Strana 2 od 3 PrvaPrva 123 PoslednjaPoslednja
Rezultati 11 do 20 od 29






  1. #11
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.218 puta u 3.726 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    Породица амбасадора Роловића: Спомеником Барешићу опет убијају Владимира


    Породица амбасадора о подизању обележја његовом убици у Драгама код Пакоштана. Супруга Бранислава: Због депеше о усташама сумњао да ће га опозвати. Ћерка Жана: Брине што су церемонији присуствовали и хрватски министри



    ШТА да вам кажем? Изненађена нисам. Нимало! Али, вест ме јесте растужила. Немоћна сам, нажалост, да било шта променим. Остаје ми само велика забринутост, јер је тај споменик у Драгама код Пакоштана наставак свега што се дешава и у Хрватској и у целом свету.

    Овако је Бранислава Роловић (89) за "Новости" прокоментарисала подизање споменика Миру Барешићу, усташком терористи који је 7. априла 1971. године у Стокхолму убио њеног супруга Владимира Роловића, амбасадора Југославије у Шведској. Каже и да ју је објављивање вести о споменику онеспокојило.

    - Антифашизам је темељ Европске уније - наставља наша саговорница. - Сви европски званичници осуђују фашизам. То су дивне речи, али дела можемо да видимо и у комшилуку и у Европи и свету. Зато и јесам уплашена, бринем шта све може да се догоди и с чиме се све ово може завршити. А, наша породица је унесрећена пре 45 година. Убиство мог супруга је пре свега наша породична трагедија. Показало се, међутим, да је било и увод у све што се касније догађало у Југославији.

    О подизању споменика терористи који им је пре четири и по деценије убио оца, исто мисле и Жана Роловић Николић и Предраг Роловић.

    - Спомеником Барешићу поново су убили нашег оца - каже Жана Роловић. - Али, његовим подизањем апсолутно нисмо изненађени. Заправо нико у породици није био затечен. Јер, то је само још једна у низу узнемиравајућих вести које у последње време стижу из Хрватске. Највише, у ствари, забрињава то што су откривању споменика присуствовали Томпсон и неки хрватски министри.

    - Ја, ипак, нисам веровао да могу отићи тако далеко. Да ће Миру Барешићу подићи споменик - додаје Предраг Роловић.


    Владимир Роловић

    Породицу амбасадора Роловића, како су нам рекли, данас највише мучи то што случај његовог убиства није расветљен до краја. Што је, на неки начин, заташкан. О трагичном догађају из априла 1971. године, кажу, никада нису говорили за новине.

    - Тата је у Стокхолму био амбасадор свега пет месеци - прича Жана Роловић. - Био је омиљен међу Југословенима који су били на привременом раду у Шведској. Често је одлазио на приредбе које су приређивали у југословенским клубовима.

    Током тих дружења је, како прича Жана Роловић, сазнао и за друге, "теже" активности младих Хрвата.

    - Тата је, неколико недеља пре убиства, послао службену депешу Савезном секретаријату иностраних послова, баш о активностима усташке емиграције - наставља наша саговорница. - Ту депешу сам лично видела у нашој резиденцији. Случајно, док сам у очевој торби тражила наше новине. Била је откуцана на папиру А4 формата, на две и по или три стране. По маргинама је имала и неколико руком написаних очевих забелешки. И знамо да је послата и како смо сазнали у ССИП уписана под бројем 154. У њој је било прецизно написано да је усташка емиграција организована, јака, да је добро финансирана. Депеша је, међутим, после очевог убиства склоњена. Жеља наше породице сада је да се тај документ пронађе и после 45 година отвори и обелодани.


    Хапшење Анђелка Брајковића и Мира Барешића

    Да је депеша послата у ССИП, али да јој се убрзо после убиства њеног супруга губи сваки траг, потврђује и Бранислава Роловић.

    - Неспорно је да је због садржине узбуркала руководство Југославије - прича Бранка Роловић. - Владимир ми је, десетак дана пре убиства рекао да је позван да половином априла дође у Београд на консултације и додао: "Можда будем опозван". На те његове речи само сам склопила руке и рекла: "Дај боже да одемо одавде". У Шведској нисам била спокојна. Нешто сам предосећала, нарочито после отмице наших у конзулату у Гетеборгу.

    "Тежину" депеше Бранислава Роловић је, како каже, схватила тек по смрти супруга Владимира, када јој је један његов колега амбасадор рекао: "Брано, нисам кукавица, али никада не бих био толико храбар да као Влада ССИП-у пошаљем такву депешу".

    - Зато и желимо да се она пронађе и отвори - кажу Роловићи.

    ЋУТЊА У ССИП

    ПОСЛЕ убиства вратила сам се са ковчегом и децом у Београд - каже госпођа Роловић. - Нико никада из ССИП није од мене тражио било какву изјаву о дану убиства. Нису чак узели изјаву ни од његове секретарице Мире Штемпихар, која је такође била тешко рањена. Само сам, неколико месеци после Владиног убиства, Миру када се опоравила замолила да ми због мене и деце напише шта се тачно тог дана догодило. И она је то урадила, а ту њену откуцану "изјаву" и дан-данас чувам.

    ЗНАЛИ СВАКИ ЊЕГОВ КОРАК

    ГОСПОЂА Бранка Роловић нерадо и тешко прича о дану када је пре 45 година њен супруг убијен.

    - Ћерка и ја смо у то време биле са Владом у Стокхолму, а Пеђа је због студија остао у Београду - прича Бранка Роловић. - Сама амбасада била је на незгодном месту, на петом спрату стамбене зграде, између два приватна стана. Ти људи су га сигурно пратили, знали су сваки његов корак. Чак су и два пута пре него што су га убили, долазили у просторије амбасаде, наводно да продуже пасоше. Знали су и да Владо иде лифтом на посао па су тог јутра оставили отворен лифт да би он ишао пешке, да би се уморио да им не би пружао отпор...



    Извор: Новости

  2. #12
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.218 puta u 3.726 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    СВЕДОЧАНСТВО О ГЕНОЦИДНОЈ ПОЛИТИЦИ НДХ: Расистички белег за српски народ


    Музеј жртава геноцида добио драгоцено сведочанство о геноцидној политици независне државе Хрватске. Срби морали да носе црвене траке



    ЦРВЕНА трака с натписом "Srbin-Serbe" је изузетно сведочанство о расистичкој и геноцидној политици Независне Државе Хрватске, коју је ових дана добио на поклон Музеј жртава геноцида у Београду. Ово парче платна за изопштене, какво су морали да носе сви Срби у НДХ, најбоље је очувано од само три такве траке које су уопште опстале до данас.

    - Као што су Јевреји морали да носе жуте траке, Срби су морали да ставе црвене с ознаком своје националности. Тиме су аутоматски постајали мета где год да се нађу. После Другог светског рата народна милиција је добила наређење да иде од преживелог до преживелог и одузима, сакупља у уништава траке, документе и све остале трагове злочиначке политике НДХ над Србима. Тако је уништен највећи број материјалних доказа о геноциду који се догодио.
    Зато су нам сведочанства као што је ова трака за Србе изузетно драгоцена - каже проф. др Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида.

    Последње две године повећало се интересовање српске јавности за ову институцију, пре свега због броја издатих књига, чешћег појављивања у медијима, али и снимљених документарних филмова. Захваљујући томе, многи власници драгоцених сведочанства из Другог светског рата тек су сазнали да Музеј жртава геноцида постоји.

    - Веома смо захвални на траци коју нам је поклонио господан Срђан Гргић из Новог Сада и молимо све грађане који поседују такве материјалне доказе да нам се јаве - позива др Мишина.




    ТРАКА ЈОВАНА БАКИША

    ТРАКУ за Србе коју је добио Музеј жртава геноцида, морао је да носи професор Јован Бакиш из Бјеловара који је ухапшен 1941. и одведен у логор "Даница" у Копривници, затим у Госпић и на крају је бачен у неку од многобројних јама на Велебиту. Његова породица је протерана у Србију, а као сведочанства те трагедија остала су и писма професора Бакиша из логора и пропусница коју су немачке власти издале његовој жени, као и потврда Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора из 1946. да је примила пријаву о злочину над породицом Бакиш.




    Извор: Новости

  3. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  4. #13
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.218 puta u 3.726 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    Туђман радио у влади НДХ!


    Хрватска јавност бруји о најновијем “историјском” открићу загребачког “Национала”. Реч је о 1942. години, у којој постоји “рупа” у биографији


    Фрањо Туђман


    ЗАГРЕБА
    ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА "НОВОСТИ"


    ПРВИ хрватски председник и бивши генерал ЈНА Фрањо Туђман, радио је 1942. године у Министарству домобранства Независне Државе Хрватске, судећи по историјским документима до којих је дошао и које је објавио загребачки “Национал”. Тај детаљ из своје биографије Туђман је затајио, а прве трагове који су водили открићу изнео је Јосип Манолић.

