Strana 1 od 3 123 PoslednjaPoslednja
Rezultati 1 do 10 od 27






  1. #1
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.311
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    1.856
    Pohvaljen 5.644 puta u 2.943 postova
    Moć reputacije
    953

    ⧩ Наши људи и странци који се ретко срећу (упознају) за живота ⧨

    Мислим да је овај текст вредан помена.


    Волим Србе, а како време одмиче, само су ми још дражи – истиче, у ексклузивном разговору за ”Новости” Француз Пјер-Анри Бинел, осуђен због шпијунаже у корист наше земље, човек који је због Србије жртвовао и своју професионалну каријеру и слободу. Непосредно пред НАТО бомбардовање, као шеф кабинета француског представника при Северноатлантској организацији, генералу Јовану Милановићу доставио је могуће циљеве, због чега га је суд у Паризу осудио на затвор.

    * Шта сте радили, у ово време, пре тачно 14 година, док је НАТО бомбардовао Србију?
    - Био сам заузет обавезама према Републици! Али, пратио сам развој ситуације и бомбардовање преко ТВ екрана у затворској ћелији. Видео сам све снимке који су били доступни, укључујући погођене циљеве и храбре браниоце на београдским мостовима.

    * Како сте ухваћени?
    - Било је то веома брзо. Први сусрет с генералом Милановићем сам имао у јулу 1998. Тада се ништа није догодило. Он је затим контактирао са мном почетком октобра и тада сам му доставио информације. Мислим да су га пратили. Наш сусрет је, тако, привукао пажњу. Али, нисам се уопште крио. Нисам имао разлога за то. Већ 10. октобра сам позван у Париз, а 17. сам први пут изведен пред судију.

    * Јесте ли имали подршку за свој подухват?
    - Урадио сам то потпуно сам. Нико ми није помогао.


    На зиду у свом стану Пјер-Анри Бинел држи урамљено писмо, једини документ који га везује за Србију.

    - Веома сам срећан због тог папира. За мене вреди као Легија части – каже Бинел.
    На тој хартији још из априла 2002, ”Унија зелених” је од тадашњих југословенских власти затражила да се Бинелу додели високо државно признање.
    Држава Србија се никад није усудила да узврати јавном захвалношћу.


    * Мислите ли да сте вашом акцијом спасли животе и добра?
    - Не могу да процењујем ефикасност моје акције. Оно што је сигурно, јесте да нисам могао да пустим да се догоди оно што се припремало. То је било монструозно. Морао сам зато да реагујем.

    * Јесте ли то радили због хуманизма, или због симпатија према Србима? Да ли бисте исто учинили и за неку другу нацију?
    - У почетку, када сам дошао у мировну мисију у Босну и Херцеговину, нисам имао предубеђење. Нисам био за ову или ону страну. Временом, од децембра 1995. до јуна 1996, колико сам тамо боравио, схватио сам да су Срби били једини који су држали реч. Кад би рекли да ће нешто урадити, то би и урадили. Осетио сам блискост с њима. Постао сам, да тако кажем, Србин по срцу. То је, ако хоћете, и део француске традиције. Многи Французи су блиски Србима.

    * Јесу ли вас власти оставиле на миру после изласка из затвора?
    - Јесу. Променила се власт, променили су се и приоритети. Саркози је имао друге бриге. За све њих, прича о Југославији, Србији и Косову је одавно завршена. Ионако ништа нису разумели.

    * Пажњу привлаче ваша писма подршке која шаљете на годишњицу бомбардовања. Шта вас на то наводи?
    - Прво писмо сам написао на десету годишњицу криминалне агресије. Послао сам га, јер том приликом нисам могао да дођем у Београд. После тога, сваке године, шаљем, преко моје пријатељице Миле Батај Алечковић, по неколико речи подршке. Радим то, јер остајем солидаран са српским народом.

    * Стиче се утисак да је ваша љубав према Србима већа данас, него раније?
    - Све је већа! Откривам храбре, вредне, култивисане људе. Постоји, у свему томе, и породична традиција. Један од мојих предака се, са генералом Транијеом, борио у Првом светском рату заједно са Србима. У породици сам увек васпитаван у традицији симпатија према солунцима. А постоји и војна традиција.


    Пјер Анри Бинел (61), који је по чину био мајор, осуђен је на три године затвора и две условно зато што је пуковнику Јовану Милановићу, који је касније унапређен у чин генерала, пред бомбардовање доставио могуће циљеве НАТО.

    Из затвора је изашао у пролеће 2002. године. Данас живи у предграђу Тулуза и ради као геометар. За неколико месеци ће у пензију. Не жали, каже, што више није војник.

    - Много волим моје ново занимање. Доста радим, путујем, пишем. Кад видим шта се сада дешава, уопште ми није жао што више нисам у војсци.
    Међународна политика је превише усаглашена с политиком НАТО и САД – каже Бинел.


    * Волите народ због ког сте били у затвору?
    - Наравно, и нимало не жалим због тога! Од тренутка када сам видео шта се спрема у вези с Косовом, схватио сам да не могу да седим скрштених руку. Из контакта који сам имао с генералом Милановићем закључио сам да је у власти у Београду још било оних који су мислили да их Французи неће бомбардовати. Митеран никада то не би дозволио, али знајући да ће Ширак то учинити, требало је, свим могућим средствима, упозорити Владу у Београду да је претња НАТО била озбиљна. И, да ће Французи учествовати. То сам, између осталог, рекао Милановићу, када смо се срели у октобру. Упозорио сам га да је ситуација врло опасна. Председник Милошевић је то веома лоше примио. Није могао да верује да ће Французи учествовати у бомбардовању. А то се догодило.

    * Да ли вам је држава Србија до сада показала било какву захвалност за то што сте учинили?
    - Нисам добио медаљу. Али, кад сам посетио Србију, сви су ме изузетно топло примили. Открио сам да ме људи познају. И, то ми веома много значи.

