Strana 3 od 3 PrvaPrva 123
Rezultati 21 do 29 od 29






  1. #21
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.886
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.218
    Pohvaljen 6.440 puta u 3.314 postova
    Moć reputacije
    1013
    ..

    Др Инго Денерт, чувени дечји кардиолог из Немачке, током седам дана боравка у Београду, на Дечјој универзитетској клиници прегледао је 45 пацијената са најтежим срчаним манама и урадио интервенције на срцу, без отварања грудног коша, код 23 деце. Најмлађе дете, Анђела, имала је само четири и по месеца. Све интервенције на клиници др Инго је урадио без икакве новчане накнаде и то му није било први пут. Последњих 10 година, на Дечјој клиници био је и – радио најмање 15 пута. Доктор Инго, најомиљенији и најпознатији инострани гост у клиници у Тиршовој, јуче је отпутовао из Београда.

    – Др Инго Денерт нам је први пут помогао после бомбардовања, када нам је понуђено да у немачку клинику „Херц” у Лајпцигу пошаљемо децу из Србије са најтежим срчаним манама, којој ми тада нисмо могли да помогнемо. Послали смо двадесетак деце и тада смо успоставили сарадњу, па смо ми одлазили на усавршавање у клинику у Лајпцигу. Кад год је долазио у Београд доносио нам је медицински материјал, помагао је на све могуће начине. Урадио је интервенције на срцу – катетаризације и уградње стента код више од 200 деце. Подигао је и ниво наше кардиологије на европски. Учили смо од њега, каже професор др Милан Ђукић, кардиолог са Дечје клинике.

    Др Ђукић каже како је тешко наћи речи захвалности за оно што је овај немачки лекар урадио за нас: спасао много деце, али и уштедео милионе евра Србији и Републичком фонду за здравствено осигурање.

    – То је изванредан човек, велики хуманиста и стручњак. Заволео је Србију и наше људе, зна ћирилицу и неке наше речи. Разуме Србију и нас, познаје и нашу и светску историју, али о политици не причамо много. Никада нисмо причали о међусобним односима Немачке и Србије – казао нам је др Милан Ђукић.



    (Политика)

  2. Sledeća 4 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  3. #22
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.886
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.218
    Pohvaljen 6.440 puta u 3.314 postova
    Moć reputacije
    1013
    ..

    Момир Јовановић, шеф неурохирургије ћупријске Опште болнице о понудама које је одбио и које подвиге направио у богатој каријери. Оперисао пацијента с ножем у глави, полицајца који је пуцао у себе, дечака кога је деда прегазио...

    ЈОШ док сам био на специјализацији на Неурохируршкој клиници у Београду, чилеански конзул, кога сам срео 1995. године на конгресу у Берлину, понудио ми је да се са породицом преселим у Сантјаго де Чиле. Нудио ми је вилу од 700 квадрата, вилу за послугу, да седам месеци са супругом Весном учим језик и да четири године радим у државној пракси, а да после могу да отворим приватну праксу. Касније ми је у Либији, која има изражен саобраћајни трауматизам, јер дневно гине од 7 до 10 људи, нуђено све што пожелим. И то сам одбио, јер, једноставно, себе нисам видео на другом месту осим у Србији.

    Овако прича Момир Јовановић, специјалиста неурохирургије, доктор медицинских наука, примаријус, шеф Одсека неурохирургије ћупријске Опште болнице. Богате понуде је, каже, одбио, јер је локалпатриота, зато што није нашао мотив да оде из земље у којој је седам генерација његових предака учествовало у свим ратовима, због тога што сматра да човек не треба да оде из земље у којој му ништа не недостаје и зато што није желео да свом поколењу објашњава шта га је отерало с места где је почела цивилизација - из долине Мораве и Дунава.


    - Никада нећу да заборавим речи једног Загрепчанина који је радио у психијатријској болници, кога смо моје колеге и ја среле на Зеленом тргу. Био је веома пијан. "Бежите, браћо, одавде. Има пара, има свега, али нема среће" - рекао је. Ћупријска болница имала је одличну сарадњу са болницом у Толбруку, одлично су нас примали, Гадафи нам се обраћао преко видео-бима. Неколико пута сам одлазио, оперисао, али никада нисам хтео да останем - додаје Јовановић.

    Он верује да је постао баш неурохирург захваљујући Божијој промисли и каже да му се та грана медицине, како је улазио у проблематику, изузетно допала. Током специјализације оперисао је више од 1.800 пацијената, а до сада је урадио око 3.500 операција. Памти неколико. Операцију пацијента кога су довезли с кухињским ножем од тридесетак центиметара у глави, који је имао среће да преживи и да осмог дана оде кући, операцију полицајца који је покушао самоубиство пуцајући пиштољем у главу и девојке која је покушала самоубиство, која је, нажалост, после опоравка скочила са зграде.


    - Највише памтим операцију четворогодишњег дечака коме је деда смрскао главу прегазивши га трактором. Када ми је послао телеграм у коме ми се захваљује што може да игра на матурском плесу, заплакао сам од среће, иако никада у животу нисам плакао, јер је подарити живот највеће задовољство за нашу струку. Додуше, лекари су врста самарићана посвећена науци. Током студија схватимо да је смрт део живота, али свакако се трудимо да не будемо њен узрочник - вели доктор Јовановић, који је у међународним часописима и на конгресима објавио преко 200 радова.




    ОПУШТАЊЕ уз породицу и фудбал

    ЈОВАНОВИЋ каже да време највише воли да проводи са супругом Весном, кћеркама Милицом и Наталијом и сином Јованом, а да га највише одмара играње фудбала, брање печурака и прича са колегама из Ротари клуба "Морава". Са њима је био и на хаџилуку у Израелу и добио звање хаџије. Игуман једног манастира поклонио им је део моштију 10.000 јерусалимских великомученика, део Светог мира са Христовог гроба и део свеће која се пали на Светом огњу.



    (Новости)

  4. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  5. #23
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.886
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.218
    Pohvaljen 6.440 puta u 3.314 postova
    Moć reputacije
    1013
    ..

    Срби су се надметали са историјом и изашли као победници, рекао је Костас Николузос

    Крф –
    У априлу, 1999. године, у време НАТО бомбардовања СР Југославије, на аеродром на Крфу слетео је транспортни војни авион, без јасних обележја војске којој припада. Глас о томе брзо се проширио овим грчким острвом, изазвавши гнев житеља што се њихова ваздушна лука користи за операције против Срба. Огорчење је убрзо прерасло у масовне протесте – колона Крфљана упутила се ка аеродрому. Предводио их је Јанис Трепеклис, који ће касније, од 2011. до 2014, бити градоначелник Крфа.

    Демонстранти су блокирали аеродром, а затим и оштетили део инфраструктуре, како би онемогућили да НАТО с њиховог острва на било који начин делује.

    Свесно су нанели штету свом аеродрому, и то на прагу туристичке сезоне, од које добар део становника Крфа живи...

    Тек касније, испоставило се да мистериозна летелица није припадала алијанси: заправо, радило се о руском војном авиону. Према једној верзији, он је принудно слетео због квара, по другој, транспортовао је хуманитарну помоћ за Југославију. Било како било, организатор протеста Јанис Трепеклис изведен је пред суд, али је ослобођен оптужбе.


