Strana 3 od 9 PrvaPrva 12345 ... PoslednjaPoslednja
Rezultati 21 do 30 od 89






  1. #21
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.890
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.219
    Pohvaljen 6.444 puta u 3.317 postova
    Moć reputacije
    1014
    Настављамо...

    Српско војничко гробље на Зејтинлику



    Српско војничко гробље на Зејтинлику се налази у Солуну и у његовом склопу су смештени гробови српских, француских, италијанских, енглеских и руских војника погинулих у борбама и пробоју Солунског фронта у Првом светском рату. Комплекс гробља је подигнут на простору на коме се од 1916. године налазила Главна војна пољска болница српске војске, у склопу које је настало и гробље за преминуле које је временом прерасло у данашњи комплекс.

    Зејтинлик је добио име по турској речи за уље (зејтин). На том простору, надомак Солуна, је у доба отоманске империје била пијаца за продају уља (тј. зејтина). Иако је престала продаја зејтина на том простору, назив се одржао међу локалним становништвом до Првог светског рата.



    По окончању ратних дејстава одлучено је да се на заједничком гробљу сахране сви погинули ратници на Солунском фронту. За место је одређен плато на Зејтинлику (у то доба гола ледина у близини Солуна) на ком се налазило гробље Главне војне пољске болнице српске војске.

    Припреме за овај подухват почеле су 1926. године, када Саво Михаиловић бива постављен на чело групе која је добила задатак да прикупи посмртне остатке изгинулих ратника раштрканих по широком простору на ком су се водиле борбе на Солунском фронту. Они су обишли око 250 гробаља, есхумиравши погинуле ратнике, које су потом пренели са свим познатим о њима на простор будућег гробља.

    Идејно решење изгледа српског војничког гробља добијено је исте године на конкурсу, а дело је архитекте Александра Васића чију је идеју разрадио Николај Краснов. Сав материјал за изградњу гробља потицао је из Србије, где је претходно и обрађен. Због тога су припреме за почетак градње трајале до 1933. године јер је требало припремити велике количине тесаног камена за изградњу маузолеја, капеле и костурнице и око 2 000 мермерних крстова.

    Завршни радови изградње отпочели су 1933. године под руководством архитекте Будимира Христодула, једног од 1300 каплара. Приведени су крају крајем 1936. године, да би 11. новембра 1936. на Дан примирја у Првом светском рату, било обављено је свечано освећење маузолеја са капелом и костурницом.

    Грчка је бесплатно уступила земљиште за изградњу комплекса од 7 000 km², а сав материјал и рад на изградњи је ослободила царина и пореза.

    У изградњи је коришћен камен из Џепа (Момин камен у Србији) за израду маузолеја и крстова, за плоче гранит из Кадине Луке близу Љига, а цемент из Беочина. Око српског дела гробља посађени су чемпреси који су ту допремљени као младе саднице из Хиландара да би створиле својеврсну вечну стражу палим борцима за слободу. Мозаике на капели је радила позната грчка уметница Воила по мотивима српских средњевековних фресака.

    Током Другог светског рата сав терет очувања и одржавања гробља пао је на његовог чувара Ђура Михаиловића. Он је и поред свих ратних недаћа успео да очува гробље и да од нацистичке пљачке сачува књиге и реликвије (закопавши их на скривеном месту).


    На предњој страни маузолеја је мозаик светог архангела Михаила по мотивима фреске из манастира Манасија испод кога су стихови Војислава Илића Млађег на гранитној плочи:

    Незнани туђинче, кад случајно минеш
    Поред овог светог заједничког гроба,
    Знај, овде су нашли вечно уточиште
    Највећи јунаци данашњега доба!

    Родитељ је њихов: храбри српски народ,
    Горостас у светској историјској војни,
    Који је све стазе искушења прошо
    И чији су борци, дивљења достојни!