    * Имате ли данас контакте са Србима?
    - Слабо. Али, срећем их, с времена на време, јер их доста живи у Француској. Кад код неког препознам говор из бивше Југославије, питам га које је националности, а ако се устручава да одговори, кажем му да би ми чинило велико задовољство ако би ми рекао да је Србин. Обично се тада насмеју, а сусрет протекне веома пријатно.

    * Је ли, и поред осуде за издају, било симпатија међу вашим колегама за оно што сте урадили?
    - Много! Имао сам прилику да сретнем колеге из моје класе на Сен Сиру, који данас раде у француском тајним службама. Рекли су ми да је међу њима отприлике половина била за мене, а друга половина против. Разговарали смо о свему што се догодило. Хтели су да знају читаву причу. Не могу да ме оптуже као издајника, јер ме познају. У последње време, дешава ми се још једна занимљива ствар.

    Више пута, војници који у оквиру антитерористичког плана контролишу метро и железничке станице, кад ме препознају, стисну ми руку и честитају ми што сам стао на страну Срба. Постоји јак осећај у том правцу.

    * Како објашњавате феномен да многи француски војници и официри, који се врате из мисија у БиХ или на Косову, постају велики пријатељи Срба и Србије?
    - Већина које сам видео када су се вратили с Косова, били су згрожени начином на који су се понашали Албанци. Чак је и један Бернар Кушнер, и поред свега, на крају своје мисије рекао да једино Србима може да се верује!

    * И поред званичне политике и бомбардовања, може, дакле, да се каже да француско-српско пријатељство и даље опстаје?
    - То у сваком случају може да се каже када је реч о Французима који су у току с оним шта се дешава. Али, проблем је у томе што се просечан Француз углавном бави телевизијским програмом и време проводи уз игрице на интернету. Ништа их друго не занима. Али, они који познају прилике у региону, и нарочито ако су тамо радили, стекну мишљење да су Срби људи с којима је најлакше радити, да су стручни, да могу да имају поверења у њих. Сада сви полако тога постају свесни.

    * Како видите данашње односе у Европи? Шта нас очекује на континенту?
    - ЕУ је била добра идеја, али је потпуно скренула с пута и изгубила полазну вредност. Нема легитимно изабрану централну власт. Заједничка монета јој не доноси корист. Европа више није решење, него проблем.

    * Како видите улогу Немачке у актуелној економској кризи, европском уређењу, проблемима на Балкану?
    - Немачка има изузетно егоистичну економску концепцију. Истовремено, никада нису заборавили Први и Други светски рат. И даље им као кост у грлу стоји то што је Хитлер у долини Неретве изгубио целу панцир-дивизију. Увек ћу устајати против тога што је НАТО био први који је бомбардовао Београд после нациста. Када се распадала Југославија, Немци су први признали хрватски сепаратизам и држали страну Хрватима. И, остали су на њиховој страни.



    (Вечерње Новости)

  2. Sledeća 8 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  3. #2
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.311
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    1.856
    Pohvaljen 5.644 puta u 2.943 postova
    Moć reputacije
    953
    Настављамо...


    Италијански интелектуалац и хуманиста о нашем народу и судбинама људи са КиМ, безосећајности европских народа: Европа је као остарела мајка која је под доминацијом свог дегенерика сина – САД

    Срби ће се временом, да не буде забуне, поново уздићи. Са снагом која их раздваја, са тим јаким осећајем припадности сопственој култури. Која не значи нетрпељивост већ понос на своје корене – каже Италијан Алесандро ди Мео, аутор књиге „Урлик са Косова“, у издању куће „Пешић и синови“, збирке истинитих и потресних прича о судбинама Срба са Косова и Метохије.

    Од НАТО бомбардовања наше земље 1999. године, Ди Мео је кренуо у борбу за истину и правду за српски народ. Написао је четири књиге и направио неколико документарних филмова о Србима који живе у изолованим селима Косова и Метохије, као и о избеглицама, и већ четрнаест година неуморно покушава да допре до ушију глуве јавности Запада и истера правду на видело.

    Осведочени хуманиста на делу, Српкињу избеглу са Косова и њеног сина, угостио је пуне три године у својој кући у Риму, и учинио све да се детету уради трансплантација коштане сржи у Италији.

    - Она ми је као сестра, моја сестра – каже нам Ди Мео на српском.

    Гост из Рима у четвртак је свечано примљен у Удружење књижевника Србије, као почасни члан.

    * Шта сте научили о Србима?
    - Покушавао сам пре свега да продубим знање о српском народу, кроз историју. За разлику од онога што је јака медијска пропаганда пласирала и што смо могли да читамо о Србима као о дивљим људима, геноцидном народу, злочинцима, уверио сам се у потпуну супротност: да су Срби диван народ, врло гостољубив, отворен за странце. Оно што сам научио и што стално понављам јесте да су Срби кроз историју много пута морали да се покоравају, али да се никада нису савили пред непријатељем и освајачем. То је највећа одлика срспког народа: можда су поражени, у време Турака, светских ратова, али понављам – никада се нису савили. То је метафора српског народа, коју највише волим. Та способност Срба да одоле невољи и злу.

    * То сте увидели и међу људима са Косова?
    - За 14 година боравио сам много пута на Косову и у Краљеву где се налази највећи број избегличких кампова. Најјачи утисак ми је како тај народ који нема такорећи ништа, успева да преживи са сто евра месечно, успева да се подигне и иде даље. Невероватна је упорност и снага у српском народу да ни од чега и ни из чега поново наставља са животом. То ме је увек фасцинирало, могао бих три дана да вам причам о томе.

