Strana 2 od 3 PrvaPrva 123 PoslednjaPoslednja
Rezultati 11 do 20 od 29






  1. #11
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.249
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.292
    Pohvaljen 6.642 puta u 3.449 postova
    Moć reputacije
    1049
    Настављамо...

    Српски јунак, ђенерал Вељко Раденовић, упокојио се заборављен од државе којој је верно служио, али упамћен од свога народа који му је за дела чојства и јунаштва испевао и песму.
    Нека ти је вечна слава и хвала, Ђенерале.



    Вељко Раденовић био је генерал српске полиције.

    На Косову и Метохији командовао је Посебном јединицом полиције у Призрену. Прославио се ослобађањем Ораховца 1998 године, када су шиптарски терористи неколико дана држали Ораховчане као таоце. Својом храброшћу лично се истакао у одбрани и ослобађању талаца од шиптарских терориста. Широм Метохије позната су херојска дела њега и његове јединице. Учествовао је у формирању Жандармерије у оквиру МУП-а Србије.

    Њему у част композитор из Ораховца Гавра Кујунџић је написао песму "Ђенерале".

    Песму "Ђенерале" изводе Косовски божури





  2. Sledeća 5 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  3. #12
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.249
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.292
    Pohvaljen 6.642 puta u 3.449 postova
    Moć reputacije
    1049
    ..

    Српски професор хармонике Миљан Бјелетић из Крагујевца, добитник је вредног признања у далекој Кини, где је од краја 2012. године у оптицају поштанска марка са његовим ликом.

    Бјелетић, који предаје на Факултету уметности у Нишу, као и у Музичкој школи у Крагујевцу рекао је да је пре доделе тог признања кинеска национална филателистичка корпорација тражила сагласност да се његов лик штампа на поштанским маркама.

    „Част ми је и задовољство што сам добитник овог признања. Али, пре свега драго ми је да одржавам једну традицију српске школе хармонике, да сам део те приче, да доказујемо да је српска школа хармонике и те како цењена у свету“, рекао је Бјелетић, добитник бројних светских признања.

    Част да се лик нађе на кинеској поштанској марки, колико је Бјелетићу познато, у Србији је доживео глумац Велимир Бата Живојиновић.

    Бјелетићу је признање додељено у октобру прошле године у Кини, где је, као члан комисије, учествовао на Међународном такмичењу хармоникаша, а на позив кинеске асоцијација хармоникаша.

    „Обзиром на то да су Кинези у свету хармонике јако присутни и да имају увид у то шта се ради на светској позорници они, генерално, немају своју специфичну школу хармонике, али имају увид у то, ко шта ради и како ради. Позван сам да учествујем на основу својих референци и своје биографије, ако могу и да кажем, која је богата, обзиром да сам као педагог млад“, објашњава Бјелетић како се нашао у комисији.


    Поред Бјелетића, част да им се лик штампа на поштанској марки, указана је уметницима Фридриху Липсу из Русије, Елизабет Мозер из Немачке, као и најпознатијем композитору данашњице Франку Анђелису, такође члановима комисије на том такмичењу у Кини.

    На питање има ли разлике у односу према хармоници између Кинеза и Срба, професор Бјелетић оцењује да су, те две земље, у тој области велесиле.


    „Разлика је што је код њих хармоника још у експанзији. То је код њих млађи инструмент као академски инструмент, а код нас то датира из 1998. године. Код њих је хармоника мало касније ушла у употребу, али су Кина и Србија велесиле, односно и Србија и Кина су на светској позорници једни од лидера“, навео је Бјелетић.

    Четрдесетогодишњи професор хармонике наглашава да држава треба да обрати више пажње на резултате који се у тој области постижу, притом, како је рекао не мисли ту на себе, већ на младе нараштаје који су будућност, а на које се тренутно недовољно обраћа пажња.

    Професори хармонике, истакао је Бјелетић, настоје да сачувају богату традицију за хармонику, али на начин да она нема додирних тачака са народном музиком.

    „Мислим да као град и као земља успевамо у томе, а то показују и резултати. Конкретно у својој класи имам освајаче најпрестижнијих такмичења, победнике светског купа, светског трофеја и мноштва осталих интернационалних такмичења“, рекао је Бјелетић и изразио наду да ће држава променити однос према младом нараштају који је у тој области и те како успешан.



    (Танјуг)

  4. Sledeća 4 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  5. #13
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.249
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.292
    Pohvaljen 6.642 puta u 3.449 postova
    Moć reputacije
    1049
    ..

    Данијел Шифер за “Новости” о злочинима и правди, новој књизи о Косову, уласку у НАТО, превеликом ослањању на историјске савезнике...