    Падали од зрна, од глади и жеђи,
    Распињани на крст, на Голготе вису,
    Али чврсту веру у победу крајњу
    Никад, ни за часак, изгубили нису...
    (Стихови Војислава Илића Млађег на капели гробља на Зејтинлику)

    Са друге стране се налази улаз у капелу изнад кога је мозаик великомученика Ђорђа Победоносца, рађен по мотивима фреске из Дечана, испод кога су стихови Војислава Илића Млађег:

    Благо потомству што за
    њима жали
    Јер они беху понос своме
    роду
    Благо и њима јер су славно
    пали
    За Отаџбину, Краља и Слободу



    Унутрашњост капеле украшена је натписима свих јединица које су учествовале на Солунском фронту и главних бојишта на њему. Натписи су уоквирени орнаментиком у стилу моравске школе. На великом столу у средини крипте смештени су поклони појединаца и установа, међу којима се издвајају фотографије погинулих, грумени земље донети из њиховог родног краја, цедуљице са порукама, крстови, путири, црквене књиге из Хиландара, ... У посебно израђеној стакленој урни (коју је специјално радила Српска фабрика стакла из Параћина) налази се земља узета испод споменика Незнаном јунаку на Авали коју су донели чланови удружења носилаца Албанске споменице. У капели доминира велики полијелеј сачињен од испаљених топовских чаура на Солунском фронту чија маса прелази 200 kg.

    Испод платоа на ком је смештена капела налази се крипта. Изнад улаза у крипту су смештени, у каменом грчком крсту, стихови Војислава Илића Млађег:

    Испред врата домовинских
    У победном своме ходу
    Изгибоше исполински
    За јединство и слободу,

    Њина дела славиће се
    До последњих судњих дана,
    Слава јату бесмртника!
    Мир пепелу великана!


    Од улаза се степеницама силази у велику просторију у крипти од које води велики ходник до централне просторије од које се рачвају бочни ходници у чијим се зидовима налазе мермерне плоче са именима погинулих који су ту сахрањени. Гробни мир крпите тек с` времена на време ремете звуци песме „Тамо далеко“, како је то рекао Војин Ђорђевић:

    „Нигде прикладније није нашла своје место ова наша изгнаничка песма туге и чежње, као овде у костурници на Зејтинлику.“


    Први чувар гробља био је Саво Михаиловић који је био на челу групе која је била задужена за есхумацију српских војника и њихово премештање на подручје будућег војничког гробља. Саво, Србин из Грбља, сакупио је своје мртве другове и саборце, а потом их је чувао до своје смрти 1928. године живећи у кућици саграђеној за њега и његову породицу у склопу гробља. Након смрти и сам се придружио својим саборцима, сахрањен је на Зејтинлику.

    Њега је наследио његов син Ђуро који је током Другог светског рата сачувао гробље и његове реликвије од нацистичке пљачке. Ђуро умире 1961. године и бива сахрањен уз оца на Зејтинлику.

    Данас је чувар, домаћин и водич српског војничког гробља на Зејтинлику Ђорђе Михаиловић, Ђурин син и Савин унук, који живи у чуварској кућици са женом и ћерком.



    Српско гробље представља централни део комплекса на Зејтинлику. У његовом центру је капела испод које се налази костурница у којој је сахрањено 5.580 српских ратника страдалих на Солунском фронту. Око маузолеја (капеле са костурницом) налази се десет парцела у којима је сахрањено 1440 српских ратника. Поред тога ту су и две заједничке гробнице:

    78 непознатих српских ратника пренетих са Солунског фронта
    217 непознатих српских ратника - заробљеника пренетих из Цариграда.



  2. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  3. #22
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.890
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.219
    Pohvaljen 6.444 puta u 3.317 postova
    Moć reputacije
    1014
    Настављамо...

