Strana 3 od 3 PrvaPrva 123
Rezultati 21 do 29 od 29






  1. #21
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.183 puta u 3.711 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    Директор страдао у Брозовој чистки


    Монографија "Влајко Брковић, заборављени неимар" омаж најуспешнијем привреднику Ужица. Велике подухвате платио робијом после обрачуна са "либералима"


    Изградњи Ваљаонице печат дао Брковић, -Влајко Брајковић

    ВАЉАОНИЦА алуминијума "Севојно", највећи индустријски подухват у тадашњој Југославији, његово је чедо. "Липа", "Златибор" и "Алексића мост" - ти силни блокови солитера изграђени за раднике у срцу града, чак и пројекат водоснабдевања, све су то дела једног човека. Монографија "Влајко Брковић, заборављени неимар" из пера познатог историчара уметности и публицисте Драгише Милосављевића, открива како су визија и рад једног великана Ужице претвориле у индустријску престоницу државе и како је у чувеној Брозовој чистки српских директора овај градитељ "награђен" - робијом, а његов завичај - суновратом.

    Подухвати инжењера металургије Влајка Брковића (1925-1991) безмало цео град на Ђетињи обукли су у плаве радничке мантиле. Инжењери, ствараоци и врхунски мајстори били су поштовани и упослени тик уз ствараоца ужичке ренесансе. Та слика реке људи, док се из фабрика враћају у нове модерне домове, сада припада сећањима. Одатле и сазнање да је "у Влајковој ери" град досегао тешко поново достижне висине. Имало се одакле Ужице суновратити у оскудну данашњицу, а пад је почео док се реч "транзиција" још није ни рабила на овим просторима: било је "у Влајковој ери" Ужице индустријски центар оне велике државе.

    Као најуспешнији директор у историји Ваљаонице бакра, Брковић, уз противљење партијских комесара из других република али и оних из Србије, започиње изградњу Ваљаонице алуминијума 1970. године. Броз 1972. долази да види "највећи грађевински подухват у Југославији" и слуша о будућности фабрике огромних потенцијала.

    Тада, током 1972. и 1973. године, српски директори, творци највећег привредног развоја Србије у 20. веку, креатори једине успеле епохе тржишног пословања, постају мете велике, чувене чистке и збацивања либерала са политичке и сваке друге сцене. Као једна од најуспешнијих личности епохе, био је најважнија мета, а сви који су у њега гађали нашли су се потом на путу успеха...

    Крајем 1972. године, Брковић је смењен. Нова гарнитура у Ваљаоници бакра покреће приче о "алуминијуму" као будућем губиташу. Тренутне, унапред прорачунате и већ покривене губитке на Лондонској берзи злонамерно приказују као суноврат. Истовремено, наши амбасадори по свету, политички и привредни комесари на путовањима у иностранству, у дебелој су сенци "легенде о Влајку Брковићу". Његови успеси имају више одјека у пословном свету "преко", него код куће: такав човек, констатује Милосављевић, морао је да страда.

    Броз наставља да прати стање у Ужицу, Ваљаоница алуминијума је пуштена у рад 1975. године. Њен харизматични творац претходно је политички елиминисан, па фабрика капије отвара као - ничије дело.

    Брковић је, онако успут, иако склоњен, како је само он знао и умео, Ваљаоници обезбедио кредит из Швајцарске. Уговара продају за целу наредну годину. И чека оно што се није могло избећи, иако су губици на Лондонској берзи санирани, без коришћења поменутог кредита...

    - Све је убрзано када је Брковић 1973. искључен из партије, овај потез уједно је био и инквизиторска оптужница, прави почетак кривичног гоњења и објава победе конзервативих снага у Србији. Почињу истражном судији Окружног суда у Титовом Ужицу стизати свакодневно кривичне пријаве за несавесно пословање, против Брковића и његових сарадника Божидара Рмандића и Десимира Мића Петровића - износи Милосављевић делић из обимне, истражене грађе. - Брковићева породица, супруга и деца, пролазе кроз блаћење и терор, иако је каснијом пресудом искључено нечасно кривично дело, дакле, оптужени а потом и осуђени нису за себе присвојили никакав новац. Криви су били, јер су у иностранству пословали по иностраним правилима.

    Првостепеном пресудом Влајко Брковић осуђен је на седам година строгог затвора. Врховни суд је одлуку преиначио, умањивши трајање робије на четири године и шест месеци. Целокупна документација са суђења, то паковање стварности, захваљујући социјалистичкој бирократској педантности, сачувана је.

    - У Забели Влајко Брковић робија недужан 16 месеци, међу затвореницима, махом озбиљним злочинцима. Многима је помогао да по изласку одмах нађу посао, саветовао их је како да се промене, да се врате нормалном животу. "Гледаш ли бољег од нас како страда, онда се смањи и терет нашег јада", говорили су затвореници - бележи Милосављевић. - Из затвора, Влајко је препородио "Препород" из Пожаревца. Из ћелије, успео је да прода у Либији пећи ове фирме и да је спасе. Тој земљи продати пећи једнако је као да сте лед продали Ескимима!

    Влајко Брковић, иницијатор, градитељ и учесник свих великих подухвата у стварању модерног Ужица, један од највећих српских привредника, никада није рехабилитован. По изласку с робије, Брковић је успео да се врати у пословни живот. И то како! Морао се вратити у партију. То није желео да уради у Ужицу, јер би тако отишао "на ноге" људима који су га осудили. Преселио се у Београд, да би учествовао у стварању "Генексове" империје. Био је затим представник ове компаније у Берлину.

    Последње дане живота провео је у Београду, уз супругу Олгу. Једног дана, уз кафу, после свега, стегао је руку супруге Олге рекавши: "Боже, како нам је сада лепо!". Следећег тренутка је издахнуо, те 1991. године.