    Ову код нас мало познату причу чули смо приликом посете Крфу, где је минулих дана обележено сто година од искрцавања српске војске, после повлачења преко Албаније. Била је то још једна потврда да пријатељство и солидарност зачета у Првом светском рату није само део историје.

    Можда је то најбоље објаснио актуелни градоначелник Крфа Костас Николузос, на комеморацији одржаној на острву Виду, упоредивши судбине грчког и српског народа.

    „Срби су крвљу платили распад Југославије и америчку интервенцију. Започели су нови живот из рушевина после НАТО бомбардовања.

    Данас наша отаџбина пролази кроз тежак период. Суочени смо са великом економском кризом. Боримо се за наше достојанство и независност, боримо се да поново станемо на своје ноге и на крају ћемо победити. И Срби су се надметали са историјом и изашли као победници”, нагласио је Николузос.


    На обалама Крфа чули смо још једно сведочење о солидарности локалног становништва са Србима у последњој деценији 20. века. Не само што су у ратовима од 1992. до 1995. Крфљани прикупљали и слали хуманитарну помоћ – већ су и у време ваздушних напада на Републику Српску протестовали против северноатлантске алијансе, иако је Грчка чланица тог војног савеза.

    На овом острву још се памти да је за време дејстава НАТО-а против босанских Срба у близини Крфа био и један од носача авиона САД. Морнарима са тог брода мештани нису дозвољавали да слободно време проводе на њиховом острву, иако су таквом одлуком себе лишили долара које би Американци потрошили на Крфу.

    Ни ово не сме да се заборави: у време најтеже изолације СР Југославије, 1993, Општина Крф уступила је Србији здање у центру града, у којем је отворена Српска кућа, као ризница успомена на ратнике који су 1916. овде смештени или преминули после албанске голготе.

    На тај начин Крфљани су се показали достојним Јаниса Јанулиса, сиромашног тамошњег сељака који не само да је своју њиву уступио за сахрањивање преминулих српских бораца већ ту земљу није желео да обрађује и када су њихови земни остаци пренету у Маузолеј са спомен-костурницом на острву Видо. На Јанулисовој њиви и дан-данас стоји споменик војницима Дринске дивизије који су преминули на Крфу. Знамење су подигли њихови преживали другови. У камен су уклесали потресне стихове: „На хумкама у туђини, неће српско цвеће нићи. Поручите нашој деци: нећемо им никад стићи…”

    Србија се Јанулису одужила подигавши му 1989. споменик у Агиосу Матеосу, његовом родном месту, где је 1916. била смештена Дринска дивизија.

    Из тих ратних година памте се и потомцима преносе речи песме „Тамо далеко”. Управо тим стиховима један мештанин Агиоса Матеоса дочекао је српску делегацију која је пре три дана посетила Јанулисов споменик.



    Заједничка ратна судбина

    Судбина Крфа и Србије слична је и по томе што су их у Другом светском рату бомбардовали и авиони Сила осовине и савезника. Немци су из ваздуха разорили добар део града Крфа 1943, након што је Италија капитулирала, а Крфљани се прогласили слободном територијом. Тада је уништен и хотел „Бела Венеција”, у којем је од 1916, до 1918. била смештена српска влада. Иначе, све три ћерке власника тог здања Јаниса Газиса удале су се за Србе. У нападу 1943. срушене су и зграде Јонске академије и Градског театра и многа друга стара културна здања.

    У јуну 1944. Крф су бомбардовале и савезничке снаге, да би заварале Немце и натерале их да помисле да је то увод у искрцавање копнених снага, које се заправо догодило касније, у Нормандији.



    (Политика)

  6. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  7. #24
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.886
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.218
    Pohvaljen 6.440 puta u 3.314 postova
    Moć reputacije
    1013
    ..

    НИ под највећим мукама не бих се одрекла ниједног слова из истраге коју сам обавила у Рачку и доказала да је Рачак једна велика превара. Послужио је за НАТО бомбардовање, јер је Вокерова лаж била јача од наше истине.

    Овако говори Даница Маринковић, истражни судија Окружног суда у Приштини, која је руководила целокупном истрагом у Рачку, у зиму 1999. године. Установила је тада да тамо нису страдали "недужни сељани" и да није било "масакра", како је Вилијем Вокер свету представио погинуле припаднике терористичке банде, такозване ОВК, у оружаној акцији са српским снагама.

    Доказе судије Маринковић, готово деценију после, прихватио је и Међународни кривични трибунал и после њеног бриљантног сведочења Тужилаштво је одустало од тачке оптужнице за Рачак, против Милошевића и српских генерала полиције и војске.
    Да није било тако, јасно је какву би још штету инсценирана једнострана интерпретација Рачка нанела српском народу.

    Шта је за такву праведност у истини, постојаност у професији и људску храброст добила Даница? Она о томе кроз шта је прошла од Рачка до ових дана, однедавно пензионерских, први пут говори за "Новости".


    - Не само да Вокеру није одговарала истина о Рачку, таква истина није одговарала ни невладином сектору у Србији. Логично, јер су се неки од представника тих организација, па и партија, отворено залагали за бомбардовање СРЈ. Њима нису одговарале ни претходне истине, као она о Клечки у којој су завршили отети Срби из Ораховца. Та трагедија ораховачких Срба, отето их је 47, догодила се у лето 1998. године, дакле, много пре Рачка. У живи креч су бацана тела отетих и, док живим, пратиће ме те слике истраге. Али није то била моја једина истрага због које сам жигосана. Претходило је више десетина предмета о којима је припадницима албанске терористичке банде доказано непријатељско деловање против државе. Убиства припадника полиције и војске, а све у циљу да застраше српски живаљ, принуде га да напусти Косово и Метохију а терористи формирају своју независну државу. Што се, нажалост, и догодило.

    * После таквих истрага, а предмет вашег истраживања било је и деловање Харадинаја, Љимаја, па и Тачија, против кога сте расписали потерницу - за вас очигледно, после окупације, није било живота у Приштини.

    - У првом дану после потписаног Кумановског споразума, мени је јављено: "Дано, мораш да идеш. Сад. Одмах. Тебе ће прву тражити." Тако је и било. Кфор праћен терористичким бандитима, или бандити праћени Кфором, свеједно, најпре су у Приштини упали у Окружни суд. Траже да им председник суда одговори где сам. На одмору је, рекао је. Питали су: када се враћа. Одговорио је: не знам. После су претресли моју канцеларију. Записничарки наредили да отвори касу. И све што су нашли, све предмете, покупили су. Али, имала сам неку, ваљда судбинску потребу да све што сам радила, сваки свој предмет фотокопирам, сачувам сваки документ. То је моја драгоценост. Кад су ми јавили да морам да идем, спаковала сам све то и понела. То је заиста драгоценост. Како бих без тога оборила све оне лажи у Хагу. А два пута сам сведочила.

    * Окружни суд из Приштине, у тим данима окупације, измештен је у Ниш. Ви и ваше колеге надате се, целу годину, да ћете се вратити. Онда долазе петооктобарске промене. Шта су вам донеле?