    МОЖДА смо га заборавили, али он нас није. Данијел Шифер, европски филозоф, писац и професор на Високој школи лепих уметности у белгијском граду Лијежу, познат као део Милошевићеве "сиве еминенције" из деведесетих, посветио се данас другим интелектуалним изазовима. Објавио је низ књига, негује правац дендизма, а за свој литерарни рад добијао је и значајне награде, попут оне белгијске Краљевске академије за дело о Оскару Вајлду.

    Истовремено, редовно пише о Србима у франкофонским часописима и прати догађаје на простору бивше Југославије. Недавно је учествовао у дебати која је у Европском парламенту организована на тему Србије између великих сила, док је недавно, на сајтовима познатих француских листова "Нувел обсерватер" и "Експрес" објавио колумне поводом годишњице догађаја у Сребреници.

    - У Сребреници се догодио страшан масакр који представља мрљу у српској историји. Али, није било геноцида. Такође, правична резолуција УН би требало да осуди ратне злочине које су починиле трупе под командом Насера Орића. Обилазио сам уништена села око Сребренице и својим очима видео последице ових страхота. Супротно томе, Хашки трибунал је тог истог Орића ослободио одговорности. Зато подржавам руски вето. Делим уравнотежен став председника Николића и премијера Вучића. Алија Изетбеговић је умро без узнемиравања у свом кревету у Сарајеву, док је Слободан Милошевић скончао, напуштен од свих, у затворској ћелији. То је срамота међународне заједнице.


    Написали сте и нову књигу о Косову?
    - У септембру би требало да изађе из штампе. Зваће се "У земљи достојанствене смрти: Косово, дневник заборављеног рата". То је алузија на речи Лорда Бајрона, чувеног енглеског песника, који је дао свој живот за Грчку. Борио се на страни Грка против Отоманског царства. Скромно водећи рачуна о пропорцијама, и ја сам био на страни православних Срба, на Косову, против исламиста и америчког царства. Књига је сведочанство настало за све време бомбардовања НАТО, од почетка до краја, од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Водио сам дневник свакога дана. Ниједан нисам прескочио, и ништа нисам променио. Књига има шестсто страна. Допуњена је мојим аутентичним фотографијама.

    Зашто је тек сада објављујете?
    - Зато што то раније, једноставно, није било могуће. Била би несхваћена у време када сам је писао. Говорио сам тада ствари које нико није желео да чује. Временом, језик се ослобађа. Сада, с порастом исламског тероризма, може доста тога да се каже. Људи, полако, отварају очи. Медији се мењају. Коначно могу да поручим свету све што сам скривао 16 година.

    Историја се данас брзо одвија. Да ли би Србија једног дана и сама могла да уђе у НАТО?
    - Била би то грешка. Не бих могао да разумем када би Србија желела да једном буде део ове организације. Да заборавља тако брзо да је била бомбардована, да су стотине невиних грађана страдале под америчким бомбама. С друге стране, разумем то што је партнер Северноатлантске алијансе. Чињеница је да је окружена земљама чланицама и било би веома компликовано да остане изолована као острво окружено натовским морем.

    Да ли ми то брзо заборављамо, или смо само прагматични?
    - Желео бих да поверујем да су Срби практични. Превише брзо су предали своје хероје, за мало ствари у замену. Срби често раде против својих интереса. Постоји код вас нека аутодеструктивна сила. Дајете се свом непријатељу, кога сте претходно победили. Србија има много илузија. Живи у сновима и митовима. Срби пружају руку, радо опраштају, али и заборављају.

    Какве су још карактеристике наше нације, гледано оком споља?
    - Имате епско памћење, што се види у књигама Црњанског или Ћосића. Искључени сте из реалности, живите у прошлости и легендама. Мит увек надвлада реалност. Истовремено, храбар сте и частан народ. Помало наиван, такође. Срби су последњи Мохиканци. Сањари. Укорењени у својим епопејама. Превише се ослањате на историјске савезнике. А прошлост понекад може да буде велики тег. Једна од грешака Срба у ратовима у Босни и на Косову је што нису престајали да причају о прошлом времену. Прошлост треба да служи као лекција, а не као пут у будућност.

    Како Запад данас гледа на Србију?
    - Почињу да схватају да су направили грешку што су на увредљив начин поједноставили рат у Босни и на Косову. Виде сада да је проблем био много комплекснији него што је то представљено. Свесни су да су дијаболизовали Србе, да је реалност много другачија него што су хтели да прикажу. Зато су многи интелектуалци, које су тада неприкосновено слушали, данас потпуно дискредитовани, као што су Бернар Анри Леви или Бернар Кушнер.

    Зашто се то променило?
    - Продор исламског фундаментализма и тероризма много је утицао на промене у јавном мњењу. Јер, Срби су били међу првима који су указали на опасност од исламизма. Још од почетка рата у Босни истицао сам да је Ал каида била укључена у босанску армију. Исто је било и с ОВК. Сада, када је Запад жртва исламског тероризма и екстремизма, схватају кроз шта су све Срби прошли.