    СМЕНЕ САМО ПО СРБИЈИ

    БРУТАЛНА Брозова чистка најбољих кадрова трајно је зауставила економски развој Србије. То су били најспособнији, најсамосталнији и директори најближи капиталистичком резону. Процењује се да је више од 400 њих, међу којима је био и Влајко Брковић, платило цех. Занимљиво је да су такве чистке директора спроведене само у Србији.


    О АУТОРУ

    ДРАГИША Милосављевић је историчар уметности и публициста из Ужица. Дипломирао је на Филозофском факултету, а магистрирао на Факултету политичких наука у Београду. Био је директор Народног музеја у Ужицу, руководилац бројних научно-истраживачких радова, аутор је више од стотину књига, научних радова и текстова из различитих области.



    Извор: Новости

  2. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  3. #22
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.183 puta u 3.711 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    Тито није слао гастарбајтере у Немачку


    Тито сигурно није добровољно дозволио издавање пасоша свима који су то желели и није потенцирао интервенцијом код Вилија Бранта одлазак још већег броја радника јер се то масовно догађало и пре сусрета са њим



    Одмах после преузимања власти 1945. године југословенски комунисти су готово херметички затворили државне границе. Тако је само мали број бегунаца, често ризикујући своје животе, успевао да пребегне у правцу Аустрије или Италије.

    То су најчешће били пролазни правци за друге државе. Њихова жељена одредишта су биле САД, Канада или Аустралија где се у то време живело далерко боље и слободније него у ратом опустошеним државама Европе. Тек шездесетих година прошлог века, југословенске власти су почеле издавање пасоша ширем слоју људи за путовања и боравак у западним земљама.

    Неки историчари сматрају, да је томе највише допринео Јосип Броз-Тито који се, гле чуда, одједном сетио основног људског права да свако може и сме да напусти своју родну груду без да држава омета одлазак! Међутим, неке западне, па и новине српске емиграције, заслугу за изненадну слободу путовања, приписују не Јосипу Брозу него Сједињеним Америчким Државама -САД! Оне су ту „нову слободу“ југословенских држављана условиле отписом једног кредитног дуга од више милијарди долара.

    Тако су многи Југословени, прво Хрвати и Срби из пасивних далматинских крајева, кренули у нову печалбу 20. века. За њима су кренули и становници Србије, прво у правцу Француске а затим, када су од својих предходника чули да су у Немачкој и Аустгрији добро прихваћени, почело је и српско „насељавање“ тих земаља. Одлазило се на препоруку и од неког пријатеља или рођака који је већ боравио у Немачкој испослованог „гарантног писма“ да су радно место и стан сигурни. Само на основу тих докумената, француски конзулати који су у Југославији заступали интересе Немачке, добијала се немачка виза. До 1965.г. у Немачку се, према њиховим изворима информација, доселило око 200.000 Југословена, међу њима и доста Срба. Неки аутори сматрају, да се лично Јосип Броз заложио код ондашњег немачког канцелара Вилија Бранта, да што више Југословена оде на рад и (девизну) зараду у Немачку. Није вероватно да се Јосип Броз „сетио“ да је и он својевремео био „гастарбајтер“ у Нојервинерстату код Беча или у Манхајму у Немачкој и да је због тога у разговору са Брантом, потегао и тему „гостујућих радника“.

    Ти наводи, судећи по писању више аутора као и тврдњи изнетој у веома добро обавештеном недељнику “Дер Спиегел” нпр. априла 1974.г. нису истинити. Први, веома кратак састанак Тита са Брантом, уприличен је на само неколико сати у Бону октобра 1970. године, на Брозовом повратку из Луксембурга у Југославију. На састанку је било премало времена за неки озбиљнији разговор по питању ратне оштете, имовине из Војводине одбеглих Подунавских Шваба или организвовања масовнијег доласка југословенских радника на рад у Немачку. Овој чињеници у прилог иде потписивање првог уговора са Немцима о могућности врбовања радника на територији Југославије за њихове потребе још 1968. г. –значи пре првог Брозовог сусрета са Брантом, али у истој години када су, после прекида 1953.г., обновљени дипломатски односи са Немачком!

    Видевши да су гастарбајтери постали најбољи “извозни артикал” ондашње Југославије јер су масовно стизале њихове девизе, сигурно се у партијским круговима разматрала могућност омасовљења одласка наших људи у Немачку па је поменути уговор, и поред неких критика, оберучке прихваћен. Уговор је нашим радницима гарантовао право на неограничени боравак и рад, без параграфа да ако нестане посла, радник обавезно мора да се врати у Југославију. Нешто касније су следили међудржавни уговори о социјалном и пензионом осигурању итд.

    Тек приликом посете Вилија Бранта Титу на Брионима априла 1973. било је речи и о плаћању ратне оштете а вероватно и о “гостујућим радницима”. Из доступне документације се не види, да ли је и на који начин регулисано питање евентуалног обештећења имовине избеглих Подунавских Шваба. Пошто се о томе деценијама, осим у штампи одбеглих Шваба и на њиховим редовним састанцима, нигде званично у Немачкој није о томе ништа говорило, претпоставља се да је на Брионима то питање прећутно сматрано већ решеним у смислу –Швабе су ратовале против нас, побегле, а њихова имања остала су држави.

    Немачке штампа је ликовала, да је Титов захтев исплате ратне оштете Вили Брант одбио наводећи да ако се плати Југосавији, јавиће се велики број других држава које ће тражити исто, што би тешко погодило немачки буџет и њихов даљи привредни развој. Брант је рекао, да су се за плаћање немачке ратне оштете већ јавили чак и верни ратни савезници Адолфа Хитлера, Мађарска и Румунија, безобразно тражећи новац!