    Српско војничко гробље у Јиндриховицама




    Спомен-костурница Јиндриховице (Маузолеј) (чеш. Jindřichovice) и српско војничко гробље, је место мучења и страдања српских заробљеника за време Првог светског рата, за време Аустроугарске. Налази се у данашњој Чешкој Републици близу границе са Немачком, у малом месту Јиндриховице удаљеном око 25 километара од чувене бање Карлове Вари и у близини некадашњег логора Јиндриховице.

    Српко војничко гробље у Јиндриховицама је, после Зејтинлика у Солуну, највеће српско војничко гробље.


    У Јиндриховицама је за време Првог светског рата, од 1914. до 1918. године, налазио највећи концентрациони логор на територији Аустроугарске, Логор Јиндриховице кроз који је прошло око 40.000 заробљеника. Робијали су Италијани, Руси, Литванци, Румуни, а највише је било заробљених Срба, како војника, тако и цивилног народа, који је аустроугарска војска купила у походу по Србији и железницом доводила у логор. Заробљеника је било из свих крајева Србије, а највише из Шумадије и Ваљевског краја. Логораши су били принуђени да у тешким условима раде, градили су резервоар за воду у логору, радили у каменолому, правили путеве и мостове, градили хемијску фабрику у Соколовцу, граду удаљеном око 30 км у који су одлазили и враћали се пешице сваког дана. Логор је био посебан, јер нико од логораша није био убијен, али су услови у логору били тешки, хладноћа и зараза су харали, дневно је умирало око 40 људи. Сваког дана у 15 часова тужна поворка са умрлима је ишла до оближње заједничке гробнице, у којој су полагана тела умрлих свих узраста од деце до стараца.


    По завршетку рата, Томаш Герик Масарик, тадашњи председник Чехословачке, који је био велики пријатељ краља Александра, поклонио је југословенској држави територију где су страдали логораши да би саградили спомен-костурницу. У Маузолеју (спомен-костурници), који је подигнут 1931. године, смештени су посмртни остаци 7100 српских заробљеника и 189 руских војника.

    Земни остаци српских и руских ратника који су умрли у овом логору налазе се у капели у исто толико дрвених ковчежића који су нумерисани бројевима. Њих је сакупио и сместио у крипти костурнице свештеник и потом чувар овог светог места Миливој Црвчанин, који је, заједно са тадашњим чешким конзулом у Краљевини Југославији Владимиром Хребиком учествовао „трудом и средствима“ у подизању овог меморијалног здања, како пише на мермерној плочи која је постављена о десетогодишњици владавине краља Александра Карађорђевића.

    Спомен костурница је подигнута по пројекту архитекте професора инжењера Владимира Брандта, док је спомен капела у унутрашњости костурнице дело архитекте Јосефа Косталка. Овај споменик српском страдању у аустроугарском логору налази се у парку, на брегу изнад места Јиндриховице, који је данас запуштен, а и костурница није у најбољем стању, пошто прокишњава.

    На око 5 км од Маузолеја у једној шуми се налази и војничко гробље са око 1600 српских гробова, које је пре више од једне деценије сасвим случајно открио наш земљак Дејан Ранђеловић из Тимочке крајине, који са породицом живи у Карловим Варима. Ранђеловић објашњава :
    “– Берући печурке у тој шуми, наишао сам на камен, сав зарастао у траву, на коме је, на српском језику, јасно писало: Овде почива Глишовић из Чачка!”


    До Другог светског рата о спомен обележју је бринула влада краљевине Југославије, последњу Литургију пре дуже паузе је служио Владика Нишки Доситеј, кога су усташе убиле у Јасеновцу. 1994. је југословенска амбасада у Прагу, уз ангажовање и господина Дејана Ранђеловића, покренута је иницијатива о реконструкцији, али нажалост до данашњих дана се није одмакло у обнови Маузолеја и српског гробља. Последњих година, делегација наше Амбасаде полаже сваке године венац, и служи се литургија.

