Strana 1 od 9 123 ... PoslednjaPoslednja
Rezultati 1 do 10 od 86






  1. #1
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    8.875
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    1.579
    Pohvaljen 5.007 puta u 2.597 postova
    Moć reputacije
    907

    ⧩ Оно наше, што некада бејаше ⧨

    Tema odobrena od strane uredničkog tima.



    Па да онда поновим по други пут...
    Овде ћу поставити пар текстова (и по неку песму) о лози Немањића, о славним личностима српске историје, о Србији и о Православљу из којих и дан-данас се могу извући веома корисни закључци, јер верујем да ће многе натерати да другачије гледају на неке ствари и живот уопште, на своје порекло, надам се да ће многи извући велики број поука како треба живети, како се односити према људима, према отаџбини, браћи, сестрама, вери, цркви... Да се дичимо оним што представља нашу славну историју, коју изгледа, нажалост, заборављамо, а тиме и губимо ону праву срп(б)ску честитост, поштење, част, образ... јер учимо неку нову, измењену историју... која нам мисли одваличи у другом, најчешће погрешном, смеру, па полако и сигурно заборављамо оно што не бисмо смели. Ово на неки начин би требало да буде неко отрежњење, буђење из учмалости савременог живота, који је у многим сегментима лош.

    МолбаМолио бих све да не буде погрдних коментара и међусобних вређања у овој теми, јер нема ни најмање потребе за тим и не бих волео да се ова тема претвори у нешто мање вредно или да оде у другу крајност.


    Текстове сам пре пар година пронашао на једном сајту, да не буде забуне.

    Ко жели и има, може слободно да дода нешто слично овоме. Да размењујемо мишљења, али опет напомињем без прелажења границе пристојности.




    ЗАВЕШТАЊЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ


    Реч Стевана Немање (Стефана Немање — оца Симеона (1166-1196)) изговорене на самртничкој постељи, које је записао његов најмлађи син Растко, Свети Сава (из књиге „Завештање Стефана Немање”, писца Милета Медића)
    Завештања Великог жупана српског Стефана Немање свом сину Светом Сави




    1. ЗАВЈЕШТАЊЕ ЗЕМЉЕ
    Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.
    Народ чини земља, чедо моје мило.
    Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.
    Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале.
    Србијом и сад проходе народи с једнога краја свијета на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави дијелови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. Али, чедо моје, те бујице никада нису постале ријеке. Иза њих су остајали само трагови разарања.
    Рађали су се на једном крају свијета, а умирали на другом крају свијета. Они никада са истог извора нису воду пили. Никада нису заноћили гђе су дањивали. Никада нису зимовали гђе су љетовали.
    Од земље у коју су залазили њихови су били само путеви. Поља и шуме, ријеке и планине, села и градови припадали су онима који су на њима живјели прије њиховог доласка и онима који су преживјели послије њиховог одласка.
    Чедо моје, те хорде постају народ кад се на истој земљи почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сијати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати.
    Запиши то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе.
    Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу сјеме оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.
    Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.
    Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино. Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу.
    Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било.
    Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.
    Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.
    Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.
    Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.
    Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.




    2. ЗАВЈЕШТАЊЕ КРВИ
    И запамти, чедо моје, крв и крв чини народ.
    Крв је вјечна.
    Крв новорођеног ђетета стара је хиљаде година. Ђетешце је младо, а крв у њему је она стара крв која је протицала у жилама његових предака још прије хиљаде година.
    Људи се рађају па нестају, а крв остаје. Она се претаче из једнога у другога човјека.
    И моја крв, чедо моје мило, тече у твојим жилама. И да ти ниси наумио ићи кроз живот и вријеме не тјелесним и крвним струјама, него на духовним крилима, и твоја би крв потекла у твојој ђеци. Али ти имаш своја веља духовна чеда и она ће тебе носити у дубоке вијекове и далека времена.
    Чедо моје мило, као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек.
    шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење.
    Зато крв не припада човјеку него народу. И не лије се никад за једнога него за народ. И зато дође вријеме кад се не пита ко си и какав си, него чије си крви: или српске или угарске, или грчке или аварске. У то страшно вријеме кад замукну сви језици, крв проговори језиком свих предака. И не пита се ко си и какав си, него чије си крви собом заитио.
    Чеда моја, по крви мојој и духу мојему, нека у вама никада не буде мрзости на туђу крв, некмоли на крв братску. Крв человјеческа је света и у свима нама тече из једног источника. Свима нам је од Бога дана и праоца нашега Адама.
    Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју ибо у њој јест крв предака наших.
    Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је српска.
    Миром на рат идите и ратом мир чините.
    Љубављу на љубав идите, али крвљу крв српску браните.




    3. ЗАВЈЕШТАЊЕ ГРОБОВА И КОСТИЈУ
    Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.
    Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.
    А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.
    Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.
    Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.
    Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба. што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.
    Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.
    Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.
    Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.




    4. ЗАВЈЕШТАЊЕ НЕБА И ЗВИЈЕЗДА
    Има нешто што се на земљи не може, а човјек и народ не могу без тога, или ако могу, чедо моје, то нису људи нити је то народ.
    Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати, у ковачници исковати, у шуми разлистати, ни у сну снити, ни језиком изрећи, ни мишљу досећи, ни мачем убити, ни у причи испричати.
    Има нешто што се на земљи никако не може.
    Али сваки човјек над својом главом има своје небо, и сваки народ над собом има своје небо. Тамо им је све што им није на земљи.
    Тамо им је, чедо моје, баш оно што на њиви не расте, што се у ковачници не кује, у шуми не листа, у ватри не гори, у сну не снива, језиком не изговара, мишљу не досиже, мачем не убија, причом не прича.
    Заиста, тамо им је све што није на земљи. Тамо је све то могуће. Али, чедо моје, не зна то свако и не виде то сви.
    Може то само пророк и тајновидац, небознанац и звјездознанац, високовидац, дубоковидац и далековидац.
    И може то небогледац и неботворац, неботеча и небоходац, и још небослов и небословац, па небољуб и небољубац, и опет небопловни небопловац и небородни небородац. Још ту дођу сви други небољубни и неболетни, небодарни и небопримни, небозвани и небојавни, и сви они духовњаци и чудаци, и јунаци и мудраци, и лудаци, мученици и сретници, неботворни чаробњаци, КОЈИ ЗНАЈУ И УМИЈУ ДА УЗНЕСУ ЗЕМЉУ ДО НЕБА, ВОЗНЕСУТ ЗЕМЉУ ДО НЕБЕС, И КОЈИ ИМАЈУ МОЋИ ДА СПУСТЕ НЕБО НА ЗЕМЉУ.
    То су људи који знају да отварају небо. Горе је, чедо моје, све што овђе немамо. Горе је све што чекамо.
    И запамти, чедо моје, да је човјеково тијело на земљи, а његова душа вије се небом. Тако и тијело народа борави на земљи, а душа народа обитава на небу.
    Само народ који нема душу нема ни свога неба. Небо није празно. Бездан. Коме је небо празно, тај нема душе.
    Зато ти кажем, чедо моје мило, нема народа док не задобије своје царство на земљи, ЦАРСТВИЕ ЗЕМАЉСКОЕ, и нема народа ако не задобије своје небо и своје царство небеско, ЦАРСТВИЕ НЕБЕСКОЕ.
    Има људи који припадају само земљи. Ти земљаници одлазе у земљу.
    А појаве се људи, или се роде, који одмах ЗНАЈУ ТВОРИТИ НЕБЕСКЕ СТВАРИ НА ЗЕМЉИ И ЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ УЗДИЗАТИ ДО НЕБА. Они припадају небу. Ти небесници и звјездари одлазе у небо и међу звијезде. Колико их је тамо, треба погледати у ведру ноћ кад небо озвјезда.
    Више их је тамо него на земљи.
    Више их је у земљи него на земљи.
    Зато ти кажем, чедо моје мило, не чине народ само они што живе на земљи, него и они у земљи и они у небу.
    Народ увијек живи између својих гробова и небеса својих.