    И сами сте у последње време били жртва?
    - Озбиљно су ми претили муслимански екстремисти. Зато ме је у Белгији дуго штитила полиција. Говорио сам, између осталог, да је "арапско пролеће" у Тунису, Египту и Либији било само увод у "исламску зиму". Тада су мислили да ништа нисам разумео. Али, постоји код нас изрека да је велика грешка прерано бити у праву.

    Ако не у НАТО, треба ли Србија, бар, да уђе у ЕУ?
    - Она у ЕУ има своје пуноправно место. Тим пре што су Словенија и Хрватска већ у њу ушле. Србија не може да остане сама. Без жеље да идеализујем ЕУ, ипак је то добра прилика да се профитира од услова који у њој владају. Овде се, и поред свега, добро живи. Ако се пореди с остатком света, ЕУ је простор мира и релативног благостања. Теоретски, њене вредности су демократија, људска права, правда и слободе, мада се то понекад не примењује. Али, то је већ други проблем.

    Какве би односе, притом, Србија требало да одржава с Русијом?
    - Београд никако не би смео да квари своје односе с Москвом. Србија је словенска и православна земља, а њена мајка је Русија. С политичког и економског становишта, интерес Србије је да се приближи ЕУ и да постане њен део. Али, такође, због својих историјских, филозофских, религијских и културних разлога, никако не би ваљало да запостави везе с Кремљом. Србија мора да остане суверена.

    Шта је онда решење, пошто нам траже да се усагласимо са спољном политиком Брисела?
    - Уместо што од Србије траже да се удаљи од Москве, решење би било да се ЕУ, сама, приближи Русији. То је у њеном интересу. Јер, Русија је у Европи. Истовремено, ЕУ треба да се удаљи од свог ментора Америке.

    Како то постићи у овим условима?
    - Европа је изграђена на лошим основама. Све је базирано на економским параметрима. Потребна је, најпре, културна и филозофска база, на којој би се, затим, градила привреда. Грчка је за то данас најбољи пример. Европски капитализам је данас до екстрема изграђен по америчком моделу. Постоји проблем између либералне и социјалне Европе.

    Шта ће се десити с Грчком?
    - Од свег срца се надам да неће изаћи из ЕУ. Био би то страшан парадокс. Испало би да Европа, која се представља за демократску, одбацује земљу која је измислила демократију. Чак је и име Европе - грчко. Грци тренутно дају праву лекцију свима осталима. То је истински час слободе.

    Каква је будућност ЕУ?
    - Тренутно је у опасности. Не само због Грчке и из економских разлога. Значајне снаге у бројним земљама се буде и траже повратак независности и суверенитета. Потребно је више социјалне правде. Економски модел на ком је заснована ЕУ је потпуно превазиђен. То мора одмах да се мења.


    ГРЧКА ЋЕ УСПОРИТИ СРБИЈУ
    МОЖЕ ли грчка криза да успори пут Србије ка ЕУ?

    - Нажалост, реално је да се то деси. Неправедно је, али је тако. Јер, Европа је сада заокупљена другим проблемима и опрезна према даљем проширењу.


    САВЕСТ МИ ЈЕ МИРНА
    ЗАМЕРАТЕ ли Србима због начина на који су одговорили на ваш ангажман деведесетих?

    - То што су ме Срби одбацили, после десет година максималног ангажовања, за мене је представљало најболније разочарање. Али, савест ми је мирна. Јер, у целој тој причи само сам се повиновао универзалном принципу чисте и једноставне истине, без икаквког другог интереса осим оног да, као слободан човек, испуним своје морално право интелектуалца и хуманисте.



    (Новости)

  6. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  7. #14
    Top poster
    crni007 avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Postovi
    1.628
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    17.455
    Pohvaljen 2.209 puta u 1.105 postova
    Moć reputacije
    189
    Grof Sava Vladislavić – Raguzinski (1668-1738)


    Srpski rodoljub, ruski grof, trgovac i obaveštajac.

    Rođen je na vlastelinskom imanju Vladislavića u Jaseniku, u Hercegovini. Kada su Turci napali posed, Sava je sa ocem prešao u Dubrovnik, po kome svom prezimenu dodaje Raguzinski. Učio je mornarstvo, pohađao jezuitske škole, a visoko obrazovanje iz ekonomije stekao je u Španiji i Francuskoj. Odlazi zatim u Carigrad kao trgovac, gde ga je jerusalimski patrijarh Dositej, preporučio ruskim vlastima, za koje je potom preuzimao tajne misije. Tako je uspeo da pribavi tekst ugovora Porte sa Francuskom, Venecijom, Engleskom i Austrijom, što je doprinelo sklapanju rusko-turskog mira. Ruskog cara Petra Velikog upoznao je u Azovu 1702. godine, a car je na njegov nagovor poslao u Sremske Karlovce prvu gramatiku i bukvar, što je označilo nastanak prve srpske škole i začetak budućeg centra srpske duhovnosti. U Carigradu radi kao trgovački i diplomatski predstavnik Rusije, gde je otkupio je mladog etiopskog roba Ibrahima Hanibala i poslao ga Petru Velikom (Ibrahim je pradeda pesnika Aleksandra Puškina). Grof Vladislavić bio je osnivač ruske obaveštajne službe, a pomaže i srpskim ustancima protiv Turaka u Crnoj Gori. Njegovim angažovanjem dolazi do Kjahtanskog sporazuma 1725. koji je najvažniji međunarodni sporazum Rusije i Kine o razgraničenju. U Sibiru je osnovao grad Troicosavsk (danas Kiahta) i tamo je podigao crkvu Svetog Save srpskog Nemanjića.
    Izmenjeno od: crni007; 07.08.2015 u 19:45.

