..
Завера на прузи


Београђани Дане Рапаић, некадашњи машиновођа Плавог воза. На путу од Београда до Бара нашле се неочекивано опасне препреке баш када је туда, крајем седамдесетих година, пролазило Председништво СФРЈ



ПЛАВИ воз деценијама је био веома битно превозно средство неприкосновеног председника СФР Југославије Јосипа Броза Тита, као и ондашњег политичког руководства. Најзад, тим возом Броз је прошао и своје последње путовање, од Љубљане, у којој је умро, преко Загреба, до Београда у којем је сахрањен.

Током шездесетих и седамдесетих година тим возом управљао је Дане Рапаић, који се присећа неких од догађаја везаних за то доба.


Пред црвени тепих

ПОСЛЕ Другог светског рата кренуо сам у Ваздухопловну школу у Рајловцу, где сам учио за авиомеханичара, а после војске, из које сам пуштен по окончању Тршћанске кризе, почео сам да радим у "Икарусу". То је била угледна београдска фабрика авиона, основана пре рата. После прелазе на производњу аутобуса, а шездесетих година стижу железничке машине "кенеди" из САД и били смо пребачени са авио-механике на ову, железничку.

Младић за управљачем локомотиве привукао је пажњу надлежних, јер је могао да заустави композицију "тачно у метар" како је било наложено. Тада су образоване прве машиновође које ће управљати Плавим возом, који је уведен да превози државни врх и самог Тита, па им је био потребан вештчовек од поверења. Када воз стане, Броз треба да крочи на црвени тепих, спреман за дочек, а све треба да буде потпуно прецизно...

Сећа се наш саговорник многих домаћих и страних политичара, неки из светског врха имали су уредне манире да му се захвале на вожњи, али је први пут озбиљно осетио како драматично може да буде када вози ову композицију у Југославији и Европи, при једном повратку из Албаније. Тада је, каже, пролазећи кроз Македонију део пруге ишао паралелно са коловозом за аутомобиле, а један човек из обезбеђења гласно је упитао "да ли је заустављен камион са експлозивом?"

- Неко други одговорио је потврдно - сећа се Рапаић. - Међутим, у том трену се и мени закочи воз и не можемо да мрднемо. Блокирале су кочнице, а официри и други људи из обезбеђења одмах су излетели из воза са пушкама "на готовс". Иако је све личило на покушај диверзије, испоставило се да је један од чланова обезбеђења нехотично закачио сигурносни прекидач па се испоставило да то није била планирана завера.

О једном другом догађају наш саговорник до сада није никоме испричао своје слутње, када је могло да изгине цело Председништво Југославије, крајем седамдесетих година. Истини за вољу, Рапаић се сећа да је једном новинару својевремено исприповедао своју верзију приче, али да она никада није била одштампана. Због чега, то није сазнао, али слути да је су били у питању безбедносни подаци, "од поверења" за тадашњу државу. Овог пута говорио је за "Београдске приче".


Шесторица председника

- СЕДАМДЕСЕТИХ година лично је Стане Доланц дошао у гаражу где је стајао Плави воз и питао ме је да ли могу истовремено да возим шесторицу председника свих тадашњих република. Он је тада ведрио о облачио, и морао сам потврдно да одговорим, мада је било необично да само један машиновођа иде на такав пут. Требало је да их одвезем до Подгорице, где су их чекали Тито и чланови војног врха.

Машиновођи је било необично да у зимско доба, по вејавици, до воза долазе највиши политичари ондашње државе, један за другим.

- Мада је било лоше време, било је необично и то што нигде около нисам видео баш никога, ни светла аутомобила - сећа се Рапаић. - Близу мене у кабини локомотиве појавила су се два човека из обезбеђења и кренули смо.

Када су били на непријатним црногорским превојима, где испод пруге зјапе амбиси, одједном се пред локомотивом нашао пар волова. Иако им је локомотива Плавог воза прилазила, они нису бежали!



- Касније се испоставило да су били везани за пругу, па да нису ни могли да побегну. Локомотива их је усмртила, али су потом оштећења на возу била велика, а кочнице оштећене. Тада ме је чекао нови изазов, а то је била гомила шута прекривеног снегом који је стајао насред колосека! Да нисам успео да укочим, цела композиција би се сурвала у провалију и никоме не би било спаса.

Пошто је Плави воз стао, како објашњава наш саговорник, "ниоткуд се појавио лично Доланц који је путовао аутомобилом".

- Док сам се питао откуда се он створио, само ми је причао и отресито рекао: "Шта је било било је, о овоме никоме не говори!"

И Рапаић је ћутао.

Остале су слутње да је тада неко покушао да смени тадашње председнике социјалистичких република, како су се звале федералне јединице СФРЈ, али на најбруталнији могући начин, а сазнање да је Доланц у то доба био најутицајнији после остарелог Броза није занемариво.

Тек, остала је слутња која и данас мучи нашег саговорника. После тога је дуго ћутао, правећи се да се ништа није догодило, поштујући наређење које је добио. Као што 15 година није добио ни пасош, да не би напуштао земљу.

Сада је дошло неко друго време, Дане Рапаић има 85 година и добру вољу да отвори душу. Данас је убеђен да је био сведок завере која је умногоме могла да промени историју, а он је, заједно са својим путницима - зачудо преживео.


ТИТО И "ТИТАНИК"

ИСКУСНИ Дане Рапаић био је задужен и да вози Броза на последње путовање, које и данас јасно памти. Вожња од Љубљане до Београда трајала је осам сати, у возу је био ковчег са Титовим телом који је био изношен у Загребу, па опет враћан натраг у посебан вагон у композицији.

Поред пруге стајали су несрећни Југословени, очајни због губитка "највећег сина свих наших народа и народности".

- Био сам одређен да самостално возим композицију током целог пута - сећа се Рапаић. - На таквим путовањима су обично у кабини два човека, а ја сам остао сам. Питао сам једног пуковника из службе безбедности зашто је тако, а он ми је све једноставно објаснио: "Ако се нешто догоди, увек ће један машиновођа да окривљује другог. Шта мислиш, да ли би 'Титаник' потонуо да је имао само једног капетана? Никад! Овако је десеторица надлежних мислила да ће неко други да одради њихов посао и све се завршило како се завршило!"


ПОСЛЕ РАТА БЕЗ ТРИ БРАТА

КОРЕНИ Рапаићеве породице могу дубоко да осликају тежину живота на овом поднебљу у 20. веку, јер је његов отац Дмитар 1902. године отишао у Америку из родне Лике, у потрази за бољим животом. Вратио се као добровољац 1917. године и отишао одмах на Солунски фронт. После рата живео је у Карађорђеву, у Војводини, где је добио четири сина и две кћери.

- Брата Милана су ми убили Мађари када је имао само 17 година, Благоја су устрелили партизани, а са трећим сам био у мађарском логору "Шервар", у близини града Ђера, поред границе са Аустријом. Он је тамо оболео и умро, а само ја сам преживео Други светски рат.



Извор: новости.рс