    5. ЗАВЈЕШТАЊЕ ЈЕЗИКА
    Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
    Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнензнатнију ријеч свога језика.
    Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.
    Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.
    Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гђе се језик једног народа таре о језик другог народа.
    Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.
    Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.
    Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.
    И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.
    Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.
    Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.
    На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.
    Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гђе одзвања наша ријеч, гђе се још глагоља и гђе се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.
    Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.




    6. ЗАВЈЕШТАЊЕ ЦРКАВА
    Кад човјек зида кућу не зида је за себе, него за своју ђецу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство.
    Кад владар зида цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни унучад, него за народ који ће је кроз вјекове походити. Тако се ствара држава.
    Кућа је оно што остаје послије човјека.
    Црква је оно што остаје послије владара.
    Кућа остаје ђеци, црква народу.
    А црква је чедо моје, велика корабља, лађа која плови према дубоким и далеким нама незнаним временима и људима. У који год вијек доплови, довешће и нас и показати нас нашим још нерођеним потомцима.
    Сретан сам и миран, чедо моје што је сада моја Студеница, запловила према вјековима.
    У општем потопу времена само су такве корабље, попут Нојеве лађе, кадре да нас спасе највећег од свих понора, од заборава. А ми ћемо, чедо моје, који саградисмо цркве, бити у њима времепловци на тим великим корабљама.
    Аз Немања син Завиде и аз Стефан жупан вељи и аз Симеон монах плачем и жалим за оним дивним људима чији смо потомци а који нису могли на својим трошним грађевинама допловити до наших дана. Њихове колибе и бајте биле су трошније од њих самих и нису их могле донијети до наших дана. Њихове дивовске ликове назиремо само кроз нејасне обрисе приче и пјесме.
    А ми смо узидани у своје цркве тврде грађе, кадре да одоле страшним ударима времена. Све сам камен и мрамор, најтврђе што постоји на свијету. Узидали смо себе у своје цркве, исписали своју вјеру и живописали своје ликове у њима.
    Наши далеки потомци препознаће нас у Студеници Знаће ко смо и какви смо. И, чедо моје, биће поносни што нас имају, поуздано знам да хоће. Поносиће се што су племе немањићко.
    Чедо моје, кад сам наумио да градим Студеницу, имао си само осам љета. Питао сам протомајстора колико му је потребно љета да сагради цркву.
    — Седам — одговорио је кратко.
    — Много је, протомајсторе!
    — Ако ти је градим најмање седам љета, трајаће ти најмање седам вјекова.
    — А за колико је, протомајсторе, људи могу разрушити?
    — Људи за седам дана, вријеме за седам вјекова, велики жупане. Али ни послије седам дана, ни послије седам вјекова Студеница ти неће нестати јер ћу је градити тако да буде величанствена и прелијепа. Нагледао сам се, велики жупане, много љепших и величанственијих рушевина него што су грађевине које су тек завршене.
    Ето, чедо моје, градите за данас, градите за сутра, али градите и за вјекове. Кад се гради за народ, онда то што се гради мора бити трајно и јако као сам народ.




    7. ЗАВЈЕШТАЊЕ ДРЖАВЕ
    Држава и народ нису исто.
    Народ је старији од државе. Он је старији од свега.
    Народ је трајнији од државе. Постоји прије државе и остаје послије ње.
    Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више народа.
    А сада, чуј ме, чедо моје, добро ме чуј. Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека.
    Срби још немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама.
    Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама.
    Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и мала риба у мору и служи да је велика прогута.
    Шта су велике државе него велике рибе које су се нагутале малих.
    Србија је, чедо моје, била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила.
    А највећа нам је невоља била што би свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство.
    А ја сам, чедо моје, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства.
    У мојој држави не може више свако село сањати да постане царевина. Сада, чедо моје, имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатним царским и краљевским повељама.
    Чувајте је, ширите и јачајте. Имате гђе да је ширите и имате с ким да је јачате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици.
    Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи, чедо моје, да је ова моја држава, само почетак, начало. То је као кад почне порођај па се помоли само ђетиња главица.
    Чедо моје, покрену се исконски напони и трудови у жени, и појави се главица, па дио по дио тијела. Тако се рађа човјек. РОЖДАЕТСЈА ЧЕЛОВЕК!
    Покрену се исконски нагони многих нараштаја и племена исте крви и језика и почну се окупљати у једној држави. Тако се рађа народ. НАРОД РОЖДАЕТСЈА!
    Ближи се крај, чедо моје, живота мојега, а ја могу објавити најрадоснију вијест: рађа се велико чедо моје Србија!
    РОЖДАЕТСЈА СЕРБИЈА!




    8. ЗАВЈЕШТАЊЕ ВЛАСТИ
    Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема…
    У Србији је, чедо моје, боље бити просјак него цар.
    Свуда је то тако. Умре цар, дође други, њега убије трећи, трећега свргне четврти, док петога не свргне шести и тако иде редом док је царева и царства.
    Најгоре је кад нема ни царства ни цара, ни краљевства ни краља, ни власти ни владара, него само пуст и распуштен народ, какав је наш, спреман да свакога олако прихвати за цара и господара и да га још лакше збаци и одрече га се као губавца.
    Просјаку се то не дешава.
    Ја сам, чедо моје, имао срећу и несрећу да владам Србијом. Највише што сам могао постићи то је да будем велики жупан, мегалоиупанос, а то је често било, у суштини, бити само велики слуга великих царева.
    Туђи цареви и краљеви не дадоше нам да оснујемо своје краљевство и царство. Највећа милост царева почињала је и завршавала се тиме да мени, великом жупану, дају да владам овим народом, с којим они сами не могу изићи на крај, јер нас никада не могу ни покорити ни признати нас за себи равне.
    Треба им неко ко ће умјесто њих да се бакће са овим пустим и врлетним народом, да им купи војску за ратове, убире порезе и да их као велики непробојни живи зид чува од других народа на границама царства.
    Док то чинимо, добри смо, можемо бити и велики жупани. Помислимо ли на себе и своју државу, ето их са великом војском да нас казне и покажу нам ко је господар а ко слуга у нашој рођеној земљи.
    А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. Испред своје војске шаљу гласнике да објаве како ће цар срушити великог жупана, а на његово мјесто поставити онога војсковођу српског или кнеза који му највише помогне.
    Српски полкови прелазе тада, један по један, на страну цареву, а велики жупан бјежи са мало присталица у најдубље шуме и пећине, или тражи заштиту којег другог цара.
    Српског владара не призна нико, ни цар ни краљ, ни папа ни патријарх, ни туђинац ни брат, па ни посљедњи опанчар. У Диоклитији је био баш један убоги опанчар Блаж. Ни тај сиромашни опанчар није ме признавао. Дојадило опанчару шило и опута па се одметне у шуме и на друмове и накупи доста дружине, све истих као он. Наумио Блаж опанчар да се окруни и завлада не само шумом и друмом него и цијелом државом.
    Чедо моје, кад то науми опанчар, како неће кнез и војвода. На крају све је остајало како је и било, само је шило остало без опанчара, кнежевине без кнезова, а војске без својих војвода. Бог и сви свеци су ми помагали.
    Чедо моје, шта је друго наша историја него непрекидно постављање и свргавање владара, безброј покушаја да се успостави власт и држава.
    Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема. Друго ми је име Стефан, онај који носи вијенац, Стефанос, овјенчани, а на моју главу није пао ни вијенац ни круна. Сада сам Симеон монах, а од свег имања остало ми ово оронуло тијело, а од власти гола душа. Сад ово тијело предајем земљи по којој је ходило, а душу своју гријешну препуштам теби, чедо моје, да је молитвама својим очистиш од гријехова пред судијом небеским.




