Strana 9 od 9 PrvaPrva ... 789
Rezultati 81 do 89 od 89






  1. #81
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.249
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.292
    Pohvaljen 6.642 puta u 3.449 postova
    Moć reputacije
    1049
    ..
    Шајкашки батаљон





    Шајкашки батаљон је био део хабзбуршке Војне границе. Формиран је 1763, а укинут 1873. године. Налазио се на простору југоисточне Бачке, која је данас позната као Шајкашка.

    Шајкашки батаљон је био значајна снага речне флоте Хабзбуршке монархије. Име му је настало од речи „шајка“ како су звали чамац, а војници на шајкама звали су се Шајкаши, док су сва насеља која су припадала овој војноуправној организацији била смештена углавном у троуглу између Дунава, Тисе и Римских шанчева.

    Шајкаши су били специфичан род хабзбуршке војске, који се кретао у уским, дугачким бродовима, познатим као шајке. Шајкаши су постојали много пре формирања Шајкашког батаљона. Ове војне јединице су оперисале на Дунаву, Тиси, Сави и Моришу.


    Хабзбуршка царица Марија Терезија је 15. јула 1763. донела одлуку о формирању Шајкашког батаљона, у који су одмах ушли Тител, Лок, Мошорин, Гардиновци, Вилово и Жабаљ. Тител је одређен за седиште, а мајор Теодор фон Станисављевић је постављен за првог команданта Шајкашког батаљона. Већ 1769. године у састав Батаљона укључени су још Чуруг, Каћ, Горњи и Доњи Ковиљ, Сентиван (Шајкаш) и Госпођинци. Одмах по оснивању, Ђурђево (1799. године) и Надаљ (1801. године) су такође прикључени овој војној формацији.

    У почетку, становништво на подручју Шајкашког батаљона су у потпуности сачињавали Срби, који су били храбри и вешти ратници. Шајкаши су учествовали у многим биткама против Османлија, а њихово учешће је било од велике важности.

    Убрзо после оснивања Батаљона донет је (1764) Регуламент (правилник, устројство) по којем су Шајкаши, према царевом нахођењу, били обавезни на вршење војне службе у рату и миру, на копну и води, да се брину о општој безбедности на Дунаву, Тиси и Сави, да гоне разбојнике, да спречавају кријумчарење робе и новца преко река, да чувају санитарни кордон и осигуравају безбедну пловидбу бродова на поменутим рекама.

    Војници Шајкашког батаљона учествовали су у бројним ратовима које је Аустрија водила против својих непријатеља. Први пут учествовали су у рату за баварско наслеђе (1778 – 1779). У ратовима против Француске (1792 – 1815), у доба Наполеонових ратова, Шајкаши су се борили на бојиштима Холандије, Немачке, Италије, Пољске и Француске. Већином су били понтоњери или пешадинци. Као Шајкаши на бродовима храбро су се борили на Рајни у Немачкој (1795). Још више су се истицали у опсадама према турској граници. Када је откривено да турски трговци крадом одводе људе из Срема у Турску, Шајкаши су то спречавали патролном службом од Сурдука до Земуна. Истакли су се и у аустријско – турском рату крајем XVIII века, нарочито при освајању Београда (1789).

    1852. године, Шајкашки батаљон је трансформисан у Тителски пешадијски батаљон. Ова војна јединица је укинута 1873. године, а њено подручје тада долази под цивилну власт и бива прикључено Бачко-Бодрошкој жупанији.


    -----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

    Без те битке (тзв. војвођанског "Косовског боја" око 1850. године) и херојства Шајкашког батаљона, тешко би данас било Срба у Војводини.

    Из Шајкашке се за време аустроугарске владавине над њом, у Украјину, део тадашње царске Русије, на њен исток где се данас нажалост ратује, преселило 100.000 Срба.
    Основали су градове Новосрбију, Белу Србију, Славјаносербск, тамо се неки градови и данас зову Мошорин, Суботица, Панчево, Вршац - објашњава протојереј Бошко Маринков, старешина Храма Силаска Светог духа на апостоле, здања из 1788. које као драгоценост чува Завод за заштиту споменика културе Србије и Храма Светог Николе, који ће постати манастир.
    Том светилишту, Удружење радника уметника поклонило је светињу - украсни камен који је био део прве српске штампарије, средњовековне, на Галичу изнад Горњег Милановца.

    Петар Ђурђев, директор Архива Војводине, истиче да је Шајкашка увек била на челу српске борбе за слободу.

    - СПЦ, прибежиште у злим временима, сачувала је сећање на Шајкаше, наше претке. Сећајмо их се, идимо њиховим утабаним стазама - поручује Ђурђев.


    (Википедија; Новости)

  2. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  3. #82
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.249
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.292
    Pohvaljen 6.642 puta u 3.449 postova
    Moć reputacije
    1049
    ..
    Турчин убио српског дечака; а Срби на јуриш протерали Турке из Београда




    На данашњи дан (15.јун) 1862. године десио се догађај који је променио ток српске историје. О овом, али и још многим у историји пресудним догађајима, нажалост, не зна се довољно. Нина Марић кретала се траговима историје и са Татјаном Обрадовић (дипломираним историчарем) разоткрила је догађај који је довео до прекретнице у историји Србије.

    Чукур чесма има велику сентименталну вредност и сведок је краја једне епохе обележене оковима робовања Турцима. Успомена на један од битнијих догађаја новије историје Београда који се одиграо 15. јуна 1862. године, остао је сачуван у легендама које су препричаване претходне 154 године. Сава Петковић несрећни јунак догађаја на Чукур чесми постао је симбол отпора Срба турском ропству, а његов споменик спомен на љубав према слободи.