    - Игноранцију према нама, судијама и тужиоцима са Косова и Метохије. Потпуну игноранцију. Нити нас распоређују, нити нас било ко о томе обавештава. Према мени, лично, односили су се као према губавцу. Правом губавцу... Владимир Божовић, сећам се, тада је био координатор Центра за Косово и Метохију, један заиста праведан и храбар млади човек. Уредио је, некако, да нас приме у Влади Србије, да се тамо сретнемо са представницима претпостављених институција. Колеге предлажу да их ја представљам. Како, људи?! Мене не прихватају, неће ме због Рачка и састанак ће пропасти. Не, кажу они, Дано ти идеш и нико други. Долази министар правде, да га не именујем, покојни је, каже нам: сви ћете на минималац. Одговорила сам: минималац или не, ми желимо да радимо. А он ће: ако вам се не свиђа, вратите се одакле сте дошли. Зоран Перовић, тада судија Уставног суда, свака му част, касније је помогао да се снађемо, да почнемо да радимо. Ја сам добила место у Крагујевцу, у Окружном суду. Тамо сам и завршила радни век, и сваки свој предмет завршила.

    * У међувремену сте били без посла. Нисте реизабрани, у јануару 2011, управо на једанаестогодишњицу догађаја у Рачку. Симболика, случај, или...

    - Немам дилему да ме је жигосало сведочење о Рачку. То су ми потврдиле и колеге у које имам пуно поверење. И сами су ми говорили: мани се, Дано, Хага и Рачка... Ипак, убрзо сам била поново у Хагу, сведочила у одбрани генерала полиције Ђорђевића. Питала сам се тада: шта ако тужилац оспори моје сведочење чињеницом да нисам никакав стручњак јер у Србији нисам реизабрана за судију? Питала сам се: је ли то моја брука или брука државе?

    * Како су вас, онда, вратили да наставите посао до пензије?

    - Посланици Народне скупштине на једној седници поставили су питање: како је могуће, како су рекли, да један такав судија као што је Даница Маринковић остане без посла. Ваљда је та јавна прозивка утицала на надлежне. Вратили су ме на посао и поново у Крагујевац, град који нисам успела ни да упознам, толико сам радила. Толико сам волела и да радим. На посао сам враћена у мандату министра Снежане Маловић. Али ми је директно скренута пажња, верујем да то није дошло од ње, а речено ми је: сад си се провукла кроз иглене уши, убудуће води рачуна.

    * Сатисфакција за све кроз шта сте прошли ипак је, на неки начин, стигла. Ове године у фебруару, поводом Дана државности, одликовани сте Златном медаљом за професионални интегритет, личну храброст и поштење. Како сте примили ово одличје?

    - Дирљиво и са захвалношћу.

    * У предлогу за одликовање, између осталог, стоји и то да је ваш рад лекција из које се учи. Како бисте то прокоментарисали?

    - Овако, на пример: буди храбар, искрен и постојан. Човекољубив, разуман и праведан у истини. Истина ће бити свуда где реч о њој одјекне. И тамо где је утајена, прећутана и недоречена, она стигне да кад-тад поправи наопако речено и лажно сведочено. У том уверењу треба истрајати, упркос жртви, јер је без истине живот лишен смисла и достојанства, не само у нашем судијском послу, него и у свакодневном животу.


    ХАШКИ ИСТРАЖИТЕЉ

    ДАНИЦУ Маринковић позвало је, најпре, Тужилаштво Хашког трибунала, као сведока. Она се сећа да је на врата њиховог породичног дома бануо ненајављени истражитељ. То ју је запањило.


    - Да ме саслушавате у кући, то код нас у Србији нема - казала је. - Пошаљите позив преко Палате правде, одазваћу се.

    Убрзо су је позвали, негде на Дедиње. У канцеларији истражитељ и преводилац. Разговара се на енглеском. Када су судији, у овим околностима потенцијалном сведоку Тужилаштва, показали записник и превели, пола од тога је одбацила. А они, незадовољни, одбацили њу као сведока.


    ФЉОРА БРОВИНА


    КАДА је, 2003. Влада Србије донела одлуку да пусти све затворенике Албанце из нишког и других затвора, прво је ослобођена Фљора Бровина, а била је осуђена на десет година затвора за непријатељску делатност према држави Србији - говори Даница Маринковић. - После пет дана вратила се међу затворенике и казала: сви ћете убрзо на слободу. Тако је и било. Слободе су се домогли и злочинци осуђени на по двадесет година затвора. Међу њима и браћа Мазареку, осуђени за Клечку. На Косову и Метохији дочекани су као хероји. То је за мене, као професионалца, био шок.


    НОВА КЊИГА

    СВЕ што до сада није рекла, а тек део онога што је казала за "Новости", Даница Маринковић објавила је у својој књизи "Судија у миру и рату - сведочим", која ће бити промовисана 20. марта у 18.00 часова у Руском дому у Београду. Реч је о збирци докумената и сведочења непроцењиве вредности, који доказују голготу српског косметског народа.



    (Новости)

  8. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  9. #25
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.886
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.218
    Pohvaljen 6.440 puta u 3.314 postova
    Moć reputacije
    1013
    ..

    ДАНАС, и раније, говорило се о злочиначком подухвату који су српски политичари, официри, генерали итд., чинили према Албанцима, према не знам коме све, према међународној заједници, због чега имамо цео државни врх у Хагу, делом осуђен, делом чекају пресуде или су у неком статусу обновљеног поступка. Но, ја мислим да је пројекат „злочиначког подухвата“ створен уNATO.

    Није се десио на Косову, није се десио у Босни, на територији Републике Српске или тамо где је српски народ живео у времену последњих 15, 20 година. Заправо, смишљен је у Вашингтону, Лондону, Бону, а испланиран у Бриселу, у седишту NATO.

    Леополд Троиси се зове улица у којој је седиште најмонструозније организације која планира и реализује најгнусније операције за промену геополитичке мапе света.


    Ја сам, можда, један од људи у Србији, један од официра или генерала, како хоћете, који је најдуже био у рату са НATO-ом. Упућен сам на обавештајни задатак у Брисел одлуком Врховног савета одбране, почетком 1995. године, након једне процене на највишем државном нивоу, која је уследила после серије напада америчких и НATO снага на положаје и насеља Републике Српске и Српске Крајине. Том проценом је закључено да у догледном периоду предстоји, кад се стекну услови или кад они буду испровоцирани, да ће борбена дејства, односно, агресија бити пренета на Савезну Републику Југославију, односно, претежно на територију Србије.

    Наравно, та процена је била реална и донета је одлука да ја, са значајним дипломатским и обавештајним искуством, и још неким другим искуствима стеченим на значајним функцијама које сам обављао, под камуфлажном функцијом будем упућен у Брисел, са циљем вођења једне обавештајне операције која је трајала неколико година, у ствари, све до почетка агресије на СРЈ.

    Мој задатак је био да направим обавештајну мрежу у структурама НATO, ЕУ, Партнерства за мир и других институција у Бриселу које се баве геополитиком. Ја сам тај задатак извршио.

    Од фебруара 1995. године, када сам стигао у Брисел, па до краја 1998. године, до почетка планиране агресије, обавештајна мрежа, коју сам створио, први пут сада кажем, бројала је више десетина људи највишег дипломатског ранга у НATO-у и другим бриселским дипломатским мисијама. Биле су то дипломате, мени равне по дипломатском статусу, као министру-саветнику југословенске мисије при ЕУ.


    Дипломате, професионалци знају да је то, прва или друга личност по рангу, после амбасадора. У Брисел сам упућен као пуковник, у земљу сам се вратио као генерал-мајор.