    У току разговора договорена је тзв. „Брионска формула“ која ће важити за Југославију. Пример је била Пољска којој је уместо оштете дат кредит од 1,3 милијарде ДЕМ, са у то време веома ниском каматом. Југославија би добила сличан кредит од око 1,2 милијарде ДЕМ. Тито је великодушно „опростио“ плаћање ратне оштете, што му као Хрвату, ако је то он заиста био, лако пало јер ни Словенија ни Хрватска нису претрпеле таква ратна разарања као Србија, Босна и делом Црна Гора. Зна се да великих штета тамо није било. Словеначки град Марибор је одушевљено дочекао и угостио Адолфа Хитлера, а Загреб је цвећем и клицањем добродошлице поздравио немачке окупаторе. Град Загреб и Хрватска су били верни савезници СС хорди и Вермахта, хрватске усташке легије су вршиле гнусне злочине над нехрватским живљем и хрватским комунистима све до последњих дана рата.

    Зајам је, извештавала је немачка штампа тих година, делимично потрошен за изградњу атомске централе Кршко, попуну буџета али је значајна сума наводно потрошена и за изградњу Титове виле у Игалу у Црној Гори! Значи, маршалови сарадници су највећи део новца из поменутог кредита, преусмерили у делове Југославије који то свакако нису били заслужили. Хрватима су очигедно радо заборављени сви злочини а и њима и Словенцима је изградњом нуклеарке обезбеђена електроенергетска сигурност и мања зависност од српских електрана!

    Није искључено, да је југословенска страна брзо прихватила понуђени кредит као обештећење и због насташице новца у буџету и великих дугова али и због тога јер је према уговорима из Париза 1945. и Лондона из 1953.г. пре исплате процењене ратне штете, морао да се закључи мировни споразум између Немачке и Југославије –а на то се могло чекати деценијама. Тај уговор, поменимо узгред и то, није закључен ни до до данашњег дана. Ратна штета у Југославији је била процењена на око 9 милијарде ондашњих долара, што би одговарало куповној моћи од око 50 до 70 милијарде € данас. Поменимо поређења ради колику је вредност имала та сума: Немачка је из Маршаловог плана помоћи Европи до 1953. добила „само“ 1,412 милијарде долара и тиме обновила скоро читаву инфраструктуру, веома много стамбених објеката у градовима који су у савезничким бомбардовањима били срушени до 80 одсто итд.

    Међу историчарима, публицистима и новинарима је често било речи о „Брионском уговору о ратној оштети“ за којим је почело трагање одмах после Титове смрти. Он до данас није пронађен ни у немачким ни у југословенским архивама. Зато није искључено, да је то, осим договора о позајмици, био „усмени договор“ и да је Тито направио грешку не захтевајући званичну верзију писменог уговора. Како иначе објаснити чињеницу, да уговора једноставно нема? Сличну грешку је направио деценијама класније и Горбачов када се пре прихватања уједињења Немачке и повлачења руских трупа са територије Источне Немачке и распада Варшавског пакта, усмено договорио да се НАТО неће ширити даље на исток. Колико је вредна реч запада, у међувремену знамо веома добро.

    Пре Бриноских разговора су Југословени у немачким банкама, и поред редовног слања великих свота својима у отаџбину, имали уштеђевину од око 4 милијарде ДЕМ тако да су, судећи по немачким изворима, Тито и југословенска страна заиста покушали да Немце наговорие, да та сума буде кредит Југославији који ће она временом враћати својим држављанима. Немачка страна је то стриктно одбила али је начињен „Немачко-југословенски уговор о кооперацији“ чија је тзв. „мешовита комисија“ предложила југословенској страни оснивање банака у Немачкој што је убрзо и учињено. ЛХБ Интернатионале Ханделсбанк и Хессисцхе Ландесбанк су заједно са Љубљанском банком у Франкфурту основале банку са почетним капиталом од 10 милиона ДЕМ, касније је додкапитализована са још 5 милиона. Следиле су и неке друге југословенске банке. Неуобичајено великим каматама за улоге орочене на само 2 године, нуђено је 10 одсто камате на годину, привучени су многи ондашњи Југословени који су улагали свој тешко зарађени новац. Већ тада се назирао почетак пљачке девизне штедње. Многи гастарбајтери су оштећени за велике суме девиза, које им још нису у потпуности и са обећаним каматама враћене.

    Временом је прилив новца био све већи, тако да је у те банке уложен новац олакшао економски положај Југославије јер су га банке стављале на раполагање држави. Рачуна се да су осим улога у наше банке у Немачкој, око 1 милион Југословена годишње у то време за издржавање породица, изградњу кућа и станова, куповине пољопривредног земљишта итд. слали до 5 милијарде ДЕМ. Та „навика“ је остала сачувана до данас, па и данашњи „гастарбајтери“ који већ деценијама то нису јер су одавно постали прави исељеници, годишње у Србију шаљу од 3 до 5 милијарде долара!

    Наш закључак, произашао из доступних докумената, писању западне штампе итд. гласи, да Тито сигурно није добровољно дозволио издавање пасоша свима који су то желели и није потенцирао интервенцијом код Вилија Бранта одлазак још већег броја радника јер се то масовно догађало и пре сусрета са њим. Напротив, иако је знао да за тај милион људи одбеглих у Немачку није било радних места у Југославији, често се у јавности жалио на одлазак младих људи. Слично се догађа и данас. Наши политичари траже повратак младих из света иако добро знају да посла у Србији нема ни за оне који су остали.

    Што се некадашњих „радника на привременом боравку у иностранству“ тиче, како их још увек и данашња власт назива, то су данас исељеници од којих многи ван Србије живе педесет и дуже година. Они су изродили већ и трећу генерацију Срба у Немачкој. Својевремено су преживели и Титову демагогију па их демагогија данашњих српских властодржаца веома мало интересује а још мање тангира. Мало их се тиче шта власт прича и шта обећава, далеко више их интересује, како и колико да помогну родбини у Србији да преживи и ова, свакако тешка времена.



    Извор: Новости

  4. #23
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.183 puta u 3.711 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    Скромни споменици славним ратницима



    Споменик над костурницом на Белом камену

    КАМЕН, најтрајнији природни материјал, људи од искона користе да у њему бележе сведочанства о значајним догађајима и људима. Тако су оставили и белеге о себи и вредностима које су поштовали.