    * Међу бројним причама са Косова које преносите свету, која је утиснула посебан печат?
    - Дечани су ми остали у срцу. Тај манастир ме је потпуно импресионирао. Има на Косову и Метохији хиљаде пејзажа и људи о којима бих могао да причам. Како заборавити сва та лица и судбине… У италијанској верзији књиге „Урлик са Косова“ постоји и ДВД са документарним филмом који сам снимао. Филм почиње снимком где се жена, која је побегла са Косова, враћа после десет година у родно место, затиче своју кућу која је потпуно у рушевини, и открива дрво из колевке детета… Има много таквих догађаја. А то су биле особе које су једино желеле да живе нормалан живот. И стално се питам каква је била кривица тих људи да тако пострадају, да буду прогнани из домова, да им се куће запале, а притом су преживели пакао.

    * Које жеље су вам поверавали ти људи?
    - У почетку, када сам сретао те људе, избеглице, многи су желели да се врате на Косово, а онда се догодио март 2004. када су се десила нова насиља. У међувремену, деца су порасла у потпуно другом окружењу од Косова, и тешко је вратити их поново… Највише се дивим онима који су остали на Косову. Они су успели да ишколују децу без обзира на то што су она морала да путују и живот им је стално био угрожен. Они заслужују највеће наше дивљење јер су остали на последњем бранику.

    * Убијање осиромашеним уранијумом наставља се, а ви предано истражујете последице. Зашто је наша земља засута уранијумом?
    - Зашто, зашто… Европа је као остарела мајка која је под доминацијом свог дегенерика сина, а то су Сједињене Америчке Државе. Тај син у свом лудилу измишља којешта, а Европа као мајка која не може да одбије лудила и будалаштине детета, допушта то, не успева да се одбрани. Ту је и огромна пропаганда која је пратила све. Исти је случај био и у Ираку и последњим ратовима које је Америка спровела. На крају, направила је и највећу војну базу на Косову – Бондстил.

    * Нисте благонаклони према Европској унији?
    - Европе у политичком смислу нема, постоји само у географском смислу. Довољно је да одемо на обалу Дунава и да видимо ту моћну реку која тече кроз Европу и апсолутно се не може рећи да Србија није у срцу Европе. Ствара се лажна слика, а Европска унија се не брине о чланицама зато што је тај савез заснован на економским интересима, не подразумева ништа друго.

    * Европа остаје глува на „урлике“ истине и правде?
    - У то се уверавамо сваког дана. Европа је глува и слепа на истину. Сведоци смо да Европа то не жели да види. Пример је и „Случај Рачак“ који је фалсификован и измонтиран. Шпанија и Италија размишљају врло озбиљно о изласку из Европе, из тог банкарског ланца, јер све је економско питање, можда Грчка још не. Али потпуно је сулудо да Србија непрестано има ту интенцију да уђе у нешто што је склоно распаду.

    * Како доживљавате Косово?
    - Једно је Косово и Метохија. Управо сама реч Метохија је симболична и означава древност и везаност за територију и настанак средњовековне државе и манастира, и то је веома важно. Томе хоћу да посветим докторску дисертацију коју спремам.

    * Пишете да је у нарко-држави Косова мафија ушла у све поре друштва.
    - Сада видим да варварство побеђује културу. Нажалост, данашњи варвари на Косову не само што уништавају српско културно добро, манастире, куће, праве од људи таоце у малим енклавама, него заправо раде нешто много перфидније – покушавају да избришу меморију, сећање на српске корене на Косову и Метохији. Није чудно што је НАТО успоставио савез са криминалцима уместо са другом страном, прво са Руговом, па са овима даље…

    * Зашто?
    - Па зато што криминалци боље контролишу територију. Ругова је искоришћен у пропагандне сврхе, био је представљен као неко ко је пацифиста, а онда су даље прешли на новије – Тачија и остале. Велики новинар са „Раи тре“ Рикардо Јакона направио је паралелу иземеђу Косова данас и Авганстана, и тог нарко-бизниса који се одвија, о путу дроге.

    * Да ли сте у Италији самљени у оваквом мишљењу?
    - Напротив, има пуно људи који мисле као и ја, и знају истину. Али јавне личности, поготово новинари који желе да направе каријеру у Италији, не могу увек да кажу истину зато што је то демократија која то не дозвољава. Иста ствар као и свуда: ако имаш за вратом онога за кога радиш, који те плаћа, који је јак и тражи од тебе да будеш политички коректан, онда не можеш да причаш о истини. Истину пласира и објављује понеки часопис са малим тиражом. Неки старији италијански политичари, много искуснији, везани за НАТО, имају добру паролу и добро индоктринирају млађе колеге.

    Кажу: „Можеш да причаш једну глупост и да је стално понављаш, и онда ће она на крају да постане истина и људи ће да почну да верују у њу“. Кад је почело бомбардовање мала партија левице позвала је на протесте, али уместо да буде два милиона људи на улицама, било је две хиљаде. Нико није имун на НАТО, сви су под контролом Великог Брата.

    * У том маниру чујемо и приче о албанском својатању српских манастира?
    - Управо је то поента, тај варваризам, намера да се присвоји туђа историја. Свој докторски рад управо почињем истраживањем о томе. Пре три године, на факултету где радим, један албански студент почео је свој докторат управо супротном тезом, покушавајући да покаже како су сви српски православни манастири у ствари албански. На сву срећу, универзитет је тезу Албанца зауставио, јер историју мораш да докажеш, не можеш да причаш фантазије.

    * Када ће коначно да се промени слика да су Срби варвари?
    - Прошло је четрнаест година како долазимо овде и покушавамо да пренесемо истину о Србима и тачне информације о Србији. Била је довољна једна утакмица у Ђенови, Италија-Србија, фудбалско вече да се слика коју градиш годинама сруши преко ноћи. Када су Италијани видели шта раде српски навијачи, одмах су ми рекли: „Ето видиш, то су српски варвари.“ Једном сам у провинцијском граду у Италији промовисао књигу и приказао једночасовни документарни филм о Србима са Косова. Устао је посетилац и рекао: „Па добро, али шта је било у Сребреници?“ Питао сам га: „Па добро, шта ти знаш о томе?“ – „Како шта знам, сви кажу да су Срби тамо починили геноцид.“ Хоћу да кажем да је веома тешко одбранити истину, потребно је да проведеш године и године учења, рада, изношења података, али зато када пропагираш неистину и хоћеш да је наметнеш као општеприхваћено мишљење, то је врло лако, поготово кад имаш читав апарат иза себе.