    9. ЗАВЈЕШТАЊЕ КЊИГЕ И ПИСМА
    Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом.
    Изговори, чедо моје, нашу највећу ријеч, изговори СРБ, па ми реци колико ти у ушима траје. Трен. Изговорена ријеч траје док се изговара, па нестаје као дах из груди који ју је произвео.
    Само написана ријеч остаје.
    Реци АЗ, БУКИ, ВЈЕДИ, ГЛАГОЛ, и све ће те ријечи одлетјети као птице у јату чим их изговориш. А напиши их на камену, дрвету, на кожи јелењој или на трошноме листу папируса и увијек ћеш их наћи ту гђе си их оставио.
    Написана ријеч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вјечно. Кад је за хиљаду година пронађу нијему на папиру или кожи, прозбориће. И ја сам, сине мој, видио и чатио књиге староставне, писане прије хиљаду година. И сам читаш књиге изашле из глава које су давно постале прах или, су се одавно претвориле у шупље лобање.
    Од нас ће, чедо моје, остати оно што буде записано у књизи.
    Сада пипамо по мраку прошлости и тражимо у далекој историји нешто о нама Србима и не налазимо никаквог трага ни гласа о нама. Као да нас није било. А били смо и тада. Јер да нисмо били тада, не би нас било ни сада. И ми Срби смо Адамова ђеца. Било нас је, али нисмо записани. Само записани народи улазе у историју.
    Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вијековима, и ми морамо започети наш велики разговор са нашим потомцима у вијеке вјекова, ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ, сине мој.
    Слово је чудно сјеме. Писмена су најбоље зрње сјемено свакога народа. Клија са папира послије хиљаду година и расцвјетава се у глас и ријеч, у слику и причу, у мисао и чувство, и у давне срца откуцаје.
    Чедо моје мило, оно што народ не може мачем ни плугом, може књигом и писалом. Писало од суве трске или од лакога пера оставља дубље бразде од рала и мотике.
    Глагољати значи пролазити, а писати значи остајати.
    Народ који нема своје књигописце и књиговиједце нема своје повијести у прошлости ни живота у будућности. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. А перо у туђој руци, сине, опасније је од мача. Постаћемо народ кад се својом руком запишемо у својим књигама и својим језиком и писмом.
    Добар књижевник више вриједи него три љуте војводе и три велика града. Добар војвода може освојити сваки град, а други га може преотети. Књигу нико не може покорити, а многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама.
    Чедо моје, рука ти је вична и вјешта перу и хартији. Бог те је обдарио и одредио да нас ти први читко запишеш у књиге. Запиши нас у књигу народа на овоме свијету да се заувијек зна да смо били, да јесмо и да ће нас бити.




    10. ЗАВЈЕШТАЊЕ ПЈЕСМЕ И СВИРКЕ
    И пјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ.
    Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје.
    Кад сретнеш странца, не питај никада ко је и одакле је. Пусти га да запјева или засвира и све ће ти се само казати. Одмах ћеш знати да ли је Бугарин или Грк, да ли је дошао из равне Унгарије или из прекоморских земаља. Ако му језик не можеш разазнати, његово пјевање и свирање увијек ћеш разумјети. Гусле и дипле, трубе и тамбуре, свирале и цитре говоре све језике свијета.
    Али као што птица никад не изневјери свој пјев, тако ни ниједан народ не може пјевати туђим гласом и туђу пјесму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увијек орао кликће, ћук ћуче, а сваки народ нека пјева своју пјесму својим гласом.
    Није зло, чедо моје, чути и знати туђу пјесму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју пјесму не пјева.
    Чудо је пјесма, сине мој.
    У малешној свирали, не већој од ђетињега прстића, можеш понијети цијелу Србију. Наши полкови, каравни и бродови носили су је од Хиспаније до Персије. У сред Цариграда, кад год сам хтио дознати има ли којег Србина на Базару, слао сам свирца да из мале свирале пусти нашу свирку. И, гле чуда, она је привлачила свакога Србина који се ту у туђини затекао. Препознали су своју пјесму у вашарској вреви и прилазили јој као омађијани.
    КРИЛА БОГ НЕ ДАДЕ ЧЕЛОВЈЕКУ НО АНГЕЛУ. Умјесто крила Бог је човјеку дао пјесму да на њој ЛЕТЈЕТИ МОЖЕТ ЈАКО АНГЕЛ. Ако је ишта у човјеку анђеоско и божанско, онда је то пјесма.
    Пјесма је бестјелесна као и душа човјекова. У пјесми душа народна обитава.
    Тијело човјеково земљи тежи, а душа и пјесма небу у висине. Пјесма се уздиже изнад ТЈЕЛЕСНАГО СОСТАВА ЧЕЛОВЈЕЧЕСКАГО.
    Све што се обичном ријечју и причом не може исказати, стаје у пјесму и свирку. Зато се пјевање и свирање никада не може ријечима испричати. Пјесму можеш само чути и осјетити оним својим духовним честима из којих је и сама пјесма састављена.
    Попут прољетног вјетра пјесма лети високо над земљом и лебди над водама. Она је крилати дух и душа човјекова и народна.
    Невидљиво треперење пјесме пролази кроз све зидове и бедеме. Тврђаве за њу не постоје. Пролази кроз кључаонице двери и окана затворених. Слушао сам пјесму како невидљива излази из тврдих тамница поред будних стражара. И сам сам је често из тамнице пуштао у слободу.
    Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша пјесма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја пјесме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је пјесма и свирка. Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душе. Мачевима је не можеш исјећи, стријелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорити, вода је не може потопити.
    Зато љубите, чедо моје, своју пјесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.