    Редакција загребачког недељника у свом истраживању дошла је до докумената који откривају где је Туђман боравио тих ратних година, а један од њих указује да је сам Туђман тврдио како је запослен у Министарству оружаних снага НДХ. Постоје и документи из полицијске архиве из којих се види на којој је адреси био пријављен и где је боравио у Загребу док је Анте Павелић био на челу НДХ. Тако до сада потпуно непознати папири откривају да је он становао у Херцеговачкој улици у Загребу, који је делио са једним новинаром, а део тога открива и Манолић у својој новој књизи “Шпијуни и домовина” која ускоро излази у Загребу.

    Тај део Туђманове прошлости никада нико није истражио и постојала је “рупа” у његовој биографији од годину-две. Сам Туђман о тим првим годинама рата није много говорио, већ је само истицао детаљ када се одлучио да оде у партизане. У једној енциклопедији је назначено да је као левичар био притворен 1940. године, а да је његова породица подржавала Хрватску сељачку странку.

    Званично је увек наглашавано да је 1941. године Фрањо Туђман прекинуо школовање и укључио се у антифашистички покрет, али о томе да је радио у Министарству домобранства до сада није било ни речи. Његови биографи само су написали да је 1942. године постао члан Комунистичке партије Југославије и да је деловао на подручју северозападне Хрватске и био руководилац илегалне партизанске штампарије.

    Иако је седамдесетих година, после хрватског пролећа, Фрањо Туђман био осуђен на затворску казну због национализма, Јосип Броз Тито га је увек бранио и чак поручио “Туђману не паковати”. Нова открића из Туђманове биографије свакако ће да изазову разне полемике у Хрватској, јер је Туђман и као високи официр ЈНА, али и касније, осуђивао усташки покрет и био веома критичан према НДХ.

    Чињеница да је и сам радио у систему који је формирао Павелић много тога мења и отвориће историчарима нове путеве.

    Када је реч о Јосипу Манолићу, он је деведесетих година био један од најближих сарадника Фрање Туђмана и његов човек од поверења. Манолић се са Туђманом разишао у време када му је леђа окренуо и Стјепан Месић. Прва књига Манолићевих мемоара изазвала је различите реакције, а друга најављена књига доста је експлозивнија и открива многе непознате детаље не само из Туђмановог живота, већ из времена послератне Југославије.


    ТУЂМАНОВО МИНИСТАРСТВО

    ХРВАТСКО домобранство био је од 1942. године назив за оружане снаге НДХ. Делило се на копнену војску, морнарицу и ваздушне снаге, а дезертерство је било стално на дневном реду фантомског Павелићевог министарства. У саставу оружаних снага НДХ било је 130.000 људи, а заклетва коју је прописало министарство у којем је радио и Туђман је гласила: “Присежем Богу свемогућем и свезнајућем, кунем се свим што ми је на свету драго и свето, дајем поштену реч, да ћу Независној Држави Хрватској и поглавнику као њеном представнику увек бити веран”.



    Извор: Новости

  5. #14
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.218 puta u 3.726 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    До распада СФРЈ праћено 16.090 Голооточана!


    "Новости" први пут објављују детаље из спискова о информбировцима које су деценијама чувале наше службе. Још исто толико људи Удба избрисала са спискова



    ЗВАНИЧНИ спискови Удбе са именима оних који су осуђени због Информбироа први пут су ових дана објављени у нашој земљи. Регистар под именом "Заточеници Голог отока", са 16.090 имена, публиковали су Архив Србије и Институт за савремену историју, на основу оригиналних докумената које је БИА предала Архиву - збирка друга, број 109 (списак) и 105 (шифрарник који тумачи спискове).

    Како, за "Новости", објашњава један од приређивача књиге, историчар Горан Милорадовић, на списку се налази 16.289 кажњеника, али пошто се нека имена грешком понављају, а други су повратници, има их, у ствари, 16.090. Удба је ту побројала не само оне који су завршили на Голом отоку, већ и у логорима на Светом Гргуру, Рабу, Угљану, Вису, Корчули, Рамском риту, као и у затворима у Стоцу, Зеници, Забели, Старој Градишки, Лепоглави, Бањици и Сремској Митровици.

    Број од око 16.000, међутим, није комплетан. Комплетни спискови заправо - не постоје.

    - Најприближнији истини је онај број који је управник Голог отока Анте Раштегорац својевремено дао Владимиру Дедијеру: око 32.000 административно и судски кажњених. Документи су, међутим, уништени 1955. године, када је почело отопљавање са СССР-ом и Хрушчов посетио Београд. Тада се није знало колико далеко ће се ићи у "помирењу" и да ли ће се покретати одговорност због Голог отока - каже Милорадовић.

    Пошто су, две године касније, односи с Москвом опет захладнели, Удба одлучује да, ради праћења сумњивих, реконструише спискове, па чак спроводи анкету међу информбировцима. Реконструисано је 16.090 имена. Са спискова је избачено бар још толико. Како објашњава наш саговорник, скинути су сви невино кажњени, а према Александру Ранковићу и Јову Капичићу била их је бар трећина. Скинути су и они који су умрли по изласку из логора, као и они који су емигрирали.

    - Људи који су се нашли на реконструисаним списковима били су праћени све до краја осамдесетих година и распада Југославије - каже Милорадовић.

    Шифрарници из збирке БИА показују да је међу заточеним ибеовцима било 7.184 Срба и 3.522 Црногорца.

    - Проценат Црногораца међу голооточанима био је седам пута већи него у општој популацији ФНРЈ. И Срба је било процентуално више него у општој популацији, Македонаца је било пропорционално, а Хрвата, Словенаца и Мађара знатно мање - каже Милорадовић.

    Горан Милорадовић


    Он објашњава да је репресивни апарат више ударао по југоисточним крајевима него по северозападним, јер је на југу и истоку било више русофила. Била је то, уједно, и прилика за међунационалне обрачуне, јер је међу заточеницима било дупло више Срба из Хрватске него у популацији те републике.

    Статистичка анализа списка показује и да су се иза решетака и жица нашла 34 малолетника, од којих је један имао само 15 година. Ухапшено је и деветоро старијих од 70, а један је имао 80 година. Ипак, већина је била стара између 20 и 30. Више од 94 одсто били су мушкарци. У казаматима је завршило и 829 сродника (браће и сестара, деце и родитеља). Било је и повратника: њих 189 са списка робијали су два пута, а петоро чак три пута.

    - Овом књигом држава Србија коначно је признала да је систем логора, назван према највећем - Голи оток, постојао и да су у њима лежали грађани Србије. Ово признање чекао сам пуних шест деценија. За оне чија су имена објављена у књизи сада се поуздано може рећи да су били на Голом отоку - каже за наш лист академик и писац Драгослав Михаиловић, који је са само 19 година одведен на паклено јадранско острво.

    Аутор књига "Петријин венац", "Кад су цветале тикве", "Чизмаши", "Голи оток", дисидент, човек чију је представу забранио Тито лично, ухапшен је само зато што се побунио против хапшења другова из разреда. Сматрао је да има право да каже да удбаши не смеју то да раде. Михаиловић се нерадо сећа логорашких дана, али ипак каже:

    - Дан је био веома опасан. Једва смо чекали да паднемо у сан, да се бар мало опоравимо. Сутрадан нас је чекао крвави рад, од десет, 12 или 14 сати. Уз батине, свакојаки терор, слабу исхрану... Људи у најбољим годинама су пропадали, убрзано старили, па чак и умирали.

    Познати академик скоро цео живот посветио је откривању праве истине о овом логору.

    - Својевремено сам направио поређење имена из овог, Удбиног списка и оних које сам спомињао у првом тому "Голог отока" и пронашао да недостаје неколико десетина - каже Михаиловић. - Овај списак, наводно, потиче из архива МУП Хрватске, па постоји могућност да је Хрватска прескочила све оне који би имали право да се овде појаве, али нису боравили на Голом отоку, нити у другом логору на територији ове државе. Међу онима чија су имена објављена нема ни убијених, нити оних који су умрли пре доласка на Голи оток.



    Многи злочинци са Голог отока несметано су касније живели у Србији и уживали многобројне привилегије, имали генералске пензије и све повластице народних хероја. У књизи нису откривена имена тих људи који су спроводили голооточке злочине. Михаиловић каже да тај посао тек предстоји:

    - Овог месеца навршавам 86 година и још се бавим тиме да се голооточки злочини признају - каже Михаиловић. - Велики злотвор Голог отока био је покојни генерал Удбе Јово Капичић Капа. До последњег дана живео је у Београду, уживао је генералску пензију и имао додатак, врло велики, на Орден народног хероја. Нико га није позвао ни на какву одговорност. Напротив, нас који смо тврдили да је у логору било страшно за заточенике називао је лажовима и свакојаким другим погрдним именима.