    (Вечерње Новости)

  4. Sledeća 5 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  5. #3
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.311
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    1.856
    Pohvaljen 5.644 puta u 2.943 postova
    Moć reputacije
    953
    Настављамо...

    Још једна особа вредна помена у овој теми.
    Невероватан набој енергије који има ова девојка док пева српске песме... Необјашњива жеља за учењем о српској историји, Србији, славним великанима...
    Прочитајте и погледајте и сами.



    Самира Париља, девојка чаробног гласа, Порториканка чије је извођење српских песама до сада на њеном Јутјуб каналу погледало више од 1.000.000 људи. Ипак, издваја се њено маестрално извођење српске химне “Боже правде“ и косовских песама „Са Косова зора свиће” и „Видовдан”.

    Девојка, коју само на Фејсбуку прати скоро 8.000 фанова, нашу химну отпевала је не само прелепим гласом, већ срцем и душом.

    А како и не би кад је, како тврди, Србија њена прва љубав, њена Ахилова пета.

    Иако има само 22 године, ова талентована девојка говори о свету који је окружује са толико мудрости да би јој позавидели многи. Своју љубав према Србији исказује на сваком кораку.

    Има ли лепшег доказа несебичне љубави према једној земљи када научите песме по којима је та земља позната.

    И не само да их научите већ их и певате тако искрено баш као да сте и сами део тог народа. Такав однос према Србији има Самира Париља.


    Самира би ускоро требало да дипломира математику и бизнис. Тренутно ради као стални сарадник на Сетон Хил универзитету у Пенсилванији. Такође је и акционар једне банке, где ради као приправник. И док је она у Америци, њена мајка је остала у родном Порторику где са друго двоје деце води породичан посао.




    “Много више волим да учим и слушам него да причам. Ту је и моја љубав према музици. То је мој начин да се ослободим напетости и да се повежем са другима, подсећајући их, као што увек кажем, да људи не путују сами у овом животу”, започиње своју причу Самира за портал Курира.

    Како сама каже, да би могли да се повежемо једни са другима и да би били у стању да ценимо нечију душу, морамо да знамо и нечију причу.

    “Тако је и у такмичењима у певању. Када представљају такмичаре, не представљају само њихов таленат већ и њихове животне приче. И онда када коначно публика чује глас, сузе више не могу да се задрже”, каже Самира.





    Када је почела да чита и учи о Балкану, ратовима и страдањима, каже да јој се срце отворило па је са пуном пажњом учила о томе.

    “Када сам дошла у Србију и схватила какву душу има ова земља, и колико има талената у овој држави, који нису некад адекватно награђени, моје срце је било испуњено љубављу и поштовањем према Србији. Ово је моја четврта година како долазим у Србију. И сваки пут кад дођем будем у контакту са људима различитог порекла. Они ми скувају кафу и онда разговарамо. Причају ми о Србима, српским краљевима, традицији, култури, шалама… О мешавини туге и среће. И све приче имају заједнички чинилац а то је нада”, поделила је са нама своје прве утиске о Србији.




    Према њеним речима људи овде увек на посебан начин отворе своја срца за њу, што је како каже, “исто тако и са нашом браћом у Црној Гори”. Како би што боље дочарала доброту овдашњих људи испричала нам је једну малу анегдоту.

    “Пре две недеље отказан ми је лет за Рим из Подгорице. Рекли су ми да морам да купим нову карту, да нема другог решења… Баш сам била нервозна и нисам знала шта да радим… Плакала сам гледајући у телефон и размишљајући шта да радим. Имала сам број телефона мајке једног мог пријатеља у Београду. Она се зове Љиљиана Ђорђевић. Она је у том тренутку била на послу када сам је позвала. Покушала сам на мом не тако добром српском да јој објасним да сам у невољи.

    Напустила је посао и стигла код мене за мање од 20 минута. Потом је покушала да ми помогне да са агенцијом нађемо неко решење. На крају дана, нисам могла да одем тим летом. Љиљиана ме је одвела код себе кући. Тамо сам остала више од недељу дана. Она и њена ћерка Јелена (која је певачица) бринуле су о мени као о члану породице. И ништа нису тражиле за узврат”, испричала је Самира и додала да је то само једна прича, од многих, које детаљно објашњавају њену љубав и поштовање за ову земљу.


    Оно што је посебно фасцинира у Србији јесте природа. Ове године је посетила Потпећку пећину у Ужицу и, како каже, заиста је било невероватно да буде на месту за које се верује да су ту људи боравили током неолитског периода. Ипак, љубав према музици и певању је оно по чему је ова девојка најпрепознатљивија. Иако каже да никада није имала прилику да се фокусира на школовање гласа, воли да пева и то посебно песме са ових простора.

    “Упознала сам два Србина и једног Хрвата. Један од њих ми је свирао већину српских песама које знам па сам и одлучила да наставим да их учим. Обожавам српске народне песме. Ако одем у неки клуб у Србији, а не чујем нешто од Мирослава Илића веома се разочарам. Обожавам боју балканских гласова, вибрато је невероватан … Волела бих да певам тако. Мој омиљени српски певач је Ђорђе Балашевић, његове песме су пуне душе и дубине”, искрена је Самира.

    Оно што је одушевило многе, који су је чули како пева, је њено извођење химне “Боже правде”. Деловала је помало збуњено када смо је питали шта мисли о томе што неки српски спортисти не желе да певају химну а неки од њих чак и речи не знају.