    11. ЗАВЈЕШТАЊЕ ИМЕНА СРПСКИХ
    Чувајте, чедо моје, српска имена. И по њима се наш народ познаје међу другим народима. Имена наших отаца и матера, наше браће и сестара и наша рођена имена, Растко сине, света су колико и ова светачка која сада носимо.
    Свештеници туђи, и грчки и латински, радо би нам туђинска имена понадијевали. Радо би нам затријели свако име српско и свако сјеме српско.
    А шта би било кад би баш сви Срби себи света имена понадијевали?
    Бојим се да онда више не би било Срба. А вјера наша није да уништи Србе, Србију и све што је српско, него да их укријепи. Прелијепа су српска имена.
    Узми чедо моје, било какво српско име. Узми, ево, Добрашина. Па шта фали нашему Добрашину? Има у том имену, у Добрашину, много добра и нешто више од добра, јер да није тако, био би просто Добро. Тако и наше име Добрило, не значи само да је добар него и да друге добри и продобрава. Шта би ми, чедо моје без нашег Добре и Добраша, Добрашина и Добреше, Добрице и Добрихне, Добрила и Добромила, Добримира и Добринка, Добрише и Добривоја, Доброја и Доброје, Доброхвала и Доброљуба, Добромира и Доброње, Доброслава и Доброте? Народ који има толико доброте у својим именима може бити само Божији народ. Именима својим они чувају доброту, жуде за њом и проносе је свијетом. Не смијемо им одузимати ту доброту, у душу их дирати. У именима је душа народна.
    Не кажем ја, чедо моје, да не ваља и нашем народу давати света имена. Ваља, али не свима и не силом. Полако и помало, као што се квасац и со у хљеб меће да хљеб набуја и буде укуснији. Ни хљеб у којему је превише соли и квасца није за јело.
    Ми смо, чедо моје, отпочели велику војну за вјеру и за Србију. А у тој војни ми не смијемо добити вјеру и изгубити Србију.
    Боже, шта чинимо? Одузимамо овоме народу његову стару вјеру, уништавамо њихова светилишта и старе богове. Забрањујемо њихове старе обреде и обичаје. Душу му преврћемо. Ево сад почели смо да му имена замјењујемо туђим иако светим именима. Боже, хоће ли ишта остати од овога народа? Хоће ли га бити кад све посвршавамо што смо наумили? Хоћемо ли иза себе оставити само пустош и рушевине? А рушити морамо, рушити и уништавати да бисмо могли стварати. О Боже, дај нам да што више створимо, а да што мање уништимо и срушимо.
    Не дирајмо им у имена. Невина су им и прелијепа. Додајмо им покоје свето име и биће доста и Богу и народу. Зашто да им дајемо туђа и невољена имена, за која они не знају ко их је и зашто носио. Не одузимајмо им оно што им је најмилије и најљепше, што им је љубав смишљала и у имена стављала. У тим именима им је тајна живота, љубави и среће. Смислили су најљепша имена на свијету, прелијепа звуком и богата смислом. Било би одвећ тужно кад у овој земљи не би више било Држислава, Војислава и Владимира. Ко би нам државу стварао, државу бранио и државом владао? Шта ћемо добити кад нам просте чобанице и себарке постану Анастазије, Теодоре, Симониде, Веронике и Магдалене или неке друге светице и царице? Хоће ли бити боље од наших Милица, Даница, Цвијета или Танкосава? Колико радовања има у Радојки и Радовану, милине у Милинки и Милуну, славе у Славни и Славољубу, тишине у Тијани и Тихомиру? Бујне ли косе у Косари, миља ли у Миљани и Миљану, мириса у Љубици и Миомиру, душе у Душану и Душици. Златко и Злата златом нас позлаћују, Сребренка нас сребром сребрила. Ко би нас бранио да немамо толико Бранислава. Ко би од нас зло одгонио да нам није Злогоње. Биље не би се звало биљем да није Биљане. За благост не бисмо знали да није Блажа, Благоја и Блаженке. Ко би нам њежност чувао да није Грубе, Грубише и Грубана. Мир нам не би имао ко љубити да нам није Мирољуба и Мирослава. Најљепша пјесмарица могла би се испјевати од наших имена, у ниску би се као бисери могла овако низати наша имена! А шта ми чинимо?
    Зато добро запамти, чедо моје мило: никада нећемо бити већи христјани ако мање будемо Срби.
    Ја се дивим силној моћи нашега народа да све учини сличним себи, да све посрби. Видиш ли шта се дешава: ми бисмо да похришћанимо Србе, а они посрбе хришћанство. Ни један народ на свијету није само примио и добио хришћанство. Сваки народ и даје нешто хришћанству. И српски народ има шта да даје хришћанству. А кад му даде, хришћанство више не може да му буде туђе, него његово. И што му више даје, и што више од њега кроз своју душу прима, то овај народ све више постаје хришћански. Ја више волим посрбљеног хришћанина него христијанизираног Србина, јер је на свијету много хришћана, а један је Србин. Многи би са истока и са запада да нас кроз хришћанство посвоје и униште, а на нама је, чедо моје, да у хришћанству опстанемо и своји останемо. У том је смисао наше вјере.
    Наша вјера јесте хришћанска, наше хришћанство је православно, а наше православље је српско. Тако је и тако ће се звати. То је моја вјера и моје ВЈЕРУЈУ.

  2. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  3. #2
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    8.875
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    1.579
    Pohvaljen 5.007 puta u 2.597 postova
    Moć reputacije
    907
    Настављамо...

    Поштење, моралност, скромност, храброст... једног великана!



    Полазите напред! – последња је заповест прослављеног војсковође, војводе Степе Степановића. Ове две речи, громким гласом упућиване војницима које је водио у шест ратова, војвода је изговорио тихо, једва чујно, сат и по пре поноћи 27. априла 1929. године у Чачку, у кући број пет у Сарајевској улици, коју му је у мираз донела супруга Јелена, рођена у честитој породици Веселина Миловановића.

    Војводине последње речи допрле су те ноћи само до његових најближих: супруге, кћерки Милице и Данице и зета, санитетског потпуковника др Крсте Драгомировића.

    Посредством новина дан касније је читав свет сазнао за војводину смрт. Тако је енглески Тајмс обавестио своје читаоце „да је умро маршал Степа Степановић, национални јунак српског народа, кога су сви обожавали због његових огромних заслуга у светском рату, и у ранијим ратовима, у којима је он посвећивао највећу пажњу обичном војнику… Није претерано ако се каже да је војнике волео као своју децу, да је непрекидно бдео над њима и, сасвим природно, постао је њихов идол. Прича се да се често кретао међу њима обучен у обично војничко одело да би дознао њихове жеље и потребе…”

    Истог дана је и Манчестер Гардиан писао о смрти војводе Степе, истичући његове велике битке и победе, али и оне ситне појединости које су и њега чиниле – обичним човеком: „Он је волео сам да шета по старој београдској тврђави, одакле је могао да гледа преко Саве и Дунава оно што је некада била аустроугарска територија. За време болести, огроман број људи; углавном сељака из околних округа, чекао је сваки дан пред кућом вест о његовом здрављу, а вест о смрти изазвала је жалост у целој земљи…”



    Неће у Пантеон
    Француски листови доносили су репортаже о биткама Друге армије, чији је командант био Степа Степановић. Разуме се да су сви листови у Југославији доносили узбудљиве прилоге из живота чувеног војсковође.

    Читав град је био на сахрани. Један очевидац сведочи да је поворка била дуга око три километра- „Кад је чело поворке било на гробљу, зачеље је тек полазило од чачанске цркве, задужбине Немањића…”

    Одмах иза породице, за ковчегом на лафету, ишао је краљ Александар у пратњи патријарха Димитрија, жичког владике Јефрема, иначе брата војводе Петра Бојовића, министара и генерала. Четврти беседник на сахрани, а било их је четрнаест, после патријарха, министра војног Стевана Хаџића и генерала Николе Цоловића, био је Ибрахим Мутевелић. Он је говорио у име града Сарајева, чији је почасни грађанин био војвода Степа.

    Осам месеци раније војвода је завршио своју вечну кућу на чачанском гробљу, не одвајајући се ни после смрти од свог народа, својих давно помрлих суграђана. Место је сам изабрао, а чувеном чачанском каменоресцу Бербељи дао нацрт гробнице и споменика. Неспоразум је настао оног часа кад је војвода приметио да је Бербеља, мимо плана и договора, додао неколико мермемих стубова у облику топовских граната и уклесао битке и победе српске војске под војводином командом. Војвода се жетоко љутио, али је све било касно.

    Војвода је припремио све што је било потребно за сахрану: униформу, коју ће му обући, и ордење које ће понети. Од своје пензије уштедео је онолико колико је мислио да је потребно за погреб. Својој супрузи је дао два замотуљка с новцем – један за трошкове сахране, други за њен живот. Није му ни на ум падало да га сахране о државном трошку.

    Тек што је гробница била готова, војвода је у пратњи својих зетова отишао да је види. Потпуковник Драгомировић, његов зет, био је одушевљен. Рекао му је:
    Ово није за вас. Ви сте славни и велики човек. Ви ћете бити у Пантеону, а ја сам болестан и могли бисте ову гробницу да уступите мени…
    Војвода се узнемирио:
    Какав Пантеон! Хоћу овде да се сахраним. То је моје место. Коме треба Пантеон нека се у њему сахрањује. Овде ће лежати војвода Степа Степановић са својом бабом…




    Хоће да упропасте државу
    Одмах после пензионисања, двадесетих година овог века, војвода је живео у Чачку. Ту је добио прву пензију. Баш у то време започео је своју поштарску службу један младић који је војводу обожавао. Био је срећан што је војвода у његовом рејону, па је похитао да му уручи пензију.

    Ево срећног поштара који најомиљенијем војводи доноси прву пензију! – рекао је младић у једном, даху.
    Ако, ако, момче – узвратио је војвода Степа уз осмех. – Ред је да и ја видим неку вајдицу од своје државе. А колико су ми послали?
    Три хиљаде динара, господине војводо! – рапортирао је узбуђени поштар.
    Мангупи! узвикнуо је војвода љутито.
    – Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче! нека бар преполове, шта бих с толиким парама?