    Димензије споменика увек симболизују величину дела, па су најмонументалнији подизани у славу бранилаца отаџбине. Србија је у 20. веку, у времену свог највећег страдања, направила изузетак судећи по скромности споменика на местима где је у децембру 1914. одлучивана славна Сувоборско-колубарска битка.

    Први је крст на постољу од црвеног камена пешчара подигнут на врху Сувобора, одакле пуца поглед на подрињске планине и путеве којима је напредовала друга аустроугарска офанзива. Она је одатле задржавана до последњег часа. Сваки гребен од Сувобора до Маљена бранио се очајнички док генерал Живојин Мишић није, противно мишљењу Врховне команде, повукао исцрпљене, слабо снабдевене и деморалисане српске војнике у рудничку подгорину. После само три дана одмора је по мразу, блату и снегу, покренуо своју Прву армију у јуриш узбрдо.

    О великим жртвама јунака који су бранили бок Прве армије несразмерно сведочи мали споменик над костурницом на Белом камену, најнижем космајском врху. Ту је у борбама прса у прса изгинуло и сахрањено 1.000 војника Одбране Београда с придодатом Тимочком дивизијом, који су зауставили покушаје надмоћнијих Аустроугара да продру у Шумадију. Током Великог рата кости српских "прометеја наде, апостола јада" како их је назвао песник и њихових непријатеља остале су измешане и плитко сахрањене. Њихови гробови нису достојно обележени ни кад се рат завршио јер се нису уклапали у идеологију југословенства. Подсећали су на жртве које су пале у борби против сународника у заједничкој држави, који су били аустроугарски војници. У другој Југославији је понижавање бранилаца Србије настављено. О томе сведочи грубо преправљање њиховог броја у лазаревачкој цркви Светог Димитрија, где је спомен-костурница Колубарске битке. Уочи обележавања 50-годишњице завршетка Великог рата комунистичком функционеру Јовану Веселинову није се допао број од 250.000 српских војника, уклесан у камен. Наредио је да се он смањи и урезана је нова бројка која је требала да увери посматрача да је било 120.000 бранилаца. Међутим, старе цифре нису добро избрушене и фалсификат је остао очигледан, а камен је сачувао и ово срамно сведочанство.


    Крст на врху Сувобора


    СПАЉЕНО БРДО

    СПОМЕН о Сувоборско-колубарске битке су и спаљене стене виса Грађеника, које од 1914. нису озеленеле. На њима је гинуло 500 војника дневно. Тек је 2006. постављен крст на овом месту где је страдао читав Четврти прекобројни пук, захваљујући планинару Младину Драшкићу који је установио и меморијалну стазу од Љига преко Грађеника до сувоборског Рајца.




    МИШИЋ КРЕНУО У ОФАНЗИВУ

    - Иако остале српске армије нису биле спремне да крену у напад, Мишић је 3. децембра кренуо у офанзиву. Српска војска је брзо напредовала према Сувобору и то у зимско доба и по веома тешком терену. Јединице Прве армије су брзо изашле на гребен Сувобора и потиснуле аустроугарску војску. Пут према долини Колубаре је био отворен. У наредних 12 дана решена је Колубарска, односно Сувоборска битка у корист Србије - каже историчар Милош Тимотијевић.



    Извор: Новости

  5. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  6. #24
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.183 puta u 3.711 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    У цртању граница укинули Метохију, а предали Косово


    Београд – У исто време док су у Србији формиране аутономне области као државе у држави, Милован Ђилас одбија захтев далматинских комуниста да и Далмација добије аутономију. Они су то образлагали чињеницом да она никад у историји није била под влашћу Загреба, а Ђилас је одговорио да је Далмација најхрватскији део Хрватске.

    Ђиласова комисија је разграничавање Војводине обавила за само недељу дана, колико је потрошила на обилазак неколико села од Срема до Барање. Одлучено је да вуковарски округ и Барања, у којима је сеоско српско становништво било већинско, ипак треба да припадне Хрватској. Оправдање је пронађено у податку да је 1945. Хрвата било више у градовима. Потпуно је занемарено да је у градским срединама током рата дошло до највеће промене националне структуре због убијања и покатоличавања Срба, као и због колонизације коју су извеле власти НДХ.

    „Сада чујем да је та (хрватска) већина настала тако што су усташе бежале из Херцеговине и Босне и насељавале се тамо. То је за наша тадашња гледања био наш народ. Зликовце смо обично стрељали, они су бежали пред нама, а о женама и деци – ми нисмо бринули“, казивао је Ђилас 1989. године.

    Хрватска је тада водила спорове и око линија разграничења са Словенијом, БиХ и Црном Гором, које су решавале комисије на челу са Ђиласом. Спорови су, по правилу, решавани у корист Хрватске.

    „Броза и структуру око њега интересовало је првенствено како што више увећати Хрватску не марећи ни за етнички, ни за историјски принцип, осим онога који је био развијен код хрватске мегаломаније. А да би се овај план реализовао требало је претходно што више размрвити српски простор“, наводи др Момчило Диклић из Института за европске студије.

    Он истиче да ипак није успео план хрватских комуниста о колонизацији Војводине.

    По првобитном плану колонизације било је предвиђено да три петине колонизованих буду хрватске националности. Како није дошло до међурепубличког разграничења у потпуности сходно хрватском плановима, акценат насељавања стављен је на Барању, да се у њој измени национална структура у корист хрватског становништва“, открива др Диклић.

    Упркос протестима Барањаца, да никад нису били део Хрватске и да су се 1918. први прикључили Србији, Ђиласова комисија их је ставила под шињел Загреба.

    Комисије које је водио Милован Ђилас с неколицином комунистичких функционера, после само неколико дана боравка на трену, изводиле су „одокативно“ импровизоване закључке, али са далекосежним последицама, сматрају историчари.

    Тито и Ђилас

    „На тај начин су границе Србије из 1918. анулиране, јер их комунисти нису признавали. Разграничење с Војводином и Македонијом решавале су комисије и не помишљајући на референдум и мишљење грађана“, указује др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју.