    Чукур-чесма има дубоко значење како за сам Београд, тако и за читаву Србију и српски народ. На овом месту у данашњој Добрачиној улици, почело је ослобођење Србије од турске власти, које су почетком 19.века зачели Карађорђе и Милош Обреновић.


    Догађаји на Чукур чесми у многоме су определили политику Србије од 1862. до 1918. године, и одредили даљу њену судбину. Захваљујући вештини Михаила Обреновића, који је тада био кнез Србије, и мудрости тадашњег председника српске владе Илије Гарашанина, али и уз живу српску дипломатију и повољне међународне прилике, догађај код Чукур чесме и они који су потом следили поступно су довели до повлачења Турака са територије тадашњих оквира Србије.

    Инцидент код Чукур чесме је један од најважнијих догађаја у историји Београда, и има историјски значај за Србију, јер Турци одлазе са српских простора после скоро пет векова.


    Чукур чесма

    Чукур чесма се налази у Добрачиној улици у Београду.


    На чесми се налази бронзана статуа дечака Саве Петковића у спомен инцидента од стране турских низама који се на том месту одиграо 15. јуна 1862. године. Званичан назив скулптуре је „Дечак са разбијеним крчагом“.

    Догађај, због које подигнута Чукур чесма почео је безазлено, једноставним речима изговореним дечаку шегрту:„Саво,ајд` трк донеси воде са Чукур чесме!“. Био је то кобан тренутак за малог Саву Петковића,али и остале учеснике догађаја Симу Нешића,Ивка Прокића и многих српских војника, а касније и велика брига високих дипломатских кругова водећих европских држава. То спарно поподне15. јуна 1862. (по новом календару. 3. јуна по старом) на избор је довело малог Саву шегрта, турске низаме (војнике) и многе друге да утоле жеђ. Један турски војник оте Сави тестију из руку и он поче да се брани, што је веома наљутило Турчина па га је он убио бајонетом, по једној верзији, по другој га је ударио тестијом у главу и Сава паде окрвављен поред чесме.

    Проблем је био између осталог и у томе да је млаз воде био мали те је пуњење крчага и тестија трајало дуго. Шегрт Сава је дошао код свога рођака Миленка Петровића у Јајинце код Београда и жене му Љубице из Јајиначке породице Николић, да изучава сарачки занат, из села Луково код Куршумлије. Српски жандарми који су убрзо дошли ухапсили су убице, међутим њима је дошла помоћ других турских војника и то је прерасло у жесток окршај који је трајао целу ноћ.

    Вест о догађају прострујала је Београдом, на све стране чули су се пуцњи и борба на улицама је почела да се распламсава.Један догађај подстакао је низ нових и одлучујућих. Главни окршај одиграо се на Великој пијаци и однео је неколико живота. Убијени су српски терџуман (посредник код турских власти) Сима Нешић и жандар Ђорђе Нишлија. Срби су затим извукли старе пушке, јатагане и ханџаре и на јуриш заузели Варош капију, а Сава капију и Стамбол капију порушили. Тада су Срби заузели и Сава капију, а вест је стигла и до осталих градова у Србији.

    Кнез Михаило је, из Шапца где се тих дана налазио, послао ултиматум Турцима да до осам часова увече напусте варош. Следећи дан 16.протекао је у миру, већ наредни 17.био је судбоносан за Београд, почело је бомбардовање Београда из 56 тврђавских топова. Погинуло је око 50 грађана и војника, изгорело је 20, а уништено око 357 кућа. Српско становништво је подигло барикаде за одбрану.

    У току јула исте 1862. године, у Канлиџи поред Цариграда започети су преговори о независности Србије, на којима су учествовали Француска, Енглеска, Русија и Аустрија. Тада је донета одлука да се турско становништво исели из Србије. У наредних годину дана исељено је више од осам хиљада Турака. На интервенцију страних конзула, пре свега британског конзула Лонгворта, тада је закључемо примирје које су потписали Ашир-паша и министар Гарашанин, као и представници страних сила. Након дугих дипломатских преговора и борбе, Турци су пристали да предају градове на „чување кнезу Михајлу“,прво Београд па Фетислав (Кладово), Смедерево и Шабац,а затим и многе друге. Године 1867.кнез Михаило је добио кључеве Београдске тврђаве, а свечаност је одржана 6.априла на Келемегдану.




    Да би цео догађај био расветљен, Карло Пероло, чувени гостионичар код „Хајдук Вељка“,пријавио се као сведок и очевидац догађаја код Чукур чесме. Поред њега, и Никола Христић, министар унутрашњих дела, очевидац и иследник догађаја код Чукур чесме и бомбардовања Београда, као и многи други али недовољно познати и проверени сведоци. Поред сличности исказа, постоје и бројна одступања што је довело до касније модификације догађаја.Било како било,догађај код Чукур чесме везује се за један од најважнијих догађаја у историји Београда. Касније варијације писаца о овом догађају створиле су бројне романтизоване легенде о погибији српског дечака Саве и његових савременика.

    Иначе, сама Спомен чесма је подигнута 1931. године из средстава задужбине трговца Томе Ванђела, а аутор је био српски академик и скулптор Симеон Роксандић. Модел за спомен чесму био је Властимир Петковић Кепа, некад телефониста Радио Београда, а пре тога познати фудбалер БСК-а (сада ОФК Београд) и репрезентативац Југославије. Од 5. фебруара 1965. године је проглашена за споменик културе.