    Тако је, одистински, војвода Степа вратио пензију.

    Некако у то време решењем Министарства војске и морнарице војводи Степи је на услугу додељен аутомобил. Истим решењем одлучено је да се по аутомобил даје на располагање команданту граничних трупа, команданту коњичке дивизије и команданту краљеве гарде.

    Војводи је одређен и возач, који је, иначе, служио кадровски рок. Био је то, данас већ у поодмаклим годинама, Богдан Бакаловић, који живи у Београду.

    – Кад ми је то саопштено, био сам просто ошамућен – сећа се Бакаловић. – Зар мени да припадне таква част да возим славног војводу! Нисам тако нешто ни у сну могао да замислим. Кад сам се јавио војводи на рапорт, рекао ми је:
    Војниче, слушај добро шта ти кажем: у овај аутомобил нико, осим нас двојице, не сме да седне!
    То је било све што ми је рекао.


    Волео сам да возим наставио је Бакаловић своје сведочење – али се војводи, на моју велику жалост, никуда није ишло. Аутомобил је био дотрајао, без марке, а путеви – да не причам. Возио сам га неколико пута у Београд и Крагујевац на седнице Народне одбране, чији је био доживотни почасни председник. Једном, тако, на путу за Београд, возећи прашњавим друмом преко Аранђеловца, аутомобил се покварио. Војвода је цупкао около, загледао у мотор, видео како се мучим да пронађем квар, па је напослетку рекао:
    Одох ја пешке, а ти, кад поправиш ту крнтију, стићи ћеш ме…



    Почасни грађанин Сарајева
    Поводом прве годишњице ослобођења Сарајева, кад је војвода Степа на челу својих трупа ушао у главни град Босне и Херцеговине, одлучено је да се прогласи почасним грађанином. О томе га је обавестио председник општине, молећи га да у Чачку прими одборнике Стеву Марковића и Фехима Кафадаревића како би му уручили диплому. Специјалну диплому, прву те врсте, урадио је сарајевски уметник Живко Швракић, приказујући на њој Градску већницу са источним делом града у коме је доминирала касарна која је носила војводино име; затим Миљацку до Принциповог моста са обалом која је такође носила војводино име.

    Испод слике је писало: „Своме почасном грађанину, војводи херојске српске војске, ослободитељу Степи Степановићу, на годишњицу ослобођења 6. новембра 1919. Благодатно Сарајево.“

    Овако је одборник Стево Марковић, у то време директор Женске учитељске школе у Сарајеву, описао сусрет са војводом:
    „Уђосмо у малу собу и поклонисмо се Великом војводи. Још с врата војвода нас дочека речима: ’Добро дошле моје Сарајлије! Знам да је тежак и далек пут, али толико ми је драго да вас видим и загрлим, а преко вас грлим моје драго Сарајево и целу Босну поносну’.”

    Београдски вајар Марко Брежанин замољен је да за Народну одбрану уради бисту славног војводе, јер су већ постојале бисте војводе Радомира Путника и војводе Живојина Мишића.

    Кад је стигао у Чачак и пошао војводиној кући, смислио је шта ће да каже.
    Долазим из Београда — започе Брежанин, верујући да ће имати више успјеха ако покаже да га не препознаје – да умолим војводу да ми позира. Хоћу да урадим његову бисту за Народну одбрану и друге установе.

    Па, познајете ли ви њега? – упитао је војвода.
    Немам ту част – узвратио је вајар.
    Е, жао ми је – одговорио је војвода.
    Он није овде. Отишао је да надгледа гробницу. Сад се бави дограђивањем вечне куће. Али знате шта, колико га познајем, неће пристати на то. Боље спакујте ствари, па се вратите у Београд. Поздравите и Народну одбрану, и установе, и пријатеље, и кажите да је он себи спремио вечну кућу, и то је њему најбољи споменик.

    Тако се вајар вратио необављена посла.




    Појео мајоров ручак
    У време кад је војвода Степа био пуковник и командант дивизије у Крагујевцу наредио је да се посилни код официра смеју користити само за оно што је предвиђено правилима службе. Једнога дана, међутим, око подне, приметио је на улици војника са порцијама у руци.

    Код кога си на служби? – питао је војвода Степа. – Код мајора Јовановића, господине пуковниче! – одсечно је одговорио војник.
    Шта то носиш? – питао је даље Степа.
    Ручак!
    Ко ти је наредио да носиш порције?
    Госпођа мајорица.‛
    Седи! – заповедио је пуковник Степановић.
    -Разумем, господине пуковниче! – узвратио је војник и брзо сео на ивичњак.
    Једи! – чуо је војник нову заповест. Кад је војник појео ручак и показао празне порције, пуковник је наредио:

    Е, сад иди кући, па кажи госпођи мајорици да те је срео командант дивизије и да ти је наредио да поједеш ручак!




    Батерија на ћувику
    Војвода је био неумољив кад год је била реч о заповести команде. Наређења старијих примао је без поговора. Пред одлучујућу офанзиву на Солунском фронту, војвода је, проучавајући карту, говорио свом начелнику штаба:

    Молим те, питај за онај положај испод Кравице. Има ту један ћивик – на њему треба поставити два топа и одатле гађати непријатеља у ребра…

    Убрзо потом јавио се преко телефона командант батерије:


    Извол’те, господине војводо!
    Слушајте – поче Степа благим гласом, у току ноћи поставите два топа на онај ћувик, где се налази крушка. Њима ћете непријатеља у ребра да гађате…
    Немогуће! – ушепртљао се командант батерије.
    Зашто? – питао је војвода Степа.
    Брисани простор! – објашњавао је овај. – Непријатељ је засуо шрапнелском ватром цео ћувик. Не би ниједан од нас главу изнео…
    Слушајте – узврати војвода љутито – по сваку цену морате горе да избаците два топа!
    Немогуће! – упоран је и командант батерије.
    Нема немогуће! Ви знате да је горе једна крушка. Ако у пет ујутро не буду два топа на ћувику, у осам сати висићете о оној крушци пред командантом дивизије. Јесте ли ме разумели?

    Разговор је био завршен.


    У четири сата јавио се телефоном командант батерије и рапортирао:
    Господине војводо, по вашем налогу истурио сам целу батерију на онај ћувик! Чекам наређење за напад.
    Војводи једва приметно пређе осмејак испод бркова:
    Знао сам да сте добар капетан, предложићу вас за мајора!
    Топови који су изненада грунули са овог ћувика унели су велику пометњу међу непријатељске војнике.


    Животни пут и судбину војводе Степе одредио је, чини се, обичан сељачки штап каквим су се у селу Кумодражу, крај Београда, где се Степа родио, служили чобани гонећи стоку. Ето, такав један штап одлучивао је – да ли ће њиме Степа гонити стоку или ће ићи на науке. Његови родитељи, Иван и Радојка, имали су четири сина. Степа је био најмлађи. У то време (Степа је рођен 1856) из већих породица само се једно дете слало на школовање. Степа је хтео у школу, али је у школу хтео и брат Марко. Како од те жеље нису одустајали, отац одлучи да надвлаче обичан чобански штап, па ко претегне…
    Тако је Марко остао на њиви у селу, а Степа ушао у историју као један од највећих и најомиљенијих војсковођа.


    Легенда о њему траје.

  4. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  5. #3
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    8.875
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    1.579
    Pohvaljen 5.007 puta u 2.597 postova
    Moć reputacije
    907
    Настављамо...

    Мајка је годинама чекала сина - ратника



    Војници су се враћали. Долазили су раскаљаним друмовима, који су их некада одвели у туђину.
    Промицала је група за гупом. Људи су се здравили, распитивали једне за друге, радовали се.