  8. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora crni007:


  9. #15
    Top poster
    crni007 avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Postovi
    1.628
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    17.455
    Pohvaljen 2.209 puta u 1.105 postova
    Moć reputacije
    189
    Akademik prof.dr Miomir Vukobratović
    (otac Srpske ali i svetske humanoidne robotike)


    Godina 1969 ostaće upamćena u istoriji po prvom čovekovom koraku na Mesecu ali i po prvom veštačkom koraku čoveka, ostvarenom u okviru takozvane Beogradske škole robotike, u Centru za robotiku Instituta "Mihajlo Pupin". Iza svega stajao je glavom i bradom akademik prof. Dr Miomir Vukobratović (rođen 1.10.1931. u mestu Botoš blizu Zrenjanina, Kraljevina Jugoslavija) sa grupom svojih saradnika. Oni su uspeli da urade nešto epohalno i to pre mnogih drugih, daleko opremljenijih labaratorija u svetu. Stvorili su te famozne 1969. godine, prvi aktivni egzoskelet!

    Njih je vodila želja da pomognu, pre svega hendikepiranim osobama. Kao jedno od najvažnijih tehničkih izuma druge polovine 20. veka, danas se ovaj uređaj nalazi u Politehničkom muzeju u Moskvi, kao eksponat. Ekipa stručnjaka okupljenih oko Vukobratovića, realizovala je i prvu u svetu ortoičku ruku. Ali nisu na tome stali.

    U istoriju robotike, za sva vremena, biće upisani zlatnim slovima i po jednom zakonu robotike. Čitaoci koji vole SF štivo svakako znaju čuvena tri zakona robotike (koji su još uvek stvar čiste fikcije) poznatog pisca Isaka Asimova, ali većina nije nikada čula za zakon nultog momenta (ili na engleskom - Zero moment point, skraćeno ZMP). Beogradska škola robotike je osmislila zakon koji se odnosi na kretanje humanoidnih robota, na vrlo delikatan i osetljiv problem njihove stabilnosti i ravnoteže. Svi savremeni humanoidni roboti kao naprimer, svima poznati japanski "Asimo", ali i uopšte roboti koji se kreću uz pomoć ekstremiteta, poput "Big dog" robota koga za potrebe američke vojske razvija "Darpa" kreću se zahvaljujući ZMP-a Beogradske škole robotike. Koliki je značaj ovog otkrića i koliko ga vrednuju u svetu (očigledno, daleko više nego kod nas) pokazuje i naziv jedne japanske kompanije za proizvodnju humanoidnih robota. Njen naziv je "ZMP Incorporation".


  10. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora crni007:


  11. #16
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.249
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.292
    Pohvaljen 6.642 puta u 3.449 postova
    Moć reputacije
    1049
    ..

    Заоставштина Маријана Матијевића, најјачег човека свих времена, однедавно у музеју великог научника. Обожавали га и краљ Александар и Тито. Имао "дупле кости". Под "шаховницом" није наступао

    МАРИЈАН Матијевић је, кажу, био најјачи човек на свету у првој половини 20. века. Рођен је у селу Грабуну крај Грачаца у Лици 1878. За живота био је подједнако славан и у немачком и аустроугарском царству, волео га је краљ Александар и изузетно ценио Јосип Броз Тито. Славила су га и Америка, Кина, Јапан...

    Сећање на њега на нашим просторима ипак је избледело. У Хрватској постоје клубови снагатора који носе његово име и тамо га називају Хрватски Самсон. Ипак, заоставштина Маријана Матијевића, јунака из Лике, налази се у депоима Музеја Никола Тесла у Београду. Циркуске реквизите славног деде у Крунску 51 је донела његова унука Ирена Матијевић, једина жива наследница, после радијске емисије у којој је било речи како се Тесла у Њујорку радо дружио са нашим људима који су се нашли на северноамеричком континенту.

    У Музеју у Београду су две велике кутије са Матијевићевим реквизитима са егзибициоионих представа. Ту су пасош, плакати са наступа, новински исечци са свих делова земљине кугле.