    Вандали су маја 2010. украли скулптуру дечака.[1], излупали су је чекићем и продали власнику дивљег отпада у Крњачи за 20 хиљада динара.[2] Скулптура је била девастирана и изломљена на 22 дела, али је захваљујући 3Д снимку овог споменика извршена рестаурација.[3] Реконструкција је трајала три месеца и извршена је на основу тродимензионалног скенирања које је Зоран Миљановић директор фирме „3Д свет“ урадио пре него што је скулптура украдена.




    (Србин.инфо)

  4. Sledeća 5 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  5. #83
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.249
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.292
    Pohvaljen 6.642 puta u 3.449 postova
    Moć reputacije
    1049
    ..
    Генерал Живојин Мишић августа 1914.




    „Боже пресветли, опрости мени недостојном твога помена што чисте душе, светлог срца, забринутих мисли, поганим језиком и прашњавим рукама крстим се и изговарам молитву. Немам права да молим за себе, али за Србе, Боже, за Србију…

    Учини да црни облак над Србијом, и у Србији, не створи велику непогоду; учини да оно што је дошло као испаштање греха не остане како казна Србији и народу српском. Само толико, Боже, па ће бити и превише за нас грешне.

    Помози, Боже, да моји војници наоружају срце, а официри ум; удени памет у српску политику и разборитост у генерале; не благослови оног ко убија и отима; благослови сваког ко данас, с пушком, усмрћује душманина, бранећи кућу и окућницу.

    Не дај да ми војнике завеје неверица, да ми официре посустане малодушност, да људе нагрди мржња, а жене разјари освета. Не дај, Боже, да ми мржња поведе разум и удари у вид; не заслепи ме никад очајем, подстакни ме благошћу и успори ме прекошћу и суровошћу. Помози, творче, да нађемо пут спасења са мање гробова, а више наде.

    Погледај, Боже, и смилуј се на децу и српску нејач која ти верују и која само у тебе верује; не изневери њихове наде, не учини узалудним молитве теби, бар мало притвори врата пакла и спаси Србију од несреће која је твојом срџбом дошла, али и твојом вољом ће проћи. Само ти, свевидећи, погледај Србију.

    Што ти учиниш – учињено је; што ти наумиш – остварено је; што ти благословиш – спасено је!

    Амин“

  6. Sledeća 2 člana su izrazila svoju zahvalnost na ovom postu i time podržali autora Серб_Степа:


  7. #84
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.249
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.292
    Pohvaljen 6.642 puta u 3.449 postova
    Moć reputacije
    1049
    ..
    Јанис Јанулис




    Крф. Мало је места на планети где се Срби могу осећати као у својој домовини и знати да су међу пријатељимакао што је ово острво.

    Све то почело је доласком српске војске пре једног века. Међу причама о рађању пријатељства два народа једна се истиче. Она о Јанису Јанулису, грчком пастиру из места Мораитика, 20 километара јужно од града Крфа. На имање овог неписменог сељака 1916. стигло је око 3.000 војника Дринске дивизије који су чинили само део од око 130.000 српских ратника који су на овом острву потражили спас. Да је учинио само оно што и многи други - помогао колико је могао да се војска смести и прехрани, било би доста. Али Јанис је српске војнике третирао као своју децу. Чак и када су многи, изморени после Албанске голготе, на острву нашли починак. Дао је земљу за гробље, једно од 27, колико их је било на острву, да би могли хришћански да буду сахрањени. Отуда је ту земљу сматрао светом.

    - Када су кости палих војника пребачене у костурницу на острву Виду, отац нам је оставио завет - да се та њива никада више не обрађује. Међутим, када је умро, мој брат, коме је њива припала, решио је да је искористи макар као пашу за овце. Иако смо му сви говорили да то не ради, купио је стадо оваца и пустио га на њиву. После само једне ноћи цело стадо је угинуло - прича Јанисов син Спирос Јанулис.

    После тога, завет се поштује до данас.
    Али ни то није потпуна прича о Јанису Јанулису, јер је потомцима пренео и љубав према Србима.

    Јанисов унук Христос Јанулис каже да је као мали дедине приче о српским војницима сматрао за претеривање.


    - Деда је с' војницима научио многе српске песме, а нарочито је волео "Тамо далеко". Кад год ју је певао, плакао је - каже Христор, чијем оцу Спиросу су се, при помену ове песме, очи напуниле сузама.

    Христос каже да су као деца знали за жртве спрских војника, али да су величину онога што је деда урадио схватили практично недавно.

    - Шта је деда урадио, постало ми је јасно тек када су пре неколико година почели да долазе потомци људи којима је спасао живот да захвале. Не знам им тачан број, али мислим да их је досад било више од 1.000 - вели Христос.

    Спирос додаје да је његов отац био истински хуманиста који је помогао многима.


    - Пред смрт га је мој брат упитао ко му све дугује новац из Мораитике. Одговорио је да то није његова брига - вели Спирос.

    Србија је макар мало одужила Јанулису и његовој породици. У месту Агиос Матеос му је подигнут споменик, а град Ниш је једној улици дао име овог српског добротвора. Јанисов унук Христос, кога је пронашло Друштво за негавање слободарских традиција Србије Ниш, постао почасни грађанин нишке општине Пантелеј.