    Желим да се осврнем на једну оперативну акцију која је кулминирала доношењем, односно, добијањем планова за агресију НATO.


    Ја сам 1998. године имао намеру да се сретнем са једним француским генералом који је био шеф њихове војне делегације и члан Војног комитета НATO. Француска се у то време противила агресији НATO-а. Ја сам пратећи ставове делегација и њихових представника држава чланица НATO, преко мреже коју сам створио, имао све информације о свакодневним активностима НATO-а, које су се односиле на моју земљу.

    Француски генерал, шеф њихове војне делегације жестоко се противио изради планова за агресију и одбијао ангажовање Француске у том злочиначком подухвату. Наравно, по налогу француске владе. У намери да се са њим сретнем, стицајем околности, упознао сам се са његовим прво потчињеним, шефом кабинета у њиховој војној делегацији, мајором Пјер Анри Бинелом.


    Уместо са генералом на ручку, ручао сам са мајором.

    Пре функције у НATO-у, био је у француском конигенту УНПРОФОР-а, у Босни. Ради се о веома способном, интелигентном официру. Завршио је престижну Сен-Сир војну академију, коју су завршили Шарл де Гол, краљ Петар I Карађорђевић и многе друге историјске личности.

    За ту академију врши се веома ригорозна селекција. Њему је била предодређена веома значајна каријера. Иначе, обавештајац по профилу, као што сам то био и ја.


    У историји обавештајних служби ретко је забележен, или није познат јавности сусрет два обавештајца са различитим обавештајним циљевима. Ипак, нашли смо тачку обостраног обавештајног интереса. Међутим, размишљајући, у једном тренутку, пошто сам ја пре тога био шеф кабинета начелника Генералштаба, а знајући шта шеф кабинета зна, ја сам се одлучио да га „држим на вези“. Прве информације које сам имао од њега, ја сам их проверавао на две, три стране, а онда сам почео да му дајем неке задатке, и он је ушао у „обавештајну игру“, веома искрено, свестан свих последица.

    Почетком лета ‘98, НATO је отпочео припреме за агресију на СР Југославију. Биле су оквирно, глобално конципиране снаге, а земље учеснице су пријавиле са којим ће снагама учествовати. Одлука о агресији је требала бити донета 12.-13. октобра 1998 године. Ја сам, до тада, више стотина информација доставио војно-државном руководству у којима су се налазили сви детаљи плана агресије.

    Првог октобра сам позвао мајора Бинела у један ресторан са циљем да добијем изворни план агресије, и рекао сам му следеће: „Знам датум агресије, знам објекте, циљеве, знам фазе, знам снаге итд.“

    Погледао ме је и питао: „Шта не знаш?“ Ја му кажем да знам све. „Па шта ти треба?“ Кажем му да ми требају оригинални планови. А онда сам измислио једну причу која ми је случајно пала на памет и рекао сам: „Знаш шта“, мада смо онда већ били на ти, „кад неки Србин залута у Париз, тамо, и са неким треба да се нађе, он каже код Ајфелове куле, ту ће се негде срести. Е, у Београду постоје Теразије. И кад треба неког из унутрашњости да сретнеш, онда кажеш срешћемо се на Теразијама па ћемо онда лако“.

    Питао ме је шта то значи. Ја кажем, то је једно место које по нечем другом симболично. „По чему?“ Ја кажем: „Кад је неко државу преварио, онда га ту вешају“. Погледао ме, и каже: „Па шта, неће вас да вешају?“

    „Хоће, уколико будем обмануо државу и не будем обезбедио планове за агресију“. Каже: „То је опасно“. Кажем, јесте. Размишљао је, размишљао и рекао:“Ја то немам“. Рекао сам му да верујем да као обавештајац знам да је дубоко загазио у „издају НATO“ и да може да набави. Знао је да ја у једном тренутку могу да га искомпромитујем, да могу да га уценим, што никад не бих урадио, јер он се заиста понео пријатељски.

    Гледали смо се тако мало дуже, не трепћући, и он је у једном тренутку рекао: „Па у реду, имаћеш их“. Сутра вече је дошао у мој стан и донео је оно што сам од њега тражио.

    Планове је добио од официра из француске војне делегације, а потом их је донео код мене. Нас двојица смо их у току вечери изанализирали, а потом се разишли, размишљајући да ћемо те ноћи обојица, истовремено,бити ухапшени.

    Наравно, ја сам рачунао да ће њега ухватити чим буде изашао из мог стана, а мене кад будем изашао и кренуо са документима. Ја сам пропратио његов излазак преко завесе док је излазио напоље и прелазио улицу. Негде је тамо, у некој споредној улици, паркирао ауто. Нестао је.

    За мене је тада настао пакао. Шта сада радити? Био сам сам у кући. Шта сад радити са папирима? Где ићи у пола 12? Како то однети? Позвати било кога из амбасаде, просто није било паметно. Одлучим се. Постоје три излаза из зграде. Један је где излазе аутомобили, други је главни улаз излаз са лифтовима и трећи, где се налазе контејнери.

    Не размишљајући много рационално, једино могуће решење, да се морам брзо „отрести“ докумената. Значи, морам изаћи са тим на улицу, па шта буде. Одлучио сам да изађем и са собом сам понео две кесе.

    Једна кеса је била са стварним ђубретом, а друга је била са неким помешаним папиром, у којем су били планови NATO. Изашао сам где су контејнери. Бацио сам једну кесу, а другу сам понео са собом. Променио сам правац кретања којим иначе идем, изашао сам на једну главну улицу и дошао до амбасаде. У амбасади сам током ноћи прерадио документа на начин како то налажу обавештајне процедуре. У зору сам их послао за Београд.

    Ујутру, 2. октобра, на столу начелника Генералштаба и државног руководства је освануо план за агресију. У њему су били сви детаљи који су били потребни. У то време, јединице су већ биле на положајима, диспергована је била муниција, складишта, авиони, радари, ракете, итд.

    Донета је одлука да се извади тзв. „стратегија дисперзије“ и да се изврши премештање људских и материјалних ресурса на нове положаје. То је урађено у току наредних неколико дана. 8. октобра, Американци су извршили последњу верификацију позиција циљева.
    Да напоменем да је на једној томахавк глави, која није експлодирала, кад је агресија већ била завршена, Војно-технички институт пронашао да је њен циљ био меморисан 15. марта 1998. године. Значи, шест месеци раније су одредили циљеве које ће гађати.

    Наравно, током провере локације циљеви више нису били на ранијим позицијама. Сви борбени ресурси – људство и техника – били су на новим рејонима. Настала је паника у НATO, јер су циљеви нестали. Наилазе зимски период и неповољне временске прилике. Они су ту операцију назвали „Балканска зима“.

    Радикалном агресијом имали су за циљ да униште људске и материјалне ресурсе, привредни и политички систем земље, да изазову капитулацију оружаних снага, доведу НATO копнене снаге и изврше окупацију. Општа глад и смрзавање становништва је била мера за непокорност НATO-у.

    План агресије је имао четири фазе. Прва фаза је требало да траје 24 сата, тада је требало уништити 16 циљева. Тих 16 циљева су обухватили цео ПВО систем. Затим би уследио 24-сатни ултиматум. Уколико оружане снаге не буде капитулирале и повукле војску са КиМ, следила би и нова, 48-сатна серија циљева. А након тога фаза „Апокалипсе“.