    - Он је био заклети Југословен - прича његова унука Ирена и напомиње да је готово све што би зарадио даривао је домовини или емигрантској сиротињи када би наступао негде преко океана. Године 1927. део својих прихода са егзбиционих представа поклонио је Николи Тесли за његов истраживачки рад, а био је пријатељ и са богатим и моћним Пупином...

    Као младић Маријан је био пружни радник. Потом је отишао у Берлин, где је био носач све док у једним новинама није прочитао да у циркусу наступа познати првак у тешкој атлетици који на двобој у рвању изазива супарнике за награду од 500 златних марака. То је била прекретница у његовом животу. Пошто је у рингу "отресао" противника, заузео је његово место 1900. године.

    Легенда о Матијевићу казује како се он брзо осамосталио. Обишао је свет демонстрирајући снагу.
    Рвао се против многих противника и никада није изгубио, а посебно тежак пораз нанео је Приму Карнери, светском прваку у боксу из Италије. Њега је с лакоћом подигао и бацио преко конопаца равно у гледалиште.



    Пожутели плакати из музејског депоа сведоче да је на његовом циркуском репертоару било више демонстрација. Савијао је дебеле гвоздене шипке око руку и врата, мaцолом су му разбијали камен од 150 килограма на грудима, зубима је дизао бачве од 50 литара. У Њујорку је у луци, пред хиљадама људи, рукама повукао два трговачка брода везана бродским конопом, а затим је на аерoдрому конопцем задржао авион у полетању.

    - Мој деда је заиста био право чудо - прича, за "Новости", Ирена Матијевић ћерка Маријановог сина Марка. - Оно што код њега и данас фасцинира јесте да је као нешколован човек схватио да без маркетинга нема успеха у шоу-бизнису. Одмах по првом одласку у Америку, негде око 1905. је штампао своје разгледнице, плакате, меморандуме на којима се потписивао обожаваоцима.

    Тајна Марјанове наднаравне снаге откривена је 1912. у Чикагу. Тада су га, после једног наступа, лекари одвели на рендген апарат и снимили му кости. Када је снимак изашао, сви су били у шоку. Наиме, показало се да Матијевићеве мишићи на рукама, грудном кошу и врату, прекривају двоструко коштано ткиво, односно да има "дупле кости". Ови рендген снимци сада се налазе у Музеју Николе Тесле.



    Марјан је после Другог светског рата наступао широм земље. Све паре који би зарадио давао је за обнову земље, а Тито му је већ 1947. даровао аутобус и шофера да га возе по Југославији. Умро је 1951. у 74. години од запаљења плућа.


    ДРАМА ЈУГОСЛОВЕНА

    Маријан је поштовање код Тита и комуниста зарадио јер није хтео да од 1941. до 1944 наступа под "шаховницом". Правдао се болешћу, а све то време проживљавао је тешку породичну драму у Жупањи. Син Марко био је партизан 12. славонске, а син Никица заклети усташа. Уз све зло, Маријанова жена је била јеврејка чијих су девет чланова породице усташе одвеле у Јасеновац. На молбу породице Никица ју је спасао, баш као и две њене сестре.

    Осталих шест чланова породице није могао или није хтео.



    - Никица је у фамилији упамћен као зло - прича Ирена Матијевић. - Када је имао 13 година пуцао је из пиштоља оцу у главу, љубоморан јер је овај славан. Остала је прича, да када га је бака послала по лекове у град и пошто би их донео просуо је те лекове у септичку јаму како би је наљутио. Наравно да је постао усташа и осуђени злочинац после рата. Главу му је спасила мајка која је Маријана натерала да иде код Јакова Блажевића у ЦК Хрватске да моли да га поштеде. Блажевић га је спасао.


    КАДА РУС ЗАКУКА


    Једна од легендарних прича о Матијевићу говори о његовом рвачком окршају са пуковником Громковом, официром Црвене армије и совјетским шампионом у рвању у Вуковару 1948. Наиме Громков, чувши да у Жупањи живи најјачи човек на свету, изазвао је Маријана обећавши му своје спортске и војничке медаље које има.



    Громков, када је видео противника, који је тада имао 70 година, хтео је да одустане од рвања, мислећи да ће повредити времешног јунака. Но овај се није дао. Уследио је окршај у рингу и после десетак минута клинча Громков је завршио на поду и запомагао да га Маријан пусти из свог челичног загрљаја. Рус је понудио своје медаље, али их Марјан није хтео.



    (Новости)

  12. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  13. #17
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.249
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.292
    Pohvaljen 6.642 puta u 3.449 postova
    Moć reputacije
    1049
    ..

    Едмунд Шоненберг, угледни швајцарски адвокат, столује у Шумадији. Из Кнежевца води "Психикс", организацију који брани људска права под Алпима

    ДОМАЋИНСТВО Едмунда Шоненберга у Кнежевцу, у срцу Шумадије, лако је пронаћи. Од Тополе преко Страгара, недалеко од реке Груже, имање се простире на 1,2 хектара и ограђено је старим каменим зидом. Некада је припадало српском официру палом на Солунском фротну, а Швајцарац га је купио 1994. од његових потомака. У дворишту три мање куће, на темељима још с почетка прошлог века.