    2009. године на Видовданском комеморативном скупу у Јиндриховицама, поред поменутог казивања српског амбасадора у Прагу Владимира Вереша, бројним присутним српским и руским грађанима и свештеницима, након литургије, коју је водио уз асистенцију српско-православног свештеника у Чешкој Срђана Јаблановића, обратио се архиепископ Чешких земаља и Словачке, владика Христифор. Иначе, архиепископ Христифор посетио је низ српских манастира на Косову и Метохији у време њиховог највећег разарања, и касније је у Чешкој сведочио о страдању. 2010. године на Видовдан , поред присуства српског Амбасадора и челника руског конзулата у карловим Варима, Богослужбу су водили српски и руски црквени великодостојници, архимандрит Сергеј игуман Онуфрије и прашки парох протојереј Срђан Јаблановић. Пред великим бројем наших и руских грађана, на литургији је певао новосадски мушки хор „Академац“.

  4. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  5. #23
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.890
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.219
    Pohvaljen 6.444 puta u 3.317 postova
    Moć reputacije
    1014
    Настављамо...

    Песма цара Лазара


    Браћо и господо, избрани јунаци,
    ево нам се сада приближују данци.

    Цар је турски Мурат силну војску диг'о
    и у наше царство на Косово стиг'о.

    Заузео поља, села и градове,
    на црквама нашим срушио крстове.

    Порушио наше манастире часне,
    наших праотаца задужбине красне.

    Попалио наше дворе и домове,
    многу нашу браћу уз'о за робове.

    Захватио поља, заузео кланце,
    за Србију нашу саковао ланце.

    Зато, мила браћо, да се упитамо:
    ако ћемо се предат', онда сви да знамо:

    Ја не желим, браћо, своју златну круну,
    већ Србију желим, сваког блага пуну.

    Јер то нису Турци к'о остали људи,
    то су из Азије све зверови љути.

    Браћо и господо, избрани јунаци,
    ево нам се сада приближују данци.



  6. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  7. #24
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.890
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.219
    Pohvaljen 6.444 puta u 3.317 postova
    Moć reputacije
    1014
    Настављамо...

    Завет браће Југовића


    Соколови сиви тићи,
    децо моја Југовићи,
    Лазар зове,
    круна иште,
    да идемо на бојиште.

    На бојишту сабља чека.
    Јел' вам жао млада века?

    Не жалимо млада века,
    Јер нас већа слава чека.

    Ти ћеш с' нама дико мила,
    ми смо твојих девет крила,
    нек' нас виде сред мегдана,
    Ко су деца Југ Богдана.



  8. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  9. #25
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.890
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.219
    Pohvaljen 6.444 puta u 3.317 postova
    Moć reputacije
    1014
    Настављамо...

    Ој Бадњаче, бадњаче


    Ој, бадњаче, бадњаче
    Ој, бадњаче бадњаче, ти наш стари рођаче,
    Добро си нам дошао и у кућу ушао!
    Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
    Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.

    Доносиш нам много среће, сваког добра пуне
    вреће.
    Ти нам Христа објављујеш, Њега славиш и
    казујеш;
    Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
    Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.

    Колко, колко варница, толко, толко срећица
    И толико оваца, и толико јањаца;
    Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
    Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.

    Христос нам се родио, у пећину спустио,
    Да свуд љубав посије и озебле огрије;
    Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
    Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.



  10. #26
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.890
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.219
    Pohvaljen 6.444 puta u 3.317 postova
    Moć reputacije
    1014
    Настављамо...