    (Курир)

  8. #85
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.249
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.292
    Pohvaljen 6.642 puta u 3.449 postova
    Moć reputacije
    1049
    ..
    Синволи четворојеванђеља на капитeлима Српске Православне Цркве - Светог Апостола и еванђелисте Марка у Београду




    Апстракт

    На капитeлима Српске Православне Цркве – Светог Апостола и Еванђелисте Марка у Београду, исклесани у камену, налазe се синволи из Никољског четворојеванђеља.
    Никољско четворојевађељe је величанствени споменик духовности, језика и књижевности српског народа.

    Најстарије штампано четворојеванђеље у Србији је Београдско четворојеванђеље које је штампано 7060. године (1552.), месеца августа, у 17. дану, под именом Четвороблаговестије.


    На капитeлима Српске Православне Цркве - Светог Апостола и еванђелисте Марка у Београду, налазе се синволи Никољског четворојеванђеља који су исклесани у камену.

    На капитeлу првог стуба, слева на десно, налази се Синвол Јеванђеља посвећеног Светом Марку са знаком крилатог лава. На другом, Синвол Јеванђеља посвећеног Светом Луки са знаком крилатог бика. На трећем, Синвол Јеванђеља посвећеног Светом Јовану са знаком орла. На четвртом, Синвол Јеванђеља посвећеног Светом Матеји са знаком анђела.
    На свим приказима налази се књига као синвол писмености српског народа.



    Синвол Јеванђеља посвећено Светом Марку са знаком крилатог лава.




    Синвол Јеванђеља посвећено Светом Луки са знаком крилатог бика.




    Синвол Јеванђеља посвећено Светом Јовану са знаком орла




    Синвол Јеванђеља посвећено Светом Матеји са знаком анђела.




    Познато је да је Вук Стефановић Караџић пронашао Никољско четворојеванђеље 1820. године у српском манастиру Никоље. Никољско четворојеванђеље однето је из манастира Никоље 1855. године и све до 1864. године било је у Бечу. Тек после захтева српске владе да се Никољско четворојеванђеље врати у земљу оно се од 1864. до 1914. године налазило се у Народној библиотеци у Београду. У току 1914. године и окупације Србије, Никољско четворојеванђеље, са 56 највреднијих рукописних књига, односно најстаријих научних споменика српског народа, нестаje. А онда, ето “сасвим случајно” нашло се у Даблину.

    У 19. веку, после проналска Никољског четворојеванђеља, због великог уметничког и културног значаја, започела је борба чије је јеванђеље. Висок ниво калиграфије, културе и језика није се уклапао у постојеће византолошко мишљење о српској (не)култури. Тако је византолог, сарадник Историјског института САНУ, “протумачио“, да је Никољско четворојеванђеље српски препис неког старијег глагољског јеванђеља и да Никољско четворојеванђеље није српско. Као што бива, глагољски рукопис никада није пронађен, јер је измишљен. Једноставно речено, приликом тумачења примењен је један од ингениозних принципа самозваних византолога, ”када немаш аргуменате ти их измисли”.

    Познато је да је Византијско царство измишљено у 16. веку и да представља највећи фалсификат у историји људске цивилизације. Сваки частан човек зна, ако могу да измисле царство, зашто не би могли да измисле и глагољско јеванђеље, принцип је исти.


    Када би глагољски рукопис постојао, он би сигурно коришћен као доказ у процесу који је касније покренут за враћање Никољског четворојеванђеља. На основу “поузданих извора“, познати византолог протумачио је, да Никољско јеванђеље није писано у српском манастиру Никоље већ да је ту донето.

    Нажалост, мешетарење византолога по историјском и културном наслеђу српског народа и византолошко субјективно тумачење, током година поста “истина“.


    После неког времена “наш” византолог, сарадник Историјског института Српске академије наука и уметности утврди “ да је је Никољско јеванђеље најкалиграфскији споменик босанске школе”.

    Као аргумент за овакво византолошко тумачење били су љиљани који се налазе у Никољском четворојеванђељу. Љиљани у хералдици симболизују државу или династију. Љиљани су један од символа хришћанства и символ Богородице а три љиљана симболизују Свето Тројство. Љиљани се традиционално повезују са многим европским династијама. То је симбол који се и данас користи у Србији, Француској, Шпанији, Луксембургу, Шкотској итд.


    Три љиљана у Јеванђељу по Марку



    Према сачуваним писаним документима љиљани су били символ српских династија од 946. године.

    Љиљани се налазе у грбу Краљевине Србије из 1888. године и данашњем грбу Србије и представљају символ континуитета свих српских држава.



    Три љиљана у Јеванђељу по Марку симболизују Свето тројство. Број три је симбол нематеријалности природе и синвол духовности српског народа и део његовог културног и историјског наслеђа.

    Синволи у знаку љиљана имају општи хришћански значај и не могу бити српски, француски, шкотски или шпански па ни босански. Свако може да узме љиљане за свој символ али то не значи да некоме припадају. Љиљани не симболизују националну припадност, нити могу бити аргумент који се може користити за тумачење чије је Никољско четворојеванђеље.


    Међутим, тумачење уваженог византолога, сарадника Историјског института Српске академије науке и уметности, билo је пресуднo.

    После “стручних“ византолошких процена о датуму настанка Никољског четворојеванђеља, појави се ново византолошко мишљење, да је Никољско четворојеванђеље повезано са Болоњским зборником јер се нека поглавља подударају.


    Тако се појави нова византолошка хипотеза да је обе књиге писао један исти човек. Ако се зна да Болоњски зборник из 1401. године сигурно није писао Србин, то значи да Никољско четворојеванђеље нису писали Срби и да исти није српски рукопис. Познато је да странци не могу у потпуности науче српски језик. Још већа је непознаница да странац може да спозна бит српског народа и напише ћирилицом Никољско четворојеванђеље, величанствени споменик духовности, језика и књижевности српског народа.