    Он подсећа да је Македонија направљена као држава повлачењем границе на импровизован начин, због чега су се побунили Срби из општине Вратничке и села око Тетова.

    „Писали су писмо Петру Стамболићу, али кад су кренули код њега у Београд ухапшени су. Тиме се отприлике завршава разграничавање република. Затим се доноси Устав који каже да је Југославија федерација коју чине републике које имају право на самоопредељење укључивши и отцепљење и уједињење с другим народима. То практично значи да је Македонија могла да одлучи да се прикључи Бугарској“, објашњава др Павловић.


    За име Петра Стамболића везује се и отцепљење дела Рашког округа и његово припајања „аутономној области Косово и Метохија“. Територијална промена на простору северног Косова изведена је 1959. тако што су Косовској Митровици припојени срезови Лепосавић и Лешак, где су већином живели Срби. Званично образложење било је да тај део гравитира ка Митровици због рудника. Стварни разлог било је обезбеђивање довољно гласова за избор Петра Стамболића међу делегате Савезне скупштине.

    Касније је Стамболић негирао да је он увећао територију Косова и Метохије на северу, тврдећи да је то учинио Слободан Пенезић Крцун „да би повећао број Срба у покрајини“, која то још није била. До данас нису пронађене писане државне одлуке којима је увећана територија Косова и Метохије за 197 квадратних километара.

    „Када је 1959. године донета одлука да у Косово и Метохију уђе и Лепосавић, то је учињено тако што су срезови Лепосавић и Лешак из Рашког округа припојени Косовској Митровици и посредно унели свој атар у покрајину. То значи да Косово није имало „територијалну целовитост“, нити је промена територије коју обухвата извршена одлуком о „померању граница“ „, истиче др Павловић.

    Без обзира на објашњења, Стамболићево изборно померање граница скупо је коштало Србију. Наиме, тек после тог проширења област Косова и Метохије уздиже се на ниво аутономне покрајине 1963. године.

    „Две године после Брионског пленума име ове српске покрајине је преполовљено. Из њеног назива избачена је Метохија само зато што подсећа на њено порекло – српско црквено имање. Политичко руководство Србије, које је предводио председник републичког централног комитета Петар Стамболић, препустило је да се „о имену АП Косова и Метохије одлучи у покрајини“. Тих дана косметски Шиптари су одлучили да се убудуће зову Албанци“, наводи публициста Перо Симић.

    Тренутно је актуелно питање да ли административна линија – граница између Србије и Косова, на северу, „пролази“ врхом Копаоника изнад скијалишта и хотела, тик уз војну базу и маузолеј Јосифа Панчића или тешко приступачном дубодолином неколико стотина метара ниже.

    Наиме, у документацији се, из непознатих разлога, појављују обе административне линије. Сумња се да је можда реч о „феномену фломастера“ који се појавио и приликом цртања мапа у Дејтону. Наиме, после окончања рата у БиХ, на терену се појавио проблем ничије и свачије земље, коју су својатале или је се одрицале обе стране. На мапама су се појављивале с линијама раздвајања које су биле паралелне, али удаљене и по неколико километара. Њихова тајна је откривена јавности тек једанаест година пошто се у свом стану на Палама убио Никола Кољевић, некадашњи потпредседник РС-а и предратни члан Председништва БиХ.

    Он је био очевидац да су линије разграничења на мапама малих размера у Дејтону цртане дебелим фломастером. Кад би се мапа увећала, ради примене у пракси, те линије постајале су широки коридори.

    „Гужва, паковање, и у гужви у ходнику срећем Владу Лукића, који је требало да остане још један дан ради преношења разграничења на карту већих размера. Јер последњи трик је био у томе што су линије разграничења извучене дебелим фломастером на малој мапи“, забележио је Кољевић атмосферу пред повратак у Београд, кад је све већ било завршено.

    О „фломастер“ границама говорило се и у Хагу. Амерички генерал Весли Кларк, сведочећи против Слободана Милошевића, показао је увећану карту с две паралелне црте.

    „Коју сам ја црту од те две повукао генерале Кларк, не разумем, нисам ваљда повукао обе, а паралелно су једна поред друге“, питао је Милошевић.

    „Сећам се да сте узели фломастер и уцртали линију на карту“, објаснио је Кларк.


    „Границу“ на Копаонику Албанци не могу злоупотребити

    Неко је, давно, покушао и успео да границу севера Косова са Србијом „нацрта“ Панчићевим врхом. Касније је то, пре догађаја на Косову, исправљено, Рашка и Лепосавић су заједнички утврдиле тачну границу коју су верификовали и надлежни државни органи и која је уписана у катастру и другим званичним документима. Кфор то зна и поштује, а ни из Приштине није било никаквих захтева да се било шта мења – тврди Драган Јаблановић, бивши председник општине Лепосавић, а однедавно председник Привременог општинског већа.

    Он сматра да чак и уколико граница „на папиру“ стоји и даље на врху Копаоника, не би било никаквих проблема, јер на косовском (лепосавићком) делу планине без дозволе Општине Лепосавић нико ништа не може да гради.

    „Будућа Заједница српских општина на Косову имаће све ингеренције у области просторног планирања и градње и биће брана сваком покушају да Приштина злоупотреби овај део Копаоника за неке своје циљеве“, сматра Јаблановић.

    Он подсећа да Копаоник никада није био део Косова, док Петар Стамболић није педесетих година прошлог века овај део планине, заједно са Лешком, Врачевом и добрим делом општине Лепосавић припојио Косову. Сви каснији покушаји да се овај део Косова врати Србији остали су без резултата, јер ни у Београду, упркос захтевима из Лепосавића и Лешка, за то није било политичке воље.


    Дејтонски споразум

    Адвокат Горан Петронијевић, члан тима бранилаца Радована Караџића, недавно је открио да Република Српска и данас има проблем с границама због дебелих линија.

