од кога очекујемо ускоро и средства за почетак радова - каже ђакон Драган Хаџи Иконић.




    АРХЕОЛОЗИ И ТРАГАЧИ

    Где су скривени гробови деспота Ђурђа и Ирине Бранковић, али и њихова митска ризница, питања су која пале и машту археолога и трагача за благом. Да би се најзад утврдило ко је сахрањен у саркофазима, археолози Завода за заштиту споменика културе у Ваљеву узели су с благословом епископа ваљевског Милутина узорке скелета и послали их на ДНК анализу.



    Извор: Новости

  17. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  18. #20
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.386
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.376
    Pohvaljen 6.914 puta u 3.610 postova
    Moć reputacije
    1063
    ..
    ЕКСКЛУЗИВНО: Откривен царски маузолеј у Виминацијуму!




    ГИГАНТСКА гробница римског императора из трећег века наше ере потпуно неочекивано је откривена прошле недеље на локалитету Виминацијум, током заштитних археолошких истраживања на само око 200 метара од линије до које су стигли багери на површинском копу угља. Археолози су се нашли пред загонетком који је владар овде сахрањен, јер је монументална гробница, украшена скулптурама, систематски разорена разбијањем у најситније делиће.

    - Нема сумње да је реч о маузолеју императора, јер је у гомили ситног шута пронађен део главе статуе украшене ловоровим венцем, који је смео да носи само римски цар. Ту су и делови крила империјалног орла и необично фина рука на балчаку мача - гладијуса, део владарског портрета који указује да је реч о неком младом императору - каже, за "Новости", проф. др Миомир Кораћ, руководилац археолошког пројекта Виминацијум.

    Он наглашава да су за откриће заслужни археолози др Бебина Миловановић, др Немања Мрђић и др Илија Данковић, који из стишких ораница ископавају остатке царског маузолеја. Протеклих дана они су обављајући уобичајена заштитна ископавања која се изводе пре постављања инсталација површинског копа, наишли на остатке мале некрополе и две велике виле рустике крај некадашњег римског пута за легијски Ледерату, данашњи Рам. Археолози кажу да би можда и заобишли мали простор у који се између ових објеката углавио царски маузолеј, да није било интуиције др Бебине Миловановић и њеног инсистирања да се овај део тла истражи.

    Научнике је изненадило када су ашовима ударили у квадратни оградни зид, дугачак око 15 метара и широк око 80 центиметара. Открили су да опасује платформу око које су са три стране правилно поређане озидане гробнице. Археолози су се копањем спустили на 1,8 метара у дубину земље и утврдили да је реч о огромној грађевинској конструкцији, са четири нивелациона, каменом озидана слоја, између којих су мембране од водонепропусног малтера.


    Немања Мрђић и Миомир Кораћ код огромне темељне конструкције

    - Сондом смо покушали да пронађемо централни гроб, али га није било. На маузолеју нема крупнијих остатака који би нам показали како је изгледао. Све је смрскано у парампарчад, за шта је била потребна енормна снага, јер је у изградњу главног објекта утрошено бар 70 кубика камена, а у оградни зид додатних 30 до 40 кубика - каже др Немања Мрђић.


    Сломљени украси царског здања

    Археолози на основу досадашњих истраживања сматрају да је централна конструкција маузолеја коју су откопали била само носећи део огромног надземног дела грађевине. Од луксузних китњастих мермерних украса су остали само фрагменти и пред стручњацима научног пројекта Виминацијум сад је тежак посао склапања огромне слагалице из крша у нади да ће пронаћи одговор када је и који владар овде сахрањен и због чега је његова вечна кућа тако помно и страсно уништена.


    Једна од гробница које окружују маузолеј

    - Постоји чин који су Римљани називали "дамнацио меморије", што би значило затирање сећања, који се примењивао на владаре које су наследници на престолу дословно брисали из историје. Уништавао се сваки траг њиховог постојања, од скулптура до камених плоча с натписима. Постоје и друге могућности, нарочито у светлу чињенице да је реч о гробници из трећег века кад влада велика криза у царству, које је изложено инвазији Гота, а мора да се повлачи из Дакије. Овај новооткривени маузолеј временски је близак и времену цара Хостилијана, чију смо гробницу открили раније на Виминацијуму - каже Кораћ.


    Императорова шака на балчаку мача


    ЛИМЕС КОНГРЕС

    ИСТОВРЕМЕНО с открићем царског маузолеја, у Виминацијуму се одвијају ископавања легијског логора и изградња објеката у којима ће боравити научници током Лимес конгреса, почетком септембра.


    Крило римског империјалног орла с царске гробнице у Кораћевим рукама

    Ова манифестација је највећи светски скуп археолога који проучавају римско наслеђе. Уочи овог скупа, у Београду ће се одржати и састанак Братислава групе, експертског саветодавног тела Унеска за границу, лимес, римске империје, која би требало цела да буде стављена на листу заштићене светске баштине.



    Извор: Новости


Strana 2 od 3 PrvaPrva 123 PoslednjaPoslednja

Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi ne možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 13:00.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2018 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1