    Капичић је, тврди Михаиловић, био један од главних помоћника Јосипа Броза:

    - Док Јово није дошао, затвореници нису били строго кажњавани. Ово питање, међутим, није довољно разјашњено, као ни улога бившег председника Савезне владе Џемала Биједића, који је седамдесетих погинуо у авионској несрећи. Биједић је увео посебан терор према ибеовцима у сарајевском централном затвору. Тукли су их, изгладњивали, неке чак и убијали. Такво понашање према затвореницима касније је пренето на Голи оток.

    Михаиловић је годинама проучавао зашто су људи слати на оток, да ли су заиста потенцијални логораши били атентатори или шпијуни. Закључио је да је вероватно било неколико десетина оних који су се бавили шпијунажом, али они су најчешће већ били познати и Удби и партији, и чак, уз њихово знање, улазили у бугарску обавештајну службу. Али Удба није била задовољна њиховим понашањем и на крају су сви похапшени. Михаиловић је дуго проучавао и наводне атентате "ибеоваца":

    - Људи су хапшени под сумњом да су убијали из политичких разлога. У неколико случајева утврдио сам да се убиство јесте догодило, али да мотив није био политички, нити су убице биле повезане са ИБ-ом. Једно од тих убистава догодило се у Јагодини, када је ученик седмог разреда гимназије убио друга. Редитељ Живојин Павловић открио је да убијени младић није био заинтересован за политику, па ово убиство не може да се подведе под политичко.

    Време када је скупљао материјал за своју књигу о Голом отоку, Михаиловић описује као много опасније од данашњег:

    - Било је као у хитлеризму, радите нешто што се владајућем режиму не допада. Плашио сам се да не открију моје сараднике, сведоке који ће се наћи у мојим књигама. Нисам веровао да ћу икада те књиге објавити, али изашла су три тома. Прва књига објављена је 1990. До те године била је отворена истрага против голооточана и до тада сам и ја званично био праћен. Сва тројица мојих саговорника из прве књиге у то време била су мртва. Касније, 1995. године, изашле су још две књиге, али ситуација је била другачија, па сам објавио разговоре и са некадашњим логорашима, који су у то време били живи.

    Драгослав Михаиловић



    ХРВАТИ СЕ НЕ БАВЕ СРБИМА

    У ЛОГОРИМА је било највише Срба, па Црногораца и Босанаца, а Хрвата је, колико је мени познато, било око хиљаду, каже Михаиловић:

    - На катедри за Голи оток, на загребачком свеучилишту, баве се, међутим, списком од 2.500 људи. Поуздано знам да се до сада нису бавили ниједним Србином. Одмах по одвајању Словенци су признали државну грешку и тим људима или њиховим наследницима, а било их је око 560, исплатили извесне надокнаде. Македонци уопште не признају да је на Голом отоку било њихових сународника, а било их је много више него Словенаца.


    ДА ЗНАМО ШТА НАМ СЕ И ЗАШТО ДЕШАВАЛО

    КЊИГУ "Заточеници Голог отока" приредили су академик Драгослав Михаиловић и историчари проф. др Мирослав Јовановић, др Горан Милорадовић и др Алексеј Тимофејев.

    - Велику бруталност у логорима за масовну изолацију генерисао је страх вођства Партије од губитка власти - каже Милорадовић. - Сигурно да је било и психолошких разлога - комунисти су мрзели дојучерашње другове јер су их подсећали да су и они некада били такви, принципијелни. Објављивање овог документа важно је из историјских разлога, да бисмо знали шта нам се и због чега у земљи дешавало, као и да бисмо боље разумели односе са Русијом. Ако такве ствари скривамо, увек постоји опасност да се понове.


    ЋОСИЋЕВ БРАТ

    ПИСАЦ Добрица Ћосић написао је у једној књизи да је његов брат убијен из политичких разлога и да га је убио један ибеовац. Наш саговорник каже да је Добричиног брата заиста убио бивши ибеовац и логораш, али не због различитих политичких схватања, већ у свађи око неких новчаних питања.



    Извор: Новости

  6. #15
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.218 puta u 3.726 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    Међу логорашима на Голом отоку и син војводе Мишића


    На недавно објављеном Удбином списку Голооточана нашла се многа позната имена, али су нека и прескочена. На списку и Драгица Срзентић, која је у Москву однела Титово "не" Стаљину


    Војвода Живојин Мишић са породицом 1918. године (син Војислав, рођен 1902. године, заокружен на слици)

    ВОЈИСЛАВ Мишић, трећи по реду син чувеног српског војсковође Живојина Мишића, само је једно од 16.090 имена голооточана који су остали уписани у архивама Удбе, а преузела их је БИА и уступила Архиву Србије. Како су "Новости" већ објавиле, Архив и Институт за савремену историју објавили су први пут у Србији овај званични списак, у књизи "Заточеници Голог отока".

    За разлику од свог најстаријег брата Александра, који је дао живот за Дражу Михаиловића, Војислав, симпатизер комуниста, 1948. проглашен је за народног непријатеља и три и по године био на Голом отоку. Морао је да пролази кроз шпалир назван "удри војводиног сина".

    На Удбином списку налази се и име Драгице Срзентић, познате по томе што је однела чувено Титово "не" Стаљину. Касније је ухапшена и робијала више од четири године у Столцу са пријатељицом, књижевницом Милком Жицином. Ту је и име академика Драгослава Михаиловића, као и Владе Дапчевића. Има и имена Вуксана Кнежевића, оца министра Горана Кнежевића. На списку је Петар Комненић, председник Скупштине Црне Горе, по коме је најозлоглашенија "жица" добила име - Петрова рупа. Муке су биле тако страшне да су се неки убијали ударајући главом о стену, а Данило Дрезгић је себи наоштреном кашиком пререзао грло и искрварио на сунцу.

    Удбин списак "краси" и име чувене новинарке Јованке Жени Лебл, која је преживела немачке логоре, па на Голом отоку завршила због вица да је Југославија освојила рекорд јер је узгајила белу љубичицу од 100 кила (алузија на песму "Друже Тито, љубичице бела").



    Али много је и имена која се ту нису нашла, попут професора Универзитета у Сарајеву Александра В. Соловјева и његове супруге Наталије, а поуздано се зна да су ухапшени 1949. Према налазима истраживача Александра Арсењева, нема ни најмање 20 руских емиграната у Југославији, који су били затварани. Управник Голог отока Анте Раштегорац признао је Владимиру Дедијеру да је у логору било заточено 18.000 људи на основу административних казни и још око 13.000 на основу пресуда војних и цивилних судова.

    Академик Драгослав Михаиловић, који је учествовао у припреми овог издања, сматра да би се списак голооточана проширио уколико би се отвориле архиве Контраобавештајне службе.

    - Постоји још много неоткривених докумената српске тајне полиције, као и полиције других држава, које су настале после распада Југославије. На списку, рецимо, није глумац Власта Велисављевић, који је три године био у војном логору, нема ни Вукоте Брајовића, оца глумца Војислава Брајовића, за кога поуздано знам да је био на Голом отоку - каже Михаиловић.



    Међу именима нема неосновано кажњених, оних који су умрли на издржавању казне (400) или по изласку на слободу (500). Нема ни протераних, оних који су сами отишли из земље (белогардејци, страни држављани, оптанти...), економских емиграната, рехабилитованих. Али ту су по један Египћанин, "Бразилијанац" и Француз, четворо Грка, шест Пољака, 10 Аустријанаца и Немаца, 87 Италијана, 64 Чеха, 22 Влаха, 246 Мађара и 108 Руса.

    Последње три жртве отишле су на робију као ибеовци 1961, када је Голи оток већ затворен. Били су то Мирко Ђорђевић (22) из Београда, Вељко Ракочевић Батрић (23) из Колашина и Милан Наранчић (42) из Госпића.

    Најмлађи логораш имао је само 13 година.




    ИДЕЈА ИЗ 1920. ГОДИНЕ

    ИДЕЈУ да државни непријатељи буду изоловани на неком јадранском острву је још 1920. године "лансирао" тадашњи министар унутрашњих дела Светозар Прибићевић, а прихватио је један од његових наследника Милорад Драшковић, који је од председника Покрајинске владе за Далмацију Ивана Крстеља тражио да се одреди конкретно острво за заточење комуниста. Оно што предратне власти нису стигле да спроведу, реализовали су управо комунисти.

    Драгица Срзентић



    КАРДЕЉЕВ "БИСЕР"

    ЕДВАРД Кардељ, у то време министар иностраних послова, хтео је да предложи УН да у Декларацију о људским правима унесе амандман по коме свака држава, у интересу очувања реда и поретка, има право да у управном поступку лиши слободе на неодређено све који угрожавају њену независност, а на подстрек неке стране силе. Спречио га је, крајње присебан, шеф југословенске делегације у УН Алеш Беблер.