    У време министровања шефа српске дипломатије Горана Свилановића, из строго поверљиве архиве Министарства спољних послова Србије, нестало је много докумената, који су, наводно изгорели у пожару. То је врло сумњиво, јер према информацијама које имамо, изгорела је чајна кухиња на спрату где се налазила архива, али не и архива. Том приликом је нестало много докумената, а између осталог и оригинал Дејтонског споразума, па зато Република Српска данас не може да утврди своје границе због дебљине линија фломастера“, рекао је Петронијевић.


    ИБ поварио Титов план

    Тито је 1945. и 1946. у интервјуима страним медијима отворено говорио да ће Аутономна област Косово и Метохија бити припојена Албанији. На питање новинара „Асошијетед преса“ шта ће бити с овим делом Србије, Броз одговара:

    „Зависи какав ће режим бити у Албанији. Ако дођу комунисти на власт оно може бити припојено Албанији. Енвер Хоџа је у својим успоменама навео да му је Тито крајем јуна 1946. обећао да ће Косово и друге крајеве Југославије где живе Албанци уступити Албанији чим се створи балканска федерација. Едвард Кардељ је приликом посете Москви 1947. најавио Стаљину да ће КиМ бити уступљени Албанији. Тај план није остварен због резолуција Информбироа.“



    Извор: Васељенска

  7. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  8. #25
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.183 puta u 3.711 postova
    Moć reputacije
    1060

  9. #26
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.183 puta u 3.711 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    ПРЕД ВАМА СУ КЊИГЕ СТРЕЉАНИХ: Озна плански убила 35.000 људи у Србији!




    НАЈВЕЋЕ откриће Државне комисије за тајне гробнице јесу књиге стрељаних. То, за "Новости", открива историчар Срђан Цветковић, бивши секретар ове комисије, која је формално престала с радом крајем прошле године и чију је скенирану документацију Министарство правде уступило Институту за савремену историју.

    Књиге стрељаних постојале су за сваки округ, укоричене су, и у њима су вођене прецизне евиденције о онима који су стрељани без судске пресуде, само по налогу Озне. Из њих се види да су стрељања била организован и масован, нимало случајан посао, и слична документација не постоји нигде у Европи.

    - Ликвидације на десетине хиљада људи после рата нису рађене "на реч" или из анархичне освете, како то често покушава да се прикаже, већ по детаљном плану који је подразумевао квоте и стриктну методологију с прецизном евиденцијом
    - каже Цветковић. - Ово доказују књиге стрељаних по окрузима и спискови за свако село у Србији, које су радили органи Озне.

    На основу њих, урађен је детаљан попис жртава. Пописано је око 35.000 људи убијених без суђења, још 2.000-3.000 убијено их је по судским пресудама, што документују уписници војних судова, и око 24.000 људи ликвидирано је или је умрло у логорима. Махом је реч о фолксдојчерима по Војводини, што се види из књига логораша. У бази Државне комисије укупно се налази 59.912 имена.

    Како се види из књиге стрељаних за подручје Ниша, Лесковца, Пирота..., подаци о жртвама уписани су по колонама: име и презиме, занимање, одакле је жртва, којој организацији и установи припада, када је и где ухапшена, када је и где кажњена и ко је донео одлуку о казни. У последњој рубрици свуда стоји Озна.

    Међу стрељанима има земљорадника, учитеља, адвоката, свештеника... У рубрици којој су организацији припадали наводи се: ДМ (покрет Драже Михаиловића), СДС (Српска државна стража), добровољац Лјотић (покрет "Збор"), четник, полиција, пољска стража, градска стража, али и уопштене оптужбе - "везе с Немцима", "комесар села", "радила у немачкој болници", "народни непријатељ"...


    Ископавање масовне гробнице на Опленцу

    - Велики део тих документа сачуван је у архиви БИА и предат Архиву Србије, а овакве детаљне евиденције нису пронађене у Словенији и Хрватској. Може се рећи да је то јединствен сачуван документ у целој комунистичкој Источној Европи. Од свих комунистичких земаља, у некадашњој Југославији, односно Србији, после рата је ликвидирано највише људи - објашњава Цветковић.

    Ликвидација је било, каже, и у Мађарској, Пољској, Бугарској, Румунији, али ни издалека толико, нити су вођене такве евиденције. У Румунији се број убијених мери стотинама, у Мађарској и Пољској хиљадама, у Бугарској је реч о десетак хиљада људи, а само у Србији бројка премашује 35.000!

    Зашто је Озна водила овако прецизну евиденцију? Цветковић мисли да нису веровали да ће документа било када бити обелодањена, као ни да ће КП пасти с власти. Речју, није било страха пред јавношћу и некаквом кривичном одговорношћу. С друге стране, у свим тоталитарним режимима тајна полиција има претензије да о свима зна све, "из безбедносних разлога", а нарочито ко потиче из породице у којој је неко стрељан. То је увек могао да буде згодан начин за компромитацију непослушних.

    Ипак, 20-30 одсто књига стрељаних уништено је после пада Александра Ранковића, када је "чишћена" Удбина документација. Данас оваквих књига нема комплетираних нпр. за Београд, Шабац, Крагујевац...


    Др Срђан Цветковић


    РЕХАБИЛИТОВАНО 6.000 ЉУДИ

    КЊИГЕ и спискови, као и детаљна интернет-база доступна и на сајту Министарства правде, каже Цветковић, нарочито су важни за рад судова. Они се користе у процесима рехабилитације, чији је битан сегмент доказ да је неко ликвидиран без суђења. У Србији је до сада рехабилитовано око 6.000 људи.


    ЛИНК

    КЊИГУ стрељаних за нишки, лесковачки, пиротски и врањски крај можете наћи на линку

    Kod:
    http://online.fliphtml5.com/qslu/gcte/


    а списак свих жртава и масовних гробница на сајту Министарства правде

    Kod:
    http://www.komisija1944.mpravde.gov.rs/cr/articles/pocetna/



    Извор: Новости

  10. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  11. #27
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.183 puta u 3.711 postova
    Moć reputacije
    1060
    Не обухвата период СФРЈ, али су актери исти они који су "ведрили и облачили" касније у СФРЈ...