    Фаза „Апокалипсе“ обухватала је више од 600 циљева, и та фаза је требала да земљу заиста учини потпуно девастираном. Да напоменем, фазу „Апокалипсе“ су припремили одмах на почетку агресије, током априла 1999. године. Међутим, сценарио се није одиграо онако како је НATO планирао.


    Дисперзијом циљева план агресије „Балканска зима“ је пропао. Нису имали циљеве за гађање. Нису имали услове за постизање стратегијског изненађења, што је први услов за победу агресора. Због откривања планова о агресији одлучили су да 12. октобра ујутру крену за Београд, да преговарају са председником Милошевићем и државним и војним врхом. У суштини, агресија је одложена.

    Том приликом, договорено је да се део наших војних и полицијских снага повуче са КиМ и да се дозволи долазак Верификационе мисије. Увече су се вратили у Брисел. Известили су Савет НATO о томе шта је договорено са руководством у Београду.

    Споразум је био да се до 17. октобра (72 сата) реализује договорено. НATO је остао у стању највишег степена борбене готовости. На новим разговорима, 17. октобра, тај борбени статус НATO је продужен још десет дана, до 27. октобра. Тога дана НATO је снаге за агресију на СРЈ превео у „мирнодопско стање“.

    Двадесет седмог октобра сам послао свој последњи извештај из Брисела „да је агресија избегнута, опасност није прошла“. Наравно, то се касније десило у марту, али су моји напори, уз помоћ мајора Бинела, агресију одложили за око пола године, што је знатно допринело да је спремније дочекамо.


    Мајор Бинел бива откривен у трагању како су планови откривени. Ухапшен је 19. октобра, одведен у Париз и био је десет дана под истрагом. Одмах је признао и рекао је: „Јесам, дао сам планове српском дипломати Јовану Милановићу“. На питање: „Зашто си дао?“, одговорио је:“Због тога што сам хтео да помогнем Србима“.

    У првом контакту са мном, рекао ми је да му је деда био солунац и да му је рекао: „Синко, кад Србина сретнеш, скини му капу“.


    Сви медији, и електронски и писани, саопштавају 01. 11. „да је ухваћен српски шпијун у NATO“. Бинел је остао у затвору, а ја у кућном притвору наредних педесет дана. Наравно, ту су биле телевизијске камере, репортажна кола испред амбасаде, испред стана, тражили су и чекали да ме усликају. Ту прилику им, наравно, нисам пружио. То је трајало доста дуго, десетину дана.

    Потом је, 19. новембра белгијски парламент заседао и на дневном реду је била „шпијунска афера Милановић-Бинел“. Била је то тема целодневне дебате. Нису, између осталог, могли да нађу модус шта учинити са мном. И наравно, ништа паметно нису могли да смисле, јер нису могли да ме протерају.

    Европска унија нема механизам за протеривање дипломата. Нисам био акредитован у Белгији, а НATO-у ја нисам украо планове, донесени су ми у стан. Тако, и даље сам остао у Бриселу. Одлука парламента је била да се сачека истрага о Бинелу у Паризу, па ће онда одлучити касније. Намера им је била да ме 15. јануара наредне, 1999. године, кад ми истекне дипломатска виза и документа која иначе даје белгијско Министарство иностраних послова, да ми задрже документе, да ме оставе без дипломатског имунитета и да ме неко од Муслимана или Шиптара ликвидира, пошто је то тамо било као „добро јутро“. Е наравно, ја сам о тој намери добио обавештење опет од њихових људи, и то од једне врло значајне личности. Тај паклени план је осујећен 19. децембра, на Светог Николу. Напустио сам Белгију и вратио се у Београд.

    Бинел је био оптужен за националну издају и претила му је казна од 14 година због тога што није могао да докаже да ми није донео план о фреквенцијама летења француских авиона.

    Тај план му заиста нисам тражио. Одбио сам да било шта са њим причам о Француској. Рекао сам : „Не желим да од тебе правим националног издајника.” О Француској, све што ми треба, сазнаћу од других. И заиста сам одбио. Провео је десет месеци у истражном затвору, потом је, након не знам ког времена, осуђен на 5 година. Заједно са истражним затвором, издржао је казну од три године.

    У затвору је написао књигу „Ратни злочини НATO”. У њој је, поред осталог, описао овај „НATO злочиначки подухват“.

    Рећи ћу вам само шта му је рекао судија приликом суђења. „Желели сте да будете херој, постали сте издајник, издали сте другове, савезнике. Издали сте Француску.”A психијатар, док је лежао у затвору, и био под истрагом описао га је овим речима:“Ментално болесна, изопачена личност.”

    Психијатар не каже да су му у ћелију убацивали злочинце и хомосексуалце.


    Он је, данас, геометар у Тулузу. Некада елитни официр, данас геометар. У Београду је био маја 2003. године, поводом промоције његове књиге „Ратни злочини НATO“. Нико из државних институција није присуствовао тој промоцији. А изговорио је реченицу за историју: „Нисам се покајао, опет бих исто учинио“.

    Заслуга за његов долазак у Београд припада проф. др са Сорбоне, Мили Алечковић.

    Написао је у то време још четири књиге. Рекао је и ово: „Да нисам срео господина Милановића, никад не бих био књижевник“. Рекао је и следеће: „Идем сада тамо, у српске енклаве, да промовишем књигу, а моја следећа активност је учење српског језика“.

    Има ли већег патриотизма од једног странца.
    И коначно, председник Републике Србије га је 2012. године одликовао орденом Обилића. Један новинар, у једном подужем чланку, анализи, каже: „Да ли је његова судбина вредна за оно што је учинио“.

    И следеће, у то време, Свилановић је био министар иностраних послова, каже: „Да ли Свилановић може рачунати на овакве људе?” Заиста да не може, њему нису такви људи примерени.


    Ето, то је најзначајнија епизода једне велике четворогодишње обавештајне операције. А било их је заиста много. Њима ће се бавити историја и историчари. У овој епизоди, учесници смо Бинел и ја. У мноштву других епизода било је више десетина учесника. О њима немам законско право да говорим, а и професионална етика ме обавезује.

    О Бинелу сам говорио зато што нисам рекао ништа више од онога што је он рекао у истрази и оно што је у јавности познато.

    На крају, желим да истакнем да је мајор Бинел, за јубиларну 10-годишњицу обележавања агресијe НATO Београдском форуму за свет равноправних и Клубу адмирала и генерала Србије, послао поруку коју је назвао:

    „Порука земљи хероја под бомбама убица“. У поруци је рекао да је имао и понос и стид, али стиди се због своје земље која је учествовала у агресији против поносног српског народа, са којима су у историји били пријатељи. И на крају, он каже: „Ви Срби кроз читаву историју показали сте храброст, бар од времена битке на Косову пољу. Ви данас нисте сами, чак и ако су тренутно ваша браћа будуће заједничке борбе још притајена у тишини. Вера у Бога, у отаџбину, у корен и традицију, извори су наше славе и будућности. Данас на десетогодишњицу ужаса који вам се догодио, а коме ће једном доћи крај, желим да вам кажем колико сам вам пријатељ и колико вас волим. Нека је слава и дуговечност српском народу. Ваш пријатељ и ваш брат, Пјер Анри Бинел.”


    Ја поручујем у своје име:

    Хвала ти, брате, Бинел!