    Власта Велисављевић



    ИМПРЕСИВНЕ БИОГРАФИЈЕ

    МЕЂУ 30.507 евидентираних ибеоваца било је чак 17.362 учесника НОП-а, девет учесника Октобарске револуције, 233 предратна члана КПЈ, 25 бораца шпанског грађанског рата, 1.307 носилаца "Споменице 1941", 587 ратних војних инвалида, 765 секретара партијских организација, 16 чланова ЦК република и осам ЦК КПЈ, 3.908 официра и 448 подофицира, 1.521 официра и службеника Удбе и МУП, 170 судија и тужилаца...



    Извор: Новости

  7. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  8. #16
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.218 puta u 3.726 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    Титова бламажа усред Вашингтонa


    Обавештајци америчке агенције ЦИА о војној и економској помоћи Југославији. Крајем прошлог века објављено је да су САД и још неке западне земље уложиле у Југославију чак око сто милијарди долара



    ОКТОБАР 1971. године. Жутило овладало Максимирском шумом. "Хрватско пролеће" ври и не обазире се на јесен. На збору на Филозофском факултету у Загребу, коме је присуствовало више од хиљаду студената, др Хрвоје Шошић, сарадник загребачког Економског факултета, предложио је да се Хрватска конституише као суверена држава и да затражи пријем у Уједињене нације:

    - Формирајмо Народну банку, именујмо одмах њеног гувернера и пошаљимо га у Вашингтон по кредите.

    И председник загребачких студената Дражен Будиша понавља захтев за пријем Хрватске у Уједињене нације, али иде и корак даље:

    - Ми мислимо да је Хрватској мјесто у Уједињеним народима. Уосталом, то право могу да остваре и остале нације у Југославији.

    Тражио је пуни суверенитет Хрватске и демонтирање заједничке војске:

    - Држава без војске није држава.

    Тих дана и Извршни одбор Матице хрватске захтева да ЈНА промени назив у Оружане снаге СФРЈ, да регрути служе војску у својој републици, а да командни језик у свакој републици буде језик већинског народа. Предлагано је и да Југославија промени име у Савез југословенских социјалистичких самоуправних република - СЈССР, и да се за главни град Југославије прогласи Нови Београд.

    ЈОСИП Броз Тито, док се ово дешавало по Загребу, налазио се у званичној посети САД, на позив председника Џимија Картера. У извештају ЦИА о овој посети пише да се Тито, кад је прочитао ову вест, повукао у своју хотелску собу у Њујорку, по којој је тумарао неколико сати.

    Поводом ове информације доживео је и јавну бламажу на конференцији за медије у вашингтонском Клубу националне штампе када му је један новинар рекао:

    - Ви причате о некој улози Југославије у свету а Југославија вам се распада, ево, Хрвати траже пријем у Уједињене нације.

    Тито је остао без текста. Опоравиће се тек неколико месеци касније, када ће средином децембра у Загребу, по писању "Вјесника", самоуверено коментарисати захтев за пријем Хрватске у Уједињене нације:

    - Баш ће они дуго почекати да то узму. (Буран аплауз.) Ја мислим да ће се прије Сава окренути натраг и потећи према Триглаву. (Смијех и снажан аплауз.)


    Један од подземних аеродрома изграђених од помоћи Америке

    Споменуто запажање ЦИА заправо је један од докумената из збирке систематизованих америчких обавештајних извештаја о Југославији, од Титовог раскида са Стаљином 1948. до 1990. и распада Југославије, које је Национални обавештајни савет САД објавио почетком овог века.

    ПОЈАВА ових докумената открива и све дилеме које су се јављале у Вашингтону око независног положаја Југославије и о томе како се, у надолазећем времену, формирао однос према том питању. Документи представљају процене и закључке најбољих стручњака из редова обавештајне заједнице САД у то време.

    Вратимо се Брозовом боравку у Вашингтону и сусрету с председником Картером, 10. октобра 1971, у Овалној соби Беле куће. Њихов разговор, који је трајао од 10 до 11 сати пре подне, у овој збирци је детаљно описан. Састанак је почео поменутом конференцијом за новинаре:

    "Председник Тито је рекао да му је постављено много питања у прес-клубу и да је у одговору рекао представницима штампе све што мисли, иако то можда није све задовољило. На то је председник САД рекао да је председник Тито заиста веома вешто одговарао на питања, а да одговори који би задовољили све не би били добри, јер они обично не казују ништа."

    Судећи по овом документу, Тито је искористио ову прилику да Картеру пренесе ставове Брежњева да уколико би се осигурала безбедност у Европи, Совјетски Савез би био спреман да се сложи са укидањем оба блока и склапањем разних аранжмана међу европским земљама. Председник Тито је даље рекао да су га такве Брежњевљеве опаске изненадиле јер је раније Совјетски Савез био веома жилав и отпоран кад је реч о таквом питању.

    Овај поприлично искрен тон у разговору двојице председника није био нимало случајан. То је била последица дводеценијске сарадње и огромне војне и економске помоћи која је са оне стране Атлантика стизала у Југославију. После раскида Југославије и Совјетског Савеза 1948, САД су одлучиле да наоружају југословенску армију у случају евентуалног совјетског напада. Наравно, истовремено расте и интересовање америчких служби за све што се дешава у земљи Јужних Словена и њеног друга Тита.


    Јосип Броз и Џими Картер

    ЗАПРАВО, све је почело у јесен 1950, када је Титов обавештајац Владимир Велебит у Вашингтону добио позитиван одговор на питање да ли би америчка влада испоручила оружје југословенској војсци. Велебит истог часа депешом обавештава највише државно руководство и одмах бива позван у Београд, на консултације. Коча Поповић и Иван Гошњак добили су задатак да саставе листу оружја.

    У наредне три године Југославија је од Американаца и Енглеза добила 292 клипна, 192 млазна, 20 транспортних, 22 млазна извиђачка и 43 надзвучна авиона.

    Стигло је и 1.120 бестрзајних и 715 самоходних топова, око хиљаду противавионских топова, пет хиљада базука, 918 тенкова, 565 оклопних аутомобила, 2.500 противавионских митраљеза, 34.000 аутомата, 4.387 радио-уређаја, 545 агрегата, 24 покретне радионице везе, хиљаде бродских топова и митраљеза, бацача ракета, противподморничких дубинских мина, радара, бомби, стотине хиљада најразличитијих граната.

    У ЗБИРЦИ докумената о Југославији налази се и Меморандум извршног официра ОЦБ од 6. маја 1954. године с напоменом "највиша тајна" у коме пише:

    "Војна помоћ САД Југославији наставља се и у овом периоду и достиже укупан износ од 745,9 милиона долара у оквиру програма и 356,8 милиона долара испоручене робе од када је програм започет у фискалној 1951. години. Помоћ од почетка фискалне 1953. намењена је опремању и повећању борбене ефикасности осам пешадијских дивизија и пружању подршке јединицама љубљанске армијске области; 11 ваздушних ескадрила, од којих девет ескадрила ловаца бомбардера, и 13 борбених малих пловила. Планови за фискалну 1955. су обезбеђење даље подршке за исте формације, плус могућа додатна помоћ за копнене и ваздухопловне формације и још два поморска пловила."

    Америчка војна мисија у Београду, која је званично бројала 124 представника, усред Београда водила је картотеку за око 6.500 југословенских војних старешина.

    Те године, када су почели преговори о приступању Југославије америчком Програму помоћи за заједничку одбрану, у Паризу су се срели Коча Поповића и генерал Двајт Ајзенхауер. Американац је био директан:

    - Да ли би се Југословенска армија, заснована на комунистичком систему, борила против Совјетског Савеза на страни западне алијансе?

    - Доктринарна позиција не би никако била препрека да се Југословенска армија одупре агресији заједно са западноевропским војницима - одговорио је Коча Поповић.

    Деведесетих година прошлог века објављено је неколико различитих података о томе колико су САД и друге водеће западне земље уложиле у одржавање Титове Југославије. Према једном извору, било је речи о осамдесетак, а према другом о 102 милијарде долара, према паритету вредности америчког долара из 1988. године.

    Међутим, то је био само део стране помоћи која се сливала у Југославију. Када је 1956. године дошло до помирења и када је Никита Хрушчов долетео на ноге Јосипу Брозу, Совјети су опростили комплетан дуг од 822 милиона рубаља.


    ЦИА ПРОЦЕЊУЈЕ КО СУ БРОЗОВИ НАСЛЕДНИЦИ

    Омиљена тема америчких обавештајаца је била ко ће наследити Тита. У једном извештају из 1954. године после суђења Ђиласу пише: "У случају смрти највероватније је да ће настати двострука владавина Кардељ-Ранковић уз подршку Централног комитета. Ранковић и Кардељ већ годинама чврсто стоје раме уз раме са Титом изнад осталих у партијској хијерархији."