    ..
    На бомбама - "Срећан Ускрс" ћирилицом!



    Савезници нису штедели центар Београда

    БЕСОМУЧНО англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији, која је прогутала животе хиљада невиних људи, чак и тек рођених, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једину реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти, па чак ни после распада Титове Југославије.

    Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњих дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко одобравао. Све је то нормално чињено под фирмом истеривања Немаца из Србије и Црне Горе, а ни данас се не зна ни шта је био прави циљ ове инвазије, ни какви су били њени прави ефекти. Још мање се зна зашто су Енглези и Американци ову операцију изводили "на посебан начин". Зашто су Србију и Црну Гору засипали тепих-бомбама, зашто су на нашим градовима и селима увежбавали оно што ће касније примењивати на тврђавама нацистичког режима Адолфа Хитлера у Немачкој?

    ТЕК у последње време развејане су неке од ових енигми. У Лесковцу, вероватно највећој жртви ове "помоћи" англо-америчких "савезника и ослободилаца", организован је научни скуп, где је та табу тема формално начета, али прави смисао и циљ ове операције још није откривен. Велики допринос историјском помаку ка откривању позадине овог трагичног чина за српски народ дао је др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју у Београду. Његовом раду можемо да додамо и понеки новински текст, али све то ствара утисак да се та мистерија и не може до краја расветлити.

    Биланс вишемесечног англо-америчког разарања великих градова Србије никад нико није ни покушао да сачини, а камоли да достојно обележи стратишта десетина хиљада невиних жртава. Међутим, једна депеша Јосипа Броза Тита, упућена 5. октобра 1944. године Главном штабу НОВ и ПО Србије, полако развејава историјску маглу о томе ко је наређивао бомбардовања српских и црногорских градова.

    ТИТО у овој депеши своје поверенике у Србији најпре обавештава да им у специјалну мисију шаље енглеског мајора Џонија Ханикера, члана Британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, а онда им, од речи до речи, каже: "Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу НОВЈ. Врховни штаб ће пак одлучити да ли ће предложени циљ да се бомбардује".


    Титова депеша која развејава све енигме

    Овај документ указује на то да је све те разорне акције одобравао сам Тито. Његови изасланици у Србији и Црној Гори пријављивали су своје жеље, а он, вероватно са још неколицином сарадника из Врховног штаба, одлучивао кад ће оне, бити реализоване, како и с колико авиона и бомби.

    ВАЗДУШНА канонада Србије је системски продужавана из месеца у месец, иако се од самог почетка знало да Немци у Србији и Црној Гори "немају готово никакве губитке", а да је њен једини ефекат "на хиљаде наших мртвих људи". Ове последње речи написаће Едвард Кардељ, човек од великог Титовог поверења, у писму Централном комитету Комунистичке партије Словеније, 29. јула 1944. године. Подсећајући своје сараднике да је Главни штаб у Словенији тих дана "предлагао да се бомбардује Љубљана", Кардељ у овом писму љутито каже:

    "Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У ТОМЕ ИМАМО ИСКУСТВО ИЗ ЦЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ."

    На крају овог писма, Кардељ је руком дописао неколико реченица, уз молбу да се преда његовој супрузи Пепци Кардељ, којима тврди: "БОМБАРДОВАЊЕ ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ."

    У МЕЂУВРЕМЕНУ, док Кардељ не да да се бомбардује Љубљана, Енглези и Американци, према одлуци Титовог Врховног штаба, поред Ниша, који су разарали чак 15 пута, и Београда, на који су се обрушили 11 пута, истраумирали су и масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори. Краљево су гађали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута.



    Каква је Титова и Кардељева улога у бомбардовању 1944.

    На њиховој мети нашли су се и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине, Новог Пазара, Подгорице, Никшића...

    СВЕ је почело у среду, 20. октобра 1943. Часовници показују 13 часова и 3 минута. Небо је прокључало. У ниском лету, са заглушујућим моторима, Нишу се приближава неколико десетина бомбардера. С помешаним осећањима, лебдећи између страха и наде, Нишлије упиру погледе ка плавом своду изнад града. Само који секунд касније неверица прераста у шок. Заглушујући хук авионских мотора меша се са потмулим експлозијама, које се чују са свих страна. Из густе прашине, која је прекрила цео град, чују се само вапаји. Ниш ће готово истоветну слику доживети још 14 пута... На уцвељени Ниш бачено је неколико хиљада бомби, а 21. августа 1944. године други по величини град Србије потпуно је докусурен.

    И БЕОГРАД је био обогаљен, немачки објекти остали су тамо где су и били. Немачки губици у Београду били су сто пута мањи од жртава невиног цивилног становништва.

    У једанаест налета на Београд болнице су претворене у рушевине. Разорено је и прво београдско породилиште и прекраћени животи неколико породиља са тек рођеним бебама.

    Срушене су Теразије, Српско народно позориште, оштећени сви мостови на Сави и Дунаву, прах и пепео прекрио је десетине београдских улица. Разорне "савезничке" бомбе погодиле су Главну железничку станицу, Палату "Албанија", Пошту број 2, Технички факултет, Вајфертову пивару, Студентски дом... Само у ускршњем бомбардовању 16. априла 1944. живот је изгубило око 2.000 људи, жена и деце, теже и лакше је рањено око 5.000 Београђана.

    Београђани су били пренеражени када су на једној великој бомби, која случајно није експлодирала, открили поруку коју им шаљу Енглези и Американци и они који су одобрили њихово сулудо масакрирање. На бомби је крупним ћириличким словима била порука: "Срећан Ускрс".

    ЗАПАДНИ "савезници и ослободиоци" по поруџбини Коче Поповића и маршала Тита, кренуће и на Лесковац, који је разорен више него било који град на Балкану. Дан пакла освануо је 6. септембра 1944. године: "Цео Лесковац као да се дигао у вихору прашине, дима и рушевина..."