    Божић, Божић благи дан


    Божић, Божић, благи дан,
    Благог Христа рођендан,
    Божић, Божић, светли дан
    Сав светлошћу обасјан.
    Дјева Христа родила,
    Пеленама повила,
    У пећини Христос спи,
    Света Дјева над Њим бди.
    Слама лепо мирише,
    Богомајка уздише,
    Утом звезда засија,
    Пећина се загрија.
    Анђели се спустише,
    Пастирима јавише:
    Весел'те се сви ноћас,
    Роди нам се Христос Спас!
    Кад то чули пастири,
    Срце им се умири,
    Па кликнуше сви у глас:
    Нек' се слави Христос Спас!
    Нек' мир свуда царује,
    Нек' се срце радује,
    Нек' се свако поправља
    И Господа прославља.
    Па, гле и ми Србчићи,
    К'о сребрни звончићи,
    Богомајку хвалимо,
    Христа Бога славимо.
    Божић, Божић, благи дан,
    Благог Христа рођендан,
    Божић, Божић, светли дан,
    Сав светлошћу обасјан.



  11. #27
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.890
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.219
    Pohvaljen 6.444 puta u 3.317 postova
    Moć reputacije
    1014
    Настављамо...

    Говори Господе



  12. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:


  13. #28
    Top poster Vlada1968 avatar
    Datum registracije
    24.12.2012
    Postovi
    6.615
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    5.369
    Pohvaljen 7.625 puta u 3.666 postova
    Moć reputacije
    681
    Комплетан текст Марш на Дрину


    Тихо, спуштала се летња ноћ
    На Цер, на ту горду планину.
    Чак и дивља звер губила је смер
    Због чудног страха -
    Да ће сметат четама
    што крећу се без даха.
    Дрини, Сави, свуда где је плач,
    Тамо хита бритак, српски мач,
    Само лаки бат
    Нико никог зват те ноћи неће
    Док се војска пропланцима и брдима креће.
    Сред тог мрака
    Преко обронака
    Сваког срце мори
    Сваком ватра у грудима гори
    Да се одмах бори.
    У тој земљи гуња, опанка
    Где су зоре вечно црвене
    Никад бој не спи
    А кад жито зри
    Тад без престанка
    Свуда се чује песма танка,
    песма од уранка.
    Један рат тек што је прошао
    Други је са летом дошао
    Туђин је за трен
    Као нека сен из мрклог мрака
    Прекинуо летину и песму девојака.
    Није тешко
    За сељака, ђака
    За правог јунака
    Из весеља, кола девојака
    Латит се пушака.
    Борац сваки нема пушку, не
    Али носи срце планине.
    Борче, држи стег
    Туђин ће у бег се брзо дати
    Поново ће сунце Шумадију обасјати.
    Зов јунака с бојне Дрине те
    Све се ори, све до даљине.
    Свуда, сваки пук
    Пушке, трубе звук и јуриш прави
    Певала се песма рата, слободи и слави.
    Пуцај, момче
    Мајка ти не плака
    Јер је кућа свака
    Дала Церу по једног јунака
    Оца, сина, брата.
    На Цер пођите са снагом свом
    Знајте, ви браните род и дом
    Свуд’ је поклич, зов
    Тај витешки ков старца, момака
    То је огањ што га носе од својих предака.
    У бој крените јунаци сви
    Крен’те и не жал’те живот свој
    Цер да чује твој, Цер нек види бој
    Река Дрина – славу, храброст
    И јуначку руку српског сина.
    Напред, борче
    Брани своју земљу
    Не дај, никад не дај
    За њу живот увек радо предај
    Али је ником не дај!
    Пој, пој, Дрино, водо, хладна ти
    Памти приче кад су падали
    Памти храбри строј
    Који је пун огња, силне снаге
    Протерао туђина са реке наше драге.
    Пој, пој, Дрино, причај роду ми
    Како смо се храбро борили
    Певао је строј,
    војев’о се бој крај хладне воде
    Крв је текла
    Крв се лила Дрином због слободе.

  14. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Vlada1968:


  15. #29
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.890
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.219
    Pohvaljen 6.444 puta u 3.317 postova
    Moć reputacije
    1014
    Настављамо...

    Невероватна прича о једном малом дечаку...


    У неком малом месту живео је дечак који се звао Лазар. Лазар је свакога дана jутром долазио у цркву, увек тачно у исто време у 7 сати.