    После пада Ранковића у актуелном обавештајном недељном извештају Директората ЦИА стоји:

    "У овом тренутку не постоји на сцени ниједна личност која би могла ускочити на место Ранковића и евентуално преузети функцију Тита уколико би он умро или се повукао. Едвард Кардељ, Словенац и покретач многих либералних реформи у Југославији од 1952, по рангу се сврстава одмах иза Тита. Међутим, њему недостају политичка база и потребна харизма да би могао да преузме функцију коју Тито обавља захваљујући свом ауторитету. Вељко Влаховић је популаран у партији и сматра се истакнутим идеологом, али као Црногорац такође нема базу у власти која би му гарантовала највишу функцију. Мијалко Тодоровић, иако Србин с коренима у највећој југословенској републици, новајлија је на функцији коју обавља, па не би могао да се сматра евентуалним замеником за Тита. Успон Коче Поповића на положај потпредседника пружа му такође извесне могућности. Међутим, иако способан и обдарен, он је далеко од тога да може да има политичку тежину на општенационалној сцени.



    Извор: Новости

  9. #17
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.218 puta u 3.726 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    Маршал присвојио штафету краља Петра


    Шта је све Јосип Броз Тито узео од династије Карађорђевић. Краљ Александар, две деценије пре Броза, разарачем "Дубровник" кренуо је у балканску мисију мира


    Штафете су биле симбол врхунског ауторитета

    ЕВО, на прагу смо календарске зиме. Ваља се огрејати. А одвајкада се знало да овај напаћени српски народ ништа више и ништа боље не загреје од - историје. Некад је то било уз огњиште и гусле. А данас уз радијаторе, компјутере и понеки новински текст. Елем, овако је било...

    Пре осамдесет и седам година, тачније 5. децембра 1929. године, оснива се Соко Краљевине Југославије. Била је то јединствена витешка организација основана с намером да подиже телесно здраве, морално јаке и национално свесне држављане. Члан Сокола могао је бити сваки "дорастао и непорочан" држављанин, а постојале су и организације за децу и омладину. Седиште му је било у Београду.

    Одмах по оснивању, управа Сокола затражила је благослов краља Александра Карађорђевића да његовог сина првенца учлани у новоосновано друштво. Тако Петар Други постаје најпре најмлађи члан, а потом и старешина Савеза Сокола Краљевине Југославије.

    ПЕТ година касније, чланови Сокола из Сарајева, у знак захвалности Петру I Карађорђевићу Ослободиоцу, који је као Петар Мркоњић учествовао у устанку за ослобађање Босне и Херцеговине и допринео њеном припајању Југославији, организују ношење бакље. Соколци из града на Миљацки претрчали су 355 километара до Опленца и тамо запалили кандило.

    Савез Сокола Југославије, инспирисан подухватом сарајевских чланова, две године касније покреће велику акцију коју је назвао "Петрова петолетка". Њихова идеја је била да до 1941, када је престолонаследник Петар II постајао пунолетан, покрену програме описмењавања, отварања библиотека по селима, да обуче пољопривреднике новим методата обраде земље и сађења воћа.

    УВОД у годину пунолетства краљевића Петра почео је у лето 1940, када су четири штафете кренуле из четири правца, из Цеља, Марибора, Сплита и Скопља. Штафетним трчањем четири палице ношене су кроз све соколске жупе и њима су се сливале поруке и честитке престолонаследнику. Штафете је носило око 7.000 соколаца.

    На свечаном дочеку на Теразијама у Београду 6. септембра, поруке из свих штафета исписане на пергаменту премештене су у главну штафету коју је на двор однео пуковник Крековић.

    Рођенданске штафете још некрунисаном краљу представљале су спој симбола моћи - палице, и симбола заједништва - предаја палице из руке у руку.

    Ту традицију исказивања оданости, верности, наклоности да се покаже жеља и спремност да се очува земља, као што видимо, не почиње од доласка Јосипа Броза и комуниста на власт. Нажалост, већина житеља бивше Југославије убеђена је да овај феномен порука са добрим жељама почиње 1945. године, када је, на предлог омладине Крагујевца, покренута "Титова штафета".


    У ПРВОЈ штафети, 12.500 омладинаца је, према званичним подацима, претрчало 9.000 километара и Титу предало девет палица и Плаву књигу са 15.000 потписа омладине Шумадије на његов доста споран рођендан, 25. маја. Све до 1956. Тито је лично примао последње носиоце штафете пред Белим двором у Београду, а томе је претходио свечани дочек на Тргу републике. Од тада, уручење "магичне" палице "највећем сину наших народа и народност", која ће постати симбол врховног ауторитета, биће организовано у оквиру слета на стадиону ЈНА.

    Прихватањем идеје о штафети, Јосип Броз употпуњује колекцију преузетих вредности и добара од Карађорђевића. Бели двор краља Александра постаје његова препознатљива резиденција у којој се одвија готово комплетан политички и дипломатски живот.

    ПОСЛЕ његове смрти, у личном сефу пронађени су накит и ордење краљевске династије. Ту се налазио и Орден Карађорђеве звезде са 17 дијаманата и брилијаната, који је носила краљица Марија Карађорђевић. Присвојио је и колекцију златних табакера кнеза Павла и, уместо краљевског грба, угравирао је свој потпис.

    Те табакере ће годинама валикодушно делити приликом сусрета са значајним светским личностима.


    У стварању свог имиџа светског миротворца и лидера трећег несврстаног света, велику улогу имала су чувена Брозова путовања пловећом резиденцијом - бродом "Галеб".

    Од марта 1953, када је кренуо у прву посету Великој Британији, Тито је "Галебом" путовао 14 пута и посетио 18 земаља на три континента - Европи, Азији и Африци. Пристајао је у 29 лука. На овим путовањима "Галеб" је прошао 85.000 наутичких миља (157.420 километара), у укупном трајању од 478 дана.


    Јосип Броз на "Галебу" у друштву Јованке и Добрице Ћосића

    КРАЈЕМ 1954. године, 30. новембра, Тито је започео нову спољнополитичку мисију која му је ускоро донела титулу великог светског путника.

    На пут у Бурму и Индију понео је 45 сандука и великих кофера ордења и разних златних, позлаћених и сребрних предмета и најразноврснијих уметничких творевина изузетне вредности.

    Пред полазак, команданту своје гарде генералу Милану Жежељу исписао је директиве у 28 тачака.

    - Ако отпадне лов у Индији, долази у обзир Бурма - стајало је у првој, уз коју је ишло и објашњење:

    - Спремите гајбе за дивљач, пошто мислим да набавим и довезем разноврсну дивљач, и то: папагаје, мајмуне, газеле, антилопе, разне фазане, којих има 20 врста... У Индији ћу се задржати од 12 до 14 дана, а у Бурми 10 дана у сваком случају.

    Остао је два месеца. У ријечку луку, "Галеб" је упловио крајем јанура следеће године.

    Уколико мало зачепркамо по нашим архивима, лако ћемо се уверити да су и ове Брозове мисије мира историјска реплика једне сличне турнеје краља Александра Карађорђевића која се збила две деценије пре првог Брозовог путовања у Британију.


    Краљ Александар је судбински био везан за овај разарач

    КРАЉ у јесен 1933, годину дана пре атентата у Марсељу, креће на путовање разарачем крстарицом "Дубровник" по Јадранском, Егејском и Црном мору. Иде у посету Атини, Инстанбулу и у Евксиноград, крај Варне.

    Циљ овог путовања југословенског суверена био је да челним људима Грчке, Турске, Бугарске и Румуније објасни да Балкан сам по себи није "буре барута" које угрожава светски мир, већ да су то велике силе које својим мешањем у односе на Балкану, супротстављајући једну државу другој, постају "покретачи" свих несугласица и мржњи између њих.

    Александар је, иначе, своје ангажовање у дипломатији, још као престолонаследник, започео бугарско-српским споразумом о стварању Балканског савеза 1912. године. Тај договор је остварен без знања и утицаја великих сила. После рата, краљ је често говорио да балканске државе морају да буду господари своје судбине. Будући балкански савез је замишљао као заједницу држава овог региона која убудуће не би толерисала страна уплитања и која би била значајан фактор у политичким и економским односима у Европи.

    НАЈЗАНИМЉИВИЈИ детаљи ове Александрове мировне турнеје збили су се у Цариграду. У граду на Босфору краљу и краљици је приређен свечан дочек. Поред политичара, војних званичника и дипломатског кора, окупила се и огромна маса народа да поздрави југословенског суверена. "Дубровник" је усидрен пред палатом Долмабахче на Босфору, а Александра и његову пратњу на пристаништу су поздравили Кемал Ататурк и председник владе Исмет-паша. Државници и њихови министри су, затим, неколико часова водили политичке разговоре на броду "Дубровник" и у палати Долмабахче. Врло брзо и лако су постигли начелну сагласност о спољној политици.