    Многи народи и нације односили су и својатали старе српске рукописне књиге а својатање српског језика је процес који се и данас не зауставља. Једноставно речено, односили су и својатали наше јер своје нису имали. Они радо причају о култури и језику, јер свако радо прича ономе што нема.

    Међутим, није све тако црно. Ако су односили и својатали наше старе рукописне књиге то је признање о високом степену развоја културе и књижевности српског народа. Ако друге нације узимају српски језик за свој језик онда је то велика част која се указује српском народу и српском језику.


    Енглески, шпански и француски постали су светски језици јер су их друге нације преузимале и својатале.

    Група новокомпонованих језика, који су преузели српски језик, почевши од доба Вука Караџића па до данашњих дана, сваким даном све је већа. То је добро, тако се боље разумемо.
    Преузимање српског језика од стране других нација је у суштини ширење српске културе и није битно како га они називају.

    Они који узимају и својатају српски језик могу да измене неку реч, или измисле неко ново слово, или да српском језику дају неки нов назив, али РЕЧЕНИЦУ, као скуп речи којима се изражава целовита мисао, никада.

    Српска реченица и српска граматика одређују припадност, а не измишљена реч или нов назив језика. Сама чињеница да мењају или додају нове речи је ПРИЗНАЊЕ да су језик и писмо преузели од српског народа.
    Свако треба да зна, да се материњи језик не преузима, он се наслеђује.

    Измишљање нових речи или промена назива језика или захтев да се српски језик преводи на новокомпоновани језик представља само покушавај дистанцирања од српског језика, односно покушај дистанцирања од самог себе.

    Тако су Законоправило Светог Саве, које се налази у Загребу, византолози преименовали у Крмчија и ако је Свети Сава написао: “Са Богом се почињу књиге ове, које се на ........ нашем језику кажу Законоправило“.

    Законоправило Светог Саве је зборник грађанских и црквених прописа и представља бисер културе и правних наука код српског народа. То је акт који је више векова уређивао правне односе, не само код српског народа, већ и код других словенских народа. Назив Законоправило Светог Саве није се уклапао у византолошка тумачења јер указује на висок степен културног наслеђа српског народа. Због тога је било неопходно да му се промени назив у Крмчија. А крмчија може да буде свако.
    Једноставно речено, не желе промену постојећег византолошког мишљења о српској (не)култури, језику и писмима српског народа, ћирилици и латиници.


    Нажалост, мешетарење историчара измишљеног византијског царства, по српском културном и историjском наслеђу, није тако наивно. Све што је било вредно они су преузимали или својатали или му мењали назив. Тако византолошко ”тумачење” да се ради ”само о српском препису босанског рукописа”, који је донешен у српски манастир Никоље постало је правни основ који је омогућио Даблину да оспори српско власништво.

    За сваки случај да се Срби не досете, надлежни у Даблину заведоше српско Никољско јеванђеље као “БОСАНСКИ” рукопис. Да би нам вратили српско четворојеванђеље прво треба да утврдимо којем народу припада.
    Тако је 3. јула 2003. године, дипломатским путем, стигло обавештење да од враћања српског рукописа нема ништа.

    Данашњи ”власници” Никољског четворојевађеља с правом постављају питање, зашто тражимо нешто што по мишљењу нашег византолога, сарадника Српске академије наука и уметности, није српско.
    И тако нови ”власници”, код којих се ето ”случајно” нашло Никољско четворојеванђеље, узеше величанствен споменик српског народа, уз помоћ заговорника измишљеног византијског царства, илити нашег самозваног византолога, сарадника историјског Института при Српској академији науке и уметности.


    Борба око културног и историјског наслеђа обично се водила између оних који су имали и оних, који су својатали и присвајали, јер своје нису имали. Логика и математичка логика су сурове науке јер немилосрдно обарају субјективна тумачења. Када се наука и математика уведу у историју онда се добијају нека другачија сазнања. Увођење нових наука је нужност, јер се у борби око културног и историјског наслеђа, и данас користи ингениозни византолошки принцип, ”када немаш аргуменате ти их измисли”, а ми никако да се досетимо.

    Један од највећих непознаница је датирање српских рукописних књига. Било би веома корисно када би се датирање старих српских рукописа извршило употребом најновијих научних метода у циљу добијања независног мерила.

    Као једна од метода за утврђивање старости рукописа може да се користити метода С14, односно распад радиоактивног изотопа угљеника. Ову методу пронашао је Willard Frank Libby 1949. године за коју је добио Нобелову награду 1960. године.

    Метода омогућава прецизно одређивање старости мастила и материјала на коме су писани рукописи до 3000 година уназад, са тачношћу од једног месеца у току календарске године.

    Међутим, за одређивање датума настанка старих српских рукописа није потребна тачност у изражена у месецима, може да се прихватити грешка и до десетак година. Методу не прихватају доказани тумачи српских рукописних књига јер метода С14 може да угрози њихово византолошко мишљење.

    Такозвани византолози признају наше датирање неког рукописа само ако је рукопис у нашем поседу као на пример: Душанов законик, Хиландарски типик, Земљораднички закон, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, Законоправило Светог Саве, Карејски типик, Студенички типик, Дечанске Хрисовуље итд. Све су то стари рукописи са којима се поноси српски народ без обзира како га историчари измишљеног царства, односно самозвани византолози тумачили.