    Пре него би се врата и отворила, он је био ту и чекао. Чим би се врата отворила он би трчао до олтара и био тамо први. Склопио би руке молитвено, али није дуго остајао. Исто тако трчећи одлазио би у школу, која је почињала нешто касније.

    Дечак је тако радио годинама. Свештеник је то приметио и одлучио питати Лазара зашто тако кратко моли и како моли.

    “Добро јутро Исусе, дошао сам Те видети”. То је била његова молитва.

    “И то је све?”- питао је даље свештеник.

    “Све”, рекао је кратко Лазар журно одлазећи у школу.

    Дечак је и даље на исти начин долазио у цркву, стајао пред Исусом кратко и потом журно одлазио.


    А онда га једног дана није било, па другог… и тако данима. Свештеник се забринуо за њега и одлучио да оде у Лазареву школу и потражи га. Тамо су му рекли да је Лазара на улици ударио камион и да је у болници. Повреда је била озбиљна. Лазар је пребачен на ургентно одељење. Свештеник се одмах упутио тамо.

    Већ на вратима болнице дежурна сестра је знала кога тражи. Извинила се, али је мислила да му мора рећи једну необичност у вези са тим дечаком. Иако озбиљно повређен и трпи јаке болове, Лазар је весео и увесељава цело оделење, где иначе леже такви тешки случајеви.

    Када је свештеник тамо стигао, био је зачуђен , колико радости има у тој соби упркос болу кога су сви морали осећати. Лазар се радосно насмејао и поздравио збуњеног свештеника. На крају га је свештеник питао, како може бити радостан и поред бола због повреда које је задобио у саобраћајној несрећи.

    “Чему се Лазаре радујеш?” питао је.

    “Исусу” одговорио је Лазар.

    “Како, па ти више не долазиш у цркву, не молиш се пред Исусом?” питао је даље свештеник.


    “Да”, - одговорио је смешећи се дечак, - “али Исус сваког јутра дође мени и каже”:

    “ДОБРО ЈУТРО, ЛАЗАРЕ, ДОШАО САМ ТЕ ВИДЕТИ.”


    Свештенику је , када је то чуо све било јасно, и ништа није више питао. Радовао се са Лазаром.

  16. #30
    Softverski sektor - PC Klinika Серб_Степа avatar
    Datum registracije
    23.12.2012
    Postovi
    9.890
    Sviđanja / Nesviđanja
    Zahvali
    2.219
    Pohvaljen 6.444 puta u 3.317 postova
    Moć reputacije
    1014
    Настављамо...

    Славни Гвоздени пук...



    Како су Аустроугари покушали да пређу Дрину с Баном Јелачићем док их Брка није ухватио у потковицу која се и данас проучава као генијални маневар.

    У јулу 1914. године, Аустроугарска је објавила рат Србији. Као повод за објаву рата моћна царевина је искористила атентат у Сарајеву у коме су српски завереници убили надвојводу Франца Фердинанда.

    Протестна нота аустроугарске владе нашла се на столу српске владе у Београду 10. јула по старом календару, а само пет дана касније стигла је и формална објава рата Србији.

    За државу и народ које су већ измучила два тек завршена Балканска рата чинило се да ће почетак новог, за који се испоставило да ће бити светски, ипак, бити превише и да мала балканска краљевина неће издржати још једну ратну олују.

    Кроз читав 19. век и све ратне сукобе које је Србија водила, народ и пре свега војска су се кретали од севера ка југу, јер је највећи непријатељ до тада, а то је Турска, био на југу. Изузетак је био само током Мађарске буне 1848. – 1849. када су српски војници морали на север.

    И у два Балканска рата 1912. и 1913. године војска је ишла ка непријатељима на југу, прво ка Турској, а затим и ка Бугарској. Први светски рат или Велики рат како се тада називао, донео је обрт и у кретању трупа.