    Едмунду одлично стоје пиротски "тигар" гумењаци преко грубих зимских вунених чарапа. Качкет "косца" је саставни део његовог шумадијског имиџа баш као и брада која зими чува лице од Рудничких мразова. Два сата дневно ради око стоке и на повртарским парцелама поред куће, а све остало време, чита...


    И ништа ту не би било необично да у једној од тих кућа није централа швајцарског "Психикса", организације која окупља 284 адвоката, који пред 46 судова у земљи под Алпима бране елементарна људска права њених житеља - да буду слободни. Осим што је адвокат, Едмунд Шоненберг је и оснивач "Психикса". Он и његове колеге специјализовани су да помажу Швајцарцима које држава бесправно притвори и смести у неку од многобројних институција за умоболне. Када телефон зазвони, Едмунд је тај који одлучује ког адвоката треба послати пред неки суд.

    Од оснивања у Цириху 2008. имали су 23.000 оваквих суђења. У децембру 2015. помогли су и да се после четири месеца необразложеног притвора у Базелу на слободу пусти и швајцарски публициста српских корена Александар Дорин, који је био притворен, највероватније, због својих књига о Сребреници.


    У централној згради Шоненберговог имања је канцеларија прикопчана на телефонски број из Женеве. Поред овог СОС телефонског броја у Шумадији и у Швајцарској сваког дана дежура неко од адвоката. Наравно, на располагању им је и супербрзи интернет.

    - Чујте Срби, код вас још има слободе. Ви у то сумњате, тачније други вас убеђују да је код вас нема - почиње, уз осмех, Едмунд Шоненберг разговор за "Новости". - Приближно исти број људи живи у Швајцарској и Србији, а рецимо, ви имате тек неколико психијатријских установа, док их је код нас 48. То је идеално место да држава у изолацију смести оне који, на пример, упорно гласно причају, оне који имају за већину из комшилука несхватљиве кућне ритуале, људе који нису криминалци, али и нису кројени по швајцарском калупу. Право на различитост је темељно људско право које у Србији нико не угрожава. А у Швајцарској, и уопште на Западу, то је табу. Ми из "Психикса" овакве случајеве заступамо пред судовима.

    Едмунд Шоненеберг је добро познат у својој земљи. Потиче, каже, из буржујске породице и одрастао је са осморо браће и сестара. "Прославио" се 1977. као млад адвокат бранећи двојицу припадника левичарске групе Бадер Мајнхоф пред судом у Берну. Двојица терориста су се тада сукобили са граничном патролом швајцарске полиције бежећи из Немачке и допали су затвора. Прво што је урадио пошто их је посетио, Шоненберг је испричао новинарима како су ти људи заточени као звери и да се држава према њима односи нацистички. После овог обраћања јавности, Шоненбергу је трајно одузета адвокатска лиценца, али му је и враћена после 12 месеци одлуком Уставног суда Швајцарске.

    Потом је Шоненберг са групом од 13 адвоката 1981. заступао 2.000 утамничених швајцарских грађана после великих демонстрација у Женеви. Млади људи су тада изашли на улице и лупали прозоре градских установа, јер је локална власт све паре целокупне заједнице дала за реновирање зграде Опере игноришући потребе младих. И тада су демонстранти данима били затворени у страшним условима, све док Шоненберг није обелоданио ову срамоту преко медија. Поново је изгубио дозволу за рад, овај пут на четири месеца. То време без могућности да брани пред судовима је утрошио анализирајући правни случај Швајцарца који је 23 године био заточен у лудници без икаквог основа.


    Када је са овим случајем изашао на суд и у јавност и пошто је први обелоданио праксу да се у Швајцарској здрави људи затварају у квазиздравствене установе и насилно "лече" психијатријским лековима, држава је на њега постала озбиљно "љута". Са друге стране, један број адвоката из ове земље пришао је Едмунду и тако је настало удружење "Психикс".

    - У мојој земљи држава свој сукоб са појединцем често решава тако што човека гурне у "установу" и баци кључ - каже Шоненберг. - Дорин није био у лудници, али је био у самици. То је страшно гажење права човека и ја зато живим у Шумадији, а у домовину идем само кад морам у судницу. Последњи пут био сам у децембру и због Дорина и због чињенице да је држава поново нашла начин да нам укине дотације за одбрану сиромашних људи и заточених у здравственим установама. Зато, чувајте своју државу и систем, иако је пун мана. Јер, то су ствари које могу да се поправе.