    С друге стране, страни византолози као да су опседнути српском историјом, културом и језиком, као и тумачењем старих српских рукописа.
    Неки ”злобници” кажу: ”тумаче наше, јер своје немају шта да тумаче”.

    На Првом Васељенском сабору који је одржан у Никеји, 325. године, Константин Велики је целокупно историјско и културно наслеђе српског народа унео у хришћансво. Свето Тројство је преузето од српског народа. У данашње време само српски народ, у хришћанском свету, има симбол броја три. Да је Свето тројство преузето од неког другог народа онда би тај народ и данас имао симбол броја три.


    Константин Велики је одредио да престоница Царства од 325. године буде Други Рим, данашњи Истанбул који после 5. века добија име Нови Рим.

    Међутим, историчари измишљеног Византијског царства Други Рим називају Констатинопољ који никада није постојао па је Константинопољ постао још један историјски фалсификат којег шире данашњи најамници.


    Да би се сагледао значај датирања четворојеванђеља код српског народа треба нагласити да српски народ има највећи број четворојеванђеља од свих хришћана.

    Сваки манастир Српске Православне Цркве имао је своје рукописно четворојеванђеље. Све рукописне књиге датиране су по Српском календару. Сви закони, хрисовуље и други државни акти до 19 века датирани су по Српском календару. Српски календар показују висок степен научног и културног образовања српског народа. Борба око календара води се и данас.

    У Србији се прослављају Нове године по туђим верским календарима али не и по верском Календару Светог Саве. Успут нам натурају римску Нову годину 13. јануара као почетак такозване српске нове године. Међутим, то је дан када су се у старом Риму прослављале баханалије римског Бога Јануса. Српска Нова година дочекује се почетком априла.


    Дао Бог, 13. јануара 2012. године, нису одржане баханалије римског Бога Јануса у порти цркве Светог Саве у Београду, као прошле године. Да ли је то добар знак да се буди историјска самосвест српског народа?
    Верски Kалендар Светог Саве је званични календар Српске Православне Цркве који се ћутањем покушава затрти код српског народа.

    Једноставно речено, висок степен културног наслеђа Срба не уклапа се у измишљену византијску историју српског народа.


    Тако се Византијски принцип “када немаш аргументе ти их измисли“ налази, као судбина, у многим областима историјског и културног наслеђа код Срба. Српски народ може ових дана да чује преко националне телевизије да се догађаји датирају по Новом и Старом верском календару.
    Ето, поново се ДОСЕТИЛИ, измислили су Стари и Нови верски календар, уместо верског Календара Светог Саве.


    Наметање назива за постојеће туђе календаре није тако наивно јер смо из историје научили да све што је измишљено има неки свој циљ. Постоји мишљење да измишљени Стари и Нови календар, имају за циљ да се Срби не досете да имају верски Календар Светог Саве који се налази у Кодексу црквених правила Српске Православне Цркве од 6707. године.
    Календар Светог Саве је званични верски календар Српске Православне Цркве који и данас важи.

    Српски календар није заборављен у српском народу. Датирање метеоролошких података у Србији, почевши од Светог Саве па све до 19 века, вршило се по Српском календару.

    Треба нагласити да су сви српски патријарси датирали по Српском календару Светог Саве. Да је то тако показује датирање блаженопочившег Патријарха Павла на Вујанском крсту.



    “Манастиру Вујну, по исцељењу, приложи раб Божји Гојко 1946.“

    На крсту се налази Символ за време и слова из Винчанске културе по коме се препознаје верски календар Светог Саве, односно верски календар Српске Православне Цркве.

    Да се зна. Београдска школа метеорологије чува завет Владимира Јакшића метеоролога Метеоролошке опсерваторије у Београду, који је датирао по Српском календару и није давао да се српска Светиња заборави, па ће наредна издања годишњих истраживања датирати по Српском календару. Такође, све анализе времена вршиће се по Српском календару. Нова година почиње почетком априла, лето почиње на Ђурђевдан а зима на Митровдан.
    Српски народ дубоко верује да ће се верски Календар Светог Саве, вратити српском народу и Српској Православној Цркви.



    У Младеновцу, захвални младеновчани подигли су споменик блаженопочившем Патријарху Павлу који је датирао по верском Календару Светог Саве, односно званичном календару Српске Православне Цркве.


    Српска Православна Црква у Младеновцу испред које је подигнут споменик блаженопочившем српском патријарху Павлу


    Од 1557. године, када је генијални немачки историчар Heronim Volf (Hyeronimus Wolf) измислио Византијско царство, и то објавио у књизи „Corpus Historiae Bizantinae“, пише се НОВА српска византолошка историја која је усаглашавана са унапред постављеним циљевима Великог изумитеља.

    Током векова новокомпонована византолошка историја српског народа, подржавана од стране појединих чланова Српске академије науке и уметности, професора измишљене византологије Београдског Универзитета и појединих православних високодостојника прерасла је у Идеологију, искривљену слику српске историје и истине, прилагођену туђим интересима.

    Једноставно речено измишљена византијска историја српског народа ушла је у Црквену историју и постала истина.

    А Срби ко Срби, у циљу очувања националне и црквене самосвести, никако да се досете да имају своју историју и свој календар, Српски календар Светог Саве.