    Непријатељ је у Србију долазио са севера. Стратешки гледано, за Србију је такав упад био лошији него да напад долази са југа, јер су се најбогатији српски градови и најразвијенији делови земље налазили управо на северу.

    Први циљеви непријатеља били су Шабац и Београд. Београд је одолевао нападима, док је Шабац брзо пао под аусторугарску контролу. Чинило се да се ратна срећа неће брзо променити и да Београд неће моћи дуго да одолева нападима.

    Међутим, Срби су показали да су тврд орах у бици на Церу. Та битка је забележена као прва савезничка победа на свим фронтовима у Првом светском рату.

    “Битка на Церу учинила је крај почетном успеху непријатеља. Преображење 1914. године био је доиста велики празник и славан дан српске војске. Та сјајна победа није ни издалека значила и крај рата, јер му то беше само славан почетак, који је показао нашем “новом” непријатељу да пред собом има победнике са Куманова и Брегалнице”, наведено је у књизи Живана Живановића, “Србија у ратовима”.

    У победама извојеваним у претходна два рата које је Србија водила, велику улогу је играо и Гвоздени пук, који је учествовао у свим значајнијим биткама у Балканским ратовима.

    Србија је у ратовима 1912, 1913. и 1914. године мобилисала више од стотину пукова различитих родова војске. Од њих је само 2. Пешадијски пук Књаз Михаило имао част да понесе почасни назив, Гвоздени!

    Ове године се обележава сто година од настанка овог пука. Традицију Гвозденог пука данас наставља Трећа копнена бригада Војске Србије.

    Пук Књаз Михаило формиран је у октобру 1912. године у Прокупљу и брзо се својим ратним успесима и храброшћу истакао у Балканским ратовима. У саставу овог пука било је око 20.000 Топличана.

    Назив “Гвоздени”, пук је понео по завршетку Другог балканског рата када је погинуло 50 одсто војника и официра његових припадника.

    О херојству ове јединице довољно говори податак да је 250 припадника одликовано највишим српским одликовањем, Карађорђевом звездом са мачевима, а то одликовање су добиле и две жене припаднице пука, подофицири Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс.

    Сви војници, чланови овог пука били су хероји сваки за себе, али један од њих се посебно истакао.

    На чело Гвозденог пука уочи Церске битке у Првом светском рату, стао је пуковник, Миливоје Стојановић Брка и тако постао други ратни командант пука.

    Стојановић је ту јединицу водио само неколико месеци, јер је изгубио живот већ у бици на Колубари, ипак остао је овенчан славом.

    Миливоје је био један од најелитнијих војника српске војске, па је исто тако било и природно да стане на чело најелитније јединице.

    Чим је дошао на чело пука исказао се својим раскошним војним талентом. Заједно са Гвозденим пуком успео је да разбије кључне јединице аустроугарске војске освојивши село Текериш, тада је настала чак и песма, “Дођи Швабо да видиш где је Текериш”.

    Текериш је планинско сеоце на планини Цер у близини Лознице. Српска војска је до Текериша стигла из правца Коцељева, а ту се отворио и фронт Шабац – Текериш – Крупањ дужине око 50 километара. Српска врховна команда схватила је да ће Аустроугари најјачи напад спровести са северо-запада, тачније да ће покушати да пређу реку Дрину. Прва тачка одбране били су село Текериш и планина Цер.

    Након Текериша, Миливоје се спустио на Дрину, битка на Дрини представљала је, према речима историчара мр Радоја Костића, својесврсну паузу између битака на Церу и Колубари. На Дрини је Миливоје Стојановић извео генијалан маневар.

    Аустроугари су на Дрини желели да изведу нешто што се у војсци зове “насилно извиђање” па су у ту акцију послали пук Бана Јелачића. Када је тај пук кренуо преко Дрине, са друге стране у заседи их је чекао Гвоздени.