    — И стара Сока Лолић изишла је да сачека ратнике. Са њима ће доћи и њен првенац, њен Живадин и братић Јанко.

    — Видесте ли где мог Живадина? — питала је старица војнике у пролазу.

    Они су се правили да не чују њене речи и, поздрављајући је узгред, прошли мимо њене тарабе.

    — Отишао је са Јанком, они ће се заједно вратити? — опет ће стара Сока.

    Тога дана Живадин и Јанко нису стигли. Нису се вратили ни сутра, ни прекосутра, никада више. А старица је сваког јутра извиривала иза тараба, излазила на друм и кошчату старачку руку стављала изнад чела, погледајури неће ли се отуда из даљине појавити и њена деца. Остале мајке су се радовале, само је она чекала и чекала.

    — Да одемо, најо, до Паје, можда ће он нешто знати да нам каже?

    И две жене, мајка и снаја, придржавајући једна другу, бојажљиво су ушле у суседову кућу која је сијала од радости. Кад су ушле унутра, све је намах заћутало.
    Паја је пришао старици, пољубио је у руку и прошапутао:

    — Помаже Бог, најо.

    — Добро нам дошао, сине…

    И настао је мучан тајац.

    — А мој Живадин?

    — Остао је тамо, на Кајмакчалану…

    Паја је одвезао знојаву војничку мараму и отворио завежљај.

    Засијале су две златне Карађорђеве звезде са мачевима, еполетушке погинулог потпоручника, руски Крст Светог Ђорђа, златна Обилићева медаља за храброст и Освећено Косово.

    — Ево, најо, ово је остало иза Живадина.


    Дани су пролазили, људи престали да помињу рат.
    Само стара Сока Лолић није могла да заборави свог сина. Минуле су дуге године, али она свакога јутра провиривала је кроз тарабе, дизала своју кошчату руку изнад чела и гледала низ друм, неће ли се отуда, из даљине појавити њен Живадин…

    — Нема га, ни данас га нема…

    А када се старици једне ноћи јавио анђео и казао јој да је њен Живадин међу добрим душама, она се некако смирила. Па је онда у цркви дала подушје за спас душе свога првенца и на гробљу уредила гроб у који никад није сахрањено њено дете.

    На белом чаршаву златом је извезла речи које су јој други написали:

    “Живадин Лолић, погинуо на Кајмакчалану 1916 године”. Тај чаршав ставила је у хладну гробницу.

    Свакога лета, о Видовдану, она купи воштаницу и припали је за покој Живадинове душе, који је на кајмакчаланском врху остао да спава вечни сан.




    Србине! Не дај да се икада ова прича заборави!

    Нека је вечна слава свим српским ратницима који су животе дали за Србију; и свим њиховим мајкама које су их родиле и одгојиле да буду хероји.


    (М.Ш._Витезови слободе)

  6. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  7. #4
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    8.875
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    1.579
    Pohvaljen 5.007 puta u 2.597 postova
    Moć reputacije
    907
    Настављамо...

    Господ говори човеку


    Душекористан говор, који милује душу, радује срце... од блаженог јеромонаха Серафима (Вирицког).




    Итекако вредно одвојити 10 минута и 22 секунде сопственог живота и одслушати нешто духовно вредно.

  8. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  9. #5
    Senior tihobl avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    225
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    1.015
    Pohvaljen 450 puta u 223 postova
    Moć reputacije
    29
    Srbi 1912-1916

    Kod:
    http://www.fileswap.com/dl/BBTVcp6I9x/Srbi_od_1912-1916.pps.html
    Kod:
    http://filecloud.io/m5t6ypz3
    Ovu sam prezentaciju nocas doradio da ti je uklopim u temu.

  10. #6
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    8.875
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    1.579
    Pohvaljen 5.007 puta u 2.597 postova
    Moć reputacije
    907
    Настављамо...

    Непроцењива реликвија, најстарији српски ћирилични рукопис - „Мирослављево јеванђеље“. Како је сачувано кроз векове?


    Мирослављево јеванђеље настало је у последњој четвртини XII века, највероватније између 1180. и 1187. године у манастиру, односно цркви Светог Петра и Павла, код Бијелог Поља, задужбини и гробној цркви хумског кнеза Мирослава.
    По Мирослављевој заповести исписао га је и илуминирао писар – дијак Григорије, са неколико својих помоћника. Мирослављево јеванђеље је најстарији српски ћирилични рукопис и споменик српског књижевног језика, али и највреднија српска реликвија.

    Раздаљина између Бијелог Поља, где је настало и Београда, где се данас чува, је 332 км. На свом, седам и по векова дугом путу до Београда, Мирослављево јевандјеље је прешло више од 15 хиљада километара. Овај неми сведок српске историје на свом путешествију избегао је судбину многих других украдених и спаљених књига.

    Хумски кнез Мирослав владао је Захумљем до 1190. године, када је ову област на управу добио принц Растко, потоњи Свети Сава. Касније су Захумљем управљали Мирослављеви потомци са титулама кнезова и жупана. Мирослав је сахрањен у својој задужбини, цркви Светог Петра и Павла, која је кроз векове неколико пута мењала своју намену.

    Претварана је у џамију, па поново у цркву… У њој се налази ктиторски портрет кнеза Мирослава, начињен највероватније у 15. веку, за који се сматра да је верна копија оригиналног портрета с краја 12. века. То је најстарији приказ неког српског владара одевеног у коласту аздију, хаљину с' мотивима двоглавог орла.

    Не зна се поуздано који је био мотив кнеза Мирослава да наручи израду Јеванђеља, које је касније по свом наручиоцу и добило име – Мирослављево Јеванђеље. Вукан, најстарији син Стефана Немање и братанац кнеза Мирослава, оптуживао је свог стрица да је богумил. Мирослав јесте био у браку са сестром босанског бана Кулина, која је припадала „Цркви босанској“, али у историјским изворима нема доказа да је и Мирослав био богумил.

    Таквих доказа нема ни у самом Мирослављевом јеванђељу. Оно својим садржајем и формом управо указује на Мирослављево православно исповедање вере. Можда су оптужбе за богумилство и биле један од повода за наручивање оваквог јеванђеља.

    Мирослављево јеванђеље, коме је овај колоквијални назив дао Стојан Новаковић, по форми је Јеванђелистар. По свом изгледу и садржини Мирослављево јеванђеље представља јединствен писани споменик у историји српске, али и светске културе. Писано је на танком белом пергаменту, димензија 415 x 285 мм, уставном ћирилицом у два ступца. Садржи 181 лист, односно 362 стране. Украшено је са 296 иницијала и минијатура. Григорије дијак аутор је свих минијатура и иницијала, исписао је и алилујаре, натписе и текст на странама 358-360.

    Ово Мирослављево Јеванђеље се по много чему разликује од других православних јеванђелистара. Формат је четири пута већи од уобичајеног. Сви иницијали су међусобно различити, богато су украшени и великих димензија, налик западној илуминацији. Садрже највише позлате. Људски ликови приказани у иницијалима природни су, животни и нису идеализовани.

    С' једне стране, Мирослављево јеванђеље одише укрштањем западног и источног књижног стила тог доба. То се огледа нпр. у иницијалу који приказује Светог Јована Крститеља потписаног ћирилицом као „Жван Батиста“. С' друге стране, ова књига је по језику (српски, наместо грчког) и писму (ћирилица наместо глагољице) аутентично српска.

    Претпоставља се да је Мирослављево Јеванђеље, првих година након његовог настанка, служило као богослужбена књига у манастиру Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу. Већ 1198. године из њега је служена литургија на освећењу манастира Хиландара, који су те године Свети Сава и његов отац Симеон обнављали. У Хиландару је коришћена у богослужбеној употреби све до средине 19. века, када је пренета у манастирску библиотеку.