    “Ако они не желе да певају, ја то поштујем, нису сви у могућности да певају, као што нема свако жељу да пева.. Они имају право да и у тишини покажу поштовање према својој химни. Е сада, по мом врло скромном мишљењу, срамота је кад неко не зна речи химне или историју своје земље. Поготово ако играте или се такмиче за ову земљу. Мислим да је познавање речи химне начин да се покаже поштовање и захвалност за земљу која вас храни и за грађане који верују у вас”, каже ова скромна девојка.


    У њеном репертоару нашло се и неколико песама хрватских извођача, а Самира нам открива да је њен омиљени балкански певач Оливер Драгојевић кога би барем једном волела да чује уживо.

    “Не знам толико о Хрватској колико знам о Србији, иако сам имала прилику да идем у Далмацију прошле године. Оно што знам је да је Србија моја прва љубав, ако не рачунамо наравно моју земљу. И не желим да је поредим ни са једном другом земљом. Она има посебно место у мом срцу и мојим успоменама. Не верујем да ће се то икада променити. То не значи да је једна земља боља од друге. Сви су браћа. И они су били једна земља у најбољим временима своје историје. То само значи да у мом срцу, у поређењу са другима, Србија је моја Ахилова пета”, каже Самира.


    Српски језик говори доста добро. Има речнике, чита вести и стрипове на српском језику, а најважнија ствар је, како истиче, то што разговара на српском са људима који се не устручавају да је исправе када погреши.

    “Српски је веома тежак језик. А такође треба разумети и мало црног хумора како би се схватиле одређене ваше приче и вицеви. Веома сам одлучна да проговорим српски као што говорим енглески и шпански, који је мој матерњи језик. Моја љубав према овој земљи је моја највећа мотивација за учење”, потврђује Самира још једном љубав према Србији.

    За њу се поред велике љубави према Србији везује и огромна љубав према Црвеној звезди, што је како каже део поштовања и љубави коју има за српску културу и обичаје. За њу је то најбољи клуб без обзира колико пута изгубе. А за то има и лични разлог.

    “О овоме никад нисам говорила јавно. Када је Црвена звезда освојила Европски шампионат 1991, то није био само тренутак славља за љубитеље клуба Црвена звезда, већ, према мом мишљењу, то је био тренутак славља за целу земљу. Људи који нису толико упућени у спорт или нису повезани са ратним дешавањима, то неће можда разумети…

    Али када земља пролази кроз тренутке бола, рата, глади и очаја, победити другу државу, у нечему тако великом као што је то фудбал за Европљане, то онда даје осећај наде. Када сукоби дођу и када се осећате да је цео свет заборавио на вас, ваше самопоуздање опада и почнете да се питате где нестадоше добра времена. Освајање Европског шампионата даје смисао постојања. Цео свет зна да у овој земљи расту талентовани и одлучни људи. Црвена звезда освојила је шамионат Европе у веома осетљиво време за Балкан. Ја волим свој клуб и што више знам о њему, више га поштујем”, каже Самира.

    За крај смо покушали да сазнамо да ли се можда и заљубила у Србији. Кроз смех нам одговара да је ето и то питање морало да дође.

    “Ја сам веома млада и моје срце се лако разочара…. У овом тренутку мог живота, покушавам много више да научим о себи, стварима које волим, и које ћу касније моћи једног дана да поделим са неким другим. Тренутно више улажем у то да себе као особу развијем него што се трудим да будем са неким момком. Постоји толико много лепих и паметних људи овде, али мислим да нисам срела још никога, не само у Србији већ било где, поред кога бих могла да будем испуњена. Све у своје време, заиста не журим што се тога тиче”, рекла нам је за крај Самира Париља.



    (Курир)

  6. Sledeća 4 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  7. #4
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.311
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    1.856
    Pohvaljen 5.644 puta u 2.943 postova
    Moć reputacije
    953
    Настављамо...

    А сад, за промену, један наш човек, човек итекако вредан помена у овој теми.
    Овакви људи су реткост, нажалост...



    Краљево-Миломир Главчић је у Канаду отишао пре више од 60 година, али завичај у подножју Копаоника није заборавио иако више никад није дошао у Србију. До сада је земљацима поклонио чак шест милиона евра.

    Међу последњим донацијама су Дом културе са вртићем у Јошаничкој Бањи вредан 500.000 евра и милион евра за завршетак моста у Краљеву.

    Иако ниједном није дошао у Србију поклањао је новац за изградњу путева, цркава, домова културе, али и помогао бројне породице које су му се обратиле за помоћ. У родном селу Ковачи, на обронцима Копаоника, зову га Божић Бата јер је знао да свим становницима за Нову годину или сеоску славу Светог Илију пошаље коверте са по 50 или 100 евра.

    Његова сестричина Олга Главчић, која живи у Краљеву, и која му је најближи род, каже за “Блиц” да се бар једном месечно чује са Миломиром.

    Зна он какав је живот када си сиромашан. Стално ми помиње када се чујемо, да ће док буде жив помагати људима у Србији. Иако је напунио 90 година, добро је са здрављем, и што је најинтересантније, прати шта се збива у Србији – прича Олга.

    Велики српски донатор је рођен 1924. година у засеоку Попе села Ковачи.


    Одрастао је као сеоско сироче. Да би преживео, као дечак је добростојећим мештанима служио за ситно надничарење, подсмех и батинање. Понекад је морао да одлази на рушевине сеоске цркве где су мештани остављали новчане прилоге. Он их је крадом узимао и тако себи и сестрама обезбеђивао храну. Још тада се зарекао да ће једног дана новац вратити и одужити се добрим људима.

    - Волим своју земљу, волим Србију, волим свој родни крај. Никада га нисам заборавио. Сећам се свега, и стаза и људи. Као да сам са њима – речи су Миломира Главчића из писама које шаље рођацима.