    У овом крају Едмунда људи још зову "наш Арчибалд Рајс". Он каже да не воли да подучава људе како да живе. Не крије да воли Србе и да му је жао што често испадају наивни. Али му смета код наших људи што им се све страно чини лепше, а туђа традиција достојнија од њихове. Јер, како каже, није тако.



    НАУЧИЛИ ДА ЈАШУ БЕЗ СЕДЛА

    СА Едмундом, у "држави" на 1,2 хектара, живе супруга Наташа и ћерка Каја. Друга ћерка Данијела са породицом живи неколико кућа даље. Она и њено четворо деца су придружени "држављани", јер у Кнежевац долазе сваког лета.


    - Није ми жао што не живим у "уређеној" Швајцарској и не сматрам то неким дометом у животу - каже нам Каја, најмлађа Едмундова ћерка. - Овде сам одрасла. У селу нас има 15 младих, приближних смо година и сви смо пријатељи. Овде се смеје, јашу се коњи, живи се "загрљено" са природом. И ради се. Али свугде мора да се ради.

    Каја студира на Правном факултету у Крагујевцу и каже да ће вероватно ићи у Швајцарску да и тамо заврши студије како би наставила очев посао. Али право је уживање гледати је како јаше неоседланог дората. Едмунд има четири коња и утисак је да их воли као и слободу. И он јаше без седла.


    ОВДЕ САМ СВОЈ НА СВОМЕ
    СА супругом Наташом из Београда, Едмунд се упознао у Цириху осамдесетих година прошлог века. Њен ујак фудбалер Црвене звезде Селимир Милошевић саветао их је да купе кућу за одмор, на мору и тако су дошли у Врбоску на Хвару. Едмунд вели да се заљубио у острво и да је са Наташом и децом најмање три месеца проводио на мору пунећи батерије за тешке правничке битке. Мислио је да су у Југославији сви срдачни. - Године 1993. на Хвару добио сам писмо од комшија у коме су ми рекли: Против тебе немамо ништа, али ти је жена Српкиња - прича Шоненберг. - Тада сам почео да схватам. Дошли смо следеће године у Шумадију и ту смо упознали људе који не мрзе. Куће у склопу имања које сам купио споља нисам хтео да кварим. Исте су као када их је дизао онај официр с почетка века. Овде сам свој на своме.



    (Новости)

  14. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  15. #18
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.249
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.292
    Pohvaljen 6.642 puta u 3.449 postova
    Moć reputacije
    1049
    ..

    Нишлијка Милена Марковић, која већ шест година живи у Мексико Ситију, издала је књигу на шпанском о српским митовима „Бели вук и змај“.

    Отишла је у Мексико због љубави према Мексиканцу и одлучна је да Мексиканцима приближи Србију.

    - Моја је велика жеља да што више промовишем Србију и Ниш у Мексику. Пре пет година сам са пријатељицом почела да учествујем на Сајму пријатељских култура који посети 2,5 милиона људи. Мексиканци долазе са породицама, а како су врло радознали и љубопитљиви, интересује их Србија. Наша земља је њима далека, егзотична дестинација, али нас сматрају пријатељима - прича Милена.

    Да би Мексиканцима што више приближили Србију, Нишлијки и њеним пријатељима помажу Српска православна црква и наша амбасада.

    - У Мексико Ситију живи од 200 до 300 Срба и нашу парохију често обилази владика западноамерички Максим. Помаже нам и Руска православна црква која је штампала промо-материјале. Мексиканци су јако заинтересовани да посете Србију. Млади желе да студирају изван Мексика, па се интересују какви су услови у нашој земљи - вели она.

    Милена и њен супруг Данијел Кастиљо Брионес превели су и на шпанском издали књиге о српским бајкама и митовима.


    - Објавили смо „Вукове народне бајке“ и први тираж од 1.000 примерака је плануо. Како је за наше бајке потребно антрополошко објашњење митологије, издала сам књигу о митовима „Бели вук и змај”. Ту могу да прочитају о вилама, вукодлацима, вампирима, змајевима... Описала сам и Краљевића Марка, Милоша Обилића, Светог Саву. Превела сам на шпански и песму „Смрт мајке Југовића” и писала како се прославља Божић у Србији - поносно прича Милена.

    Милена и Данијел имају двогодишњу ћеркицу Нину коју подједнако уче да говори шпански и српски језик.

    - Љубав нас је спојила у Немачкој, где смо Данијел, доктор политичких наука, и ја, архитекта, били стипендисти. Отишла сам на други континент, почела да живим у граду у коме живи 20 милиона људи. Није ми било лако да се навикнем на живот у мегалополису, јер по природи волим да истражујем, а у Мексико Ситију то је немогуће без некога ко добро познаје град - каже Милена.



    (Блиц)

  16. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  17. #19
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.249
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.292
    Pohvaljen 6.642 puta u 3.449 postova
    Moć reputacije
    1049
    ..