    Године 1845/46. манастир Хиландар посетила је руска духовна мисија на челу са архимандритом, доцније епископом Кијевским, Порфиријем Успенским. Порфирије, иначе љубитељ и колекционар старих рукописа, фасциниран изгледом Мирослављевог јеванђеља, исекао је 166. лист и однео га са собом. На њему се налазе чтенија за 7. (20.) јануар, празник Светог Јована Крститеља, украшена иницијалом са ликом Вавилонске блуднице – метафором за злу Иродијаду, жену цара Ирода, која од мужа захтева главу светог Јована.

    То је био једини наги женски лик у књизи. У то време Бугари су чинили већину монаха у Хиландару и захваљујући томе су управљали манастиром. Никада није утврђено да ли је Порфирије Успенски у тајности исекао тај лист, сакрио га и однео у Украјину, или су му то бугарски монаси дозволили. Тај лист се од 1846. до 1883. године налазио у Кијеву, а након тога је пренесен у Императорску јавну библиотеку, данас Руску националну библиотеку у Санкт Петербургу.

    Тамо се и данас налази, заведен као „Лист из Мирославова евангелиа Ф.п.И.Но.83“, у збирци Порфирија Успенског. Захваљујући томе свет је сазнао за постојање овог јединственог српског рукописа. Руска национална библиотека поседује 370 српских средњовековних рукописа од којих 160 (међу којима и Вуканово јеванђеље) у збирци Успенског.


    Љубомир Стојановић, својевремено водећи стручњак за старословенски језик и књижевност, посетио је 1891. године Хиландар. Циљ његове посете био је проучавање Мирослављевог јеванђеља. Упркос ометањима бугарских монаха, професор Стојановић је успео да дође до Јеванђеља, да га делимично проучи и направи прве исписе.

    Пратећи пут цара Душана, на Васкрс 1896. године, Хиландар посећује краљ Александар Обреновић у намери да обиђе манастир и поклони се његовим светињама. Краљ је желео да отплати дугове манастира и тако га врати под српски суверенитет. У знак захвалности, краљ је од хиландарских монаха добио на поклон њихова два највреднија писана документа: Оснивачку повељу манастира Хиландара, коју је издао Стефан Немања (Свети Симеон), и Мирослављево јеванђеље.

    Рукописи су под будним оком краља и његове пратње стигли у Београд. Два дана пошто је краљ напустио Хиландар, у манастир је стигао тајанствени човек из Санкт Петербурга са огромном количином новца у намери да откупи Мирослављево јеванђеље, по било којој цени.

    Исте године професор Стојановић, по налогу краља Александра, односи Мирослављево Јеванђеље у Беч да би се тамо израдило фототипско издање. Књига је раскоричена, фотографисана и у тиражу од 300 примерака штампана у Царској и краљевској штампарији. Због недостатка новца, Љубомир Стојановић је одлучио да важније стране штампа у пуном колору и сваку на засебној страни, а мање важне у црној и црвеној боји и то по две на једној страни. Године 1897. Љубомир Стојановић се вратио у Београд и краљу предао оригинал Мирослављевог јеванђеља и све примерке фототипског издања. Један примерак је предат манастиру Хиландару, а остале је краљ делио државницима, дипломатама, институцијама и научницима.

    У Мајском преврату, у ноћи 28. на 29. мај 1903. краља Александра и његову супругу Драгу Машин убила је група официра завереника. Те ноћи из дворског сефа нестало је Мирослављево јеванђеље. Наредних 11 година није се знало где се оно налазило. Српска штампа се помно бавила овом крађом и потрагом за највреднијом српском реликвијом.

    Уочи објаве рата Србији 1914. године, главни део Трезора Народне банке Србије (Државне благајне) у коме се налазио државни новац и златне резерве, евакуисан је из Београда за Крушевац. У Крушевцу, начелнику Државне благајне Авраму Левићу у посету долазе народни посланици Љубомир Давидовић и Војислав Маринковић и предају му на чување Мирослављево јеванђеље. Како је ова реликвија доспела у руке народних посланика?

    Краљевски библиотекар из Тополе, пакујући књиге и документацију краља Петра за евакуацију, у једном од сандука пронашао је Мирослављево јеванђеље. Не зна се како је оно доспело у посед краља Петра. Библиотекар Ружић предао је Јеванђеље регенту Александру, а овај посланицима Давидовићу и Маринковићу на чување.

    Схвативши о каквој се вредности ради, начелник Левић је у присуству посланика запаковао Мирослављево Јеванђеље онако како се по правилу паковао новац. Пакет је предат на чување Владимиру Стевчићу, вршиоцу дужности главног благајника. Речено му је да је у питању изузетно вредна ствар и да је чува „к’о очи у глави“. Стевчић и његов заменик Васа Станковић нису се одвајали од пакета и ноћу су, на смену, спавали преко њега.

    Тек су на Крфу сазнали шта се у њему налазило. Тако је Државна благајна, а са њом и Мирослављево јеванђеље, пратила кретање српске владе од Крушевца до Ниша, Краљева и Рашке, а потом је 1915. године следила повлачење српске војске. На путу од Рашке, преко Пећи, Подгорице, Скадра и Сан Ђовани ди Медуе до Крфа, дошло је до разних проблема. Део Благајне успут је покраден, али на сву срећу потом пронађен и враћен. Бродове на којима се налазила Благајна у Сан Ђованију је бомбардовао аустријски авион којим је управљао српски пилот. Ниједна бомба није погодила циљ.

    На Крфу је пред председником владе Николом Пашићем и у присуству Левића, Стевчића, Станковића, Давидовића и Маринковића, отпечаћен пакет са Мирослављевим јеванђељем и утврђено је да је књига стигла неоштећена. Мирослављево Јеванђеље се неко време налазило на Крфу, у сефу Државне благајне, а потом је предато на старатељство српској влади, председнику Пашићу и министру Стојану Протићу. По окончању рата, 1918. године, реликвија се са владом безбедно вратила у Београд.

    Између два светска рата Мирослављево Јеванђеље је остало у поседу породице Карађорђевић, упркос одлуци Министарства просвете из 1903. године да се оно преда на чување Народној библиотеци Србије. Кнез Павле, који се у то време старао о Мирослављевом јеванђељу, поклонио га је 1935. године сопственом музеју. Тако је у бомбардовању, 6. априла, 1941. рукопис избегао судбину више стотина средњовековних повеља, рукописних књига и инкунабула, скоро 50 хиљада комплета часописа и новина и око 350 хиљада књига, које су изгореле у до темеља сравњеној згради Народне библиотеке на Косанчићевом венцу.

    Немци су одмах по уласку у Београд почели да трагају за Мирослављевим јеванђељем као и за другим вредним реликвијама. Међутим, Двор је још 1940. године предао Јеванђеље Народној банци Србије на чување. Почетком рата оно је склоњено у филијалу у Ужицу. У страху од Немаца рукопис је предат игуману оближњег манастира Рача, Платону Милојевићу, који га је закопао у олтару. Манастир Рача је од 1941. до 1943. неколико пута био пљачкан и паљен од стране Немаца и Бугара, али Мирослављево јеванђеље није ни пронађено, ни оштећено. У манастир су долазили и партизани, мислећи да је у њему сакривено злато, али је игуман успео да их убеди да злата нема.

    Четницима, који су се такође распитивали, открио је шта је у манастиру сакривено, али је на њихову писмену наредбу да им преда реликвију, одрично одговорио. Плашећи се да неко ипак не украде Мирослављево Јеванђеље, игуман га је вратио у ужичку филијалу Народне банке. Управник филијале, Војин Кешељевић, у тајности је кроз окупирану Србију 1943. пренео Мирослављево јеванђеље до Београда, где је склоњено у згради Народне банке Србије. По једној причи, Мирослављево Јеванђеље је било стављено у трезор који су Немци већ претресли и опљачкали, а по другој, било је сакривено међу рачуноводствене папире који им нису били интересантни.