    Свој тежак животни пут Главчић је описао у мемоарима „Трн у нози на далеком путу“. Када је 1947. служио војску на караули, украденим чамцем је прешао Преспанско језеро и пребегао у Грчку. Пут га је, преко емигрантског логора у Италији, одвео у Канаду. У Нијагари је радио у руднику, али је сањајући бољи живот штедео сваки долар, постао угоститељ и јефтино куповао канадске ливаде и утрине на којима су касније никле канадске вароши. Стичући богатство, почео је да шаље новац у Србију.


    Жели да изгради српско село у Канади
    Миломир Главчић живи на Нијагариним водопадима са супругом Армелином, Италијанком, и децом Јованком и Михајлом. Његови рођаци кажу да сања да изгради српско село на својих канадских стотинак хектара, чије ће улице носити имена Главчића.



    (Блиц)

  8. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  9. #5
    Banovan
    Datum registracije
    01.04.2013
    Postovi
    36
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    196
    Pohvaljen 113 puta u 57 postova
    Moć reputacije
    0
    .

    Није заборавио своје, чак и у изражавању, иако је деценијама у иностранству...
    .

  10. #6
    Početnik Ђоле 016 avatar
    Datum registracije
    27.12.2012
    Postovi
    22
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    103
    Pohvaljen 89 puta u 52 postova
    Moć reputacije
    8
    Иако је живео пре скоро сто година вреди га споменути јер је као странац добринео Србији много више од многих Срба - др Арчибалд Рајс.

    Sent from my ALCATEL ONE TOUCH 990 using Tapatalk 2
    „Отаџбина није предмет ограничен, оивичен, утеловљен; Отаџбина је мисао, Отаџбина је вера, а мисао и вера не умиру.”

  11. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Ђоле 016:


  12. #7
    zly
    zly nije na mreži
    Novi član
    Datum registracije
    10.01.2013
    Postovi
    0
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    0
    Pohvaljen 6 puta u 2 postova
    Moć reputacije
    0
    Evo jednog teksta o Arcibaldu Rajsu, preuzetog sa drugog foruma...
    Ima ih dosta, ali ipak malo. Malo, zato sto je ovaj covek zaduzio srpski narod vise od mnogih kojima nasa drzava pridaje znacaj.
    Ali, kako to biva kod nas, pravi heroji gube vrednost, ne dobijaju ni priblizno zasluge koje im "sleduju" i, na kraju, neki bivaju zaboravljeni...
    Kako vrijeme odmiče sve više je onih koji vjeruju u istinitost onoga što je o Srbima napisao Arčibald Rajs, saborac srpskih ratnika iz Prvog svjetskog rata.

    Ovaj znameniti Švajcarac po ljubavi prema srpskom narodu bio je veći Srbin od mnogih Srba, a u svojoj čuvenoj knjizi "Čujte Srbi", koju je ostavio u amanet Srbima, a čije objavljivanje je dozvolio tek poslije smrti, gotovo fotografski je opisao mentalitet srpskog naroda.

    U toj knjizi veliki srpski prijatelj Arčibald Rajs zapisao je: "Ne bih vam bio prijatelj, ako ne bih povikao ’čuvajte se’ i ako vam ne bih, uz vrline, koje si istinski lepe, ukazao, kao u ogledalu, na vaše loše strane." I opisao nas je onakvima kakvi jesmo, usput nas upozorio na greške i njihove moguće posljedice.

    Polaganjem vijenaca na grob Rudolfa Arčibalda Rajsa nedavno je u Beogradu obilježeno 80 godina od njegove smrti.

    Rajs, jedan od najznačajnijih kriminologa svoga vremena, rođen je 8. jula 1875. u njemačkoj pokrajini Baden, a na poziv srpske vlade u Srbiju je došao septembra 1914. godine.

    Od tog vremena do danas bio je i ostao jedinstven slučaj. Zbog njegovih zasluga za srpski narod ostala je uzrečica: "Ako ikada Švajcarska napadne Srbiju, sve će joj zbog Rajsa unaprijed biti oprošteno".

    Istoričarka sa Filozofskog fakulteta iz Beograda dr Mira Radojević rekla je da se Rajs poslije izbijanja "Velikog rata", već u avgustu 1914. godine, javio kao dobrovoljac diplomatskim predstavništvima savezničkih zemalja, među kojima i konzulatu Kraljevine Srbije u Ženevi, želeći da im pomogne svojim znanjem i iskustvom.

    - Tadašnji srpski konzul u Ženevi Nikola Petrović odgovorio mu je u ime svoje vlade da ne može biti primljen kao dobrovoljac već kao službeni neutralni islednik zločina koje je austrougarska vojska počinila u Mačvi - rekla je Radojevićeva.

    Šta je u stvari učinio Rajs? Prvi je upoznao svijet sa zločinima koje je napravila austrougarska vojska u Mačvi i Podrinju prema nedužnim srpskim civilima.

    Kao ratni izvještač objavljivao je članke u uglednim i tiražnim evropskim časopisima o pomenutim događajima i omogućio time probijanje informativne blokade Srbije i prodor istine o stradanju srpskog naroda u svijet.

    Svoju privrženost istini i srpskoj stvari Rajs je ispoljio i neposrednim angažovanjem na prijemu i zbrinjavanju srpskih izbjeglica, obavještavajući istovremeno svijet o patnjama i mukama kojima su bili izloženi srpsko stanovništvo i vojska. Nastavljajući svoju započetu ulogu i na Solunskom frontu, neumorno je obilazio srpske trupe, odlazio na najopasnija i najinteresantnija mjesta i odatle slao pisma-izveštaje.