    Хвала свима који су као Бинел допринели да се осујети злочиначки план агресије „Балканска зима“ (Милосрдни анђео) и умање његови ефекти током пролећа 1999. године.

    Њихова имена и заслуге за српски народ налазе се у тајним депоима најновије српске историје. О њима, као о Бинелу, причаће наша покољења!

    Хвала Белгији што ми је сачувала живот, а могла је применити „америчку рецептуру“.


    генерал Јован МИЛАНОВИЋ, из књиге „Србија и NATO, друго допуњено издање“, Београдски форум за свет равноправних, Београд, март 2015.



    (патриот.рс)

  10. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  11. #26
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.886
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.218
    Pohvaljen 6.440 puta u 3.314 postova
    Moć reputacije
    1013
    ..

    Марина Јелић Милошевић имала је само 22 године када је 1999. године самоиницијативно кренула у рат да брани Косово и Метохију од продора албанских терориста. Борила се у рејону Паштрик, који је, после Кошара, био главна мета ОВК. Преко Паштрика су хтели да уђу у Метохију, пресеку главне саобраћајнице и омогуће дотур муниције, оружја и свежих снага ОВК. Храбра Марина била је једина жена тамо.

    - Ипак, нико ме због тога није другачије посматрао. Остали саборци гледали су на мене као на друга. Све су то људи за велику похвалу. Да се време врати, поново бих учинила исто јер све што сам радила било је зато што ме је вукао велики патриотизам - прича Марина. Шиптари су, каже, били изузетно сурови. Србе су убијали с' невероватном страшћу.

    - Пуцали су на нас чак и док смо из рушевина извлачили рањене другове - присећа се Марина.


    Наглашава да нема последица на души, већ да само тело трпи ожиљке.

    - Рашчистила сам с' тим што је било и нормално наставила живот. Ово је први пут да причам о свему после 18 година. Моје тело трпи последице јер сам прошла пет операција на десној нози због гелера, а данас имам проблеме с' левом руком јер су ми у борбама страдали пршљенови. Сад нормално ходам, али сам због руке на боловању - каже Марина.


    Међу српским хероинама које су 1999. штитиле КиМ од продора албанских терориста била је и млада болничарка Слађана Станковић. У бригаду је дошла одмах у марту, као добровољац. Почетком маја венчала се с' руским добровољцем официром Јуријем Осиповским, а у јуну је требало да заједно оду кући у Брзи Брод код Ниша.

    Међутим, Слађана је остала да замени друга и погинула је. На самом крају рата.

    - Пожурила је међу првима да пружи помоћ рањенима. У току извлачења рањеника, негде на путу у рејону Планеје, ракета је погодила возило и она је тешко рањена. Према изјавама очевидаца, руски добровољци су је тешко рањену донели до болнице у Призрену - наводи се у ратном дневнику генерала Павковића. Слађана би, пише даље, можда и преживела да болничари Шиптари нису одбили да јој помогну.


    Марина и она били су саборци.

    - Слађана се борила у близини и када је кренула према нама, погинула је. Не прође дан да не помислим на њу и остале саборце, били смо као породица - каже Марина.


    Поносни на маму

    - Имам ћерку од 15 и сина од 11 година. Понекад им причам о ратним данима и веома су поносни на своју маму, гледају ме као хероја - додаје она.

    Отац и брат су, каже, били полицајци и одрастала је уз униформе.

    - Пожелела сам и ја да обучем једну и да помогнем својој земљи. Иако су многи покушали, нису могли да ме зауставе у тој намери и драго ми је што нису - каже ова храбра жена.





    (Српски телеграф)

  12. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  13. #27
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.886
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.218
    Pohvaljen 6.440 puta u 3.314 postova
    Moć reputacije
    1013
    Поред већ поменутог у овом посту...
    ⧩ Наши људи и странци који се ретко срећу (упознају) за живота ⧨



    ..

    Стихотворац по наруџбини, торбар по невољи, Влаја из Глибовца имао је утврђену цену: један стих – један динар


    ПЕСНИЧКА ДУША У БРИЏ ПАНТАЛОНАМА

    Народни „песмар“ преживео три рата, а свој одлазак са животне сцене овако је најавио: „Скончаћу сам, јер ће зима узети моју душу“. – Ретки пролазници, који су у рано јутро 11. јануара 1967. године хитали у Смедеревску Паланку, пронашли су на ивици асфалтног пута, на самом улазу у град, смрзнуто тело неког старца. Било је то тело Владимира Влаје Милића.

    Једна књига, која се ових дана појавила у излозима књижара, скинула је покорицу заборава са Владимира Влаје Милића, народног стихотворца из Глибовца, крај Смедеревске Паланке. Њен писац, пензионисани новинар Предраг Цветковић, сабрао је занимљиве написе о човеку који је сам издавао своје песмарице и продавао их по возовима од Ђевђелије до Загреба.

    Милан Јовановић каже да је Владимир Влаја Милић био „први и последњи стипендиста родног села Глибовца“. Кад се његовом оцу, сиромашном сеоском слуги, родио син Владимир, овај се није много обрадовао. Била су то само уста више. Зато отац и није хтео да га да у школу. Али општинари се сажалише, дадоше паре за буквар и „оно што уз то иде“, а узгред му рекоше: „Ако будеш добро учио нећеш имати проблема ни идућих година“. Тако Влаја заврши школу, а кад време дође оде и у војску.

    Јовановић бележи да је Влаја у балканским ратовима био најомиљенији у свом батаљону. Једном официру је било сумњиво што се војници толико окупљају око њега. Позвао је командира чете и рекао му: „Није ли онај репоња – Милић антидржавни“… А онда је командир чете позвао „дотичног репоњу“ и одрезао му: „Ти Милићу, ако и даље окупљаш војнике, не гине ти 25 по туру“.

    По завршетку рата (оног првог) Влаја је постао најмодернији „песмар“ у народу. Власници штампарија грабили су се за његове стихове.



    На тавану џак, у џаку песме џепног формата

    Миодраг Тодоровић каже да је самоуки песник, одавно покојни Влаја из Глибовца, био по много чему први песник са којим је дошао у додир и чији је књижевни утицај претрпео.

    – Био сам још 1945. године омладинац у Смедеревској Паланци када су ме позвали да учествујем у омладинској радној акцији – требало је да се рашчишћава једна зграда за потребе УСАОА-а – сећа се Тодоровић. – На тавану те зграде заједно са својим друговима пронашао сам неколико џакова књижица џепног формата. То су биле песме Влаје из Глибовца, које су народне власти конфисковале, чим су поразиле оружаног непријатеља и прихватили се оних других непријатеља без пушке и митраљеза, а међу њима и Влајине поезије. На тај начин Влаја је био први песник-самоиздавач у чију се издавачку делатност умешало Општинско јавно тужилаштво, а због стиха: „сиђи с власти да меримо части“.

    „Влаја звани из Глибовца“, тако се често потписивао, писао је о свим темама које узбуђују широке народне масе, о регрутним јадима, о љубавним доживљајима, бомбардовањима савезничке авијације, а није избегавао ни аутобиографске теме.


    Он је био и међу првим домаћим песницима који је писао по наруџбини, са утврђеним хонораром, динар – ред. Ишао је по славама и свадбама и рецитовао своје стихове. Песме су му наручивали сеоски момци, по чијим је поруџбинама и писао.