    Оснивач нове Турске Кемал Ататурк на сваком кораку је указивао посебну пажњу према госту. После вечере, која је служена у златном посуђу и трајала све до поноћи, играли су покер све до зоре. Била је то ноћ разговора и дружења... На растанку, краљ је поклонио Кемалу Ататурку златну табакеру (вероватно из серије табакера које ће Тито делити доцније), а овај њему свој уметнички портрет.


    СРЦЕ ДОБИЈЕНО НА ПОКЕРУ

    КЕМАЛ Ататурк ће сусрет с краљем Александром често препричавати многим државницима с којима је ступао у конакт. Хроничари ће забележити како је једном приликом француском амбасадору рекао:


    Краљ Александар и Кемал Ататурк 1933. у Цариграду

    "Кад узмем цигарету из табакере, поклон његовог величанства Александра, увек ми је пред очима жива слика свега тога... Имам из тих пријатних часова још једно сећање, а то је да је у нашој партији покера, коју смо тада Исмет-паша и ја играли с његовим величанством, добит било срце, пошто се уопше у новац није играло. И надам се да ће ми се ускоро дати прилика да поново играм с његовим величанством и верујем да ће се ова добит још удвостручити."



    Извор: Новости

  10. #18
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.218 puta u 3.726 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    Црвени бик на Титовим крилима




    Некадашњег доживотног председника државе која више не постоји Југославије, Јосипа Броза, многи западни државници, новинари, социолози и психолози су сматрали највећим расипником свог времена. За већину више милиона Срба који живе широм планете, Броз је био и највећи унесрећитељ Србије. Разлог: повлађивање Хрватима, непроцесуирање хрватских ратних злочина над Србима и другим народима почињених у Другом светском рату, нису прогањане усташе док су српски четници гоњени и убијани широм света, Уставом из 1974. Хрватској и другим републикама је омогућена каснија државност не штету Србије, Хрватима је и после 1945.г. „сачуван“ поклон јадранске обале „вредан“ могућих 20 милијарди € годишњег прихода од туризма иако Јадран никада није био цео хрватски итд. Данашњи посед Хрватске огромног дела јадранске обале је омогућила српска победа у Првом светском рату! Листа због чега многи српски исељеници ниси волели сомопостављеног маршала је заиста предугачка.

    Јосип Броз, тобожњи комуниста, који је, иако бравар, највише волео царски живот, није куповао ништа јер је то кобајаги добијао на “поклон” од народа који га је “неизмерно волео”! Тито је, кажу његови поштоваоци, све оставио народу: и дворце, и виле, и благо. Можда има у томе неке истине, али од те Брозове заоставштине српски народ још увек нема никакву корист. Данас се у дворцима и вилама углавном башкаре синови и унуци његових бивших комуниста који данас Србима продају неку тобожу “демократију”, често настављајући пљачку свог народа коју је започео бравар. У српској јавности се нашироко дискутује, којим наследницима треба вратити Титову “имовину”, чувану у сефовима једне београдске банке. Та имовина је, вероватно, стечена пљачком.


    Титов брод „Галеб“

    Рекосмо да је Јосип Броз био највећи расипник свог времена. Не само што је имао за лично уживање безброј вила, двораца, ловишта, „својих“ апартмана по болницама и излетиштима, па чак и најмање два острва на Јадрану на сталном располагању, него што је у то сиромашно време путовао по свету скупље и помпезније него било који ранији император – од аустријског Фрање Јосипа, преко немачког цара Виљема и руског Николаја Романова, па до енглеске краљице Викторије. Узмимо као пример само један вишемесечни Титов пут да посети своје нове „пријатеље“ у Индији и тадашњој Бурми или касније посете неким афричким државама. Пловило се бродом „Галеб“ који су пратили разарачи Ратне морнарице „Триглав“, „Биоково“ и теретни брод „Динара“. Ваљда је теретњак носио поклоне Титовим пријатељима, који су често као и дародавац, спочетка владавине били обични, како Срби то радо кажу, гологузани. Они су, углавном, дошли војним пучевима и убиствима на власт. Као способни диктатори знали су како да се обогате. Посада Титове „здружене флоте“ бројала је најмање 800 људи. Брод „Галеб“ је са Брозом скоро четири пута опловио глобус, тачније -прешао је око 158.000 километара!


    Тито и Јованка у Плавом возу

    Чак и када је мистичним „Плавим возом“ путовао по ондашњој Југославији или по ближем комшилуку, трошкови су били астрономски: колосеци су целом дужином више пута прегледани да нису минирани или оштећени. На пут су кретале три композиције возова – тзв. „претходница“, затим „салонски воз“ и на крају „пратња“ са натовареним луксузним аутомобилима. Нико, осим шачице Титових најоданијих полтронских паладина, није смео да зна у коме се возу од ова три налази Тито. Цео пружни правац су обезбеђивали полицајци и војници. Неколико сати пре проласка возова који су се кретали у одређеним временским размацима, они су постирани као „чувари пруге“ на сваких педесетак метара да би се у моменту наиласка возова, за тренутак, склањали устрану да „врховни командант“ не види толико обезбеђење. Јер он то, кобајаги, није волео!

    Безбројна Титова путовања по свету, укључујући и прескупе поклоне, коштала су енормно много. Такође и „последице“ тих путовања. Уместо зарада за извоз наших производа “великим пријатељима југословенских народа и народности”, обично се доста поклањало, долазиле су и „армије“ туђих студената и војника на бесплатан боравак, обуку, школовање и студије. Титова дворска свита коштала је милијарде, укључујући и гошћење туђих владара који су у буљуцима деценијама шпартали ондашњом Југославијом.

    Упућени кажу, да Тито није волео путовања авионима. Они су тада још били доста несигурни, нису имали изједначење кабинског притиска и били су доста спори. Тек на притисак Американаца, који су милијардама долара финансирали Титов тобожњи „отпор“ Стаљину и касније стварање тзв. „Покрета несврстаних“, маршал је дозволио де се за његова путовања купи тада последња реч авиотехнике, авион „Даглас ДЦ 6 Б“ који је као први авион имао подешавање кабинског притиска. Био је сигуран и са око 530 до 580 км/х доста брз. Могао је да лети на висини до максимално 7600 метара где је било мање по путнике непријатних турбуленција.


    Некада Титов, сада авион музеја Ред Бул слеће у Салцург

    Авион је имао четири јака Прат Витнеј мотора „дупла звезда“ типа Р 2800. Сваки мотор је имао по два пута девет цилиндера укупне запремине од по 46 литара и снаге 2500 КС по мотору који су покретали елисе. Један старији авио-механичар, причали су његови пријатељи неколико месеци пре него што је декица умро, “потрефио” је подужи затвор јер је неким својим колегама из авиотехнике 1959. године у шали рекао, алудирајући на снагу мотора: – “много бре 10.000 коња за једног загорског магарца”!


    Један од 4 мотора авиона Даглас ДЦ 6Б

    Титов авион је био произведен као последњи примерак из серије Дагласових авиона тог типа 1958. Иначе, Даглас је произвео укупно 704 авиона типа ДЦ 6Б, укупно са истоветним војним транспортерима, вођеним под фабричком ознаком Ц-118. Путнички ДЦ 6Б су као веома сигурне авионе користиле многе велике авио-компаније за летове преко океана и за налете на друге, далеке дестинације.

    Маршалов авион је био „салонски“ али није био нешто посебно луксузан, ваљда је и ту деловала “наредба” Американаца о штедњи. Био је регистрован као власништво “Југословенског аеротранспорта”- ЈАТ-а, иако, колико се зна, никада није превозио „обичне“ путнике. Међутим, Тито га је изгустирао па га је 1970. године поклонио или чак можда продао замбијском председнику Кенету Куанди. Уместо Дагласа ДЦ 6Б, маршал је касније користио новији, бржи и удобнији салонски млазни авион типа Боинг 727, који је са додатним танковима за гориво, могао да лети на дужим релацијама. Тим Боингом Тито је летео и у посету Фиделу Кастру на Кубу.

    Куанда је “Титов” авион 1992. продао једној намибијској авио компанији која га је користила за превоз путника, касније и терета. Авион, тотално раубован и делимично уништен, открива 2000. године у Африци извесни Зигфрид Ангерер, аустријски пилот. Велики љубитељ авиона олдтајмера Дитер Матешић, човек вероватно аустријско-хрватског порекла, милијардер који је производњом и продајом енергетског напитка “Ред Булл” стекао за само двадесетак година приватну имовину од око 10 милијарде долара, наложио је свом сараднику Томасу Муигу да Титов авион откупи и тотално рестаурира. Томас Муиг је познати авио стручњак и одличан рестауратор старих авиона.