    Пашино брдо после бомбардовања остало у пепелу

    Пеко Дапчевић се шифрованом поруком јавио свом врховном команданту 30. марта 1944. Он је маршалу пријавио своју жељу:

    "Треба тражити да савезници што прије бомбардују Никшић!"

    Недељу дана касније, 7. и 8. априла, Никшић је сравњен са земљом! У овом граду, који је тада имао 5.000 становника и око 10.000 избеглица, наступио је прави пакао.

    У четири налета, енглеске и америчке бомбе убиле су сваког шестог житеља данашњег главног града Црне Горе. Немачке жртве биле су готово 200 пута мање од губитака невиног цивилног становништва Подгорице.

    КОНСТАТИН Коча Поповић 21. јула предлаже Врховном штабу на Вису шта све англо-америчким бомбама треба гађати у Београду, Нишу, Нишкој Бањи, Бору, Врању, Владичином Хану, Лесковцу, Вучју, Лебану и Грделици. Уз неколицину војних и привредних објеката, списак београдских мета је врло прецизан: "Захватити женску учитељску школу и гимназију у Краљице Наталије улици, Народну скупштину, ул. Краља Александра, па Трговачку академију, ул. Жоржа Клемансоа па Палату "Албанија", па школу Краља Александра на Топчидерском брду, па југозападну страну гробља на Бановом брду..."


    После систематске ваздушне инвазије западних "савезника", која је трајала од пролећа до јесени 1944. године, убрзо је уследила и класична копнена инвазија на Србију. Стаљин и Тито су на Србију упутили неколико стотина хиљада совјетских војника.

    Тако је Србија пала на колена...


    ТИТО ТРАЖИО БОМБАРДОВАЊЕ

    ПРВИ извештај о минималним немачким губицима у бомбардовању Србије шаље амерички амбасадор из Грчке, 15. маја 1944. године:

    "Нашим бомбардовањем југословенских цивила, у једном случају, како је то Радио Лондон објавио, бомбардовање је извршено на Титово тражење, ми идемо наруку непријатељу, а не само што то огорчава једног врло заслужног савезника, него отуђује од нас народ који би желео да се на нашој страни бори када дође велики дан. Неамеричко дело чинимо мешањем у један бесни грађански рат и тиме одбијамо од себе наше пријатеље".

    У својим мемоарским записима, генерал Маклин, говорећи о ваздушној кампањи у Србији, уопште не помиње ометање немачког повлачења из Грчке, већ пише о помоћи комунистима да "поново освоје Србију".



    Извор: Новости

  12. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  13. #28
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.183 puta u 3.711 postova
    Moć reputacije
    1060
    Садашња теритирија Аутономне Покрајине Косово и Метохија није одувек обухватала садашњи простор.
    Првобитно, област је обухватала 15 општина, али су јој 1946. додали и друге општине (које су биле у склопу Старе Србије (данашње Македоније и јужне Србије)), да би 1959. године коначно додали и општину Лепосавић, која је одвојена од Рашке.

    Приближан графичи приказ би био као на сликама:






  14. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  15. #29
    Top poster Drug Član avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Postovi
    2.775
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    8.581
    Pohvaljen 10.027 puta u 3.800 postova
    Moć reputacije
    304
    Citirati Originalno postavljeno od Серб_Степа Pogledati poruku
    ..




    Ђиласова комисија је разграничавање Војводине обавила за само недељу дана, колико је потрошила на обилазак неколико села од Срема до Барање. Одлучено је да вуковарски округ и Барања, у којима је сеоско српско становништво било већинско, ипак треба да припадне Хрватској. Оправдање је пронађено у податку да је 1945. Хрвата било више у градовима. Потпуно је занемарено да је у градским срединама током рата дошло до највеће промене националне структуре због убијања и покатоличавања Срба, као и због колонизације коју су извеле власти НДХ.

    „Сада чујем да је та (хрватска) већина настала тако што су усташе бежале из Херцеговине и Босне и насељавале се тамо. То је за наша тадашња гледања био наш народ. Зликовце смо обично стрељали, они су бежали пред нама, а о женама и деци – ми нисмо бринули“, казивао је Ђилас 1989. године.




    Извор: Васељенска
    Ne bih se sada upuštao u velike priče, osim ovog delića koji se odnosi na Vukovar sa okolinom, pošto stvari vrlo dobro poznajem.

    Da bi se u Opšt(ć)ini Vukovar održala, kakva takva "nacionalna ravnoteža" gradić Ilok sa okolnim selima, u kojemu su bili u velikoj većini Hrvati i Slovaci,
    nikada nije smeo postati posebna - opština.

    Uz to su 13 sela sa srpskom većinom _ Mirkovci, Markušica, Gaboš itd. koji se prirodno nastavljaju na srpska sela okoline Vukovara, prilepljeni Opštini Vinkovci,
    gde su u većini bili Hrvati, a nekoliko velikih srpskih sela - Dalj, Belo Brdo, Tenje - Opštini Osijek.
    Na taj način je na prostoru Vukovara i okoline veštački postignuta "nacionalna" ravnoteža.


    Ali, ne treba sve te muljaže stavljati na dušu Đilasu i "drugovima".

    Sa područjem Vukovara na potpuno isti način je postupio i Knez Pavle, odnosno vlada Cvetković-Maček, formirajući hrvatsku banovinu, 1939 godine.

    Ne samo da je hrvatskoj banovini dodeljen vukovarski srez, nego i - šidski.

    Zbog toga su Srbi Vukovarskog sreza još 1939 godine "Vukovarskom rezolucijom" tražili izuzeće te teritorije iz banovine Hrvatske.

    Naravno, bez uspeha.
    Koga zanima više:

    Вуковарска резолуција
    Izmenjeno od: Drug Član; 27.08.2018 u 12:34.

    -
    .
    .
    __________________________________________________ ___________________________________


    :cenzura:


  16. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Drug Član:



Strana 3 od 3 PrvaPrva 123

Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi ne možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 00:51.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2019 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1