    - Ovakvim angažovanjem Rajs se upoznao sa srpskim nacionalnim pitanjem, pretvarajući se od neutralnog posmatrača u odanog prijatelja, dobrovoljca Moravske divizije, saborca na Solunskom frontu i uglednog građanina jugoslovenske države, stvorene po završetku rata - istakla je Radojevićeva.

    Završetak rata nije za Rajsa značio i kraj njegove misije u Srbiji i na Solunskom frontu. Želio je da bude svjedok i učesnik izgradnje novog života u razorenoj Srbiji. Angažovao se u Ministarstvu inostranih poslova, Odsjeku za dokumentaciju ratnih zločina i Ministarstvu unutrašnjih dela, gdje je osnovao dvogodišnju policijsku školu. Ubrzo je prestao da čini usluge beogradskoj policiji, jer kao stranac nije mogao da bude na njenom čelu. Njegov entuzijazam nije mogao da se uklopi u birokratsku administraciju i prihvatio je posao vještaka za falsifikovane novčanice u Narodnoj banci u Beogradu.

    Prema riječima Mire Radojević, Rajs je poput mnogih preživjelih ratnika, intelektualaca i drugih pobornika jugoslovenske državne zajednice, već u prvim poslijeratnim godinama bio pogođen svim onim što joj je obilježavalo postojanje - političkim nemoralom, korupcijom, nepotizmom, zaboravljanjem poginulih, različitim zloupotrebama, nebrigom za invalide, siročad i mlađe generacije, sve većim socijalnim razlikama, lošim navikama, slabošću i neodgovornošću intelektualne elite.

    Težeći kao i uvijek istini, rekla je Radojevićeva, Rajs je progovorio o svemu tome u knjizi "Čujte Srbi", napisanoj 1928. godine, pred kraj života (1929) i doživljenoj kao njegov politički testament.

    - Taj tekst aktuelan je i danas, zbog nepromenjenih i neopovrgnutih istina, nelepih zapažanja i veoma ozbiljnih upozorenja. Iz tih se razloga, govoreći o Rudolfu Arčibaldu Rajsu, baš o tome mnogo piše, ponekad sa željom da se potvrde "konačne ocene" - kazala je Radojevićeva.

    U tome se nekako, dodala je ona, prenebregne odgovor na pitanje zbog čega je Rajs odlučio da ipak ostane u zemlji koja ga je razočarala.

    Umro je 8. avgusta 1929. i sahranjen na Topčiderskom groblju, a njegovo srce, po testamentarnoj želji, pohranjeno je u kapeli koja se nalazi u spomeničkom kompleksu na Kajmakčalanu (planina Nidže) u Makedoniji.
    Mane

    - Pogledajmo sada mane vašeg naroda. Niste veliki radnici. Često odlažete za sutra, čak i za prekosutra ono što biste mogli da uradite danas. Posledica je da se to, često, nikada i ne uradi. Koliko ste samo ličnih i, još gore, koliko ste gubitaka po svoju zemlju podneli zbog tog olakog dangubljenja! - mane Srba iz knjige "Čujte Srbi" Arčibalda Rajsa.
    Demokrate i rodoljubi

    Narod vam je rodoljubiv. Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas... Narod vam je demokratičan, i to zaista demokratičan, a ne na način političara. Među vašim ljudima čovek se ceni onoliko koliko je čovek, a ne po onome što su od njega učinili odelo i titule. Vaš narod zna za samilost i ponekad je takav u trenucima kada se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu ljudsku osobinu. Narod vam je ponosan, ali ne i ohol. Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video - iz knjige "Čujte Srbi" Arčibalda Rajsa.

  13. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora zly:


  14. #8
    zly
    zly nije na mreži
    Novi član
    Datum registracije
    10.01.2013
    Postovi
    0
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    0
    Pohvaljen 6 puta u 2 postova
    Moć reputacije
    0
    Znam da je dupli post, ali nadam se da ce mi moderatori oprostiti, posto je tema ovog i prethodnog razlicita.

    Jos jedan covek o kome se malo zna, ali koji je voleo nasu zemlju. Evo njegovih reci:
    "... Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.
    Ми смо их раније само површно познавали.

    Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Италијани, и Мађари и Шиптари и Бугари и... Знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба официра који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да "ко се не освети - тај се не посвети", и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.


    Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?
    Кад су покидане логорске жице и када се 5.000 живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бонбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црној звали. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше - Србија!

    Та побједа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу чини ми се, могли су извојевати и задобити само Срби, одгајени у њиховом светском духу и јуначким српским песмама које је наш Гете тако много волео...

    Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед".
    Протестантски пастор Fridrih Grisendorf на проповеди 1945. године у селу Everburgu код Osnabrika.

  15. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora zly:


  16. #9
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.311
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    1.856
    Pohvaljen 5.644 puta u 2.943 postova
    Moć reputacije
    953
    Настављамо...


    Репортери Новости путевима страдања и славе српске војске (3): Сусрет са Србима исламске вере у Албанији. Верни коренима и отаџбини. Деца уче српски и ћирилицу.

    С једне стране, српска тробојка. С друге, албанска државна застава. Тробојка је с леве стране.

    - То је… ближе срцу – каже Екрем Дуљевић, председник „Јединства“, удружења Срба у Албанији.

    Чека нас више од три сата на капији града.

    - Мислио сам да сте се изгубили – каже уз осмех.


    А нама време исцурило у Драчу. У луци у којој смо трагали за било каквим белегом који би посведочио о транспортима изнемогле српске војске и народа. Из ове луке, кренули су „сумаренима“ према Крфу, острву наде, преживели мученици. Испраћали смо бродове. Нигде данас у Драчу нема ни знака о путу страдања српске војске.

    - Овде, у Фиру ћете се зачудити, колико тих трагова има. А и како их ми чувамо – говори Дуљевић и као да жели да нас у то увери у ходу изговара стих: „Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке…“

    Ово је Фир. У центру испред „Јединства“ чека нас двадесетак људи. Можда и више, не бројимо. Сви желе да нас поздраве. Пожеле добродошлицу. На српском.