    (Милан Т. Стеванчевић, Ћирилица-Београд.рс)

  9. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  10. #86
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.249
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.292
    Pohvaljen 6.642 puta u 3.449 postova
    Moć reputacije
    1049
    ..
    НАРОДНИ НАЗИВИ ЗА МЕСЕЦЕ У ГОДИНИ





    Латински називи Називи према календaру СПЦ Старословенски - српски Српски народни називи
    Јануар Богојављенски Сечењ Коложег
    Фебруар Сретењски Љути Сечко
    Март Благовештенски Сухи Дерикожа
    Април Ђурђевски Березозол Лажитрава
    Мај Царски Травен Цветањ
    Јун Петровски Изок Трешњар
    Јул Илински Червен Жетвар
    Август Госпођински Зарев Гумник
    Септембар Михољски Рујен Гроздобер
    Октобар Митровски Листопад Шумопад
    Новембар Мратињски Груден Студен
    Децембар Божићни Студен Коледар


  11. #87
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.249
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.292
    Pohvaljen 6.642 puta u 3.449 postova
    Moć reputacije
    1049
    ..
    Трубач достојан Карађорђеве звезде




    ОДАВНО није тајна да су наши ромски земљаци с југа Србије ненадмашни трубачи, али једна прича коју чујемо у Београду вредна је васколиког памћења.

    Заљубљеник у своје јужњачко порекло, Милош Крстић је београдски правник, али хроничар у њему никада не мирује, па је тако било и током трагања за пореклом пријатеља из породице Сејдић. Фејат је одавно постао легенда, али му здравље не дозвољава да сада изађе на бину, па од 2000. године не свира.

    Наследили су га син Зоран, унук Небојша и праунук Виктор, који је за васркшње празнике дорастао томе да дође у главни град и да добије своју трубу. Како би другачије и могло да буде? Фејат је био присутан као врхунски ауторитет који ће први да чује и процени како инструмент звучи у рукама малишана.

    Крстић је, као пријатељ породице и земљак, помогао Сејдићима да досегну до неких драматичних прича о свом пореклу и части, и ту почиње и наша приповест.


    ГВОЗДЕНИ ПУК

    ДЕДА Фејата Сејдића звао се Рустем и био је један од бораца легендарне јединице која је прошла кроз све муке преласка Албаније и повратка кући у Првом светском рату.


    - Међу сачуваним веродостојним записима који су посвећени том добу је књига "Гвоздени пук" Доброслава Туровића - наводи Крстић неке од извора које је користио. - Прецизно, Рустем је био у Првој чети Трећег батаљона Другог гвозденог пука "Кнез Михаило" Моравске дивизије. Тамо је био поднаредник и - (шта би друго?) трубач. Додуше, тада је постојао још један назив - значар, за човека који означава различите маневре које војска треба да испуни. А то је била веома одговорна позиција; он је давао знак за одбрану, напад, повлачење, једноставно, био је задужен за пренос сваке важне команде. Колико је то био деликатан војнички задатак, говори и чињеница да је често био на удару непријатељских нишанџија. Најлакше је обезглавити супарника тако што му се пресеку линије комуникације између старешина и војника, односно - прво треба пуцати у оног ко носи трубу.

    Рустем је добио Карађорђеву звезду, највише војничко одликовање, што говори да је био веома храбар човек.

    - У ноћи између 29. и 30. октобра 1916. године пук је био одређен да заустави непријатеља који је надирао с Кајмакчалана - препричава Крстић податке до којих је дошао. - Противници су били Бугари из Рилске дивизије, искусни, одабрани и крупни људи.

    Три пута су те ноћи противници јуришали и три пута истеривали једни друге из ровова. Трећи пут је било најозбиљније, и баш када је наша војска посустала, у одлучном моменту, полетно и громогласно зачуо се звук трубе који је позивао на јуриш.

    Наставак приче Крстић нам преноси из Туровићевих записа.

    - По окончању крвавог обрачуна, команданту Димитрију Милићу остало је загонетно то по чијем наређењу је оглашен јуриш. После распитивања међу официрима, пред старешину је изведен Рустем, Циганин из околине Јабланице.

    Тобоже бесан, Милић је питао ко га је овластио да употреби трубу и најави јуриш, а од храброг трубача је добио одговор: "Када сам видео да ће наша славна војска да пропадне, ја сам засвирао јуриш самовласно, па макар ме стрељали..."

    Тако је Рустем зарадио први орден.



    ПОДВАЛА С ПОВЛАЧЕЊЕМ

    ДРУГА легендарна смицалица вештог трубача догодила се годину касније, када су Бугари масовно стрељали становништво јабланичког и топличког среза. Убили су више од две и по хиљаде људи и спалили хиљаде кућа. Ту вест су борци Гвозденог пука добили 1917. године, док су били на Солунском фронту, а многи су били управо из крајева које је покољ директно погодио. У језивом страху за судбину својих најмилијих, решили су да се освете, а тројица војника урадила су то кришом, без знања команде.

    - У кишној ноћи, по невремену, Илија Илић, Буксан Стругопрутић и Рустем Сејдић сами су отишли према бугарским рововима - приповеда Крстић. - На неколико места пресекли су бодљикаву жицу, пажљиво, док су ударали громови, како звук клешта не би чули непријатељски стражари, а онда су кренули у остварење сулудо храброг плана.

    Када су Илић и Стругопрутић изненада засули бомбама бугарске ровове, трубач Рустем Сејдић је прво свирао за српску војску "напад", а за бугарску "повлачење". Искусни музикант се претходно, кришом, прикрадао бугарском рову и "скинуо" шта свира супарнички трубач. Настао је пакао док су у кишној ноћи Срби кренули, напрасно пробуђени позивом на атак, док су Бугари, чувши сигнал да напусте положај - управо то и урадили.