    Миливоје је поставио своје војнике у формацију потковице. Када је формација тако постављена непријатељ не слутећи шта му се спрема улази у потковицу, када је тренутак добар, потковица се затвара и непријатељ остаје у замци.

    Тактика пуковника Стојановића била је више него успешна, погинуло је 500 Аустроугарских војника, а 173 их је заробљено.

    Ту није био крај подвизима ове јединице. Колубарској битка се због генијалности војне тактике и бојног маневрисања изучава на највишим војним школама у свету и дан данас. Ова битка представља јединствен случај када једна војска из фазе повлачења прелази у пун напад, а Стојановић је поново бриљирао.

    У првој фази битке, која је представљала потпуно повлачење, Гвозденом пуку, као најелитнијем делу српске војске, поверен је и најтежи задатак који једна јединица може да добије, а то је чување одступнице. Конкретно чували су леђа Дринској дивизији.

    Међутим, овај пук није био строго оријентисан само на одбрану, већ је, када су то прилике дозвољавале, вршио и нападе на непријатеља. Све остале јединице које је Војвода Мишић задужио да чувају одступницу Србима, су само то и радиле, а Гвоздени пук је и ту показао да је посебан.

    “У ноћи 27. новембра 1914. Миливоје Стојановић је наредио препад једног кампа са Аустријанцима и том приликом заробио је 260 аустријских војника и шест официра, пар вечери касније, изведен је сличан препад када је три официра пало у заробљеништво заједно са 126 војника”, навео је историчар мр Радоје Костић.

    Када се догодио генијалан маневар, прелазак из повлачења у офанзиву, Гвоздени пук је добио задатак да освоји вис Кременицу, који је био кључан за даље напредовање. Тај вис су Аустријанци јако добро чували и било га је тешко освојити.

    Гвоздени пук је у том задатку имао хендикеп, наиме, Миливоје Стојановић је тада био болестан и лежао је са температуром у свом шатору, а за тај напад је задужио официра који ће водити пук уместо њега.

    Међутим, вис је био неосвојив, један јуриш, други јуриш, трећи јуриш… Гвоздени пук није успевао да савлада Аустријанце и преузме контролу над висом. При сваком јуришу, све више војника из пука је гинуло.

    Пуковнику Стојановићу су у шатор где је био, стизале вести о неуспешним јуришима и погинулима. Чувши све то, Стојановић је рекао, да није у реду да његова деца гину, а да он лежи у постељи. Устао је, обукао униформу, ставио опртач и сабљу у корице и стао на чело свог пука.

    Повео је јуриш који је био успешан, пук је освојио вис Кременица, али из јуриша се никада није вратио, јер је пуковник Миливоје Стојановић Брка том приликом изгубио свој живот.

    Знаменити српски композитор Станислав Бинички, био је пријатељ са Миливојем Стојановићем.
    У току битке на Церу компоновао је Марш на Дрину, а композицију је, због велике храбрости и херојства, касније посветио свом пријатељу, Миливоју Стојановићу Брки.



  17. Sledeći član je izrazio svoju zahvalnost na ovom postu i time podržao autora Серб_Степа:



Strana 3 od 9 PrvaPrva 12345 ... PoslednjaPoslednja

Informacije teme

Korisnici koji pretražuju ovu temu

Trenutno je 1 korisnik(a) koji pretražuje(u) ovu temu. (Članova: 0 - Gostiju: 1)

Ovlašćenja postavljanja

  • Vi ne možete postavljati nove teme
  • Vi ne možete postavljati odgovore
  • Vi ne možete postavljati priloge
  • Vi ne možete menjati vaše poruke
  •  
Vreme je GMT +1. Trenutno je 15:26.
Pokreće vBulletin®
Autorsko pravo © 2018 vBulletin Solutions, Inc. Sva prava zadržana.
Srpski vBulletin prevod: Nicky
Image resizer by SevenSkins

Forum Modifications By Marco Mamdouh

Search Engine Friendly URLs by vBSEO 3.6.1