    Кокпит Титовог авиона Даглас ДЦ 6Б

    Некада Титов Даглас ДЦ 6Б је растурен у саставне делове, сви оштећени делови су замењени новима којих је било у магацинима широм света или су по потреби направљени нови уникати, уграђена су потпуно нова 4 звездаста мотора којих још увек има на лагеру јер су произведени у неких 125.000 комада, инсталирани су најновији инструменти, хидраулика, навигациона техника итд. Муиг каже, да је Титов стари „Даглас“ данас бољи него када је 1958. године изашао из фабрике! Поменимо, да је исти тип авиона али војну верзију фабричке ознаке Ц-118, користио и амерички председник Хари Труман. И дан данас, скоро 60 година од прекида производње, неке мање авиокомпаније користе ове авионе за превоз терета, а неке још увек и путника.

    Данас Титов авион заузима почасно месту у авио-музеју Ред Була у кругу аеродрома у аустријском граду Салцбургу. Потпуно је у летном стању, и свремена на време се користи на велико задовољство специјалних гостију Дитера Матешића, за панорамске прелете преко Алпа.

    Овде се круг затвара. Авион некадашњег каплара Аустроугарске војске који се у Великом рату пре 100 година вероватно борио и против Срба, завршава у музеју његовог каснијег, бар по Титовом војевању, „сународника“ – Аустријанца Дитера Матешића.



    Извор: Новости

  11. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  12. #19
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.218 puta u 3.726 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    Капела на Ловћену Његошево ремек-дело


    Како је чувени светски архитекта одао признање великом поети јужних Словена за нацрт цркве. Супруг унуке Марка Миљанова Олге , Френк Лојд Рајт, био одушевљен решењем "пустињака цетињског"



    О ЧУДЕСНОЈ поезији и филозофији Његошевој написани су томови књига. И то првенствено из пера познатих историчара и теоретичара књижевности, на више светских језика. Али малом броју људи из струке познато је да је "пустињак цетињски", који је место свеца обезбедио у литератури, био и врхунски - архитекта! Иако непрестано разапет између земље и космоса, одлично је познавао природне законе планете на којој је провео тек 38 година.

    Потврду за то дао је, како га наука третира, најбољи архитекта свих времена, Американац Френк Лојд Рајт, који је посетио Црну Гору између два светска рата, док је још била "жива" Његошева црква-капела на врху Ловћена. Када је сазнао да је највећи поета Јужних Словена "нацртао" цркву коју је посветио свом стрицу Светом Петру Цетињском, и у којој је по сопственој жељи сахрањен, Рајт је узвикнуо:

    - Његош је заиста био генијалан, када је смислио овакво решење, јер кружна форма је права круна за врх Ловћена. Види се са свих страна и једнако изгледа са сваке.

    Дакле, капелу која је саграђена 1846. године, чинила је једна већа и једна мања кружна форма, реализована по Његошевом налогу и нацрту.

    А ко је био позванији да тако нешто каже од Рајта (1867-1959). Оснивач модерне архитектуре, писац који је објавио двадесет књига, предавач, дизајнер великог опуса, познат је по томе што је веровао у обликовање структура које су у складу са људском природом и околином, што представља филозофију коју је назвао органска архитектура. А баш на томе је ловћенски геније смислио цркву-капелу, која ће бити порушена, упркос противљењу великог дела културне јавности, 1972. године.

    МАЛО је познато да је Рајт, који је рођен у држави Висконсин, био супруг Олгиване (Олге Иванове Лазовић), унуке великог војводе и јунака Марка Миљанова, која је у Талесину, у далекој Аризони, заједно са славним супругом, основала познату Рајтову фондацију, једну од најчувенијих школа архитектуре на свету. Олгина мајка Милица била је храбра и смела ћерка војводе Марка Миљанова, чија је улога у Првом светском рату била велика. Послушала је своје срце и са пушком у руци отишла да брани свој народ. Њен отац није имао мушке наследнике, па се говорило да је тај ратнички жар, који је горео из љубави према српском роду, усадио у своје три кћерке. Највише се распламсао у Милици, што се видело одмах на почетку избијања Великог рата када је отишла на фронт, раме уз раме са мушкарцима. Када је стасала, Милица се удала за Ивана Лазовића и са њим добија 1898. године ћерку Олгу.

    Из Црне Горе Олга је отишла као седмогодишња девојчица почетком двадесетог века, била је писац, плесачица, композитор, филозоф, учитељица. Била је у браку с Рајтом од 1924. до његове смрти 1959. Преминула је 1988. године. После њене смрти 1991. Амерички институт архитеката признао је да је Рајт највећи амерички архитекта свих времена.

    НЕМА сумње да је Олгивана свом супругу, поред помоћи за бројна архитектонска остварења (била му је велика инспирација и подршка), пуно причала о својој постојбини, ловћенском Прометеју, који се толико "топио у српске несреће", да је то и био разлог за посету Језерском врху, над којим је стражарила јединствена црква-капела. Ту је Рајт и сазнао ко је "нацртао" капелу, која ће се наћи после рата на грбу Републике Црне Горе. А онда су "кола окренула низа страну". По налогу ондашњих комунистичких власти, црква-капела је срушена 1972, да би уступила место фараонском Маузолеју, који је урадио генијални вајар Иван Мештровић. Маузолеј, којему је, како су и предлагали тада многи зналци, било место "негде на Цетињу", отворен је 1974.

    Тако је умрла последња жеља песника и владике, који је цркву на Ловћену аманетом писаним уочи своје смрти 1851. одредио за вечно пребивалиште. Пре него што ће жеља тадашњих моћника из Црне Горе о постављању маузолеја бити реализована, томе су се противили угледни писци и ствараоци као што су Мирослав Крлежа, Меша Селимовић, који је вапио "не стављајте самар на Ловћен", посебно Српска православна црква и њена Цетињска митрополија. Али и научници који су тврдили да ће "планина одбацити гломазну грађевину".


    Олга,унука војводе Миљанова, са супругом Френком

    НЕДАВНО је митрополит црногорско-приморски Амфилохије подсетио да цркву-капелу треба вратити на Ловћен, изражавајући и жељу бројних слободомислећих људи и у Црној Гори и другде у региону. Он је казао, између осталог, да не тражи уклањање маузолеја, већ да се на згодном месту, уз постојеће здање (тај простор је већ сагледан) сагради црква у истим габаритима пре њеног рушења.

    Овом темом, вечито актуелном, бавио се, баш поводом идеја о враћању цркве и један српски интелектуалац, инжењер архитектуре из Крушевца Радул Радмановац, који је обавестио јавност да се Његошево име налази у Лексикону архитеката бивше Југославије. Он је подсетио да је, приликом изградње маузолеја, Ловћену "одрубљена" глава.


    ЊЕГОШЕВ ЗАВЕТ



    ЦРКВИЦУ на Ловћену, на Језерском врху, подигао је Петар II Петровић Његош 1846. и посветио је свом стрицу Светом Петру Цетињском. Приликом подизања капеле, а и непосредно пред смрт, Његош је изразио жељу да у овој цркви буде и сахрањен, "на оној висини, која је највиша у Црној Гори и откуд се виде понајвише само србске земље и сиње море", како је то причао Милорад Медаковић, Његошев ађутант и пријатељ, касније и државни секретар црногорског књаза Данила.

    МЕДАКОВИЋ је забележио и Његошеве речи којима обавезује Црногорце да га сахране на Ловћену: "То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу."

    ЊЕГОШ је умро 19. (31) октобра 1851, у 10 сати. Из бојазни да би се Турци могли ноћу прикрасти на Ловћен и почившем владици одрубити главу, сахрањен је у Цетињском манастиру, да би 27. августа 1855. његове кости биле пренете на Ловћен.


    ПРИЗНАЊЕ РУСА КРАСНОВА

    КАПЕЛУ која је добрим делом страдала 1916. године од артиљерије Аустроугарске која је окупирала Црну Гору, подсетио је Радмановац, није "цртао" велики руски архитекта Николај Краснов, како се понегде прича и пише, нити јој је изглед мењао први југословенски краљ Александар Карађорђевић, унук црногорског краља Николе Петровића Његоша, који ју је обновио 1925. године.

    Краснов је, наиме, високо оценио решење капеле које је затекао и у потпуности задржао њену аутентичност. О томе сведоче фотографије капеле из ранијих времена и оне обновљене, пре више од деведесет година.


    КАМЕН СА БРОЈЕВИМА

    КАМЕН којим је зидана црква на Ловћену деценијама је "украшавао" једну ледину на Ивановим коритима. Био је обележен бројевима, јер се веровало да ће од њега поново "негде бити подигнута Његошева црква". Гомила је "смештена" поред дечјег одмаралишта на познатом излетишту у подножју опеване планине. С временом је бивала све мања јер су појединци узимали "лепу грађу" за своје објекте!