    – Чика Влајо, може ли да падне једна песма? – питао би га момак који хоће да плати песму.

    – О чему? – питао би Влаја.

    -О оном – каже момак и намигне.

    – Значи о твојој девојци и теби. Може, динар од реда, рекао би Влаја и одмах седао да изврши поруџбину.

    – И својим спољним изгледом Влаја је одавао човека од пера: осим сељачких бриџ панталона и опанака, носио је грудњак или кожух, понекад и сако са једним широким горњим џепом, у који је могло да се задене више патент оловака и пенкала – „слика“ га Тородовић.



    Смедеревска Паланка


    Етика народног певача: „Песмо моја, само право кажи“

    Драгиша Витошевић је својевремено у „Браничеву“ објавио студију о Владимиру Влаји Милићу.

    – Кад сам, почетком шездесетих година, појединим познаницима и пријатељима говорио о антологији сељака – песника коју сам припремао са Добрицом Ерићем, они су ме обично у неверици питали: „Да није то нешто као Влаја из Глибовца?“ – писао је Витошевић. – Убрзо сам увидео да је Влаја из Глибовца, стихотворац по наруџбини и торбар по невољи, у међуратном времену постао готово појам сеоског песника, па чак, у нашим ширим малограђанским круговима, и појам песничких могућности српског човека.

    Уопште, од свих самоуких сеоских стихотвораца, Влаја је најубојитији у сваком погледу. Па ипак и тај сироти Глибовчанин није сасвим незанимљив, нити потпуно „усамљен“, без везе са селом из којег је поникао и са публиком за коју је писао. Он је, заправо, једна појава.

    Влаја је својим стиховима, пре свега, хтео да каже истину: оно што се догодило и како се догодило. Има он један дирљив стих у том погледу, који је, оцењује Драгиша Витошевић, достојан сваког писца: „Песмо моја само право кажи“…


    Он се најчешће бавио „женским темама“, певао је о женама и њиховим „прекршајима“. У више својих песмарица он говори о неверству жена док су им мужеви били у рату, и рекло би се да га је та тема чак прогањала. Тако и у песми „Љубазно писмо“ он, одједном скаче на тај предмет, износећи како се жена ноћу скита: „Са Маџаром па и са Немца, а у собу де ју плачу деца“.


    Песник из вагона треће класе: „Гледање“ у двојке и петице

    Знајући и сам да није песник од дара, него стихотворца од невоље, Влаја, ипак, и такав, нешто казује и изражава: ту неукост, стање сеоског стихотворства, али и публику, „јавно мњење“ и велике друштвене неправде.

    – Он ни после ослобођења није могао ћутати, али када је почео певати о скупоћи, о тачкицама и редовима, власти су га позвале и изричито му забраниле да то чини – забележио је Драгиша Витошевић. – И Влаја их је послушао. Тек негде пред смрт, поводом земљотреса у Скопљу 1963, у њему се пробудио стари нагон летописца и он је и ту велику несрећу унео у песму.

    – Еј, кад би ми држава допустила да штампам песмарице, шта ће народ без њих, вајкао се Влаја једном пријатељу 1948. године.


    Кад су Немци 1941. окупирали Србију Влаја је састављао и песме о њима. Милан Радојевић наводи да то умало није платио главом, јер су га отерали у Бањички логор. Данас је готово непознато да је он аутор песме „На Кордуну гроб до гроба“ и оне „Једно дете мало“ ...



    – Влаја није био само надарен за песме, него је био видовит – сведочи Драгослав Живковић. – Имао је моћ да види неке догађаје пре него што се догоде. Кажу да је то често изражавао бројкама. Бројеви помоћу којих је „гледао“ били су двојка и петица. Многи су му веровали, јер све што је рекао убрзо се и догодило. Чак је и смрт своју предвидео: „Скончаћу сам, јер ће зима узети моју душу.“

    Милан Јовановић овако је описао његову смрт:

    – Ретки пролазници, који су у рано јутро 11. јануара 1967. године хитали у Смедеревску Паланку, пронашли су на ивици асфалтног пута, на самом улазу у град, смрзнуто тело неког старца. На обрвама и брковима блистали су ледни кристали. Било је то смрзнуто тело Владимира Ј. Милића – званог Влаја „песник“, човека кога су познавали сви путници из вагона треће класе Краљевских и Југословенских железница на релацији Скопље – Ниш – Београд…

    О Влајиној видовитости сведочи и Владимир Јовановић који је с њим заједно био у Бањичком логору – Чика Влаја је, како да кажем, био видовит човек и предсказивао нам је судбину у логору. Говорио је како ће већину нас Немац отерати у своју земљу и да ће се отуда мало вратити кући. Једном приликом, пред депортацију, казао је: „Ко буде среће па преживи, биће ослобођен петог, петог, петог, петог. Тако је и било. Логор Ебензе у коме сам био, ослобођен је 5. 5. 45. у 5 сати.



    Јављање Божјег гласа: „Песме да састављаш и догађаје предвиђаш“

    Владимир Влаја Милић је Раји Маричићу испричао како му је од бога дато да пише песме.

    – Као дете заспао сам на ливади на којој сам чувао овце. Тад ми се у сну јавио глас. Рече ми да је Божији и каза: „Од сада, чим се пробудиш ти ћеш моћи да састављаш свакојаке песме и да предвиђаш догађаје. Кад сам се пробудио ја сам одмах саставио песму, предвиђао сам људима судбине, неки су ми веровали, неки се смејали, неки слегали раменима. Кад сам био у праву, у рату, опет ми се јавио тај глас. Било је то пред борбу с Бугарима. Рекао је да ћемо победити Бугаре. Кад су официри чули ту моју песму, дозволили су да идем од рова до рова да храбрим и увесељавам војску. Ја сам знао да ћу преживети три рата, да ћу много да се напатим и да ћу бити рањен.




    Има љубавних, а има и мрсних, што нису за ожењене

    За Влају нису знали само у Смедеревској Паланци, него и целој Југославији. У Смедеревској Паланци је пре рата био стациониран V коњички пук краљице Марије, па су војници куповали његове песмарице, нарочито оне љубавне и мрсне.

    – Једном приликом кад сам био у Скопљу питају ме одакле сам, а кад рекох од Смедеревске Паланке, они ће: „Па ти си из краја Влаје песмара“ – прича нам Раја Маричић. – У Приштини сам се једне године на пијаци упознао с неким Шиптаром. Кад чу да сам из Смедеревске Паланке поче да се хвали како код куће има Влајине песмарице. Слично сам доживео и у Љубљани. Кад им рекох одакле сам, они у глас: „А Влаја песник, имамо његове песмарице. И ја сам имао много његових песмарица. Давао сам, нарочито оне са еротском поезијом, другима да читају па ми нису вратили. Неке ми, да будем искрен, жена бацила. Грдила ме и пребацивала да сам ожењен човек и шта ће мени те песме.

    Аутору књиге „Влаја из Глибовца“ Предрагу Цветковићу многи казивачи су предочили да је он могао „хиљаду дана и хиљаду ноћи без престанка да саставља песме и декламује их“.

    – Његове песмарице имале су обично од осам до 16 страна и биле штампане у просеку од 20 до 25.000 примерака, прича Цветковић. – Продавао их је за динар по примерку, а кад је осетио да се национална валута љуља, на корици песмарице је штампао: цена према скупоћи!