    Њих тројица су сутрадан добили орден, лично од регента Александра Карађорђевића и француског команданта Франша д'Епереа.

    Тако је труба ушла у ратничку легенду
    , много пре него што су Рустемови потомци наставили да је чувају као култни инструмент. Сада је синоним за радост и весеље, а некада је звук трубе подсећао на крв, борбу и понос. Рустемов унук Сејат остао је познат и по томе што је у две прилике свирао бесплатно: за своју душу, и на испраћајима у војску.


    АХМЕТОВА УЛИЦА У БЕОГРАДУ


    ГОТОВО исту смицалицу Срби су урадили Турцима у бици на Куманову у Првом балканском рату.

    Савременици тог боја из 1912. године сматрали су тај сукоб "осветом за Косовску битку", а тада је у легенду ушао довитљиви трубач Ахмет Адемовић. Он је Турцима урадио исто што и Сејдић Бугарима нешто касније, у Првом светском рату.

    У Београду постоји улица која носи име Ахмета Адемовића, а Крстић је током истраживања схватио да једна прича веома подсећа на другу.


    * Четири генерације Сејдића

    - Истраживање оваквих догађаја је врло деликатан посао, јер су током ратова многи подаци и архиви били изгубљени, док су многобројна предања заузела њихово место - додаје Крстић.
    - Многе податке нашао сам у Војноисторијском архиву, а ове храбре људе јасно помиње и пуковник Мирко Добричанин у књизи "Топлички Гвоздени пук кнез Михаило". Оно што поуздано данас знамо јесте то да је Ахмет живео у Лесковцу и да је до краја живота поносно носио свој орден за храброст на реверу. Изгубио је два сина током Другог светског рата, и тај бол је обележио његов живот.


    ТРЕЋИ ТРУБАЧ


    РАЗЛИЧИТИ архивски записи чувају и траг о трубачу Незиру из села Дугојнице код Владичиног Хана. Како објашњава Крстић, име овог хероја помиње се у причи о Кумановској бици, али шири подаци, нажалост, нису сачувани.


    У ДЕДИНУ ЧАСТ

    ВОЂА оркестра Фејат Сејдић дуже од три деценије наступао је у Гучи, а паузу је изненада направио 1995. године. Разлог томе био је одлазак чак три члана на војну вежбу.
    - Његови трубачи изузетно поштују војску. У част деда Рустема, војни позив је светиња. Тако су чак четворица, на челу с његовим сином Зораном, била мобилисана током рата 1999. године, а Фејат је у то време са два унука свирао на Бранковом мосту.


    (Новости)

  12. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  13. #88
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.249
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.292
    Pohvaljen 6.642 puta u 3.449 postova
    Moć reputacije
    1049
    ..
    О Србима


    ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░

    Von Kaspar Zeufs. - "Die Deutschen und die Nachbarstämme (1837.)"

    "Серби имају краљевство такве величине, да из њега проистекоше сви славенски народи, што и сами потврђују."


    Оригинални текст (лат.): (страна 601)

    "Zeriuani (Serbliani, Serbiani, Serbi) quod tantum est regnum, ut ex eo cunctae gentes Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant ducant."


    Kod:
    https://archive.org/details/diedeutschenundd00zeusuoft


    ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░

    Johann Joseph Ignaz von Döllinger - "The Gentile and the Jew in the Courts of the Temple of Christ: An Introduction to the History of Christianity [Volume 1] (1862.)"

    "Славенска племена, под именима Венди и Серби, настањују земље између Балтичког и Црног мора, Карпата, Дона и горње Волге."


    Оригинални текст (енг.): (страна 62)

    "The Slave tribes, under the names of Wends and Serbs, settled in the countries between the Baltic and Black seas, the Carpathians, the Don, and Upper Volga."


    Kod:
    https://archive.org/details/gentilejewincour01dl


    ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░ ░

    Александр Фёдорович Гильфердинг - "Боснія, Герцеговина и Старая Сербія (1852.)"

    Руски конзул у Сарајеву и историчар, Александар Гиљфердинг[1] (1831-1872) пишући о народима у Босни и Херцеговини бележи у свом раду "Боснія, Герцеговина и Старая Сербія" следеће (стр. 126-127):


    "Сербин католик одриче све сербско, пошто је православно, и не зна за сербску отаџбину и сербску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове сербским, него босанским, далматинским, славонским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита напр. странца: 'Умијете ли ви нашки'. Но који је то 'нашки језик' он не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква;..."

    Kod:
    https://books.google.rs/books?id=3dp8AAAAMAAJ&printsec=frontcover&hl=sr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false



    (?)

  14. #89
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    10.249
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.292
    Pohvaljen 6.642 puta u 3.449 postova
    Moć reputacije
    1049
    ..
    Деспот Ђурађ Бранковић

    Тако је, на пример, 1455. године на сабору у месту Рабу у Угарској фрањевац Иван Капистран “наговарао и молио деспота да се са свим својим народом сједини с римокатоличком црквом. Ђурађ му одговори:

    „Ја сам деведесет година живео у свом уверењу које су ми улили у душу моји преци, те сам ја код свог народа (мада несрећан) увек био сматран паметним. Сада би ти хтео да помисле – када би ме видели да сам се изменио – да сам због старости излапео и да сам (како прост пук вели) подетињио. Ја бих пре пристао да умрем него да изневерим предања својих предака.“
    (Мавро Орбин)

    Крајем следеће 1456. године умро је српски деспот Ђурађ Бранковић.


    (?)


Strana 9 od 9 PrvaPrva ... 789

Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi ne možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 08:53.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2018 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1