    Извор: Новости

  13. #20
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.334
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.434
    Pohvaljen 7.218 puta u 3.726 postova
    Moć reputacije
    1060
    ..
    Како је Дража Марковић издао либерале


    Позадина Титовог обрачуна са српским руководством 1972. године. Новински текст о једној викендици зауставио концепт развоја Србије у модерно друштво. Превејани Јосип Броз је осетио где може да пронађе пукотину


    Јосип Броз је био свестан свог утицаја на ЈНА

    СЕДАМДЕСЕТИХ година прошлог века у Југославији ври као у кошници. Одјеци таласа студентски немира у Београду и другим универзитетским центрима, као и демонстрације албанског живља на Косову, осећају се на сваком кораку.

    У Хрватској долази до снажног националног организовања у „маспоку“, на чије чело стаје партијско руководство, а преко Матице хрватске почела је да се "ствара друга партија".

    Неслога у политичком врху Југославије добија додатно убрзање око уставних амандмана. Републичка трвења постају све видљивија.

    После Брионског пленума и смене Александра Ранковића долази до тада најтемељнијих промена у политичком врху Србије. Ствар у своје руке преузима интелектуално снажна и подмлађена екипа која креће у стварање концепта модерне Србије, заснованог на либерализацији друштвених и политичких односа.

    На челу Савеза комуниста су Марко Никезић и Латинка Перовић, председник Скупштине Србије је Драгослав Дража Марковић, председник владе је Миленко Бојанић, реформиста по убеђењу.

    У економији су се залагали за стварање великих система под државном контролом, али и на развијање тржишне логике у пословању, са циљем, како се тада говорило, да се Србија извуче из опанака. Комплетан политички врх је одлучан у намери да спроведе концепт развоја Србије у модерно друштво.

    Они прокламују самосвојну Србију, као равноправни део Федерације, а не републику са посебном улогом и обавезама у Југославији, како се то до тада говорило и схватало. То је подразумевало одређене демократске промене у друштву.

    ДЕСЕТА седница ЦК СК Хрватске, одржана јануара 1970, на којој је и озваничен маспок и јавно изражена тежња за потпуну негацију савезне државе, доводи до највећег послератног захлађења између Хрватске и Србије. Да невоља буде већа, на овој седници ЦК СК Хрватске, први пут од њеног стварања, јавно се, у хипотетичком питању, отвара дилема шта да се ради "ако се југословенска заједница распадне".


    * Латинка Перовић и Марко Никезић

    У марту 1971. Мико Трипало, челник хрватске партије, српском руководству ставља прст у око изјавом да уставне амандмане што пре треба усвојити, и да се он слаже са свим формулацијама о уставно-правном осамостаљивању Косова и Војводине од Србије. На то ће из Србије стићи одговор да је неприхватљиво да "они који се изјашњавају за пуну самосталност и сувереност република не пропуштају прилику да се мешају у послове наше републике".

    И други водећи хрватски политичари својим изјавама провоцирају Србију да се супротставља децентрализацији и демократизацији Југославије. И то се дешава баш у време када се Србија окретала себи и ослобађала улоге чувара Југославије, која јој се често обијала о главу. Таква атмосфера у држави довела је до серије размирица између Тита и водећих српских функционера.

    У САЛОН Белог двора у Београду, 11. маја 1971. долази делегација Србије коју чине сви значајнији руководиоци из републике и федерације. Тито их је дочекао са вучјаком, који чучи поред њега. Овај четворочасовни разговор је вероватно био најтежи и најнепријатнији у маршаловој каријери. Српско руководство је било јединствено у свом наступу. Све је изгледало да је коначно остварен вишевекован сан да само слога спасава Србију.

    Тако је изгледало и у јавности. Није се осећала никава пукотина у намери да се истраје ка зацртаном циљу стварања модерне Србије и да се коначно и последњи опанак обеси о клин.

    Али, увек оно али, испречило се у остваривању овог концепта. Искусни и превејани Јосип Броз осетио је где може да пронађе пукотину и где може да подметне мину. Далеко од очију јавности и ширег политичког актива одвијала се закулисна игра на више нивоа.

    Постављена мина експлодирала је 5. и 6. јула 1972. у Скупштини Србије. Тамо се окупило позамашно друштво: од савезних функционера из Србије у државном и партијском руководству, преко два републичка врха, до покрајинских па и већих градских центара. Шеф партије Марко Никезић је само отворио састанак, рекавши да је овакав скуп тражио Дража Марковић, који је први добио реч и одмах прешао у директан напад. Раздор у врху Србије је обелодањен. С једне стране је било партијско, а с друге државно руководство. Од тада ништа више у Србији није било, нити је могло бити, исто. Без обзира на то што овај скуп није имао мандат да о било чему одлучује.

    ПРИЧА, међутим, почиње више од годину дана раније. У расправама о уставним амандманима, Дража Марковић се као представник Србије тврдо успротивио одређеним формулацијама. Тито је на то жестоко реаговао и у првом сусрету са Марком Никезићем рекао:

    - Слушај, треба сменити Дражу Марковића!

    - Друже председниче - одговорио је Никезић - Дража је председник Скупштине Србије, не могу ја да га средим у четири ока. То би био политички скандал. Ако нешто у Србији не иде, онда је то моја одговорност. А да неки мој сарадник оде, а ја останем, то не долази у обзир.



    Никезић овај непријатан разговор преноси Дражи. Какву је он поуку из тога извукао, показаће наступајући месеци.

    На једном пријему, 2. јула 1971. у Београду, Броз креће у акцију. Прилази Марку Никезићу и Дражи Марковићу:

    - Хтио бих са тобом да разговарам - каже Дражи.

    Одвлачи га на страну и поверљиво му говори о лошој ситуацији у Хрватској, да ће, ако буде требало употребити војску. Онако успут каже да и у српском руководству има људи који се с њим не слажу, записао је искрено Марковић у свом "Дневнику". И додао, да је схватио шта је прави смисао овог разговора - покушај стварања пукотине у водећој политичкој гарнитури Србије.

    Још два сусрета Броза и Драже Марковића, један тајни, и један јавни 11. маја на Златибору, учиниће да се напипана пукотина међу Србима рашири.

    Каписла за отварање фронта, и разбијања монолитности српских политичара, јесте дневни лист "Експрес политика", на чијем је челу Миодраг Малиша Маровић. Првих дана марта објављена је серија текстова Момчила Шкора, о дивљем градилишу у Гроцкој. На удару су биле виле непознатих личности, без ваљаних грађевинских дозвола."Тако је за једног власника викендице изграђен пут. Асфалтна трака иде од друма и зауставља се пред власниковом капијом" - писало је у једном наставку.

    НЕВОЉА је била у томе што је управо та викендица, до које је изграђен пут о државном трошку, припадала Драгославу Дражи Марковићу.

    На политичкој сцени Србије после овога све се одвија филмском брзином. Марковићева реакција на овај текст, поред личне увређености, показаће да су његови састанци са Титом уродили плодом и да се разлаз у политичком врху Србије, који је тињао и бивао прикривен, учини што пре јавним.

    Почетком марта 1972. на једном рутинском састанку најужег српског руководства, Драгослав Марковић је захтевао да се преиспита писање "Експрес политике". Тврдио је да се у тим текстовима алудира на њега и најавио да ће искористити сва средства да заштити своју личност. И да се неће либити да затражи и Титову помоћ!

    И пре и после овог састанка Марковића су Латинка Перовић и његов пријатељ, генерални директор РТВ Београд Здравко Вуковић, покушали да одврате од увлачења Тита у односе највиших функционера Србије. Председник српске Скупштине није попустио:

    - Знам ја шта још Тито значи у овој земљи и какав ауторитет ужива.

    И НИЈЕ погрешио. Србија се вратила својој традиционалној неслози. Створена су два табора. Разрешење се очекивало у разговору Тита са политичким активом Србије. Био је најдужи састанак у историји Југославије. У Палати Федерације у Београду трајао је четири дана, од понедељка, 9. до четвртка, 12. октобра 1972. Од осамдесет учесника, на Титовој страни је био тек сваки пети присутни.

    Нешто касније ће рећи Јаношу Кадару, лидеру мађарских комуниста:

    - Морам да кажем да сам остао у мањини, подршку је добило либералистичко руководство. На мојој страни било је само пар другова.

    Дража Марковић је био у праву - пресудио је његов ауторитет и власт над ЈНА.

    Завеса је пала у понедељак, 16. октобра, када су либерали смењени.


    ПОДСМЕХ ОКО ВИКЕНДИЦЕ

    После текста у "Експрес политици", да би се прича са Дражом изгладила, одлучено је да "Илустрована политика" објави фотографију викендице, напише како је он дошао до ње и да до детаља опише њен скромни изглед. Порука је требало да буде - зашто председник Скупштине не може да има викендицу од педесетак квадратних метара! Када је ово објављено, изазвала је подсмех и спрдњу. Ефекат био много гори од оног што је проистекло из текста у "Експрес политици".



    Извор: Новости

  14. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:



Strana 2 od 3 PrvaPrva 123 PoslednjaPoslednja

Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi ne možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 21:48.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2019 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1