    Војник Тибор Церна (20) жртвовао је живот 1999. године да би друговима омогућио да лоцирају албанског снајперисту у близини карауле

    За ову земљу вреди погинути, биле су последње речи војника Тибора Церне пре него што је устао из рова да би 28. априла 1999, током одсудне битке за караулу Кошаре, натерао снајперисту ОВК да пуцајући у њега открије свој положај. Овај југословенски војник мађарског порекла имао је само 20 година када је донео бескрајно храбру одлуку да жртвује живот за Србију, односно за одбрану Кошара од албанских терориста и НАТО алијансе.


    Од почетка битке за Кошаре, 9. априла 1999, добро сривени санјпериста ОВК задавао је огромне проблеме припадницима Војске Југославије. Испаљивао је само по један, највише два метка на сваких сат или два, не одајући положај, притом наносећи озбиљне губитке нашој армији. Због њега су скоро две недеље српски борци били приморани да остану у рововима. Морал војника је дан пре Тиборове погибије био изузетно низак. НАТО је свакодневно тукао бомбама из ваздуха, а Албанци су ватру отварали све чешће и жустрије.

    Тибор је на крају одлучио да прекине агонију тако што се опростио од другова, устао из рова и из свег гласа повикао: "Усташо, хајде пуцај ако си јунак, чекам те!" Иако га је први метак погодио посред груди, очевици тврде да је Тибор крајњим напорима покушавао да стоји што дуже не би ли противника натерао да испали још који метак и тако отрије положај.

    - Тибор је погинуо часно на Кошарама дајући живот за Србију. Мађари су се иначе показали као врхунски војници, послушни, праведни, храбри... Могу да се усудим да кажем да су били бољи и храбрији чак и од неких Срба који су били међу нама - прича за Српски телеграф Томислав Рачић, водник Војске Југославије који је учествовао у бици на Кошарама.

    Тиборова жртва није била узалудна јер је снајпериста био ликвидиран само неколико тренутака касније. Код њега је пронађена документација која је потврђивала да је члан Легије странаца.


    - Преко Кошара је ишла главна албанска офанзива и тамо су биле неке од најжешћих и најкрвавијих битака. Било је покушаја продора регуларне албанске војске, а међу мртвим непријатељима пронађени су и људи других националности, па чак и црнци. Ми смо Кошаре на крају одблокирали после изузетно крваве битке - закључује војни коментатор Мирослав Лазански.



    (Српски телеграф)

  18. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  19. #20
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.249
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.292
    Pohvaljen 6.642 puta u 3.449 postova
    Moć reputacije
    1049
    ..

    Ретко ко се сећа легендарног самоуког композитора из Крагујевца и аутора радо певаних народних песама

    Иако је творац многих неприкосновених легендарних песама српске народне музике, данас скоро нико не зна ко је он. Драгиша Недовић, рођен 20. јула 1916. године, био је самоуки музичар, чији је порив да се бави компоновањем и песмом био јачи од свега.

    Родом из сиромашне породице, чинило се да нема много наде да ће ико чути било шта о њему. Многи су сумњали да ће он уопште моћи да се бави музиком, а камоли да ће оставити неизбрисив траг на музичком небу наше земље и региона. Међутим, како је то обично са правим генијима, они су осуђени да сами себи утиру пут.

    Тако је Драгиша са 16 година кренуо пешке из родног Крагујевца. Са собом је понео само гитару и отишао да, како је рекао "народ чује његову музику".

    Пут га је одвео у Босну, где је написао многе севдалинке - "У лијепом старом граду Вишеграду", "Из Босне се једна песма чује", "Босанксе ме пјесме занијеше", "Прођох Босном кроз градове". Башчаршијом се и данас оре његове песме, а многе које разгаљују његови стихови и не знају ко стоји иза њих. Након Босне отишао је пут Далмације, где су га бродиви и море инспирисали да направи хитове попут "О, липа ти незнанко", "О, бродићу бели", "Кад си била, Маре".

    Недовић је и аутор песме "Стани, стани, Ибар водо", а своју вољену родну Шумадију овековечио је по повратку у Србију у песмама "Лепе ли су, нано, Гружанке девојке", "Текла река Лепеница", "Обраше се виногради доле крај Тополе", "Сирома' сам, друже". Текстови и музика набијени су емоцијама родне груде.


    Живот му се завршио у педесетој години, када је доживео инфаркт 31. јануара 1966. Скончао је у потпуном сиромаштву, скроз заборављен од свих.


    Тито га забранио
    Драгиша је имао запаљење плућа у заробљеништву током Другог светског рата и тада је написао песму "Болна су ми плућа". Песму су забранили Цетрални комитет и Тито. У објашњењу се наводи да песма алудира на самоубиство. Касније је Јованка Броз рехабилитовала ову песму.



    (Српски телеграф)

  20. Sledeća 3 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:



Strana 2 od 3 PrvaPrva 123 PoslednjaPoslednja

Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi ne možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 08:45.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2018 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1