    Међу његовим песмама, а било их је преко 1000, једна се посебно издваја. Носи наслов „Кецеља“.

    Ој кецељо висока планино
    што под тебе црна гора расте
    и у гори бунар вреле воде
    На бунару црвена ћуприја
    ту долази гологлав делија
    главом клања оће да се бања.



    (Центар академске речи, Шабац (царса.рс))

  14. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  15. #28
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.886
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.218
    Pohvaljen 6.440 puta u 3.314 postova
    Moć reputacije
    1013
    ..

    "Био сам инспирисан снагом вашег народа. Мислим да сте много храбрији од мене." Овако прича Грк Маринос Рицудис који је као млади поручник 1999. године одбио наредбу да као део грчке морнарице крене у НАТО мисију бомбардовања Југославије.

    У разговору за „Вести“
    Рицудис истиче да се ни секунда није двоумио, иако је био свестан каква га казна очекује: затвор, суђење, губитак каријере и плате.

    – Нисам хтео да идем против православног народа. Ви сте људи који сте се борили за своја уверења и вредности. Верујте ми, задовољство које сам осетио што нисам испратио мисију је било огромно. Нисам се забринуо за штету која ми је нанета. Избачен сам из морнарице, изгубио сам бриљантну каријеру, плату, изгубио сам униформу, али никада нисам зажалио
    – каже Маринос Рицудис.

    У одлуци су га, како додаје, подржали породица и пријатељи, али не и колеге.

    – Моји пријатељи и породица су ме подржали јер знају шта су моја убеђења и вредности за које се заузимам у животу. Кад је реч о људима с којима сам радио, коментари су зависили од њихових уверења. Неки су били уз мене, а други су били против, али за те нисам марио.
    Само сам хтео да будем са истином, а истина је била с вама, а не са другима. И због тога сам био растерећен и спокојан.

    И документарци и новинске рубрике су написане на тему моралне дилеме војника који одлазе у мисије које води НАТО, а не њихове матичне државе. На питање шта мислио о томе, храбри Грк каже да све, ипак, зависи од савести.

    – Ако имате савест, ви разумете шта је добро и исправно. Верујем да сви људи на свету знају шта су исправне ствари. Сећам се да је у једном филму амерички пуковник у НАТО рекао: „Не – је увек исправан пут, али је веома тешко пратити га.“ Мислим да разумете поенту – каже саговорник „Вести“.

    Мариноса Рицудиса је у уторак у Патријаршији у Београду одликовао патријарх српски Иринеј орденом Светог цара Константина.


    – Велика ми је част што се налазим на овом светом месту. Нисам могао да верујем да ћу после 18 година, откад сам одбио да учествујем у рату против српског народа, доживети благодарност и захвалност српског народа и моје православне браће. Велика је част што примам признање од часних и храбрих, православне браће која никада нису престала да штите и чувају своје светиње и света места – изјавио је Рицудис.


    Погрешна информација

    Уручујући високо црквено одликовање, патријарх Иринеј, који је Рицудиса и предложио за награду, рекао је да је овај Грк „као командант војног брода стигао у Јадранско море, али му савест није дозволила да испуни оно што је био дужан да учини. Вратио се својим бродом из Јадранског мора и отказао послушност.“

    Овакву верзију догађаја раније су објавили поједини београдски медији, због чега је Рицидус био прилично незадовољан.

    – Нисам срећан с новинарима јер сте раширили велику лаж. Нисам био капетан Темистоклиса. Био сам официр и нисам се ни укрцао на Темистоклис, остао сам на копну. На тај начин сам одбио да учествујем – поновио је неколико пута.



    (вести-онлине)

  16. #29
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.886
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.218
    Pohvaljen 6.440 puta u 3.314 postova
    Moć reputacije
    1013
    ..

    Амир Реко из села Гудељ код Горажда, бивши је официр ЈНА, који је спасао 45 српских цивила из села Бучје од сигурне смрти.

    Он је то учинио само три дана пошто му је српска страна у кући спалила мајку и неколико чланова породице.

    Амир Реко рођен је у малом селу Гудељ, код Фоче, у којем су живели и Срби и Муслимани. А онда се десило да је СФРЈ почела да се распада. Амира је то задесило у Зајечару, а рат у Босни га затиче на месту официра ЈНА. С једне стране, имао је потребу да чува братство и јединство, да буде веран ЈНА, али ситуација на терену је била нешто сасвим друго. Остао је у армији све док се рат није прелио на територију БиХ, и док борбена дејства нису почела у његовом родном месту, а онда дезертирао.

    У једном тренутку Амир добија наређење да уђе у село Бучје, у којем је тог момента било 45-оро Срба. Команда је гласила: „Очистите село!“

    Добио је замерку што се тога није и сам сетио раније, а он је провокативно питао: "Шта то значи очистити, хоћете децу да побијем“? Рекли су му: Да!

    Рекао је да он то неће извршити. Послали су другу бригаду да то уради, они су кренули, али је Амир рекао да ће поћи са њима. С намером да спречи покољ. Наредио је да не сме ниједан метак да се испали, док Амир не заврши разговор са Србима. Дошла су тројица Србина и рекао им је у каквој су ситуацији, да се морају предати, и да им он може обезбедити да се спасу.

    Поверовали су му, плакали су и одлучили да предају оружје.
    Жељу за осветом није имао, јер му је све време пред очима била мајка, њено васпитавање, њене речи и поруке. Упркос слици да је изгорела, јер су је запалили људски изроди. Каже да му је мајка шапнула да уради то што је урадио. Јер, доброта мора победити, друго ништа нема смисла.

    Син једног од тројице Срба са којима је Амир преговарао, Миливоје Чарапић, рекаа је да су Бучјани, међу њима и он, тада остали живи само захваљујући богу и Амиру Реку.


    Амир не сматра да је то јуначко дело, само дело човека и да га то не разликује од других Људи, са великим Љ. Зато верује да ова прича треба да остане само као нека порука, а не као неко херојство.

    Због тога што је спасао Србе, Амир добија информацију да хоће да га ликвидирају Муслимани.
    После свега тога, Амир се обрео у Данској, као избеглица. Такав какав је, неустрашив и упоран, снашао се, почео велики и уносан бизнис. Оснива породицу, добија две ћерке, али му брак не опстаје.

    2008. године одлучује да се врати у Босну. И судбина поново уплиће прсте. Када је, као младић, отишао на Војну академију, Амир је срце оставио лепој Азри, љубави свог живота. Поштар се прописно уморио размењујући писма, али када је једном дошао на одсуство и желео да види Азру, рекли су му да се удала.

    Године су пролазиле, Азра и Амир су живели своје животе, а да ништа једно о другом нису знали. После 25 година, Азра и Амир су се поново срели.

    Амир је 2008. године дошао у Сарајево и седео са једним другом. Са њима су биле две жене. Када су отишли, друг му је рекао: „Знаш ли, Амире ко је она старија жена“? То је мајка твоје бивше девојке Азре.

    Рекао му је и да Азра има сина и ћерку, да јој је муж погинуо. Он је пожелео да види Азру. И видео је. Недуго затим, пожелели су да се венчају. То су и урадили. Данас су у браку, пресрећни.



    (Курир; Прва)


Strana 3 od 3 PrvaPrva 123

Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi ne možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 16:37.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2018 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1