    Питамо ганути: чиме смо заслужили овакву част?

    - Како чиме? Долазите из наше лепе, у срцу једине Србије, отаџбине наше – одговарају Срби муслиманске вере који живе овде у Албанији.


    Град је у самом срцу Албаније. У троуглу између Драча, Тиране и Валоне. Место у коме потомци Срба, али исламске вере, чувају корене. Традицију и успомене на пут српске војске у голготи и слави. Уче децу српском језику и писму, као што су њих учили дедови и очеви. За њих је ова мисија – аманет. За нас, чудо! Далеко је Фир од Србије. Више од девет сати пута! Хиљаду и више километара.

    - Ништа није далеко, што је души близу – кажу нам. Потом, теку приче. Говоре наставници српског језика. Говоре ђаци, студенти. О школи, српској, која живи пуне три године. У којој је дневно и по педесеторо ђака различитог узраста. Уче, пишу и певају на српском.

    Неки од њих, пре него што је ова школа заживела, нису знали ни једну једину реч на језику предака. Поносни су, кажу нам да су с њима, у клупама и албански вршњаци.


    - Тако ми чувамо отаџбински завет – говоре нам. – А да није било лако, није. Било је и батина да одустанемо. Претукли су Екрема, једном, неки што су дошли са Космета. Претукли наставника Козму Диму. Опростили смо им. Нисмо желели зло.

    - Наставник Козма Димо после објашњава како се почиње прва лекција из језика којим он, рођен у Фиру, говори и пише „откад зна за себе“.

    - Кажем деци: напишите „л“ на албанском. Додајте, испод, албанско „х“. Повуците црту на том слову горе… Ето, добили сте ћирилично „ђ“. Сад, полако, пишите своје име ћирилицом… Од имена се почиње.


    Преплићу се осећања и питање: зна ли Србија за ове драгоцене чуваре. Карауле језика и писма, овде, где није лако да се каже: „Србин сам и то остајем!“

    Нисмо ни приметили да је ноћ одавно сменила дан у Фиру. Време је да се потражи преноћиште.

    - Богами, ви ћете ноћити у нашим кућама. Вечерати… А сутра, да доручкујемо. Сутра ћемо заједно на пут. До живог сведока српског страдања – одлучан је Екрем Дуљевић.

    Није се имало куд. У Дуљевићима, на који километар од центра Фира, поново дочек у њиховој породичној кући. У гостинској соби, петорица браће Дуљевића окупили жене и децу. Пет жена и петнаесторо деце, стајали су док смо улазили. Дочекују нас као најближу родбину. Лепа деца Дуљевића, на српском говоре колико ко има година, у коју школу иде.

    Ми смо сели, они су још дуго стајали. Обичај је ваљда, да се дворе гости.


    Потом су пред нас изнели све најлепше што су имали, а када су се повукли, цела кућа Екремова, велика и светла, екипи „Новости“ била је на располагању. Његова породица распоредила се на конак код браће. Сваки од њих има свој дом. Родитељи, Исмет и Сулка – свој. Њихови стари, давно су овде стигли из Рашке. А они би волели да једном, пре судњега дана, кажу, загрле стари крај.

    Ко да заспи после оваквих емоција? Загрејале би, овде, и најхладнија срца.

    Поглед према витрини са књигама. Један наслов издвајамо: „Пут голготе и славе српске војске од 1914. до 1918“. Питамо се, колико домова у Србији има ово сећање на нашу херојску прошлост? Изнад полица, на којима су и ђачки уџбеници на српском, урамљене су фотографије актуелног председника Србије, премијера и министра спољних послова. Српски барјак, грб и у плишу минијатурна сабља од злата, дар овој кући од потомака старих ратника.

    Не спавамо, само слушамо тишину која сипи до јутра. А ујутро, адреналин је на горњој граници. У дворишту, под виновом лозом Дуљевића, стајала су њихова деца, са руком на левој страни.

    Тренутак док излазимо из куће… Из малених грла, снажно је провалило „Боже правде“! Родитељи Дуљевића стајали су поред унука. Стари Исмет и његова Сулка, после химне, поседали су. Исмет је плакао. Туга се прелила и на децу.

    - Поздравите нашу Србију – говорио је Исмет, јецајући.


    Болан растанак је потрајао. Упутили смо се у породицу старог Грка, који памти српске збегове у Фиру.


    ЧУВАРИ ПЕСМЕ
    У дворишту где се више од века савија лоза Дуљевића, стари Исмет, када је исплакао тугу за отаџбином, запевао је нама непознату песму:
    „Шестог маја у пролеће, српска лађа на пут креће.
    Свети Ђурђе лађу праћа, да спас нађу наша браћа“…
    После првог стиха Исмету се придружила и његова Сулка.
    Потом, синови и унуци.
    А најстарија снаха Дуљевића, Сузана, изданак српске лозе у Фиру, грлила је свекрву.



    СРБИЈА, ОТАЏБИНА
    Деветоро деце Срба у Фиру ове године ће на студије у Београд.
    На Правни и Факултет политичких наука.
    - Тамо, одакле су наши стари одлазили, нека се они враћају.
    Па, када се врате да одрже ово што смо ми сачували.
    Завет је нашој деци да и њихови потомци знају ко смо и одакле смо – каже Екрем Дуљевић.

  17. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  18. #10
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.311
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    1.856
    Pohvaljen 5.644 puta u 2.943 postova
    Moć reputacije
    953
    Настављамо...

    Она је Наталья Чаплыгина (Наталија Чапљигина).
    Она воли да пева нашу познату изворну песму, са великом дозом емоција предаје себе мелодији ове дивне песме...


  19. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:



Strana 1 od 3 123 PoslednjaPoslednja

Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi ne možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 03:04.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2017 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1