    После ослобођења Београда, октобра 1944. Војин Кешељевић је открио тадашњем министру просвете, Владиславу Рибникару, где је сакривено Мирослављево јеванђеље. Године 1945. основана је комисија која је утврдила стање рукописа и предала га на чување Уметничком музеју – данашњем Народном музеју у Београду, где је заведено под инвентарским бројем 1536.

    Ту је Мирослављево Јеванђеље је било изложено све до 1966. у витрини која није имала адекватне услове за чување таквог рукописа. То му је нанело више штете него претходних 750 година. На предлог др Вере Радосављевић, Јеванђеље је 1966. извађено из витрине и склоњено у фундус Народног музеја. Од 1985. повремено је излагано. Никола Родић и Гордана Јовановић објавили су критичко издање Мирослављевог јеванђеља 1986. године.

    Република Србија основала је 1991. Фонд за конзервацију и фототипско издање Мирослављевог јеванђеља, које је постало стална ставка у државном буџету. Упркос томе, сви издавачи који су желели да направе фототипско издање били су у томе спречавани.

    Удружени издавачи, Ауторско-издавачка задруга „Досије“ и Службени лист СРЈ, 1993. године почели су самоиницијативно, без коришћења буџетских средстава, са прикупљањем материјала за фототипско издање Мирослављевог јеванђеља. Оно је штампано у Јоханесбургу, у Јужноафричкој Републици, 1998. и представља верну, савршену копију оригинала, како по садржају тако и по спољашњем изгледу.

    Приређивачи издања били су Вељко Топаловић, Душан Мрђеновић и Бранислав Бркић. Штампано је у 300 примерака, од којих се неки налазе у специјалним колекцијама највећих светских библиотека као што су Конгресна библиотека у Вашингтону, Британска национална библиотека, библиотеке Универзитета Харвард, Принстон, Јејл, итд.

    По речима једног од приређивача, за пет година рада на фототипском издању Мирослављевог јевандјеља његови аутори прешли су преко 300 000 км, што је приближно раздаљини између Месеца и Земље.

    Исте године (1998), др Вера Радосављевић извршила је конзервацију оригинала, а повез је рестаурирао Радомир Ерић, који је коричио и фототипско издање. Данас се Мирослављево јевандјеље чува у посебној комори, у Народном музеју у Београду.



    Мирослав, велики кнез хумски
    Мирослав је владао Захумљем (Херцеговином) до 1190. године, прво под врховном влашћу старијег брата великог жупана Тихомира, а потом млађег брата Стефана Немање. Учествовао је у Немањиним походима против Византије и ширењу српских територија на њен рачун између 1183. и 1190. године. Са Немањом је два пута безуспешно опседао Дубровник (1184/85). Мирослав и Немања су 27. септембра 1186. са Дубровчанима склопили мир на коме је базиран даљи однос Србије и Дубровника кроз средњи век.

    Присуствовао је и сусрету немачког цара Фридриха И Барбаросе и Стефана Немање у Нишу. После сукоба са Немањом 1190. године напустио је Захумље које је предато на управу Растку Немањићу, Немањином најмлађем сину. Кнез Мирослав је умро 1198. или 1199. године. Мирослав је имао три сина Тољена, Андрију и Петра, који су у 13. веку владали Захумљем са титулом великих кнежева. Тољенови потомци у 14. и 15. веку владали су Поповим Пољем у дубровачком залеђу, са титулама жупана и кнежева. Они су познатији под именом Николићи по Тољеновом унуку жупану Николи. Били су под врховном влашћу босанских краљева и херцеговачких господара Косача. Историју Николића можемо пратити све до 1453. године када нестају са историјске позорнице.



    Јеванђелистар
    Јеванђеље (Евангелион) или Четворојеванђеље (Тетраевангелион) је књига која садржи сва четири канонска Јеванђеља. Изборно (апракосно) Јеванђеље – Апракос или Јевандјелистар састављено је из јеванђељских текстова подељених на зачала (перикопе) поређаних по годишњем богослужбеном циклусу. Постоје скраћени и пуни Апракоси попут Мирослављевог јеванђеља, који садрже све перикопе. Из Јеванђеља читају само виши клирици – епископи, презвитери и ђакони. Јеванђеље симболише самог Исуса Христа, па је стога богато украшено. Стоји на олтару (на часној трпези) и носи се на малом входу на литургији.



    Писар
    Изгледа да је у току рада на Мирослављевом јеванђељу Григорије дијак био у немилости кнеза Мирослава, о чему сведочи њихова сачувана преписка. Са друге стране, Мирослављев „потпис“ на тзв. латинској повељи у Дубровнику 17. јуна 1190. године (крст између чијих кракова пише КРСТ КНЕЗА МИРОСЛАВА) исписан је словима за које проф. Љубомир Стојановић каже да „толико личе на слова Мирослављева јеванђеља да није немогуће да су од исте руке“.



    Текст је публикован у ревији „Историја“ и настао је као део научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера“ (Н.Г., С.Ј.Ј., Ј.М.)

  11. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  12. #7
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    8.875
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    1.579
    Pohvaljen 5.007 puta u 2.597 postova
    Moć reputacije
    907
    Настављамо...

    Храброст, патриотизам, величанственост... једне жене, жене за пример!


    Тридесеторо туђе деце ишколовала је о свом трошку жена пред којом су мирно стајали француски генерали, руски официри и пред којом су постројавани читави пукови…


    То је жена са највише одликовања у историји ратовања, Милунка Савић, српска хероина, која се тачно пре 100 година, када су трубе означиле мобилизацију и када је почео Први Балкански рат, пријавила као добровољац у српску војску. Да би спасла брата јединца од мобилизације, Милунка се пријавила војној команди под именом Милун Савић.

    Милунка је учествовала у опсади Скадра, у бици на Брегалници где је први пут рањена и где је показала невиђену храброст и ту први пут одликована Карађорђевом звездом. Након тога рађале су се нове битке, нове ране и нова херојства Милунке Савић која је 7 година провела у рату и рововима, без одсуства. За тих седам година Милунка је 9 пута рањена, 12 пута одликована, а по завршетку рата доживела је судбину као и многи српски хероји.

    Добила је посао чистачице у Хипотекарној банци, а стан је добила тек две године пре смрти. Умрла је октобра 1973. године у 84. години живота. Иза ње је остало 30-оро деце које је извела на пут, херојство, бројна одликовања.

  13. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  14. #8
    Novi član
    Datum registracije
    28.12.2012
    Postovi
    0
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    0
    Pohvaljen 1 u 1 postu
    Moć reputacije
    0
    Ja potvrdu. Tako se događa . Možemo komunicirati na tu temu .

  15. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Elenuepef:


  16. #9
    Top poster Vlada1968 avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Postovi
    5.413
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    4.109
    Pohvaljen 6.242 puta u 2.880 postova
    Moć reputacije
    557
    Ne zelim da ti kvarim temu,samo hocu da postavim ovaj link
    Kod:
    http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/10/article-15.html
    koji je na starom forumu postavio @Medeni, a mislim da ima veze sa tvojom temom.Prica je bas dirljiva.

  17. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Vlada1968:


  18. #10
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    8.875
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    1.579
    Pohvaljen 5.007 puta u 2.597 postova
    Moć reputacije
    907
    Vlada1968
    Зашто би кварио тему са овако одличним текстом?
    Немам ја ексклузивно право на ову тему.
    Мени је и био циљ при отварању ове теме, као што сам и написао у првом посту, да и други постављају корисне и поучне текстове.
    Хвала што си се укључио.




    Elenuepef
    Верујем да си хтео да напишеш да потврђујеш ово писање. Слободно додај неки свој текст или сл., а да је у духу ове теме.

  19. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:



Strana 1 od 9 123 ... PoslednjaPoslednja

Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi ne možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 11:05.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2017 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1